INTERVJU SA O.MIRANOVIM
Po blagoslovu poznatog petrogradskog sveštenika i starca o.Jovana Mironova skrećemo vašu pažnju na odlomke iz dva njegova razgovora sa glavnim urednikom novina „Pravoslavni Sankt-Peterburg“ (duhovnim čedom o.Jovana) – Aleksandrom Rakovim. Ti radovi – „Beseda o duhovništvu“ i „Moja ljubljena čeda“ su prvi put objavljeni u gore pomenutom časopisu.
Tema pronalaženja duhovnika i duhovnog rukovodstva interesuje mnoge naše čitaoce i nadamo se da rasudjivanja poznatog starca mogu nekome da pomognu u rešavanju tog problema.
O. Jovan Mironov: o duhovnom rukovodjenju
- Oče, mnogi vernici traže i ne mogu da nadju svog duhovnog oca. A vi kažete da su vaša čeda oni ljudi za koje se molite. Da li to znači da neko samo treba da vam pridje, zamoli Vas da se za njega molite i tako postaje Vaše duhovno čedo?
- Gospod kaže: tražite i naćićete, kucajte i otvoriće vam se. Tako je i ovde – onaj ko želi da nadje duhovnika, naćiće ga. Tako neko dodje, pomoli se jednom, dvaput. Ljudska duša luta, ali oseća iskrenost, a posebno iskrenost sveštenika. Ako je sveštenik iskren, čovek to oseća i privija se uz pastira. Zato se njegova duša sjedinjuje sa dušom sveštenika i otvara tome pastiru. Gospod je rekao: ko mi otvori, ućiću kod njega i večeraću sa njim. Tako je i u duhovnom delanju. Čovek se otvara pred tobom, postaje tvoje duhovno čedo, i poverava ti svoj život. Posle ispovesti još nosiš kući dzak grehova. Čitam ih po nekoliko sati. Treba poznavati svakog čoveka. Neki ljudi nabrajaju grehe od sedmogodišnjeg uzrasta. Kažeš: „Možda sam se već kajao za to, a to ne treba raditi“. – „Ne, oče, bolje da se pokajemo kako bi se naša duša umirila“.
- Da li je pravilno tvrdjenje da što ranije novoobraćeni pronadje duhovnog oca, to je spasonosnije za njega? Ili vernik treba u početku i sam malo da napreduje?
- Pravilno ste rekli: što se ranije pojavi duhovni otac, to je bolje. Veoma je važno kada čovek živi po poslušanju duhovniku. A onome ko se uzda u svoje snage je teško.
- Oče, kako je poznato svi ljudi se nalaze na raznim duhovnim nivoima. I različito je rukovodstvo „decom u Hristu“ ili u mladalačkom duhovnom uzrastu.
- Idi kod uniženih,
Idi ka uvredjenim,
Po njihovim stopama,
Gde se teško diše,
Gde se tuga čuje,
Prvi pastir tamo budi!
Pastir ili hrišćanin, može se reći i ovako: „Hrišćanine, prvi budi tamo!“ A gde je dobro, tamo je i bez nas dobro. A negde se teško diše ... Ili kao što je rečeno za prepodobnog Serafima Sarovskog: „Sa onima koji plaču treba plakati. On je rado ukrepljivao duh onih koji su bili u uniniju“. Mi treba da budemo pastiri tamo gde se plače. A gde su slavlja, tamo je i bez nas dobro.
Kod mene dolaze i pijanice. I narkomani, i oni su postali moji najbliži. Njihova lica su strašna. Čak i crna, i izgleda kao da i ne mogu da se preobraze. A kada ih pogledaš kroz mesec-dva, njihova lica postaju ćista i duša svetli. Čovek tako može da uzraste pred Gospodom, da mu i greh biva težak, i on sa užasom gleda na sve ono što je ranije radio. Duhovni preporod je – velika stvar. Za sveštenika je to velika radost od Gospoda, kada može da vidi kako se ljudi preobražavaju.
