OvÄ?arsko - kablarski manastiri 2. DEO
MANASTIR JOVANJE (prvi deo)
Pre poÄ?etka opisivanja istorijata ovog manastira istiÄ?emo njegov Letopis iz novijeg doba, a zatim sadržaj i uputstvo i pisanje letopisa, na primer:
I
1. Velikim brojevima zabeležiti godinu.
2. Staviti naziv “Uprava manastira i sastav bratstva (sestrinstva)”
(a) Igumanija, odnosno v.d. igumanije (nastojateljica).
(b) Duhovnik; ako se desi promena, treba zabeležiti uzrok promene.
3. Koliko ima monahinja, iskuÅ¡enika i male dece, to jest sasvim mladih iskuÅ¡enika u poÄ?etku prve njihove godine u manastiru, koje nisu zavrÅ¡ile osnovnu Å¡kolu.
4. Služitelji i ostali (stanovnici) nastanjeni u manastiru…
II
5. Versko-prosvetni rad u manastiru.
(a) Ko vodi besede i poruke sa sestrama (bratstvom).
(b) Ko uÄ?i Tipiku i pevanju.
(v) Ko i kakve predmete predaje deci
III
6. Z g r a d e
(a) Šta je opravljeno ili novo uređeno u crkvi.
(b) Kakve su zgrade opravljene ili nanovo podignute.
IV
7. P ol j o p r i v r e d a
(a) Koliko je u toku godine unapređeno u obrađivanju njiva i livada.
(b) Kakva je bila letina.
(v) Koliko zasaditi novih i kakvih voćnih sadnica
(g) Kako napreduju sadnice
d) Da li je imalo i kakvog je bilo roda
V
8. S t o k a
(a) Kakve je manastir imao stoke i koliko je bilo prinove.
(b) Å ta je prinovljeno ili prodato i zbog Ä?ega je prodato.
VI
9. V a ž n i d o g a đ a j i
(a) U životu samog bratstva (sestrinstva)
(b) U životu Manastira
1. Kako je proslavljena manastirska slava.
2. Kako je posećivan manastir u toku godine bogomoljcima i posetiocima.
3. ÄŒudesa i iscelenje u Svetom Jovanju. Dobro bi bilo uzgred beležiti Ä?edesa i iscelenja uopÅ¡te u manastirima Srpske Svete Gore.
4. Razni drugi događaji koji su imali uticaja na život manastira Svetog Jovanja, na život cele Srpske Svete Gore, kao i na svu Jugoslaviju - istorijski događaji. (Arhimandrit Serafim)
Tako je zamiÅ¡ljen redosled za letopis manastira Jovanja u OvÄ?aru i tako je pisan, a svakako da je saÄ?injen po blagoslovu nadležnog arhijereja vladike Nikolaja. Mi iz njega koristimo ono Å¡to je najvažnije i Å¡to smatramo da će zainteresovati Ä?itaoca.
ISTORIJAT MANASTIRA (1). - Na levoj obali Zapadne Morave, na maloj ravnici pod samom OvÄ?arom, sa kablarske strane u podnožju brda zvanog “Jovanjsko brdo” nalazi se manastir Jovanje. Njegova je hramovna slava Ivanjdan, to jest Roždestvo Svetog Jovana Krstitelja, praznuje se 24. juna po starom kalendaru. Na tom mestu Morava obilazi Jovanjsko brdo praveći veliku i oÅ¡tru krivinu, pa liÄ?i kao da je manastir na kakvom poluostrvu. Prilaz manastiru sa asfaltiranog druma na suprotnoj strani od manastira preko Morave moguć je samo Ä?amcem.
Manastir Jovanje podignut je, po predanju, u poÄ?etku 14. veka. Ne zna se taÄ?no njegov ktitor, sem ono Å¡to nam govori predanje koje je oÄ?uvano u tom kraju i legende po kojoj je vladika Nikolaj spevao o Svetom Jovanju vrlo zanimljivu, lepu i dugu pesmu. Prema tome kazivanju i nekim istorijskim podacima, posle MariÄ?ke bitke nastalo je intenzivno podizanje manastira i crkava u klisuri Zapadne i Golijske Morave (2).
