MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Život u Pravoslavlju i savremeni svet

U proteklim vekovima – naprimer u Rusiji u XIX veku – pravoslavni pogled na svet je bio deo pravoslavnog života i podržavan je realnošću. Čak nije bilo potrebe govoriti o njemu kao o nečem odvojenom – svi su živeli pravoslavno u saglasnosti sa pravoslavnim društvom. U mnogim zemljama je sama vlada ispovedala Pravoslavlje; ono je bilo centar društvene delatnosti, i sam Car ili istorijski vladar je bio prvi pravoslavni mirjanin čija je obaveza bila da svojim podanicima daje primer hrišćanskog života. U svakom gradu su postojale pravoslavne crkve, i u mnogima od njih se služilo svakog dana ujutru i uveče. Manastiri su postojali po svim većim gradovima, ali i u manjim, u njihovim predgradjima, u selima i u udaljenim i pustim mestima. U Rusiji je bilo više od hiljadu zvanično registrovanih manastira, ne uključujući druge zajednice. Monaštvo je bilo opštepriznati deo života. Zaista u većini porodica je neko – sestra ili brat, deda, rodjak – bio monah ili monahinja, a da ne govorimo već o drugim primerima pravoslavnog života, stranicima i Hrista radi jurodivih. Sav način života je bio prožet Pravoslavljem, čiji je centar naravno bilo monaštvo. Pravoslavni običaji su bili deo svakodnevnog života. Većina knjiga koje su se čitale su bile pravoslavne. Sama svakodnevica je za većinu ljudi bila teška, morali su mnogo da rade da bi preživeli, nade na preživljavanje nisu bile velike, a smrt nije bila retkost – sve to je potkrepljivalo Hristovo učenje o realnosti i blizini drugog sveta. U takvim uslovima je živeti pravoslavno značilo isto što i imati pravoslavni pogled na svet, i bilo je malo potrebe govoriti o tome.

Danas se sve izmenilo. Naše Pravoslavlje je – ostrvce usred sveta, koji živi po potpuno drugim principima, i svakim danom se ti principi sve više menjaju nagore, i sve nas više otudjuju od njega. Mnogi ljudi su podvrgnuti iskušenju da svoj život podele na dve kategorije: svakodnevni život na poslu, s mirskim prijateljima, u ovosvetskim poslovima, i Pravoslavlje po kome živimo nedeljom i drugim danima kada za to imamo vremena. Ali ako dublje pogledamo, pogled na svet takvog čoveka često predstavlja čudnu kombinaciju hrišćanskih i ovosvetskih vrednosti, koje se u stvari ne mešaju. Cilj ovog članka je da pokaže kako ljudi danas mogu da počnu da čine svoj pogled na svet vrednijim, to jest da ga učine potpuno pravoslavnim.

Pravoslavlje je – život. Ako ne živimo pravoslavno, mi prosto nismo pravoslavni, nezavisno od toga kojoj veri formalno pripadamo.
Život u našem pravoslavnom svetu je postao veoma izveštačen, neopredeljen, i komplikovan. Pravoslavlje zaista ima svoj život, ali ono takodje nije tako daleko od života okolnog sveta, i zato život pravoslavnog hrišćanina čak i kada je on zaista pravoslavan, ne može a da se ne odražava na njega na ovaj ili onaj način. Ali neka nedefinisanost je pronikla čak i u pravoslavni život. Hajde da pokušamo da razmotrimo naš savremeni život da bismo videli kako bismo najbolje mogli da ispunimo svoje hrišćanske obaveze, da vodimo život koji nije od ovoga sveta čak i u ova strašna vremena i da imamo pravoslavni pogled na svoj današnji život, koji će nam omogućiti da u ta vremena preživimo i u potpunosti sačuvamo našu veru.

Današnji život je postao nenormalan

Svako ko pogleda na naš savremeni život u perspektivi tog normalnog života koji su vodili ljudi u prethodnim vremenima – naprimer u Rusiji ili Americi ili bilo kojoj zapadnoevropskoj zemlji, - ne može a da ga ne porazi to koliko je život danas postao nenormalan. Sam pojam autoriteta i poslušanja, učtivosti, ponašanja u društvu i individualnom životu – sve se toliko izmenilo, naglavačke, isključujući nekoliko odvojenih grupa – obično hrišćana ove ili one ispovesti, koji pokušavaju da sačuvaju takozvani “staromodni” način života.

Naš nenormalni život se danas može okarakterisati kao izopačen. Od mladih godina se savremenom detetu obraćaju kao porodičnom malom bogu: njegovi prohtevi se zadovoljavaju, želje se ispunjavaju, ono je okruženo igračkama, zabavama, udobnostima, ne uče ga i ne vaspitavaju u saglasnosti sa strogim principima hrišćanskog ponašanja, a dozvoljavaju mu da se razvija u tom pravcu kuda ga vuku njegove želje; dovoljno je da kaže: “Ja hoću”, ili “Ja neću” da bi se uslužni roditelji sklonili pred njim i dozvolili mu da postupi kako ono hoće. Moguće je da se to ne dešava u “svim porodicama” i “sve vreme”, ali se dešava dovoljno često da bi postalo pravilo savremenog vaspitanja dece, i čak i roditelji koji imaju najbolje namere ne mogu u potpunosti da izbegnu njegov uticaj. Čak i ako se roidtelji trude da dete vaspitavaju strogo, susedi pokušavaju da urade nešto drugo. To treba uzeti ui obzir pri vaspitavanju deteta.

Kada takav čovek odraste, on se logično okružava onim na šta je navikao od detinjstva: udobnostima, zabavama, igračkama za odrasle. Njegov život postaje neprekidno traganje za “zabavama”, a ta reč se nije mogla naći čak ni u rečniku; u Rusiji u XIX veku ili u nekoj drugoj ozbiljnoj civilizaciji prosto ne bi shvatili šta ta reč znači. Život kao neprestano traganje za “zabavama”, koje su toliko lišene svakog ozbiljnog značenja da bi neki posetilac iz bilo koje druge zemlje XIX veka gledajući naše popularne TV programe, zabavne parkove, reklame, filmove, muziku, - skoro na svaki aspekt naše savremene kulture – pomislio da je dospeo u zemlju nekih bezumnika, koji su izgubili svaki dodir sa svakodnevnom realnošću. Mi to često ne uzimamo u obzir jer živimo u tom društvu i prihvatamo ga kao dato.

Neki od nedavnih istraživača našeg savremenog života nazvali su današnju omladinu generacijom “ja”, a naše vreme “vekom narcizma”, koje se karakteriše poklonjenjem sebi i obožavanjem samog sebe, što ometa razvoj normalnog ljudskog života. Drugi opet govore o svetu fantastike, gde danas živi tako veliki broj naroda, koji su nesposobni da se suoče sa realnošću okolnog sveta ili da se okrenu svojim unutrašnjim problemima.

Kada se poklonjenje “mojem ja” odnosi na religiju, što se veoma često sreće u poslednjim decenijama, onda to obično biva neka fantastična forma religije “samorazvoja” (gde objekat poklonjenja ostaje “JA”), ispiranje mozgova i kontrola misli, guru ili svami, traganje za NLO i “neovozemaljskim” bićima, nenormalnih duhovnih stanja i osećaja. Ovde nećemo razmatrati sve te pojave koje su većini vas verovatno dobro poznate, ali ćemo se samo dotaći toga kako one deluju na pravoslavni hrišćanski duhovni život naših dana.

Treba da budemo svesni kada danas pokušavamo da vodimo hrišćanski život da svet koji je stvorio naše izopačeno vreme, stavlja pred dušu zahteve – bilo u veri ili ovosvetskom životu – koje treba priznati za totalitarne. To su u poslednjim godinama toliko rasprostranjeni kultovi, koji zahtevaju potčinjavanje samozvanom “svetitelju”, ali to je toliko očigledno i u ovosvetskom životu kada se čovek ne susreće sa odvojenim iskušenjem ovde ili onde, već sa neprekidnim stanjem iskušenja u vidu recimo muzike koja se svuda čuje – u prodavnicama, institutima, u vidu reklama objavljenih na ulicama, i gde televizija često postaje tajni domaćin, koji diktira savremene vrednosti, mišljenja, ukuse. Ako imate malu decu, znate koliko je to istinito: ako je ono videlo nešto na televizoru, veoma teško je potom boriti se sa tim novim mišljenjem, koje je iznela televizija kao autoritet.

Smisao tog sveobuhvatnog iskušenja, koje danas napada na ljude (koje je u potpunosti otkriveno u njegovoj mirskoj formi, a u religioznim obično skrivenije) se sastoji u sledećem: živi današnji dan, raslabljuj se, nasladjuj se, osećaj se dobro. Za tim smislom dolazi drugi, mračniji, koji se otvoreno čuje samo u zvanično ateističkim zemljama. Zaista, treba da budemo svesni, da ono što se danas dešava sa svetom je veoma slično gvozdenoj zavesi ili u slobodnom svetu postoje njegove razne varijante, ali su ciljevi za osvajanje naših duša veoma slični. U «komunističkim» zemljama koje imaju zvaničnu doktrinu ateizma se potpuno otvoreno govori: zaboravi na Boga i svaki drugi život osim ovog, izgoni iz duše svaki strah Božiji i poštovanje svetinja, gledaj na one koji još veruju u Boga u «staromodnom stilu», kao na neprijatelje koje treba uništiti. U svojstvu simbola našeg bezbrižnog, samoobmanjujućeg vremena koje teži za zabavama mogao bi se uzeti naš američki «Disneyland», i ne treba nam gori simbol koji pokazuje kuda se u stvari kreće poklonjenje «meni»: u sovjetski GULag, niz konclogora, koji već upravljaju životima skoro polovine svetskog stanovništva.