A za sve duhovne uzraste je tačno jedno: ukoliko imamo pokajanje, onda se približavamo Gospodu. A kada prestanemo da osećamo svoju grehovnost, onda se udaljavamo od Boga. Prepodobni oci se nisu molili Gospodu da im da dar čudotvorstva, niti prozorljivost, već „da vide svoja pregrešenja i da ne osudjuju brata svoga“. A kada sebe počnemo da smatramo nekom veličinom, to je onda već naš prvi pad.
Da, čovek u početku leži u kolevci, zatim počinje da hoda, a zatim da trči i da se šali, dobija čvoruge i plače. Ali ako iskreno plače, njegove grehovne čvoruge će se postepeno ispravljati.
Pastir poznaje svoju decu. I ono koje je neprekidno pored mene, ja kao lekar ne mogu sve vreme da dajem nove i nove lekove. Prema svojim čedima treba ponekad projaviti i strogost, jer kada se čoveku ne prilazi strogo, on počinje da misli da je kod njega sve u redu. I zbog toga duhovnik ponekad treba da ispolji i strogost, kako bi pokazao: „Nije kod tebe sve savršeno, i treba to i to tako ispravljati“.
Nama je data slobodna volja, i svi mi nismo isti. Ako želimo da budemo Božiji, onda svoju volju treba da potčinjavamo Božijoj volji. Za to se molimo u slavoslovlju „Gospode, nauči me da tvorim volju Tvoju“, a ne moju grešnu. Ne treba zaboraviti to da je čovek palo biće. Zato se mi i molimo na sledeći način: „Pomiluj Gospode palo stvorenje Tvoje“. Pastir treba da straži i nad svojom sopstvenom dušom, jer može samo malo da se pogordi, i sve ... se onda odvija prema rečima optinskog starca: „Satana se pogordio i pao sa neba , a mi ako se pogodimo, naćićemo se u adu.
Gospod daje radost ljudima, kada ih priziva k Sebi. Dešava se da su i nepogode, kiša, sneg, a oni odlaze na Božiju službu, vuče ih Majka-Crkva. Znači shvataju da ne treba ići tamo gde nema blagodati. Svaki pastir treba sledeće da moli od Gospoda: „I Duha Tvoga Svetoga ne oduzmi od mene“. Ja se tako molim ... Bez blagodati smo svi mi usijane glavice, kako je govorio prepodobni Sserafim. A s Gospodom smo i snažni, i krepki, i bodri, i radosni – sve Gospod daje.
Kratke molitve, kao što je Isusova molitva je korisno ponavljati, a neke savetujem i da se čitaju: „Gospode, pre nego potpuno poginem, spasi me“.
- Kakav treba da bude odnos prema svom duhovnom ocu?
- Odgovoriću rečima optinskog starca shiarhimandrita Mojsija iz njegovog pisma duhovnom čedu: „Prava ovca nema rog, ne pušta glas protiv onoga ko je napasa, ne bode, ne rita se, i ne ujeda. Takva ovca se ljuti na svoga pastira čak i ako je kazni, ne protivureči, ne ruga se i ni o kome loše ne govori. Sluša svoga pastira u svemu, ide pred njim mirno i pouzdano i ne izlazi sa njegove teritorije; tudji glas ne sluša i za njim ne ide. Sluša glas svoga pastira i prati ga bez ikakvih predrasuda, i na pistom i blatnjavom terenu, i ne ropće, ne zloslovi i ne žali se na njega“.
- Da li postoji granica izmedju poslušanja i dosadjivanja duhovniku zbog sitnica?
- Ja dam čoveku poslušanje, a ako je njemu teško da ga ispuni, onda mu kažem: „Istrpi malo“. Ponekad nekoga moram i strogo da kaznim. Jedan sluga Božiji, moje duhovno čedo, je odstupio od poslušanja i to čak do tuče. Odlučio sam ga od Pričešća za pola godine. Čovek treba neprekidno da bdi nad stanjem svoje duše. Ne treba svake sekunde trčati kod duhovnika, ali se neprekidno treba obraćati Gospodu: „Gospode blagoslovi“.
- Da li postoji neko pravilo da se nešto može rešavati samostalno, a za nešto se obavezno mora tražiti blagoslov?
- Naravno, ukoliko čovek želi da stupi u brak, duhovnik treba da razgovara i sa ženikom i sa nevestom. Neke proveravaju i godinu i dve i tri, i tek onda daju blagoslov za venčanje. Blagoslov treba uzimati i pred put. Nekada ne dajem blagoslov za pokloničko putovanje. Naprimer, ćerki je bolesna majka, a ona želi da putuje kako bi majku neko drugi negovao: „Ne, dete, to je tvoja dužnost. Šta će biti ako ti odeš, a majka umre dok ti nisi tu?“ Treba uzimati blagoslov i pre selidbe ili kupovine kuće, automobila, jer stvari mogu toliko da se zakomplikuju da ih je posle teško razmrsiti. Kada čovek ide kod lekara, na operaciju u bolnicu, takodje treba da uzme blagoslov. Ako čovek ne može da razreši i neke sitne probleme, pastir treba i za to da ga posavetuje a ne da ga odbije. Ali kada čovek pita jedno te isto mnogo puta, onda to već treba prekinuti i reći: „Dete, ja sam ti već rekao šta treba da radiš i poslušaj me“. Kod nas na ispovest dolazi po 200-250 ljudi, i ako svakome posvetite samo jednu minutu, izračunajte sami koliko je to vremena. A već smo i stari i nemoćni ... I zato sa svojim stalnim čedima više ne razgovaram dugo, već samo u izuzetnim situacijama. Njima kažem: „Mi u samom Bogosluženju uvek treba da pronalazimo nešto novo. Crkva se uvek obnavlja, kao nevesta. Gospod nas nevidljivo obnavlja“. Čoveka ne treba neprekidno voditi za ruku. Ispovest i savet nije jedno te isto. Neophodno je proniknuti u suštinu stvari. Naprimer, dolaze roditelji i žale se na decu da beže od kuće. U čemu je stvar? – Roditelji stvaraju nepodnošljivu situaciju. Decu treba strogo vaspitavati, ali kako kaže apostol Pavle, ne razdraživati ih. Deca se mogu zamoriti od neprekidnih saveta. U svemu treba imati meru. Ili počinjemo da od deteta stvaramo idola. I kada dete odraste, donosi roditeljima samo tugu. Ne utehu, već tugu. Oni su mu davali poslednju koricu hleba, i sve najbolje, živeli su za njega, a ono se naviklo na to i ništa ne ceni ... Tu je potrebna mudrost.
- U čemu je karakterističnost duhovnog rukovodstva kreativnih ljudi – slikara, naučnika, muzičara, novinara?
- Ja uvek kažem: „Dodajte svome talantu veliki trud. Ako si slikar, i nisi u toku nedelje nijednom držao četkicu u rukama, onda tvoja ruka već nije vešta. Ukoliko muzičar ne seda za klavir svaki dan, onda on već gubi gipkost prstiju. Ako pevač ne upražnjava svaki dan svoj glas, on ga onda gubi“. A onaj koji piše i govori treba da ispunjava glavno pravilo: da štiti svetinju. Danas novinari ne štite Rusiju, već pokušavaju da je još dublje zatrpaju u prljavštinu, opisujući sve tako da bi izgledalo još gore, nego što je to zaista. Za to će odgovarati pred Bogom. Ako vidiš da neki čovek pada, treba ga podići, pomoći mu i ne glumiti pred njim. Pravoslavnim novinarima bi bilo dobro da za svaki članak traže savet i blagoslov, jer se sa blagoslovom lako i piše i govori. Ali malo ko u potpunosti to ispunjava. Dešava se da ljudi ponekad uopšte ni ne slušaju, već rade nešto u inat duhovniku. Za tako nešto treba dati epitimiju, poklone ili još nešto. Ali ja naravno nisam tako strog. Postoje veoma strogi duhovnici, ali to nije slučaj i sa mnom. Desilo se da sam odlučio čoveka od Pričešća za pola godine, pa i sam to preživljavam.
- Kada treba ispoljavati trpeljivost, a kada se boriti za istinu?