Polovinom 19. veka prilikom obnove kao i do skora u podnožju Jovanjskog brda u manastirskoj porti, gde je crkva Svetog Jovana, svuda se moglo naići na temelje konaka, po obali Morave i drugim mestima oko manastira. Sve to svedoÄ?i da je Jovanje u Srednjem veku bilo veliki manastir i da je imalo veliko monaÅ¡ko bratstvo. Koliko je puta pljaÄ?ka i ruÅ¡en manastir Jovanje, taÄ?no se ne zna. PriÄ?a se da je poslednji put manastir bio poruÅ¡en za vreme Drugog srpskog ustanka 1815. godine. Od toga doba Jovanje je bilo u ruÅ¡evinama sve do 1849. godine, kada je obnovljeno i ograÄ‘eno.
U vreme pljaÄ?kanja i ruÅ¡enja Svetog Jovanja sve Å¡to se moglo spasti, priÄ?a se, preneseno je u druge manastire, a prepisivaÄ?i crkvenih knjiga preselili su se u manastir Nikolje sa svojim stvarima i priborom za prepisivanje.Tako je Jovanje u ruÅ¡evinama zaraslo drvećem i Å¡ikarom do svoje obnove kao i ruÅ¡evine na Jovanjskom brdu.
Obnovu manastira Jovanja polovinom 19. veka narodno predanje povezuje sa “Gradinom” ili Jovan kulom, metohom koji je izgleda, uvek bio pod upravom manastira Jovanja i iznosi sledeći dogaÄ‘aj. Za vreme pustoÅ¡i na gradini okolni su Ä?obani i seljaci napasali svoja stada i sekli Å¡umu. A svi su znali da je sveto mesto, da je tu nakad bio manastir i da se u njegovoj blizini na obali Morave nalazi lekovita voda Svetog Ilije, koja leÄ?i bolesnike koji boluju od glave i oÄ?iju. I kad je doÅ¡lo vreme da Gospod objavi svoju svetinju, uÄ?inio je to preko jednog deÄ?aka- Ä?obanina, koji je na tom svetom mestu, na tim ruÅ¡evinama Ä?uvao koze. Njemu se Bog javlja na snu i zapoveda mu da na Jovanjskom brdu potraži manastir Svetog Jovana a ne Uspenije. Tom ili drugom prilikom obećao mu je, takoÄ‘e u snu, da će i pare pronaći za podizanje manastira. Kad je, zatim, ovaj Ä?obanin otiÅ¡ao užiÄ?kom vladiki Nićiforu i ispriÄ?ao mu svoj san, vladika nije hteo u to odmah poverovati. Uskoro deÄ?ak-Ä?obanin pronalazi novac, i to na Ä?udesan naÄ?in. Jedna njegova koza zaglavila je nogu u kamenje na ruÅ¡evinama Jovan kule. ÄŒobanin joj pritekne u pomoć. I kad je poÄ?eo razgrtati kamenje da joj oslobodi nogu, pod jednom ploÄ?om ugleda ćup pun zlatnika. O svemu ovome opet obavesti vladiku Nićifora. Videći da je na tom blagodarnom i bogobojažljivom deÄ?aku Ä?obaninu poseban blagoslov Božji i da Bog preko njega otkriva svoju volju, vladika mu daje i svoj blagoslov za podizanje manastira.
Seljaci iz obližnjih sela, a najpre iz Vidove, odazovu se i priteknu u pomoć Ä?udesnom Ä?obaninu. Pronalaze u podnožju brda temelje crkve Svetog Jovana i 1849. godine na istim temeljima podižu novu crkvu, koja je sve do potapanja 1954. godine postojala. Ovo o podizanju crkve potvrÄ‘uje i urezani na ivici ploÄ?e sveta trpeze u oltaru natpis , koji glasi: “ Siju trpezu priloži neimar bist u vreme graÄ‘enja ovog hrama: Jovan Veljković od Orida inaÄ?e sela Blice na 1849 leto”. U 1850. godini hram je bio osvećen od njegovog preosveÅ¡tenstva Gospodina Nićifora, episkopa užiÄ?kog, o Ä?emu svedoÄ?i sveti Antimins sa sledećim natpisom:"Sej Antimins osvatisja blagodatiju Presvjatago Duha svjaÄ?Å¡eno djjstvijem preosvjaÅ¡Ä?enago episkopa užiÄ?kaog Hikifora, v cerkvi Ä?aÄ?anskoj Voznesenija Gospodnja dne 24 mescaja junija l. Gospoda 1850-go. Sie Animins Milana Eremića iz Baluga, on ga odkupi za gr. 198. u manastir Jovanć za veÄ?ni spomen.”