Dva lažna pristupa duhovnom životu

Ali možemo se upitati kakve veze sve to ima sa nama, koji se trudimo koliko možemo da vodimo trezveni pravoslavni hrišćanski život? Puno! Treba da budemo svesni da život oko nas koliko god nenormalan bio predstavlja mesto gde započinjemo naš sopstveni hrišćanski život. Kako god da osmislimo svoj život, kakvim god istinskim hrišćanskim sadržajem da ga ispunimo, on ipak nosi u sebi neki pečat “meni” – pokolenja i mi treba da budemo dovoljno skromni da bi to priznali. Od toga ćemo i početi.

Postoje dva lažna pristupa životu oko nas, koje mnogi prihvataju misleći da je to obrazac kako treba da postupaju pravoslavni hrišćani. Prvi najrasprostanjeniji pristup je da treba ići ukorak s vremenom: prilagodjavati se rok-muzici, savremenim modama i ukusima i celom ritmu našeg dzez savremenog života. Često staromodniji roditelji imaju malo dodira sa takvim životom i žive manje ili više odvojeno svojim sopstvenim životom, ali će se osmehivati videći kako njihova deca slede za najnovijim bezumljem, i misliti da je to nešto što ne nanosi štetu. To je put potpune nesreće za hrišćanski život, to je smrt duše. Neki mogu da vode spolja pristojan život bez borbe sa duhom vremena, ali su u svojoj vnutrini mrtvi i umiru, i što je najtužnije od svega njihova deca to plaćaju različitim psihičkim i duhovnim rastrojstvima i bolestima, koje se sve više šire. Jedan od lidera kulta samoubica, koji je okončao svoj život u Dzounstaunu je bila mlada ćerka grčkog pravoslavnog sveštenika; satansku rok-grupu “Kiss” (bukvalno “poljubac”, ali ovde skraćenica od Kids In Satans Service to jest “deca u službi satane”) čine bivši ruski pravoslavni mladići. To su samo neki ekstremni primeri; većina pravoslavnih mladih ljudi ne odlazi tako daleko, oni se samo stapaju sa antihrišćanskim svetom koji ih okružuje i prestaju da budu primer kakvog-takvog hrišćanstva za okolinu.

To se ne sme raditi! Hrišćanin treba da se razlikuje od sveta, i to treba da bude jedna od osnovnih stvari, koju treba da usvoji kao deo svog hrišćanskog vaspitanja. Inače nema smisla nazivati se hrišćaninom, a posebno pravoslavnim.

Lažni pristup druge krajnosti je to što bi se moglo nazvati lažnom duhovnošću. Pošto prevodi pravoslavnih knjiga o duhovnom životu postaju sve dostupniji, a pravoslavna terminoloogija o duhovnoj borbi se sve više pronosi etrom, sve veći broj ljudi govori o isihazmu, Isusovoj molitvi, asketskom životu, uzvišenim molitvenim stanjima i o najvećim od Svetih Otaca kao Svetom Simeonu Novom Bogoslovu, Grigoriju Palami ili Grigoriju Sinaitu. Veoma je dobro znati za tu istinski uzvišenu stranu pravoslavnog duhovnog života i poštovati velike Svetitelje, koji su ga u stvari vodili; ali ako ne budemo imali veoma realnu i smirenu svest o tome koliko smo mi daleko od života isihasta i koliko smo malo pripremljeni za to, da bi čak i da se približimo njemu, naše interesovanje za njega bi bilo samo još jedan odraz našeg egocentričnog sveta.

Danas postoje veoma popularne knjige na tu temu. Zaista, rimokatolici se sami aktivno bave tim pitanjima pod pravoslavnim uticajem i vrše uticaj na druge pravoslavne. Naprimer, jezuitski sveštenik o.Dzordz Meloni piše knjige na te teme i prevodi svetog Makarija Velikog i Simeona Novog Bogoslova i pokušava da u svakodnevnom životu napravi od ljudi isihiste. Oni praktikuju sve moguće načine “osamljivanja” obično “harizmatskih”, ljudi se (tobože) nadahnjuju Svetim Duhom i probaju sve vidove akseze, o kojima mi znamo od Svetih Otaca i koji su na mnogo višem nivou od onoga na kojem se mi danas nalazimo. Postoji jedna dama, Ketrin de Het Doerti (koja je u stvari rodjena u Rusiji, a potom je postala rimokatolkinja) koja piše knjige “Pustinja”, “Ćutanje” i o svemu ostalom što bi ona želela da uvede u život na taj način kao da reklamira nove bombone. To je naravno veoma neozbiljno i nosi u sebi tragične znake našeg vremena. Ljudi koji nemaju svest o tome šta govore koriste uzvišene stvari. Za neke je to samo navika ili “ubijanje” vremena; za druge koji stvari primaju ozbiljno to može da postane velika tragedija. Oni misle da vode uzvišeni život, a u stvari nisu mogli da reše svoje lične unutrašnje probleme.