- Trpljenje je uvek neophodno. Trpljenjem vašim spasavajte duše vaše, - rekao je Gospod. Trpljenje donosi i smirenje, i krotost, i podvig, i umeće da se kaže reč istine, kada je to potrebno. Zato i ljudsku nepravednost treba trpeljivo objašnjavati: „Golubiću, Vi ne postupate potpuno pravilno. Da li pravoslavni čovek treba tako da se ponaša?“ Rečeno je: razobličavajte druge sa dugotrpeljivošću i umećem. Može se i tako razobličavati da i sam potom padneš u taj isti greh.
- Kako da postupaju duhovna čeda, koja slušaju napade na svog duhovnog oca?
- Veoma jednostavno: Vi vredjate oca, a se za to vreme moli“. Sećaš se kako je Natanail rekao: „Šta od Nazareta može biti dobro?“ A njemu su rekli: „Dodji i vidi“. Tako i mi treba da odgovorimo onima koji napadaju našeg duhovnog oca: „Idite i vidite plodove njegovih dela. I sami se uverite da li je na njemu Božiji blagoslov ili ne“. Ali opet, to treba reći smireno i krotko.
- A kako postupati ukoliko čeda nešto smućuje kod duhovnika, njegove reči i ponašanje?
- Tada se treba moliti. Čeda uvek treba da se mole za svog duhovnog oca i da imaju na umu kakve teške ljudske grehe on uzima na svoja ramena,a ne samo da ga osudjuju.
- U kojim slučajevima se može promeniti duhovnik?
- Ja naprimer dajem blagoslov kada neko želi da ode od mene. Nedavno je kod mene bila jedna sluškinja Božija: „Oče, možda ću ja odlaziti kod oca F.?“ „Neka Vas Bog blagoslovi draga moja“. Nije prošlo ni mesec dana, a ona je molila sa suzama: „Oče, primite me nazad“. Naravno da sam je primio. Duhovnika ne treba napuštati tek tako. Ali čak i ako su okolnosti takve da čovek mora da ode, on je obavezan da se ceo život moli za svog prvog duhovnika i uopšteno govoreći da se trudi da ne izgubi potpuno vezu sa svojim predjašnjim duhovnikom.
- Kakav je Vaš odnos prema „mladim starcima“, i da li je to uopšte pravilan naziv?
- Naravno, ponekad čuješ začudjujuće stvari: došao je u tu i tu parohiju mlad sveštenik, u kojoj je prethodno služio starac i gde on sada više ne može da služi zbog bolesti, i taj mladi sveštenik već za starca govori sledeće: „On je moj parohijan“. A on se još nije bio ni rodio, kada je prethodni sveštenik već postao starac ... Dešava se da se mladi sveštenici uznose nad onima koji su se već mnogo potrudili, sam još ništa ne zna, a već hoće drugoga da uči. Mladim sveštenicima se ranije nije dozvoljavalo duhovništvo, i samo iskusni ljudi su dobijali blagoslov za to. A danas je situacija takva da moraju da se rukopolažu veoma mladi ljudi. Ali „mlado starčestvo“ je veoma veliki greh. Iako naravno postoje Božiji izabranici od majčine utrobe. Iz istorije znamo za dosta takvih primera. I danas Gospod ne ostavlja Svoj narod i danas postoje Božiji izabranici. Ali je tu najvažnije da čovek ne upadne u gordost. A dešava se i sledeće: neprijatelj posebno napada na one koji uzimaju mnogo na sebe. I dešava se da ga neprijatelj tako smuti i „baci u bezdan bez stida“. Treba biti veoma oprezan.
- Oče, da li možemo da Vas zamolimo da kažete neku pouku i utehu ljudima koji još nisu našli duhovnog oca. Možda su oni trenutno u velikoj nevolji ...
- Nema takve nevolje, koju Gospod ne ublažuje čak i malom utehom. On ne uklanja odmah bol našeg srca – on jen potreban i koristan, ali ga On olakšava Svojim prisustvom. Trudimo se da ulovimo samo one svetle zrake, koji dopiru do nas.
Kao zaključak razgovora sa ocem Jovanom želimo da navedemo poučnu priču iz Žitija drevnih svetih, koja prema našem mišljenju ilustruje važnost kako poslušanja, tako i rasudjivanja u medjusobnim odnosima učenika i učitelja, duhovnog oca i njegovog čeda. Nadamo se da će vam priča biti interesantna i iz drugih aspekata.
Mirotvorac
Blagočestivi pustinjak je došao u neki skit na kratko vreme i nije našao posebnu keliju, te nije znao gde da se smesti. Drugi starac, koji je imao pustu kolibu, ustupio ju je pridošlici. Monasi su se u prvo vreme ophodili medjusobno kao braća u Hristu; ali uskoro se njihova ljubav ugasila.
Saznavši koliko je poučan razgovor sa novopridošlim monahom, mnogi ljudi su počeli da ga posećuju donoseći mu ono što su imali. Starac, koji mu je dao utočište je počeo da mu zavidi i rekao je sam sebi: „Odavno živim ovde, molim se i postim, medjutim niko me dosad nije posetio; a ovaj pridošlica je ovde samo nekoliko dana, i svi odlaze kod njega za blagoslov“. Zatim je počeo da ropće i da loše govori za njega; na kraju je došlo do toga, da je satirući sam sebe svojom ljutnjom, poslao svog učenika kod pridošlice da mu kaže da izadje iz kelije, i da ide kuda hoće. Vrlinski učenik je otišao kod pridošlice, i umesto toga da mu prenese poruku svog učitelja, poklonio mu se i rekao: „Moj učitelj mi je naredio da te pitam da li si zdrav?“ – „Reci tvome učitelju, - odgovorio je pridošlica, - da se pomoli za mene Gospodu Bogu; ja sam malo bolestan“. – Mladić je vrativši se kod svog učitelja preneo mu nešto drugo: da je starac našao drugu keliju i da će uskoro otići od njega.
Prošlo je nekoliko dana i starac je opet poslao svog učenika da kaže pridošlici, da ukoliko ne izadje iz kelije da će on sam doći i isterati ga žezlom ... A šta je umesto toga učinio učenik? „Učitelj moj, - rekao je učenik pridošlici, - čuvši da si bolestan poslao me je da te obidjem“. „Reci svome učitelju, - odgovorio je pridošlica, da sam ozdravio zahvaljujući njegovim molitvama“. Mladić je vrativši se svome učitelju rekao da pridošlica moli za dozvolu da ostane kod njega smao još jednu nedelju.
Prošla je jedna nedelja ... Starac je izgubio strpljenje, i uzevši štap, pošao da istera pridošlicu. Ali učenik ga je preduhitrio i otrčao do novopridošlog monaha i rekao mu da ga učitelj zove na večeru .. Čuvši ovo, pridošlica je izašao u susret starcu, i pokolonivši mu se rekao: „Idem kod tebe ljubljeni u Hristu brate! Ne trudi se da dodješ kod mene“. Iznenadjen njegovom krotošću, starac je bacio svoj štap na zemlju, i požurio da ga celiva; zatim ga je uveo u svoju keliju i ugostio onim što je Bog dao.
Isprativši gosta, starac je upitao učenika, da li je on pridošlici govorio to što mu je on naredjivao? – Ne! – odgovorio je učenik. Starac se obradovao u duši, i spoznavši da je njegova zavist bila posledica djavolske zavisti, pao je na kolena pred učenikove noge i rekao mu: „Od sada si ti moj starac a ja tvoj učenik, jer su tvojim postupkom spasene naše duše“.
Evo poučnog primera za one koji vole da prenose novosti iz kuće u kuću! Hrišćani! Ako vidite dvoje koji se medjusobno svadjaju, uložite sve napore da ih pomirite: tim spasonosnim delom ćete izbaviti od pogibelji zabludele, a sami .ćete svojim dobrim delima dodati najvažniju vrlinu.
Iz Prologa. 6 april
Preuzeto sa http://www.severny-blagovest.org/4/001.htm
Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 12/30 u 03:18 PM
|
Komentari:
Post poslije: MISIONARSKI POHODI
Post prije: SEKTAŠI PRILAZE PRAVOSLAVLJU - NOVOSIBIRSK