DeÄ?ak kozar koji je imao otkrivenje za obnovu manastira Svetog Jovanja posvetio je svoj život Bogu. Zauzimanjem vladike Nićifora primio je monaÅ¡ki Ä?in sa imenom Filimon. IzuÄ?io je Å¡to je potrebno za sveÅ¡tenomonaÅ¡ki Ä?in i za sveÅ¡teno služenje, pa kao jeromonah bude postavljen za igumana manastira Jovanja, kojim je i upravljao do svoje smrti, 11. decembra 1879. godine. Sahranjen je u pritvoru jovanjske crkve i na njegovom grobu stavljena je ploÄ?a sa natpisom: “Grobnica u kojoj tiho poÄ?ivaju kosti smirenija blaženoupokojenog jeromonaha Filomena Popovića rodom iz DragaÄ?eva proigumana i sozidatelja ovog manastira hrama roždestva Svetog Jovana Krestitelja koji je u zapustjeniju od Kosova ležao: poživi 60 goda preseli se u vjeÄ?nost Božiju 11 dekembra 1879.”
Prema ovom natpisu, manastir Jovanje ležao je u ruÅ¡evinama od Kosovske bitke, Å¡to znaÄ?i da je podignut pre Kosova. Da li je to ttaÄ?no, ostaje nam da primimo na poverenje, jer za sad drugim izvorima, sem ovog na ploÄ?i, ne raspolažemo.
Posle smrti irumana Filimona manastir je napuÅ¡ten, Å¡to svedoÄ?i da je u to vreme bilo malo monaha u ovÄ?arsko-kablarskim manastirima. Samo na dan slave, na Ivanjdan, narod je dolazio da upali sveće, da se pomoli Bogu i da se prema narodnom obiÄ?aju malo proveseli.
Godine 1934. , a delimiÄ?no i ranije, zauzimanjem vladike Nikolaja, u užiÄ?koj eparhiji otpoÄ?elo je obnavljanje manastira i preraÄ‘ivanje parohija. Tako je u eparhiji obrazovana nova rožaÄ?ka parohija, a manastir Jovanje pretvoren je u parohijsku crkvu. Za sveÅ¡tenika postavljen je svrÅ¡eni bogoslov otac Georgije (Ä?oka) Dunić, koji je 1936. godine premeÅ¡ten u StaniÅ¡insku parohiju, AaleksandrovaÄ?kog arhijerejskog namesniÅ¡tva u srezu župskom. Od tada manastir Joanje ostaje zatvoren i napuÅ¡ten, a parohija, budući upražnjena, predata je manastiru Nikolju.
PoÄ?etkom ÄŒasnog Posta 1936. godine promislom Božjim manastir Jovanje postaje ženski manastir. U njega dolaze iz manastira KaliÅ¡ta duhovnik arhimandrit Rafailo Hilandarac i joÅ¡ 12 sestara. Na taj naÄ?in Sveto Jovanje sa VraćevÅ¡nicom postaje u ŽiÄ?koj eparhiji prvi ženski manastir, prva devojaÄ?ka obitelj. PokuÅ¡aćemo da to ovde i razjasnimo. ViÅ¡e od 30 godina živeo je u Svetoj Gori Atonskoj , u manastiru Hilandaru, arhimandrit otac Rafailo. Njegovu zanimljivu biografiju, kao i ostalih sestara, iznećemo posebno, a ovde iznosimo jedan glavniji deo. Tako je otac Rafailo po dolasku u Svetu Goru izvesno vreme proveo u Hilandaru kao sabrat. Zatim je od Sabora Staraca postavljen u Kareju, gde je proveo desetak godina kao izuzetan podvižnik i Ä?uvar Karejske Isposnice, koju je osnovao Sveti Sava. Zatim ga Uprava Hilandara kao već Ä?uvenog po duhovnosti u Svetoj Gori vraća natrag i postavlja za duhovnika manastira Hilandara. A onda ga 1932. godine hilandarci biraju za svog igumana, kada su u svoj manastir uveli opÅ¡težiće. Tako je otac rafailo imao nameru da do svoje smrti ne napuÅ¡ta Svetu Goru. I zaista, za 30 godina on ni jednom nije izaÅ¡ao iz Svete Gore. Ali promisao Božji odredio mu je drugi podvig i, pre nego Å¡to se pobunio jedan deo bratstva protiv njega i vladike Nikolaja radi opÅ¡težića, on je imao triput viziju Presvete Bogorodice koja mu nareÄ‘uje da ide u Srbiju i u ženskom manastiru u koji ga ona odvede odabere iz sestrinstva devojke koje mu ona pokaže i da organizuje obitelj. A naknadno će mu biti odreÄ‘en i manastir u koji će se useliti. Bojeći se da to sve nije samo iskuÅ¡enje i zamka zlog duha, on se kolebao moleći se neprestano Presvetoj Bogorodici.
PoÅ¡to se ova vizija ponavljala nekoliko puta, otac Rafailo se odluÄ?i da ispuni Å¡to mu je u viziji reÄ?eno. Tako, oprostivÅ¡i se s bratijom hilandarskom, krenuo je za Srbiju, obaćavajući im da će se ponovo vratiti u Svetu Goru. DoÅ¡avÅ¡i u Srbiju, adlazi prvo vladici ohridsko-bitoljskom Nikolaju Velimiroviću, koji je tada bio i administrator ŽiÄ?ke eparhije, i njemu poverava svoju viziju i nameru. ÄŒuvÅ¡i sve to, Vladika ga Å¡alje da poseti ženske manastire, obećavajući da će mu dati manastir koji god on bud eizabrao, bilo u eparhiji Ohridsko-bitoljskoj, bilo u ŽiÄ?koj.
Obilazeći ženske manastire u Južnoj Srbiji, kad je posetio manastir KaliÅ¡te, ovaj sveti duhovnik seti se da je taj manastir videovu viziji. Zato se odluÄ?i i neko vreme ostane u tom ženskom manastiru. To je bilo 1934. godine. Kada je ispriÄ?ao nastojateljici manastira igumaniji Kasijani cilj svoje posete, ona molitveno razmiÅ¡ljajući o Ä?udesnoj viziji Ä?udnog hilandarskog starca kao i o vladiÄ?anskom blagoslovu koji mu je dao prilikom obilaska ženskih manastira, promislom Božjim brzo se saglasila sa takvom namerom, verujući da je od Boga. Za vreme svog boravka kod njih u manastiru otac arhimandrit zamonaÅ¡i i malu shimu iste 1934. godine mater Saru i mater Varvaru kao i joÅ¡ neke sestre, koje će brzo ući u istoriju monaÅ¡tva kao vredne i po duhovnosti i organizaciji poznate igumanije naÅ¡ih manastira. Tako je on za to vreme odabrao iz KaliÅ¡ta 12 sestaa za svoj novi manastir, a to su:
Monahinja Irina, kao starija sestra, to jest buduća igumanija, rodom iz Osenice,
Monahinja Angelina Jovanović, selo Plužac, Osenica kod Valjeva,
Monahinja Katarina iz Ratkovića,
Monahinja Marta,
Monahinja Varvara Milenović, selo Radevci, okrug Kruševski,
Monahinja Julijana Bojić, iz Ratkovića, srez LevaÄ?ki,
Monahinja Tekla Mićić, selo Stepojevac, srez Posavski,
Monahinja Teofanija, iz Gornje Belice kod Struge,
Monahinja Ana (Velika) Mihailović, srez LevaÄ?ki
Monahinja Jovana Srbović iz Makedonije,
IskuÅ¡enica Desanka Stanković, iz Ratković, devojÄ?ica od osam godina, sada igumanija novoga manastira Jovanja, kao mon.Ekaterina,
IskuÅ¡enica Milanka (kao monahinja Svetlana) Stanković, sestra je Desankina i u manastir je doÅ¡la kao devojÄ?ica od Å¡est godina, iz Ratkovića.
Ovome će se broju sestara pridružiti i monahinja Sara iz okoline Lazarevca.
Kada je otac arhimandrit Rafailo izabrao sestre za novi ženski manastir, pokuÅ¡ao je i da ga potraži. MeÄ‘utim, u viziji mu je bilo reÄ?eno da će naknadno biti odreÄ‘en manastir u koji će on useliti novo sestrinstvo. Vladika Nikolaj obećao mu je za to dati manastir koji god on bude izabrao, to jest koji mu bude odreÄ‘en.
ObiÅ¡avÅ¡i manastire južne Srbije i većinu manastira u ŽiÄ?koj eparhiji, otac arhimandrit nije izabrao niti jedan od njih, o Ä?emu obaveÅ¡tava Vladiku. Vladika mu tada preporuÄ?uje da vidi manastire u Srpskoj Svetoj Gori u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri, koju je vladika Nikolaj 1934. godine, po dolasku na ŽiÄ?ku eparhiju poÄ?eo već kao administrator da obnavlja. PosetivÅ¡i sve naseljene manastire ove Svete Gore, kao Sveto Nikolje, Sveto BlagoveÅ¡tenje, Svetu Trojicu i Sveto Sretenje, arhimandrit ni jedan nije izabrao, pa zabrinut zapitaće manastirsku bratiju:"Da li joÅ¡ koji manastir ima tu u Maloj Svetoj Gori?” StareÅ¡ina manastira Svete Trojice i Sretenja otac iguman Atanasije (Ä?okić) pomenuo je joÅ¡ i Sveto Jovanje, ali je to veli najsiromaÅ¡niji i već napuÅ¡ten u OvÄ?aru manastir. Otac Rafailo odmah odlazi tamo da vidi taj napuÅ¡ten i gotovo opusteli manastir. Kada je doÅ¡ao tamo, osetio je neku osobitu radost u srcu koja ga je privlaÄ?ila tom svetom mestu. Tada sa ushićenjem otac Rafailo javlja Vladici da je izabrao Jovanje, dodavÅ¡i:” Ovo je rajsko mesto kojemu nema ravnog ni u Svetoj Gori Atonskoj.”
Pre posete ovÄ?arskim manastirima otac Rafailo je s blagoslovom vladike Nikolaja odveo iz manastira KaliÅ¡ta izabranih 12 sestara u ŽiÄ?ku eparhiju , u manastr VraćevÅ¡nicu, pod Rudnikom. U VraćevÅ¡nici je, po blagoslovu vladike Nikolaja, igumanija Jelena, neÅ¡to ranije doÅ¡avÅ¡i iz Å abaÄ?ko-valjevske eparhije, već osnovala ženski manastir. Tamo će se otac Rafailo dakle, nastaniti za izvesno vreme sa svim sestrama. Služiće, po svom obiÄ?aju, svakodnevno svetu Liturgiju i sve pravilo pa su sestre osećale radost Å¡to imaju takvog duhovnika. Ali, zbog oskudice u stanovima, posle nekoliko nedelja on je morao sa svojim sestrama da potraži drugu obitelj. Tako je on doÅ¡ao u OvÄ?ar i pronaÅ¡ao po Božjem promislu manastir Jovanje, u koje će se po blagoslovu Vladike Nikolaja odmah i useliti sa svojim novim duhovnim, malim stadom poÄ?etkom ÄŒasnog Posta 1936. godine, gde će ostati oko godinu dana, sve do svoje smrti.
Koliko su pretrpeli teÅ¡koća i iskuÅ¡enja pri useljenju u Jovanje, govore sledeće reÄ?i dopisnika tadaÅ¡nje “Politike” književnika Grigorija Božovića:"TeÅ¡ko je zamisliti muÄ?nije okolnosti nego Å¡to su bile onda u Jovanju, kad se otac Rafailo tu nastanio sa 12 sestara. Jeste, mesto krasno, tiho i sveže, sa tri strane opasano rekom Moravom, tako da je bez malo kao neko ostrvo. Tu je Å¡uma, tu paÅ¡njaci i proplanci, tu divna ravnica pored reke; kraj Morave crkva Svetog Jovana, a na brdu Gradina i u njoj ruÅ¡evine jovanjske kule zvana Jovan Kula, i temelji joÅ¡ jedne crkve koja se zvala Uspenije. TakoÄ‘e je postojao i konaÄ?ić, ali samo sa Ä?etiri sobe, od kojih je jedanu zauzimao neki Marko s porodicom, roÄ‘ak igumana jovanjskog jeromonaha Filimona.”
Imanje manastira Jovanja i Gradina na Jovanjskom brdu dati su okolnim seljacima pod kiriju za rad i ispaÅ¡u. Novac za kiriju primljen je unapred i pre dolaska sestara i njihovog duhovnika već je potroÅ¡en. Tako, za vreme njihovog dolaska u manastiru nije bilo ni stoke, ni živine, ni pokućanstva, ni alata - nigde niÅ¡ta osim prazne crkve, prazne zapuÅ¡tene kuće i prazne pod kirijom zemlje. Okolina se Ä?udila Å¡to su doÅ¡le kaluÄ‘erice, koje oni dotle nisu nikad videli. Pretnje su dolazile sa raznih strana, pa podsmeh, pa kraÄ‘e, Ä?ak su jednu sestru i tukli. No otac Rafailo sve je krotko i trpeljivo podnosio hrabreći sestre reÄ?ima:” Strpite se, sve će Sveti Jovan udesiti”. I zaista, Sveti Jovan sve je tako udesio da su se posle samo nekoliko meseci prilike sasvim izmenile.
Za oca Rafaila bila je prava sreća Å¡to je on sad imao svoj manastir, u kojem je mogao zavoditi Tipik i red kakav je on želeo. Za njega je bilo glavno Crkva i molitva; iskanje najpre Carstva Nebeskoga s nadom da će Otac Nebeski sve ostalo, Å¡to je potrebno, dati. Tako je on posvednevno držao puno bogosluženje u manastiru, a uoÄ?i svakog praznika Svetogorsko bdenije i na praznik svetu Liturgiju. ÄŒuju to neki bogomoljci iz okoline pa doÄ‘u u Sveto Jovanje uoÄ?i jednog praznika. To je bio brat BoÅ¡ko Topalović iz Konjevića kod ÄŒaÄ?ka i sa njim joÅ¡ neki bogomoljci koje je vladika Nikolaj uputio. Oni su bili oÄ?arani bdenijem koje je otac Rafailo služio kao i deviÄ?kim pojanjem manastirskih sestara. “Nismo osećali kad nam je noć proÅ¡la. Bili smo kao na nebesima. Do sada nismo ni znali Å¡ta je pravo bdenije” - govorili su oni. I glas o tome razneo se po okolini. Pobožni narod poÄ?ne dolaziti u sveto Jovanje i donositi svoje priloge i svoje darove, te malo po malo manastir se napuni svakog dobra, usled molitava i blagoslova vladike Nikolaja i oca Rafaila. Pomogli su dosta i stareÅ¡ine okolnih manastira, kao, na primer, iguman otac Atanasije Sretenjski i TrojiÄ?ki, otac Danilo BlagoveÅ¡tenjski, otac emilijan Nikoljski, kao i drugi manastiri, monasi i sveÅ¡tenici, meÄ‘u kojima se posebno isticao arhijerejski namesnik iz ÄŒaÄ?ka otac Milovan Milutinović. U nekoliko mahova svoje veće priloge slao je i dr Vojislav Janić, ministar vera u penziji. I on i mnogi drugi slali su kao pomoć svoje priloge ovom prvom ženskom, devojaÄ?kom manastiru u OvÄ?aru zauzimanjem i živim svetosavskim ravnovanjem i primerom žiÄ?kog vladike Nikolaja.
Vladika je posebnu pažnju poklanjao jovanjskoj svetoj obitelji i njenom promislom Božjim novoosnovanom sestrinstvu. Zato bi on Ä?esto dolazio u ovo sveto maleno angelsko jato i svojom blagodatnom materijalnom pomoći, svojim blagoslovom, molitvama, izuzetnim savetima unosio u njega radostan mir, zadovoljstvo i duhovni životni smisao radi glavnog cilja - spasenja svoje duÅ¡e, i u tome je zajedno s ocem Rafailom potpuno uspeo. Gledajući kako sestre i najmlaÄ‘e, deca, kao i najstarije vrÅ¡e molitvu i svoja posluÅ¡anja bilo u radionici ili u polju, veselo i marljivo kao pÄ?ele u koÅ¡nici, uzvikivao bi “Gle kao pÄ?elice i zlatice trude se na delu Božjem”. Sestre bi se svakoj njegovoj poseti ili njijovoj svetoj obitelji izuzetno radovale.
Naravno i roditelji monahinja Ä?inili su svoje posete i prilog Jovanju. Prilozi su bili u stoci, živini i stvarima. Ne retko, i roditelji bi svojim ćerkama u manastiru donosili njihovu devojaÄ?ku spremu, koja im je bila namenjena za udaju.
Zatim, malo po malo poÄ?eli su se sve viÅ¡e odazivati u pomoći Svetom Jovanju u ÄŒaÄ?ani. Neke plemenite gospoÄ‘e iz ÄŒaÄ?ka, meÄ‘u kojima je i Jevrejka gospoÄ‘a Lazarjan, nisu prestajale slati svoje darove ovoj uistinu deviÄ?koj (devojaÄ?koj) svetojovanjskoj obitelji. MeÄ‘utim, najveći priložnik meÄ‘u njima bila je slepa sestra Draginja (Draga) BoÅ¡ković, koja je stalno iÅ¡la po narodu kao vredna misionarka, prireÄ‘ujući duhovne skupove i predavanja prikupljajući tom prilikom i dobrovoljne priloga za ovu Svetinju i u njoj ostajala koji dan da se duhovno osveži i odmori.
Otac Rafailo, takoÄ‘e, sve Å¡to je imao ili Å¡to je ma s koje strane primao, ulagao je u manastir. Pod VladiÄ?inim i njegovim rukovodstvom popravljena je odmah prve godine stara kuća, napravljen jedan vajat i ozidan novi veći konak severno od crkve; razorana i obraÄ‘ena baÅ¡ta, snabdevena crkva i kuća, tor i obor onim Å¡to je neophodno za manastir.
Desna ruka u svim ovim poslovima na obnavljanju Jovanja i Vladici i odu Rafailu bio je revnosni bogomoljac i verni pratilac vladike Nikolaja brat BoÅ¡ko Topalović. Zato pisac letopisa Jovanjskog otac Serafim uzvikuje:” Bog da blagoslovi i spase njega i sav njegov dom!” Blagodareći takvom njihovom usrdnom trudu, molitvi i blagoslovu, manastir je bio brzo obnovljen. ViÅ¡e od 50 godina taj manastir bio je zapuÅ¡ten i gotovo ugaÅ¡en. A onda je, eto, iznenada oživeo, propevao, zasvetlio, i to joÅ¡ kako divno i krasno. Nekad pust, bez ijedne žive duÅ¡e, a onda je od 1936. godine ubrzo naseljen sa viÅ¡e od 35 sestara, zajedno sa njihovim duhovnikom. “Nekad se u njemu služilo samo o Ivanjdanu - manastirskoj slavi, a tada se u njemu poÄ?elo vrÅ¡iti posvednevno puno svetogorsko pravilo. ÄŒitaju se redovne ketizme i kanoni, služi se sveta Liturgija, a preznikom i bdenije, peva hor monahinja, priÄ?ešćuje se narod i neprekidno se slavi Bog”. (Vidi žitije oca Rafaila)
UnutraÅ¡nji život u manastiru bio je prost i strog: monahinje žive po svetootaÄ?kom pravilu, po kojem se traži od onih koji se podvizivaju u spasavaju u manastiru samo i jedino: molitva i rad. Pravilo je uveo otac Rafailo, kako rekosmo, po blagoslovu vladike Nikolaja, svetogorsko, puno. Crkveno bogosluženje vrÅ¡i se svakog dana u odreÄ‘eno vreme s katizmama, kanonima, svetom Liturgijom, a uoÄ?i velikih praznika vrÅ¡i se bdenije.
Hrana je po manastirskom pravilu za sve posna; meso i mast uopÅ¡te se ne upotrebljavaju. Hrana se uglavnom priprema od povrća, mleÄ?nih proizvoda i ponekad ribe i kolaÄ?a. Å teta je za njih bila ta Å¡to im se manastir nalazio na obali Morave, a oni su za potkrepljenje morali da kupuju ribe i da je žele, jer nisu imali sredstava da naprave ribnjak niti da organizuju ko bi im je mogao uloviti.
Svakodnevni život u manastiru ide ovim redom: U tri sata bije osmoglasnik za ustajanje ( to je jedan niz na metalnoj Å¡ipki od osam nejednakih i po skali ureÄ‘enih zvonÄ?ića-bronzi). Tada se svi dižu i idu na glas zvona u crkvu. Do pola osam ili osam sati služba se svrÅ¡ava i svi idu u trpezariju na zajedniÄ?ki doruÄ?ak, a posle svako ide na svoje posluÅ¡anije.U dvanaest sati je zajedniÄ?ki ruÄ?ak , kada jedna od sestara za vreme obeda Ä?ita Prolog, Lestvicu ili koju od pouka Svetih Otaca. Posle podnevnog obeda predviÄ‘en je jedan ili dva sata odmora pa opet idu na svoja posluÅ¡anija.
VeÄ?ernje bogosluženje zimi poÄ?inje u Ä?etiri, a leti u Å¡est sati i vrÅ¡i se s devetim Ä?asom. U crkvu svi idu. Posle veÄ?ernja zajedniÄ?ka je veÄ?era, a onda se ide na poveÄ?erje. Posle poveÄ?erja do deset sati uveÄ?e sestre imaju ruÄ?ne radove u trpezariji, poÅ¡to nemaju radionice. U deset sati uveÄ?e svi su u manastiru na poÄ?inku. Nedeljom i praznicima bogosluženje poÄ?inje u pet sati da bi mogli bogomoljci i narod iz okolnih sela na vreme vozom doći u crkvu.
Sestre u manastiru obavljaju svojom snagom sve poljske radove kao i one u baÅ¡ti. MeÄ‘utim, od svih poslova prednost imaju ženski radovi, kao Å¡to je pletenje, vez, predenje, tkanje, Å¡ivenje, i tako dalje. One umeju da rade i ćilime. Sve su sestre seljaÄ?ka deca pa im to ne pada teÅ¡ko. retko je koja od njih zavrÅ¡ila osnovnu Å¡kolu. Mnoge od njih doÅ¡le su u manastir nepismene pa su u manastiru jedna od druge nauÄ?ila da Ä?itaju i piÅ¡u. Crkvenoslovensko Ä?itanje svi znaju te svi, po napred raspisanom redu u crkvi, Ä?itaju. TakoÄ‘e su i pevaÄ?i za desnom i levom pevnicom odreÄ‘eni po Ä?redama i većina sestara uÄ?estvuje u pevanju. Malu decu (mlade iskuÅ¡enice) uÄ?e starije sestre u Ä?itanju i pisanju.
Tako svakodnevna služba Božja, strogi moralni život i red manastirski stekli su ovoj svetoj obitelji dobro ime i poÅ¡tovanje. Zato pobožni i Ä?estiti ljudi rado posećuju manastir i daju dobrovoljne priloge. Zahvaljujući velikom poznanstvu vladike Nikolaja, Sveto Jovanje imalo je priložnika Å¡irom Jugoslavije. No, najveću pomoć i posete Ä?inila su bogomoljaÄ?ka bratstva iz naÅ¡e cele zemlje. Oni Ä?esto dolaze i u ovaj , kao i u druge manastire, da posete obitelj i bogosluženja i da donesu prikupljen prilog za manastir. A uz ÄŒasni Post ovde bogomoljci iz okolnih mesta dolaze da provedu nekoliko dana i da se priÄ?este. Tada, obiÄ?no sa sobom ponesu i hrane i raznih namirnica uz svoje prilog unovcu i ostaju cele Velike sedmice da u manastiru prisustvuju svim bogosluženjima i da pomognu u radu.
Od svih bogomoljaca brat BoÅ¡ko Topalović najviÅ¡e se žrtvuje i najviÅ¡e pomaže ovu svetu obitelj. On Ä?esto ostavlja svoju porodicu u Konjevićima i dolazi u Sveto Jovanje da pomogne sestrama. Kad god vladika Nikolaj ode na neku sveÄ?anost da služi i propoveda, skoro uvek sa njim je u pratnji i brat BoÅ¡ko, i on na tim saborima i skupovima prikuplja prlog i pomoć za manastir Jovanje. Tako je on neprekidno prikupljao milostinju od naroda za ovu siromaÅ¡nu jovanjsku obitelj, i ne samo po selima već i u Beogradu i po drugim većim i manjim gradovima. Otuda je on bio i poznat i poÅ¡tovan od naÅ¡eg naroda, a najviÅ¡e od jovanjskih sestara, nad kojima je on u njihovim mnogim potrebama prosto kao anÄ‘eo hranitelj lebdeo, pa su ga zvali manastirskim ekonomom.
Manastir je imao prihoda i od pominjanja (pominovenija) mnogih imena živih i mrtvih na svetim Liturgijama. Sve je to bilo potrebno zato Å¡to se jovanjsko sestrinstvo iz godine u godinu povećavalo, a manastirsko imanje je bilo nedovoljno za njihovo izdržavanje. Od 47 hektara manastirske zemlje, svega je desetak hektara bilo ziratna za obradu, a drugo je sve brdo, neplodno i pokriveno sitnom Å¡umom upotrebljivom samo za ogrev, i to koliko jedva da bude dovoljno za manastir. No, prve godine, zbog zakupa zemljiÅ¡ta pod kiriju, sestre su se izdržavale iskljuÄ?ivo prilozima i milostinjom. Ali, bez obzira na sve to, manastir je i u materijalnom i u duhovnom pogledu brzo napredovao. Sve teÅ¡koće i nestaÅ¡ice, živeći u meÄ‘usobnoj slozi i ljubavi, sestre su uz neumoran trud strpljivo, lako i neosetno podnosile, znajući da to sve Ä?ine za slavu Božiju i za svoje spasenje.
Vladika Nikolaj mnogo se je zalagao za Sveto Jovanje i smatrao je ovu obitelj kao jednu od veoma naprednih u duhovnom životu, koja je mogla da bude uzor i za druge manastire.
____________________________________
1 - Vuk Stefanović Karadžić, Danica 1826,1827,1828,1829,1834, Prosveta, Beograd, 1964, str. 42.
2 - Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji, str. 126
____________________________________
| | |
Postao 03/25 u 11:38 AM
|
Komentari:
Post poslije: OvÄ?arsko - kablarski manastiri 3. DEO
Post prije: IZ MANASTIRSKE PREPISKE, Tibingen, 11. 4. 2002.