Jeromonah Anatolij (Berestov):
“Odavno sam se nosio mišlju da ću biti i lekar i svestenik”
Ovde svake nedelje neko umire. Jedni i ne dočekavši odlučujuću operaciju, drugi posle nje, a treći direktno na operacionom stolu … Svaka uspešna operacija je pobeda, i još jedan spaseni ljudski život. Razgovaramo sa nastojateljem Crkve prep. Serafima Sarovskog pri Institutu za transplantologiju i veštačke organe, jeromonahom Anatolijem (Berestovim), doktorom medicinskih nauka.
- Oče Anatolije, recite nam, kako ste Vi budući obrazovan čovek i imajući visoko medicinsko obrazovanje postali sveštenik?
- Stvar je u sledećem: kada se 62-63 godine na 2-oj godini Medicinskog instituta desilo moje obraćenje ka Hristu i Crkvi, ja sam već tada osetio neko nejasno stremljenje ka nečemu visokom – šta je to bilo, ja tada nisam mogao da spoznam. Medicina me je uvek privlačila, ali me istovremeno nikada nije napuštala mašta da postanem sveštenik.
- Ali ranije se smatralo da je religija udeo mračnih ljudi.
- Meni se čini da je upravo suprotno. Ateizam ili neka nazovi religija, kao i paganizam je udeo mračnih ljudi. Zato je još veliki naučnik Frensis Bekon rekao da malo znanja odvaja čoveka od Boga, a veliko ga baš nasuprot tome privodi k Njemu.
- Medjutim najpre ste postali lekar …
- Lekar sam postao sasvim neočekivano. U detinjstvu sam maštao o nebu (astronomija), ali zbog problema sa matematikom nisam mogao da upišem letnju školu. I tada, 1953 godine, u nekom čak očajanju sam upisao medicinski institut. Tada mi je bilo 14 ili 15 godina, i odjednom sam shvatio da je to moje nebo. Strasno sam zavoleo medicinu. Posle završenog instituta sam radio kao bolnicar u Institutu neurohirurgije. A potom sam posle odslužene vojske upisao 2-i Moskovski medicinski institut na pedijatrijskom fakultetu. Upravo tamo sam zavoleo decu. Kada smo počeli da obradjujemo dijamat i istmat, odjednom sam osetio da to nije filozofija, već prevara, koja ne daje nikakvu pravu predstavu o životu, već naprotiv udaljava čoveka od nje – to je put koji ne vodi nikud, što me je primoralo da se zamislim o životu i smrti. I neočekivano za sebe sam na drugoj godini postao verujući čovek. I tada mi se već pojavila misao da ću obavezno biti i lekar i sveštenik. Na 5-oj godini se saznalo da sam verujući čovek. Odlučili su da me izbace sa instituta bez obzira što sam bio lenjinski stipendista, jedini na godini. Rekli su: “Zbog amoralnog ponašanja”. A ja sam upitao: “A u čemu se sastoji moje amoralno ponašanje?” –“Vi, budući komsomolac, idete u Crkvu i verujete u Boga!”. I tek tada sam shvatio šta može da bude zaista amoralno – ali ne s tačke gledišta svakidašnjeg životnog morala, već s hrišćanske tačke gledišta.
- Da li su Vam se rugali?
- Ne baš naprotiv zauzimali su se za mene. To je očigledno došlo do uprave, a potom kako sam saznao i do CK, i odlučili su da me ne izbace. Skinuli su me samo sa Lenjinove stipendije. Nisam imao ni jednu četvorku za sve godine učenja na institutu. Ali na poslednjem ispitu iz dijamata su mi dali četvorku i tako me lišili crvene diplome. Za mene su se zauzimali mnogi predavači, studenti, ali je zamenik rektora 2-og medicinskog instituta, profesor Lidov kategorički odbio ponavljanje ispita. Uostalom, kako sam se potom uverio može se predivno živeti i bez crvene diplome. Posle završenog instituta sam ostao na katedri nervnih bolesti pedijatrijskog fakulteta. Završio sam stažiranje na klinici, potom pripravništvo, odbranio kandidatsku disertaciju, ostao na katedri kao predavač, asistent a potom docent …
- Šta ste predavali?
- Neurologiju na pedijatrijskom fakultetu. Ja sam neuropatolog. 1991 godine sam odbranio doktorsku disertaciju na temu “Infektivne neurotoksikoze kod dece”. I tada sam primio djakonski čin. Odredili su me za direktora rehabilitacionog centra za invalide, koji imaju dečiju cerebralnu paralizu. Tako se ispunila moja želja da budem i sveštenik i lekar istovremeno. U Moskvi sam organizovao Pravoslavni medicinski konsultaciono-dijagnostički centar, gde smo besplatno primali bolesnike. Bavio sam se organizacijom medicinskog fakulteta pri Ruskom pravoslavnom univerzitetu. A potom sam otišao na Institut za transplataciju, saznavši da se tamo nalaze veoma teški bolesnici, kojima je posebno potrebna duhovna pomoć. Kada smo porazgovarali sa direktorom i administracijom Instituta, oni su poželeli da saradjuju sa našim RPU.
- Vaš put ka monaštvu nije bio jednostavan. Koliko mi je poznato Vi ste imali porodicu?
- Kada sam se upoznao sa svojim duhovnikom, on mi je odmah rekao da je moj put – monaštvo. Ja se još nisam video u tome, i u sebi sam rešio:”Ne. Ako sretnem devojku koju ću zavoleti, i ukoliko budem video da ona može da postane moja žena, - obavezno ću se ženiti!” I uskoro se na mom putu pojavila takva žena. I kada sam završio institut, predložio sam joj da se uda za mene. Ona je bila učiteljica, duboko verujuća. Kada sam se oženio duhovnik mi je rekao da ću svejedno proživeti sa njom samo 10 godina jer će ona umreti, ostaće moje dvoje dece i ja ću svejedno primiti monaštvo. Tako se i desilo: proživeo sam s njom tačno 10 godina, a ona je umrla u svojoj 77 godini. Ostalo mi je dvoje dece i stari roditelji. Deca su 93 godine već bila odrasla i ja sam 27 decembra primio monaštvo u Valaamskom manastiru, postao sam jerodjakon, a potom jeromonah. Istovremeno sam se bavio organizacijom bolničkog hrama pri Institutu za transplantologiju. I 15 januara 96 godine smo osvetili taj hram posvećen prep.Serafimu Sarovskom.
- Oče Anatolije, mnogi Vas znaju kao autora knjige: “Broj zveri: zapisi lekara-sveštenika o ekstrasensima i okultizmu”. Šta Vas je pobudilo da je napišete?
- Moji pogledi na ekstrasense i ljude, koji se se obraćali njima za takozvanu pomoć. A sve je počelo od Kašpirovskog. Delimično sam obratio pažnju na najteža stanja kod neke dece, koja su posmatrala njegove seanse, skoro do simptoma dekortikacije, to jest prekida funkcije kore velikog mozga, i trenutnog razvoja tumora na njemu.
- U Vašoj knjizi razmatrate različite vrste okultizma. Šta je to u stvari okultizam?
- Okultizam su skrivene nauke, koje razvijaju u čoveku odredjene sile, koje mu dozvoljavaju da ima vlast nad prirodom i nad drugim ljudima. U suštini, ta vlast, tačnije nauka se nalazi na granici našeg materijalnog i duhovno-negativnog sveta to jest sveta zlih duhova.
- Da li su Vam pretili u vezi sa Vašom borbom sa okultizmom, sa sektaštvom?
- Ne direktno. Kada je izašla knjiga “Broj zveri”, tada su u okultnoj (takozvanoj “pravoslavnoj”) “hrišćanskoj isceliteljskoj akademiji” Fedorenko uvideli da će ta knjiga imati prestiž u odnosu na njihovu “akademiju”, i mnogi slušaoci su otišli iz nje – to jest to im donelo novčanu štetu. Ali su oni pomislili da je autor neki drugi čovek, i njemu su pretili, tako da je on bio prinudjen da pribegne zaštiti odredjenih ustanova. Tek pošto su saznali da sam ja bio autor, njihova vatra se već ugasila. A u gradu Nojabrsku (u Sibiru), gde sam često boravio u poslednje vreme, sektaši su počeli da mi prete preko drugih ljudi. Oni su govorili: “Ako taj pop opet dodje ovde, mi ćemo ga prosto ubiti”. I zato me je poslednji put kada sam tamo bio (septembra ove godine) gradska administracija stavila pod prismotru. Pored toga i okultisti su bili revoltirani mojim ponašanjem. Posle jednog od mojih nastupa na radiju “Radonjež” koji je išao direktno u etar su mi obećali da će me ubiti “astralno”. To je bilo u julu.
- Obavezno! Smatram da je neophodno znati osnove psihijatrije i psihologije. U novembru će se pri Tobolskoj seminariji održavati ciklus kursa iz osnova pastirske psihijatrije.
- A kako to po Vašem mišljenju može da bude korisno?
- Nažalost, skoro svi naši ljudi su teško bolesni, u većem ili manjem stepenu, i to u prvom redu duhovno, jer smo prošli težak put sedamdesetogodišnje borbe protiv Boga i Crkve, - a to ima svoju cenu. Poslednjih godina je okultizam popularan i predstavlja pravu duhovnu zarazu. Evo pogledajte: samo u Moskvi na svakih 500-550 stanovnika dolazi po jedan gatar, ekstrasens, mag itd. I to takodje dovodi kako do duhovnog prljanja, tako i do fizičkih izopačenja. Više od četvrtine dece se radjaju sa prenatalnim defektima nervnog sistema. Mnoga od te dece potom postaju psihopate, neuropate, i sklona su psihičkim bolestima. I svešteniku je teško da odredi gde je granica psihičke bolesti, a gde organska bolest mozga, a gde duhovni poremećaj. Mnogi nažalost smatraju da ako si sveštenik da ti je data takva blagodatna sila, da samo sa svojim umom možeš da izadješ na kraj sa ljudskim bolestima, ali je veoma teško snaći se sa tim bolestima. Zato smatram da je psihijatrija u naše vreme nezaobilazna.
- Koliko je danas u Pravoslavnoj Crkvi razradjeno pitanje psihijatrije?
- Nažalost pitanje psihijatrije je veoma loše razradjeno ne samo u Crkvi, već i u našoj zvaničnoj medicini. I ono zahteva svoje duhovno osmišljavanje.
- Pravoslavlje i medicina – koji su mogući pravci medjusobnog delovanja?
- Pre svega treba shvatiti da je medicina proistekla iz religije i da je medicinu u našoj zemlji nemoguće zamisliti odvojeno od hrišćanstva. Naša medicina je prositekla iz nedara Crkve, iz manastira. Drugo treba biti načisto sa tim koji su metodi isceljenja i lečenja dozvoljeni a koji ne. Naprimer, mi pravoslavni sveštenici, savršeno jasno smatramo da su mnogi savremeni vidovi psihoterapije nedopustivi. Tu spadaju: hipnoza, rebefing, okultne metode, ekstrasenzorika itd.
- A zašto su oni s Vaše tačke gledišta nedopustivi?
- Zato što kod čoveka dovode do razvoja takozvanih “izmenjenih stanja svesti”, a to je veoma opasno za duhovno stanje. Mogu da me argumentuju da to nekada pomaže: naprimer, kodiranje narkomana … Potpuno tačno! Narkotici takodje nekad pomažu čoveku da zaboravi na tešku životnu realnost, kada se čini da su svi problemi posle inekcije rešeni. Takav narkotik za dušu su i te s naše tačke gledišta nedopustive metode psihoterapije. Ali naravno treba rešiti neke složene etičke probleme savremene medicine kao što je naprimer koliko je prihvatljiva praksa transplantacije, metode spoljne oplodnje i drugo. Pitanja ima mnogo, a svi odgovori se još ne znaju …
- Iskreno govoreći, dovoljno čudno izgleda i pojava pravoslavnog hrama i pravoslavnog sveštenika u takvoj reklo bi se omraženoj ustanovi kao što je Institut za transplataciju.
- Da, mnogi se tome čude. Ali, dragi moji! To su bolesni ljudi, kojima je u prvom redu potrebna duhovna pomoć. I ako mi pravoslavni ostavimo našu braću i sestre u nevolji, onda mi nismo pravoslavni! Naravno, ja nisam hirurg, ni specijalista u oblasti transplantologije, ali sam kao sveštenik dužan da mislim u prvom redu o bolesnim ljudima i da im duhovno pomažem.
- I pored svega mnoge šokira i sam pojam presadjivanja tudjih organa. Da li su uopšte dopustive slične operacije?
- Nama još predstoji da se opredelimo na etičkom planu po pitanju transplantacije. Transplantacija je već odavno široko i aktivno ušla u naš život. Milioni ljudi su spaseni zahvaljujući transplantaciji, a pre svega davanju krvi. Pored toga, odavno i uveliko se primenjuje presadjivanje rožnjače, zahvaljujući čemu su milioni ljudi progledali. Takodje se relativno mnogo vrši i presadjivanje bubrega, što mnogima spasava živote. Ne tako davno je u našu Crkvu došao čovek koji već pet godina živi zahvaljujući presadjenom bubregu. Kada se razboleo i saznao da samo presadjivanje bubrega može da mu spase život, okrenuo se ka Bogu i počeo da se moli: “Gospode, ako je Tebi ugodno, onda neka bude tako kako treba da bude”. I druga bolesnica se takodje pre operacije prvi put u životu ispovedila, a nedugo pre operacije se i pričestila. A posle kada je već mogla da hoda, došla je u Crkvu sa suzama zahvalnosti. Eto vam primera. Znači Gospod često šalje ljudima stradanja radi ispravljanja njihovog života. Pa čak i tako teška kao što je presadjivanje organa.
- To su dva slučaja kada se operacija srećno završila. Ali najveći broj operacija presadjivanja organa u našoj zemlji očigledno ima tužan ishod?
- Ja ne bih tako rekao. Najveći broj se ipak srećno završava. Druga je stvar da li to nekako utiče na svest ljudi, i privodi li ih Bogu ili ne. A zadatak nas sveštenika je da pomognemo ljudima, jer je greh to tajiti, pošto sveštenici nemaju mogućnost aktivnog opštenja sa bolesnima, jer je retkost da se u bolnici nalazi hram. I veoma je važno to da čovek može suočavajući se sa teškom bolešću i mogućom predstojećom smrću da pridje Bogu s pokajanjem u srcu. Sećam se još jednog slučaja: jedna teško bolesna žena me je zamolila da dodjem kod nje. Došao sam i ona je sa suzama u očima prinela pokajanje prvi put u životu, pričestila se i sledeći dan je umrla. Da li shvatate da joj je Gospod dozvolio da umre pokajana i posle Pričešća – kako je to dobro za čoveka i njegovu dušu.
- To je verovatno najvažnije. I ako se čovek obrati Bogu pred smrt ili pred nastupajuću operaciju, onda u tom slučaju nije važan čak ni ishod, već oproštaj od Boga?
- Bezuslovno – kakav god da bude ishod, glavno je imati na umu da nas je stvorio Gospod Bog i da smo stvoreni za Boga. I život bez Boga je ništa, to je samo smrt, smrt duše.
- Ali jedna je stvar kada umiru stari ljudi, a sasvim druga kada umiru mladi. Nema li ovde nepravde? Mnogi su imali svoje trenutke roptanja na Boga: zašto voljeni čovek mora da umre?!
- To pitanje je veoma ozbiljno i važno, ali mi se čini da se u tom projavljuje Višnja Pravda i ljubav i milost Božija. Ukoliko umre mladi čovek ili čak dete, ne uspevši da učini mnogo grehova, možda teških ili sudbonosnih postupaka u svom životu, onda odlazi iz ovog života čist, malogrešan ili čak, kao dete, bezgrešan. Znači Gospod je primio čistu dušu. Pored toga mi hrišćani znamo šta znači Božiji Promisao i možda je Gospod sačuvao tog mladića ili dete od teških grehova, koji bi ga doveli do duhovne smrti. Mi možemo samo da nagadjamo i da govorimo o Božijem Promislu, a sama tajna Promisla je sakrivena od nas.
Za mladog čoveka ili dete je smrt zaista Božiji Promisao i možda se njome spasava njegova duša. A opet, ako čisto ljudski zamislimo tugu majke koja je izgubila svoje dete …
Ili kada u mladom uzrastu pogine jedini sin ili čerka – čini se da majka nema više šta da radi na zemlji, niti da živi.
To je nepravilna tačka gledišta i daleko ne hrišćanska. Pre bi se reklo čak i antihrišćanska. Živimo u svetu u kome caruju greh i zlo. Još je apostol Jovan Bogoslov pre dve hiljade godina rekao da “svet pliva u zlu” (Jn. 5, 19). I kroz grehovni pad naših roditelja u naš život su ušle bolesti, stradanja, smrt. Tako da smrt odavno caruje u našem životu. Od nje se nigde ne može pobeći, ali je naš zadatak da se ne sklanjamo pred smrću, i pred stradanjem, već da izgubivši voljenog čoveka a tim pre dete, što je za majku najveće stradanje, nadjemo u sebi snage da živimo za Boga, za ljude, i da se ne zatvaramo u svojoj ličnoj tuzi. Znam veliki broj slučajeva kada su majke koje su izgubile svoje jedino dete nalazile sreću u Bogu i u služenju drugim ljudima. I avganistanski rat je pokazao mnogo takvih primera …
- Da, i ja znam za takve slučajeve. Ali znam i za takve da su ljudi silazili sa uma…
- Stvar je u tome da je taj silazak s uma, ako se tako može izraziti, umnogome odredjen našim odnosom prema životu, prema Bogu. Mi smo skoncentrisani na same sebe i umnogome smo egoisti. I taj egoizam dovodi do razvoja velike gordosti u nama, koja u nizu raznih grehova često dovodi do uninija, do depresivne psihoze, teškog stradanja, skoro do očajanja i samoubistva.
- Ali zar se tako može govoriti u datoj situaciji da je majčina tuga povezana sa gordošću? Da li je to pravilno?
- Pravilno je zato što u tuzi čovek vidi samo sebe, samo svoje “Ja”. A roditeljska ljubav je najčešće usmerena na same sebe. I u našoj ljubavi prema bližnjima, mi volimo najpre sebe. A zar život nije takav, i u Bibliji je rečeno da će čovek ostaviti majku i oca i prilepiti se svojoj ženi. Čovek na ovaj ili onaj način odlazi od roditelja i formira svoju porodicu, nalazi voljenu suprugu, dobija voljenu decu, stvara domaće ognište. A naši roditelji ne žele da se pomire s tim.
- Kako je Hristos spasao ljude od smrti, ako čovek ipak umire?
- Možemo da razlikujemo dve smrti: fizičku i duhovnu. Svi ljudi su podvrgnuti fizičkoj smrti. Nju niko ne može da izbegne. Ali mi znamo da je fizička smrt dovoljno uslovna, privremena. Nastupiće dan kada će se naša duša posle smrti i sveopšteg Vaskrsenja sjediniti sa svojim telom. Prebivanje duše van tela je samo privremeno prebivanje. Hristos je Svojim Vaksrsenjem pobedio smrt. Postoji fizička i duhovna smrt. Ova druga je strašnija, jer znači život bez Boga. A nešto najstrašnije je biti u adu, to jest bez Boga. Mučenja duše koja je bez Boga se ne mogu uporediti ni sa kakvim drugim mukama koje čovek podnosi – to je recimo gorenje u ognjenom plamenu. Odnos prema adu kao prema materijalnom ili duhovnom plamenu nema nikakvog značenja. Te duhovne smrti se treba bojati. O tome treba misliti ovde na zemlji.
- Šta savetovati čoveku koji je izgubio voljenu osobu? Kako dalje da živi?
- Treba sebe pronaći. U voljenom čoveku često gubimo sebe, jer ga volimo radi sebe. A sebe možemo da pronadjemo u Bogu i u drugim ljudima. Hristos je rekao: “Ljubi bližnjeg svoga, kao samog sebe” (Mt. 22, 39). Ali mi zaboravljamo na prvi deo te zapovesti – “ljubi bližnjeg”. Mi i u drugima volimo sebe. A naši bližnji nisu samo oni koje volimo, i bez kojih ne možemo da živimo. Bližnji su svi ljudi, sva Božija stvorenja, jer je Gospod stvorio Adama i Evu, i preko njih celo čovečanstvo. Nauka je već dokazala da je celo čovečanstvo jedinstveno zbog jedinstvenih praroditelja. To je dokazano genetskim istraživanjima, a ranije su to pokazali matematičari, da je celo čovečanstvo moglo da nastane samo od jednog para ljudi, a nikako od više.
- A kako razumete frazu iz Biblije “ljubav, jaka kao smrt” (Pesm. 8, 6)?
- Smrt je zaista jaka i nijedan čovek na svetu ne može da je izbegne. Smrt će obavezno nastupiti, hteli mi to ili ne. Ona je neuništiva na fizičkom planu. I naša ljubav treba da bude takodje neuništiva, kao što je smrt neuništiva. Ljubav pre svega podrazumeva ljubav prema Bogu, zatim ljubav prema bližnjim ljudima, a tek potom ljubav prema sebi. A da li treba voleti sebe? Treba, jer je i Sam Gospod zapovedio: “Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe” (Mt. 22, 39). Jer On nije rekao da ne treba da volimo sebe. A kako treba da volimo sebe i koga treba da volimo u sebi? U sebi treba pre svega da vidimo i volimo Božiji lik, jer svaki čovek nosi u sebi Božiji lik, bez obzira na to u kom je on palom stanju. A ne svoje telo, i svoje lično “Ja”. I ne treba živeti radi tela.
- Kada odlazi bliski čovek, sve naše misli su usmerene na njega – maštamo kako bi to bilo da se ponovo vidimo sa njim. Da li je prema učenju Pravoslavne Crkve moguć susret sa našim bližnjima posle sveopšteg Vaskrsenja, i da li je moguće prepoznavanje?
- Bezuslovno je moguć, jer “Bog nije Bog mrtvih, nego Bog živih” (Mk. 12, 27). I naša Crkva je zajednica svih njenih članova, i živih, i fizički umrlih. Njihove duše su žive, i oni se mole za nas, kao i mi za njih. Najbolji primer za to je naše obraćanje svetim Ugodnicima, koji nas zastupaju pred Bogom. I ponekad osećamo njihovu pomoć. Naši bližnji koji su otišli iz ovog sveta u duhovni svet se takodje mole za nas, i sećaju nas se. I bezuslovno ćemo se posle naše smrti sresti s njima i naravno prepoznati ih.
- Na šta se oslanja sveštenik blagosiljajući ili ne blagosiljajući neko delo, pa samim tim i operaciju?
- Postoje starci, kojima Gospod zahvaljujući njihovom velikom duhovnom iskustvu, delatnoj ljubavi i molitvi otkriva mnogo. Oni mogu da daju savet prosto na osnovu svoje prozorljivosti. Ali većina sveštenika naravno to ne poseduje. Za sebe mogu da kažem da kada me bolesni mole da im dam blagoslov za operaciju, onda im pre svega pristupam kao lekar i trudim se da proniknem u suštinu medicinskog problema. Meni je možda u tom pogledu lakše pošto imam lekarsko i veliko duhovno iskustvo – u Crkvi sam od 62-63 godine bio pod rukovodstvom mudrih duhovnika. Zahvaljujući tome se kod mene razvilo intuitivno prihvatanje bolesnika i čoveka uopšte. Ponekad na žalost sveštenici uzimaju na sebe previše i daju ili ne daju blagoslov, nemajući za to ni duhovnih, ni medicinskih osnova, ali je to stvar njihove savesti. Smatram da svako od nas treba da se bavi svojim poslom. Lekar treba da koristi svoje lekarsko iskustvo, a sveštenik treba da pomaže duhovno i pre nego što da blagoslov za operaciju ili za neko drugo lečenje, bilo bi dobro da se posavetuje sa lekarem i da ne uzima na sebe takvu odgovornost. Postoji jedan mudri, iskusni starac, čije ime bi kod mnogih ljudi izazvalo poštovanje. Jednom je kod njega došao čovek sa molbom da mu da blagoslov za operaciju tumora na mozgu, i rekao je još da mu je sveštenik kod koga je već bio kategorički zabranio da ide na operaciju. Starac je odgovorio: “Znaš dragi, ja nisam lekar, i ne mogu da kažem da li ti je potrebna operacija ili ne; nadji pravoslavnog lekara, i uradi onako kako ti on posavetuje”. Taj bolesnik je nekako došao do mene, a ja sam i tako i tako lekar-neuropatolog i često sam postavljao dijagnozu moždanog tumora. Porazgovaravši sa njim, i proverivši kompjutersku tomografsku analizu, postalo mi je jasno da se ovde radi o takvom slučaju kada se bolesniku može lako pomoći, odstranjivanjem tumora. I njemu je uspešno uradjena operacija. I on ne treba da bude zahvalan meni, već lekarima koji su izveli operaciju, i naravno Gospodu Bogu.
- Da li postoji mišljenje o tome, da je bolje sakriti sigrunu smrt od bolesnika?
- Ne znam da li je to pisano pravilo ili ne, ali je ono oduvek postojalo, a postoji i danas, iako ne mogu jednoznačno da odgovorim na to pitanje. Mnogo toga zavisi od bolesnikove ličnosti, od njegovog odnosa prema životu i smrti, i od njegovog odnosa prema Bogu. Ako je čovek verujući i hrišćanin, onda je to druga stvar i njemu treba reći. Iako se nekada ne sme direktno reći ni verujućem čoveku. Naravno, s duhovne tačke gledišta je bolje reći kako bi čovek mogao duhovno da se pripremi za smrt. Ali i neverujući ljudi se boje smrti, i spoznaja istine ih često dovodi do psihološkog šoka. I zato svakome treba pristupati individualno. Što se mene lično tiče, ja bih želeo odmah da saznam istinu, kako bih spreman prešao tu granicu života i smrti.
Razgovarao Aleksandar Jegorcev
Objavljeno u časopisu “Tatjanin dan”
http://www.eparhia-saratov.ru/txts/journal/articles/04faith/1/7.html
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 11/19 u 06:29 AM
|
Komentari:
Post poslije: Mati Teodosija
Post prije: MONOGRAFIJA O MANASTIRU DECANI