Dozvolite mi da ponovo podvučem da treba izbegavati obe ove krajnosti – obamrlosti i nadriduhovnosti, ali to ne znači da ne treba da imamo realnu predstavu o tim zakonskim zahtevima, koji nam opisuju svet, ili da treba da prestanemo da poštujemo velike oce isihazma i koristimo njihove razumne pouke ili da sami pribegavamo Isusovoj molitvi u saglasnosti sa našim okolnostima i mogućnostima. To samo treba da bude na našem nivou, bliže zemlji. Može se zaključiti (i to je danas apsolutno neophodno za naša shvatanja kao pravoslavnih hrišćana) da treba duboko da shvatimo u kakvim vremenima živimo, kako u stvari malo poznajemo i osećamo naše Pravoslavlje i kako smo daleko ne samo od drevnih svetitelja, već i od običnih pravoslavnih hrišćana, koji su živeli pre sto godina ili čak i jednu generaciju unazad, i da su nam potrebni veliki napori da bismo danas prosto opstali kao pravoslavni hrišćani.

Šta mi možemo da uradimo

Ili konkretnije: šta možemo da uradimo da zadobijemo tu svest, taj razum, i kako možemo da ga učinimo plodotvornim u našem životu? Pokušaćemo da damo odgovor na to pitanje u dva dela: prvi se odnosi na svest o svetu koji nas okružuje, koji je kao nikada ranije u istoriji hrišćanstva postao naš otvoreni neprijatelj, a drugi na našu svest o Pravoslavlju, koje većina od nas poznaje mnogo manje nego što bi to trebalo, ukoliko želimo da ga sačuvamo.

Kao prvo, pošto hteli mi to ili ne, nalazimo se u svetu (i njegov uticaj se snažno oseća čak i u najudaljenijim mestima, manastirima), treba da gledamo na njega i njegova iskušenja odlučno i realno, a ne da mu se priklanjamo; delimično treba da pripremimo našu omladinu za iskušenja koja stoje pred njom i na neki način stvorimo odbranu od njih. Svaki dan treba da budemo spremni da odgovorimo na uticaj sveta principima zdravog hrišćanskog vaspitanja. To znači da sve što dete saznaje u školi, kući treba da se proverava i ispravlja. Mi ne treba da mislimo da to što ono saznaje u školi je nešto korisno ili ovosvetsko i da to nema nikakvog uticaja na njegovo pravoslavno vaspitanje. Ono se može naučiti korisnim činjenicama (iako se mnoge današnje škole oprezno odnose prema tome; mnogi učitelji kažu da je njhovo samo da održavaju red u razredu, a o nekom obučavanju nema ni govora), ali čak ako to i dobije, naučiće ga mnogim nepravilnim pogledima i idejama. Osnovni detetov odnos i kritika literature, muzike, istorije, umetnosti, filozofije, nauke i naravno života i religije treba u prvom redu da dolazi ne od škole, jer se u školi sve to dobija pomešano sa savremenom filozofijom: to u prvom redu treba da dolazi iz kuće i Crkve, inače će dobiti netačno obrazovanje o današnjem svetu, gde opšte obrazovanje u najboljem slučaju nosi agnostički karakter, a u najgorem – ateistički ili antireligiozni. “Naravno, u Sovjetskom Savezu se detetu sve to nameće nasilno bez ikakve religije, ali pri aktivnom programu vaspitanja ateista”.

Roditelji treba tačno da znaju šta njihova deca uče na raznim kursevima, koji su u današnjim školama svuda rasprostranjeni, i da to kući ispravljaju, i to ne samo pridržavajući se otvorenog stava po tom pitanju (posebno izmedju očeva i sinova, što je u društvu veoma retko), već da jasno izdvajaju njegov moralni aspekt, čega uopšte nema u opštem obrazovanju.
Roditelji treba da znaju kakvu muziku slušaju njihova deca, kakve filmove gledaju (ako je potrebno s njima i da slušaju i gledaju), kakav jezik slušaju i koji koriste, i tome svemu treba davati hrišćansku ocenu.

U tim kućama, gde se nema dovoljno hrabrosti da se televizor izbaci kroz prozor, treba ga strogo kontrolisati i voditi računa da se izbegnu otrovni uticaji te sprave, koja je postala glavni učitelj antihrišćanskih ocena i ideja u samoj kući, a posebno za omladinu.

Komentari: