MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Put ka crkvi

Seoce Mlevo se nalazi na severu Tverske oblasti, daleko od glavnih puteva. U Višnjem Voločke se treba odvojiti od glavnog puta Moskva-Peterburg, jedno vreme voziti se uskom ulicom u Udomlju, onda opet skrenuti na sporedan put, i sve do onog momenta kad se neočekivano završi asfalat. Desi se to baš usred šume: auto poskoči, i vozač kaže:
-Gotovo je, normalnih puteva dalje nema.

Ispočetka se auto pomalo treska, kasnije počinje da se trese jače. Posle nekoga vremena neravnine bivaju i po pola metra i ostane vam da se čudite - kako ljudi uopšte uspevaju da putuju starim autima marke «Volga» i «Žiguli».

Okolo je gusta borova šuma, u kojoj se čak i meštani starosedeoci trude da idu oprezno. Ovde se čovek može vrlo lako izgubiti, a puno je i divljih zveri: divljih svinja, vukova, medveda…

Od Višnjeg Voločka do Mleva se putuje nešto više od sata, a na kraju puta se može uočiti prvo zvonik hrama – Spaso-Georgijeva crkva, koja se ističe iznad kraja, i koja služi ovde već dve stotine godina kao glavni orijentir.

Po razmerama i raskoši izvana ovaj hram nimalo nije iza gradskih. Barokna arhitektura, visoki svodovi, unutrašnji prostor. Sve je to sagrađeno za stotine parohijana i veći broj sveštenika.. U okolini je nekada bilo mnogo velikih sela.

Sada je u svakom od njih ostalo svega jedna ili dve kuće u kojima neko živi.

Ovo je prava pustinja sa svim svojim osobenostima i problemima. Sve je ovde drugačije, nije kao u gradovima. I uloga sveštenika, njegovi odnosi sa ljudima i vlastima u seoskom mikrokosmosu – takođe su posebni.

Teokracija rejonske vlasti

Automobil oca Vladimira, nova «Ševrolet.- niva», - poklon je moskovskog donatora i od velike vrednosti za okolna sela. Sveštenik vozi i mimo puteva, redovno obilazi udaljene krajeve parohije. On ne samo da služi i ispoveda, on nabavlja lekove, sam daje injekcije, a ponekad radi i umesto «hitne pomoći». Nije se jednom desilo, da lekari iz daleke Udomlje ili jednostavno ne bi došli, ili bi kasnili, i otac Vladimir bi morao usred noći sesti za volan i požuriti na poziv .

Ovdašnji stanovnici to znaju i s bilo kakvim problemom prvo trče svešteniku.

-Ovde je ogromna teritorija, - kaže on. -A odreći nekome, nemam na to pravo, posebno ako se to neposredno tiče moga služenja: čak i ako me jedan čovek moli, ipak treba putovati. Osam godina ranije, kad sam prvi put došao ovde, na meni je bilo šest hramova, tada je sve bilo složnije – moralo se, pored svega ostalog, u svakome od njih jednom nedeljno služiti Liturgija. Obično dođeš, a tamo ili nema uopšte nikoga, ili ima nekoliko ljudi. Ipak svejedno služiš.

Ispočetka, dok nije bilo auta, otac Vladimir i njegova supruga, matuška Alevtina, prelazili su nedeljno peške po dvesta kilometara, posećujući starice u udaljenim selima. Kažu da im leti to nije bilo teško, gore je bilo zimi jer su tada mrazevi – do minus četrdeset…

Mi idemo seoskim putem iz Mlevo u susednu Mstu. Ovde prolazi ogranak železničkog puta, stoga je i ljudi više i žive oni nešto bolje od Mlevskih. Svaki put pre službe otac Vladimir navrati ovde, da bi povezao stalne parohijane: Tatjanu i baku Ninu. Ali danas pre toga treba još nešto obaviti; dva puta nedeljno sveštenik i njegova supruga posećuju mestnu bolnicu....

Bolnica – to je dugačka prizemnica od drveta na obali reke. Devedeset godina je stara i čini se da se za to vreme ništa nije izmenilo ovde – sem što su u hodniku postavili televizor. Polovina barake je odvojena za «socijalne ležajeve» - nešto kao dom staraca. Na njima leže ljudi, koji najverovatnije, više nikada neće izaći van bolničkih zidova – usamljeni bogalji i starci.

U muškoj baraci su tri starija čoveka. Dva Aleksandra i jedan Sergej, Sergej nema noge – odrezao voz. Kada se sveštenik pojavio jedan od Aleksandara stidljivo okreće nadole korice starog broja«Plejboja».

-Zdravo, baćuška!

Otac Vladimir im je dovezao namirnice, sapun i druge neophodne stvari. Prvo sve to podeli pacijentima i prima narudžbe za sledeći put.

-Meni treba upaljač, i još koverat, ako može. Bar da sestre napišu neko pismo gde se nalazim...- Aleksandar koji je čitao «Plejboj» , nije ovdašnji, nema gde da živi, i veoma teško je bolestan, stoga su mu dodelili «socijalni ležaj». Drugom Aleksandru – ima preko osamdeset godina, iako izgleda da nema više od šezdeset. On gotovo trideset godina živi na insulinu. Kaže da on ima decu, ali koja ga ne izdržavaju i ne posećuju (matuška Alevtina uzdiše: «Njega bi u porodicu trebalo smestiti, on bi još živeo i poživeo, a ovde će uvenuti čovek!»)

Sergej je donedavno bio Stanislav. On je dospeo u bolnicu oko pola godine ranije, odmah posle toga, kako je ostao bez nogu. Sergej je postao ovde, kada su zamolili oca Vladimira, da ga krsti.

Posle obilaska odjela idemo prema izlazu. U susret nam žuri medicinska sestra, Raisa Anatoljevna osmehujući se:

-I šta, baćuška, imanje svoje obilazite?

Ovde ni na pamet ne pada nikome da postavlja pitanje međusobnog odnosa –Crkve i države. Otac Vladimir i državna bolnica jednostavno uzajamno deluju - to je sve.

-Ovde je veoma dobro osoblje, - kaže matuška Alevtina, - Jer oni vole ljude, svoje pacijente. Jer ovde čoveku nisu toliko potrebni pokloni, koliko pažnja. A najstrašnije od svega ovde - je usamljenost.

Osim seoskih staraca i bolnice, otac Vladimir vodi brigu i o internatu za decu zaostalu u razvoju i o običnim seoskim vrtićima, u koje dolazi sveštenik redovno na sve praznike:

-Tamo im poklone darujem, a oni meni recituju stihove. Ja sam kao drugi Deda Mraz, šali se on, a a onda ponosno dodaje – Samo ja uvek idem njegovim tragom, da ne bih pokvario reputaciju Dedu Mrazu. Jer moji pokloni su bolji!

«Zato jer vas je dvoje....»

Sa svojom budućom suprugom otac Vladimir se upoznao na plaži. To je bilo u Kaliningradu, budući sveštenik je tada radio na brodogradilištu, pre toga je imao dugu vojničku karijeru na floti.

Tek pre osam godina, dve hiljadite godine, otac Vladimir je dobio sveštenički čin. Eparhijski starešina Udomljskog rejona, iguman Arkadije (Gubanov) pozvao je sebi bivšeg vojnika, koji je preko dvanaest godina u slobodno vreme služio kod njega kao crkvenjak.  Za razliku od svog sina, isto sveštenika, otac Vladimir nije tada imao specijalno seminarijsko obrazovanje, ali dugogodišnje iskustvo učešća u crkvenim službama pomoglo mu je da brzo savlada sve što je trebalo.

Poteškoće nisu bile sa novim služenjem nego sa svakodnevnim životom. Prvih meseci morao je da živi u stražarnici na crkvenom groblju, a prve zime se susreo sa prvim pravim gladovanjem.

-Ispočetka sam se obradovao kada su ljudi počeli da daruju novac za hram: kupio sam odeždu za službu i motornu pilu na benzin, da bi uredio okolno zemljište, - seća se otac Vladimir – eparhijski starešina , otac iguman, me je ukorio kada je to čuo: Eh, kaže, šta si uradio! Kod nas je tako, što ti donesu ljudi, na to ćeš i svu zimu proživeti. Umrećete od gladi!

Ali nismo umrli, iako nam je bilo veoma teško. Novca gotovo nije bilo, u okolinu je ostalo svega nekoliko kuća u kojima su ljudi živeli, ostalo je svega par domaćinstava, u kojima su ukućani samo starice. Da nije bilo pomoći od igumana i ljudi iz grada koji su bukvalno čudom dolazili u selo, - otac Vladimir i njegova supruga bukvalno ne bi imali šta da jedu.

Sledeće godine je bilo lakše: kao i većina porodica seoskog duhovništva, i oni su prešli na pravu poljoprivredu, posejali su baštu. Oboje pri tome priznaju da su sve to uspeli da izdrže zahvaljujući uzajamnoj podršci.

-Mi smo uvek bili kao jedno celo, - kaže matuška Alevtina. – Ja bez njega ne idem nikuda, ne bih mogla život sebi tako da predstavim. Ispočetka smo se selili, a onda smo zajedno došli ovde. Bilo nam je teško, ali smo navikli. A sada je jednostavno divno: ovde smo se navikli, a zato nam i nije mnogo trebalo. Ponekad je naravno, dosadno, hteli bi kući u Kaliningrad, ali to brzo prođe. Baćuška me je naučio da volim zemlju: on je samo takav baštovan – gde god da smo živeli, on je svuda sadio drveće! Čak su ga i nazvali: «Mičurin». Evo i ovde imamo svoju baštu i voćnjak – i on nam daje hranu.

Žive u malenom drvenom kućerku sa dve sobe, sa velikom ruskom peći. Zajedno vode domaćinstvo, zajedno rade u hramu. Obavezno zajedno idu na bilo koji put: čak i kada je otac Vladimir odlučio da nas odveze do železničke stanice – i tada su krenuli zajedno.

Matuška voli da fotografiše i skuplja kamenje neobičnog oblika. Kada se ona nalazi pored oca Vladimira i o nečem sa njim razgovara, uhvatiš sebe u mislima, da ako ne bi tako neštao video – ne bi poverovao da postoji takva porodica. Čini se, da je tako nešto postoji samo u izmišljenim pričama pisaca.

Ipak ima živi primer: ljudi u godinama – seoski sveštenik i njegova supruga, koji su ceo živet proživeli kao duša s dušom, te već i ne znaju kako je moguće – da su sami.

-Pozvali smo ovamo baćušku kojeg poznajemo, kad u susednoj parohiji nije bilo nikoga da služi, ali on je odbio, - seća se matuška Alevtina. – On je bez žene. Kaže: Vas je dvoje, i vama je dobro. A ja sam sam, i neću se moći izboriti.

Vanredna parohija

Pomažu ocu Vladimiru uglavnom njegova supruga i ljudi iz grada, kojih je okolo sve više i više ovde.

Lekar iz Moskve, tehničar iz Udomlja, još ljudi iz Tveri, Moskve, Petrograda i bližih rejonskih centara – svi su oni parohijani dalekog seoskog hrama. Obrazovana je posebna «vanredna» parohijska zajednica. Neki dolaze ovde na dan, da bi jednostavno pomogli crkvi, a neki imaju kuće u blizini, u kojima leti žive.

Broj ovih drugih raste stalno. Za nekoliko godina cena za seosku kućicu u rejonu Mlevo je porasla za sedam hiljada rubalja, do sto četrdeset hiljada. Od građana, koji pomažu ocu Vladimiru, ima ockrkovljenih ljudi, a ima i onih koji su se prvi put susreli sa stvarnom crkvom jedino ovde.

-Ponekad ih pitam: zbog čega niste svešteniku u gradu otišli? Oni mi odgovore tada: «Nikada ga ne možeš uhvatiti!» Kažem im: « A jeste li probali da mu priđete, kada vam posle službe daje da celivate krst? Ne, kažu, nismo probali… Uostalom, u gradu nisu ni mislili o hramu. Tek kada su u naše krajeve došli, u našu crkvu ušli.... Dešava se tako.

Pomoć ljudi iz grada – veoma je važna za seoskog sveštenika. Oni pomažu i materijalno, i sopstvenim trudom.. Građani dolaze ovde da pevaju za pevnicom, pomažu u obnavljanju hrama..

Otac Vladimir nikada ne traži novac, a i ne nude mu novac, nego konkretnu pomoć. Najčešće pitanje: šta vam je trenutno najpotrebnije. Zvona? Sami ih dovezu i pomognu da se postave. Pokrivanje krova? Kupuju materijal i pomažu zajedno sa radnicima.

-Onda, možda je bolje preseliti se u grad? Jer ni u gradovima nema dovoljno sveštenika.

-Nema. Ali u selima – takođe žive ljudi. I mi smo im potrebni. Neka ih je i manje, ali oni radi toga ništa manje nisu ljudi.

Seljaci

Prošle godine se mnogo pisalo i pričalo o tome koliko je opasno biti seoski sveštenik. Otac Vladimir se s tim ne bi složio. Teško – jeste, u ovom vremenu čak veoma. Ali posebne opasnosti on ne vidi.

-Ja sam se samo jednom zaista uplašio, kada su neki ljudi došli da od mene kupe ikone, - priznaje on. – Tada su mi novčanik sa novcem pokazali. «možemo li da pogledamo, da li ima starinskih ikona kod vas u hramu?» E tada sam se ja uplašio, shvativši, da ovi, ako nađu nešto od vrednosti, - neće prezati ni od čega. Jedva sam ih oterao… A meštana mladića se ja ne bojim, ovde su veoma dobri ljudi. Piju, naravno, mogu se i svađati, ali ništa više… Ali mene poštuju. Ja sam ovde tuče seoske prekidao, jer mene ipak neće tući. Ako bi se neko drugi umešao – dobio bi od obe strane koje se tuku, ali sveštenika poštuju.

Poštuju i pomalo se i stide. Dolaze sa nevoljama i svetovnim pitanjima. Ali da pređu preko praga hrama za vreme službe, da se ispovede i pričeste – jednostavno rečeno, na to ne mogu da se odluče.

Ispočetka je otac Vladimir samo služio za jedinstvenog parohijana – svoju suprugu. A posle se situacija izmenila malčice na bolje.

Subotom uveče na službi je punih petnaest ljudi – pravi rekord. Istina, nema ni jednog muškarca, izuzev oltarnika, koji je došao iz Msti. U glavnom, bake, ali ima i dece. žena koja je došla kod oca Vladimira po pitanju domaćinstva, sa nepokrivenom glavom stoji kod vrata – stidi se.

Neka od baka joj nešto šapće, daje joj znak da priđe. Ova neće, snebiva se, i tek u poslednjem trenutku pristaje – brzo stavlja maramu koju su joj dali, prilazi na pomazanje svetim uljem.

Posle službe razgovara s ocem Vladimirom na natkrivenim spoljnim stepenicama hrama.

-Baćuška...još sam htela da vas upitam… možete li krstiti trojicu dečaka?

-Naravno. Koliko imaju godina?

-Mlađem- trideset…

Autoritet sveštenika u svetu je neprikosnoven. Nikakvih priča o tome otkuda baćuški auto, telefon i drugo, ovde toga nema, - svi i tako to sve znaju. A to da će otac Vladimir svima pomoći u nevolji, ovde je svima poznato.

Ali na ispovest skoro niko ne prilazi, osim jednog dečaka – mladića koji je rešio da dolazi u hram, izazivali su ga «bogomoljac», te je i on je prestao. I svakako, okolo cveta uobičajeni za svako selo niz nevolja, o kojima nema smisla ni pisati. Dovoljno je reći, da je pre godinu dana u susednom selu umrla šesnaestogodišnja devojka – u diskoteci je učestvovala u takmičenju ko će više popiti alkohola…

-Da bi se nešto promenilo, ovde su potrebne dve stvari, - kaže otac Vladimir. – Treba da ja sveštenik, uvek propovedam i strpljivo objašnjavam ljudima njihove greške. Ali čovek je slobodno biće. Čuvši moje reči, on sam je dužan da na njih odreaguje. Trudim se da sve učinim, što je u mojoj moći, ali ako ljudi ne idu u hram – ništa ne mogu.

Dešavalo se da otac Vladimir postigne uspeh. Jednom je žena iz Višnjeg Voločka dovezla pijanog muža i sa rečima: «Pomozite mu da se izleči!» i ostavila ga na brigu sveštenika.

Sada bivši alkoholičar ne pije. Ostavio je alkohol. Uz podršku, savete i molitve oca Vladimira. Ali u mnogome i zato jer je sam hteo da ostavi to, prihvatao je bilo kakav posao, pomagao u hramu – samo da se nečim zabavi i da ne misli na alkohol.

Nažalost, takvi slučajevi – su retkost, nisu pravilo.

-Kod nas čoveku dati posao je jako teško. Odmah će tražiti da ga unapred platiš, a onda neće ništa hteti da radi! – požalio se otac Vladimir. – Novac im ne treba davati, a tek votku – tek to nikako. Ko votkom plaća, uzima greh na svoju dušu… I uopšte, ne bi trebalo sve na seljake svaljivati, jer im građani ne pomažu, nego više suprotno. Kažu, recimo, da su ovde sama sujeverja. Pa, i jest istina. I jezero ima ovde, koje prolaze hodajući postrance, «jer su u njemu vodene vile» i u brezama «žive duhovi». Ali kada dođu ljudi iz gradova ovde, i u njihovim glavama je isto takva kaša. Kod nas se dešava da građani seljake ovim glupostima i uče!

-Izgleda da se vi ovde uzalud trudite?

-Zbog čega?

-Pa, vi govorite ljudima, a oni vas ne slušaju.

-Jeste, ne slušaju. Ali ja se ne trudim samo radi njih, nego i radi njihovih unuka. Unuci će njihovi biti drugačiji.

-Mislite da će se ovde održati život još za tri pokolenja?

-Mislim da će za tri pokolenja život biti bolji.

Ni korak nazad

-Stvarno je uvredljivo kada čuješ u gradovima da su seoski sveštenici lenjivci i nazadni, - uzdiše otac Vladimir. – u gradovima nas ne razumeju, i naše parohijane isto tako… Ali ovde je sve drugačije, ovde se ne može po gradskim merilima ništa uraditi! Da, ja na propovedima govorim isto , kao što je govorio prvi nastojnik crkve dvesta godina ranije, ali to je sve do sada aktuelno, i mene razumeju. Ali eto kada su moje parohijanke došle iz grada, pričale su: «Kako baćuška tamo ume lepo da propoveda! Lepo ali nerazumljivo!» ...Sve treba imati svoje mesto: jednima treba viša materija, drugima – prosta životna pitanja, i to ne znači, da je neko bolji, a neko gori.

Iskustva velikih gradova i naselja, za selo ne odgovaraju. Ovde nema nikakvog smisla otvarati biblioteke i misionarske kurseve, nemoguće je raditi sa omladinom – nema takve osnove ovde. Čak sa vekovnim sujeverjima niko ne uspeva da se izbori.

Ipak, seoski sveštenici nastavljaju i dalje da služe. Često u pustim hramovima.
-Ja nizašta odavde neću otići, - kaže otac Vladimir. – Sada su ovo moja rođena mesta, i iskreno rečeno, mnogo gde sam ranije živeo, ali nigde se nisam tako dušom privezao kao za ova sela. Ponekad mislim: šta će biti sa ovim ljudima, ako se meni nešto desi? Šta bi oni bez mene? Njima bi bilo veoma teško. Tako da mogu samo jedno reći: po sopstvenoj volji ja odavde nikada ne bih otišao.

Izvor: http://www.pravoslavie.ru/smi/608.htm
Prevod s ruskog: Nataša Ubović

Komentari: