INTERVJU SA ARHIMANDRITOM ANTONIJEM (GULIAŠVILI)
Što se tiče današnjih takozvanih verujućih ljudi, koji u velikom broju posećuju Crkvu, - to su pre svega, posmatrači. I meni se ponekad čini da ukoliko bi se ne daj Bože vratila hruščevljeva vremena, onda bi najveći broj njih prestao da odlazi u Crkvu. To je moje mišljenje, jer vidim da je danas lako ispovediti se, pričestiti se, ispuniti bilo kakav zahtev. Oni i kod sveštenika dolaze kao mušterija kod prodavca. A ranije, kada su ljudi dolazili u Crkvu sveštenik nije mogao da bude siguran da zbog toga neće biti kažnjen, a i sam taj čovek koji je dolazio kod njega je mogao biti izbačen sa posla. Ali taj čovek je rizikovao, a njegova vera je bila toliko duboka, da je dolazio u Crkvu i nije se bojao toga. A danas su svi odjednom u jednom mahu postali religiozni i verujući. Mislim da to nije baš tako.
- Oče Antonije, Vi služite pred Prestolom već 39 godina. Vi znate probleme u duhovnom životu koji su postojali pre dvadeset-trideset godina, kao i one koji danas postoje. U čemu je razlika, i kako biste ih mogli okarakterisati?
- Čini mi se da je u tom periodu kada sam ja postajao sveštenik taj mali broj ljudi koji je odlazio u hram i učestvovao u Bogosluženjima zaista bio religiozan i istinski tražio Boga, jer je u to vreme postojao naravno Sovjetski Savez – ateizam je bio jak, posebno za vreme Hruščeva. I ljude koji su tada posećivali Crkvu su mogli da isključe iz škole ili sa posla. To su bili istinski Bogotražitelji.
Što se tiče današnjih takozvanih verujućih ljudi, koji u velikom broju posećuju Crkvu, - to su pre svega, posmatrači. I meni se ponekad čini da ukoliko bi se ne daj Bože vratila hruščevljeva vremena, onda bi najveći broj njih prestao da odlazi u Crkvu. To je moje mišljenje, jer vidim da je danas lako ispovediti se, pričestiti se, ispuniti bilo kakav zahtev. Oni i kod sveštenika dolaze kao mušterija kod prodavca. A ranije, kada su ljudi dolazili u Crkvu sveštenik nije mogao da bude siguran da zbog toga neće biti kažnjen, a i sam taj čovek koji je dolazio kod njega je mogao biti izbačen sa posla. Ali taj čovek je rizikovao, a njegova vera je bila toliko duboka, da je dolazio u Crkvu i nije se bojao toga. A danas su svi odjednom u jednom mahu postali religiozni i verujući. Mislim da to nije baš tako.
- Dešava se da od sveštenika čujemo da im često dolaze ljudi i izjavljuju da je njima Bog u duši, da nemaju nekih posebnih grehova, nisu ubijali, nisu krali itd. U čemu je greška tih ljudi i šta im se može posavetovati?
- Najvažnija greška takozvanog ispovednika je u tome što sebe smatra bezgrešnim, a u stvari „nema čoveka da živi a da ne greši”. Znači, on prosto ne poznaje Sveto Pismo. Ja takvog čoveka ne samo da ne bih ispovedao, već bih ga zamolio da dolazi u Crkvu i u slobodno vreme kada ne služim održao bih mu 2-3 besede na temu „šta je to greh i zašto čovek ne može da bude bezgrešan”. Ne bih ga odvratio, već bi se prosto potrudio da u njemu vidim dobrog čoveka to jest Božije stvorenje, ali neuko, nepismeno. Takvom čoveku po meri svojih snaga i znanja treba pomoći da shvati šta je to greh, i zašto čovek ne može a da ne greši, jer je već i to što smatra da je bezgrešan takodje greh.
Kada sam ja bio mlad u našem hramu je bio jedan sveštenik koji je jednom nedeljno, posle večernjeg Bogosluženja, razgovarao sa parohijanima. Naša Crkva se nalazila u centru grada i u nju su dolazili odredjeni ljudi koji su svi znali jedni druge i živeli kao jedna porodica. I tako je otac razgovarao sa svojim čedima. Sve je naravno počelo sa nekim poteškoćama, a potom kada se sve to uspostavilo dešavalo se sledeće: otac bi postavljao pitanja, pričao, a sledeće nedelje bi ti ljudi postavljali pitanja na osnovu toga što je on ispričao. Tako je već drugi njihov susret dobio karakter postavljanja pitanja i odgovaranja na njih. Otac je na pitanja koja su parohijani postavljali odgovarao na osnovu svog znanja, a zatim bi počeo da objašnjava novu temu, i oni su već imali nova pitanja za sledeći susret. Takvi razgovori su se održavali tokom cele godine. To se dešavalo kao i ranije u staro vreme: porodica bi posle Liturgije odlazila kući, i glava porodice – otac – bi čitao Sveto Pismo deci, a zatim bi ga tumačio.
Može se reći da se danas mnogi žale na to da na službi slabo razumeju crkveno-slovenske reči. Jedno vreme je čak postojao i pokret koji je želeo da Bogosluženje prevede na ruski jezik. Ja smatram da je to nedopustivo. Kako se može naći rešenje u toj situaciji? Čini mi se da kao što je sveštenik nekad ranije u mom detinjstvu objašnjavao parohijanima, tako je i danas potrebno da se organizuju razgovori svake nedelje tokom 1-2 meseca na temu „Objašnjenje Svete Liturgije”.
Prvo, time pomažemo svojim parohijanima da učestvuju u Bogosluženju, jer ako ja recimo danas objasnim značenje Malog Vhoda onda oni znaju da će sledeće nedelje biti nastavak te teme, i dolaziće kako bi naučili sve do kraja. I tako parohija jača, uvećava se broj verujućih, a istovremeno oni postaju pismeniji. Što se tiče direktno čitanja Jevandjelja i Apostola, ukoliko ona nisu jasna parohijanima, onda se pred otpust može održati propoved na temu pročitanog Jevandjelja ili Apostola. Tada će i samom parohijanu biti interesantnije da dolazi u hram, kako bi dobio duhovnu hranu i postao pravi sin ili ćerka Gospoda. Službu treba objasniti dostupnijim jezikom, ali se ne sme prevoditi na ruski jezik. Ruski jezik je u poredjenju sa crkveno-slovenskim malo tvrdji, i neke reči iz slovenskog jezika se prosto ne mogu prevesti na ruski.
- Neki, ne veoma ocrkovljeni ljudi, krive Crkvu zbog toga što ne ide medju narod i ne vodi aktivnu delatnost po pitanju privlačenja omladine i ljudi drugih uzrasta u svoje krilo. Kao primer navode katolike koji preduzimaju razne mere da bi privukli ljude.
- Mislim da se čovek može privući dobrim filmom, spektaklom, dobrom odećom. Šta to znaši „privući ka Bogu”? Čovek treba dušom da oseti Boga, a sveštenik treba u tome da mu pomogne i to časnom, blagorodnom službom, rekao bih čak, lepom službom i dobrom propovedi. Ali ne filozofskom propovedi, već prostim čoveku dostupnim jezikom, kao što su naprimer Serafim Sarovski, Sergej Radonješki, Jovan Kronštatski, blažena Matronuška razgovarali sa ljudima. Kod njih nije bilo nikakve filozofije. Neka niko ne pomisli da sam ja protiv učenja u seminarijama, akademijama, aspiranturama, institutima, prosto ne želim o tome sad da govorim.
Govorim o tome da je neophodno probuditi hladnu čovekovu dušu. Ako je čovek kršten u detinjstvu, i ako je na njega sišla blagodat Svetoga Duha, onda ne mogu da verujem da plamen vere može sasvim u njemu da se ugasi. On negde tiho gori, dogoreva, ali nikada ne gasne. Veoma često se dešava da se kod čoveka javlja duhovna glad. On počinje da se prejeda i oseća da ta glad nije plotska. Kada dodje u Crkvu i primora se da se odrekne gordosti, ispovedi se i pričesti Svetim Hristovim Tajnama, ponovo počinje sa normalnim hrišćanskim životom. „Ne želim smrti grešnika”, - rekao je Spasitelj. Gospod čeka čovekovo obraćenje pa makar i u poodmaklim godinama, ili pri poslednjem izdahu.
- Danas se aktivno razmatra problem uvodjenja časova iz osnova pravoslavne kulture? Kakvo je Vaše mišljenje po tom pitanju?.
- Predavanja su potrebna, čak i neophodna. Druga je stvar kako slušalac to prima. Sam predavač treba da bude hrišćanin na delu. Treba najpre pripremiti samog predavača, a zatim uvesti taj predmet i onda će i Bogu biti ugodan taj rad, inače će se desiti kao u priči „Ne bacajte bisere pred svinje”.
Ako čovek želi da me razume, ali mu je teško, onda ću se ja potruditi da mu to objasnim drugačije, ali da mu pomognem. On želi da se napije vode, ali mu je teško, i ja ću se potruditi da mu pridjem sa svih strana samo da mu pomognem. Lišiću sebe svog ličnog vremena, nekog sopstvenog zadovoljstva, ali ću sve uraditi samo da mu pomognem. Ja sam obavezan da to uradim ukoliko to čovek hoće. Ali ako ne želi, onda kako je govorila moja baka „nasilno ubačen mozak ne ostaje dugo u glavi”. Čovek je sam po sebi već hrišćanin, jer je Bog stvorio čoveka po Svom liku i podobiju.
Čovek postaje loš ne zato što on nije Božije stvorenje, već zato što se prosto udaljava od Boga na tu stranu na koju mu ukazuje djavo, Božiji protivnik. I tada čovek već ide po njegovim ukazima, njegovim putem, jer mu je on dostupniji, lakši i za telo. Ovde kažu: „Ne ubij”, a tamo: „Ako je on tebe udario...”. Ovde kažu: „Ne kradi”, a tamo: „Ako ukradeš, bolje ćeš živeti”. Djavo sugeriše čoveku sve što je ugodno njegovom telu. I čovek tada izneverava Gospoda i postaje zabludeli hrišćanin. On je zabludeo – sa pravog puta je zašao u prašumu. Ali on je i dalje hrišćanin, i ako sam i ja hrišćanin, a tim pre sveštenik, onda sam obavezan da se dokopam tog plamena vere, koji u njemu tiho gori. Ja sam dužan da mu pomognem da raskine tu paučinu greha, pačšinu koja je obavila njegovo srce.
- Da li je u savremenoj Rusiji realno da se Pravoslavlje napravi nacionalnom idejom?
- Pravoslavlje u Rusiji nikada nije umiralo. Druga je stvar što su njega počeli da koriste u svoje ciljeve razni biznismeni, pozorišni radnici. A uopšteno govoreći Rusija je oduvek bila pravoslavna. Postoje predivne reči kojih se sećamo još iz davnina – Sveta Rusija. Ali od toga ne treba praviti trgovinu. Ako sam ja dobar poslovni čovek, onda ja treba da pomažem Pravoslavlju ne samo time što sam bogat, već i svojom moralnošću, jer se hrišćanstvo ne ogleda u tome da ja istovremeno pomažem da se gradi Crkva, nosim Krst i idem u kasino i organizujem sve moguće zabave. On smatra da ukoliko je darovao za Crkvu odredjenu sumu novca, možda čak i nepošteno zaradjenog, onda je on već uneo leptu u Pravoslavlje i može da se nazove pravoslavnim. Pravoslavlju nije potrebna nikakva podrška. Mnogi su u toku dve hiljade godina mislili da istrebe i unište Pravoslavlje, ali to nikome nije uspelo, niti uspeva niti će ikada uspeti. Moguče je potruditi se da se ono razdeli, što se danas i radi kao i da se podrije osnova Pravoslavlja, ali nikako da se i definitivno pobedi. Jer Pravoslavlje nije utvrdio čovek, već Tvorac čoveka – Bog.
Pravoslavlje se takodje ne može sačuvati samo uz pomoć nekih biznismena i nekih drugih radnika, koji se trude da to učine. Ponekad mi pravoslavni ljudi kažu: “Oče, tog čoveka treba poštovati, on nam pomaže da gradimo Crkvu, pomaže nam materijalno, daje nam velike priloge...”. I sa takvim, takozvanim pravoslavnim čovekom biva interesantno upoznati se izdaleka, saznati ko je on, šta je on, kako dolazi u Crkvu ... Ponekad se pokazuje da on ne ide u Crkvu, da se retko pričešćuje, da mu je biznis sumnjiv, i ne zna se na čemu zasnovan. Ali on zaista pomaže Crkvu materijalno. Da li se takav čovek može nazvati pravoslavnim? Mislim da ne sme. A znam ljude koji nikada ne podvlače da su pravoslavni, koji se čak trude da se sakriju negde iza vrata da ih niko ne vidi, ali čine mnogo dobrih dela. Ali najvažnije je da su oni verujući, da se pričešćuju, da dolaze u Crkvu.
Jednom sam bio svedok kako je jedan pravi pravoslavni biznismen ili može se reći, imućan čovek, skromno stajao u oltaru pored djakonskih dveri za vreme Liturgije. Djakon je završivši izgovaranje jektenija, neoprezno prošao kroz vrata, zakačivši njima tog čoveka. Znajući da je taj čovek potreban i donosi korist Crkvi, djakon se skoro uplašio. Okrenuo se prema tom čoveku i sa strahom izvinio. Djakon se istinski uplašio da ga mogu kazniti. Mom divljenju nije bilo kraja kada je taj čovek rekao: “Vi meni oprostite oče djakone, jer ja nisam stajao na svom mestu”. Tog čoveka ne samo da ću nazvati pravoslavnim, već ga čak u nekim slučajevima uzimam za sopstveni primer. Možda čak ni ja ne bih mogao da postupim kao taj čovek. Eto šta je Pravoslavlje. A današnji biznismeni, ili novi Rusi, kada počneš da ih poučavaš često odgovaraju: “Ja sam ti dao novac i ti se moli. A to nije tvoja stvar da li ću ja ići u Crkvu ili ne”. Ja ne mogu da zamislim da će Gospod da prihvati tu leptu. “Žrtva Bogu je duh skrušen, srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti”, kaže Psalmopojac. Nažalost, danas se često susrećemo sa tim da ovaj ili onaj bogataš prilaže Crkvi, tobože je pomažući, da bi se “osećao” pravoslavnim, i na neki način iskupio. Ali i pored tih priloga sam čovek ne počinje da živi pravoslavno, ne menja svoj život, i ne radi ono što je govorio Spasitelj: “Pokajte se!” to jest u bukvalnom prevodu sa grčkog teksta - promenite svoj život, svoj način mišljenja.
- Kako Vi možete da prokomentarišete postojeće mišljenje da je Pravoslavlje sprečava poboljšanje životnog standarda u Rusiji. Rusi posmatraju srednji životni standard u Zapadnim zemljama i primećuju da je tamo druga vera - katolicizam, razni ogranci protestantizma.
- Kada pravog pravoslavnog čoveka, koji ima recimo srednje obrazovanje, upitaju: “Pa, kako živiš?”, on odgovara: “Slava Bogu kako Gospod da”. A kada se takvo pitanje postavi zapadnom hrišćaninu, on kaže: “Ne tako kako bih ja želeo”. Imao sam prijatelja s kojim sam u mladosti znao da se kladim. Ne mogu da ga nazovem ateistom, jer nemam na to prava jer ja nisam sudija. Ali mi smo se malo sporečkali, i ja sam mu predložio da uradimo sopstvenu anketu: “Ti obidji nekoliko verujućih porodica, a ja ću obići nekoliko neverujućih porodica sa istim pitanjem: kako živite, da li ste zadovoljni svojim životom itd?” On se dugo nije složio a ja sam znao da je on materijalista, i rekao sam: “Hajde da se opkladimo u neku sumu novca”. On se odmah složio. Izabrali smo 5 dobrostojećih ateistiških porodica i 5 siromašnih pravoslavnih porodica. Ja sam išao po tim porodicama. Ulazim u kuću i vidim: u kuhinji imaju televizor, u sobi imaju televizor, u dnevnoj sobi - takodje imaju televizor. U dvorištu je parkiran automobil. Kuća je dvospratna. Upitao sam ih: “A zašto imate samo jedno ili dva deteta, kada živite tako kao da sve imate. Zašto ne biste imali troje-četvoro dece, jer su pravoslavni ljudi imali i po osmoro-devetoro dece”. -”Oh, znate sada se spremamo da kupimo novi automobil, a ako bismo dobili dete onda bi nam rashodi bili veliki i cele godine bismo se lišili zadovoljstava da idemo u restoran ili pozorište”. -”Da li vi ipak sebe smatrate srećnim ljudima?”. -”Ne u potpunosti, jer imamo mnogo želja, a opet deca imaju svoje želje, treba promeniti nameštaj, klavir...”. Uopšteno govoreći oni nisu zadovoljni svojim životom iako žive sa mnogo više nego što im je potrebno. I takvi skoro isti odgovori su bili u svih pet porodica. Naposletku sam se sreo sa tim prijateljem: “Dakle kako je bilo?”. “Vaše starice su sve nenormalne. Dolazim kod starice, i ona ima neki furnirski ormarčić, sto, krevet još iz doba pre revolucije, a pored vrata vise njene haljine, prnjice, prekrivene čaršavom. Ja joj kažem: “Bako, pogledaj kakvo je vreme: televizori, automobili ... A zašto ti tako živiš?” - “Slava Bogu za sve, sinko. Šta Bog da ja sam Mu za sve zahvalna”. “Ali da li ti sebe smatraš srećnom, da li ne zavidiš susedima što imaju naprimer automobil ...?”-”Ne, ja se molim za te ljude, jer kada nemam odem kod tih ljudi i kažem da mi je teško. A susetka mi nalije supice. Ili kada me susedi već znaju , onda neko od njih izadje i kaže: “Teta Manja, ti ideš u Crkvu, evo ti 10 rubalja pa upali sveću i za mene”. -On je lenj da podje u Crkvu, i ne shvata da je nesrećan čovek, ali i pored svega i on ima hrišćansku dušu, i kandilce vere gori i u njemu, ali on ne zna kako da dolije ulja, i evo Gospod ga upućuje. Eto on mi je dao kopejku i ja sam pošla i pomolila se”. -”Da li ste vi srećni?”-”Naravno sinko da sam srećna. Imam najvećeg Zaštitnika - Boga”. - I zamislite moj prijatelj, ne samo da je počeo da ide u Crkvu, i ne samo da je postao verujući, već se danas podvizava kao monah na Svetoj Gori. A kod mene je dolazio samo kao kod prijatelja. Dešavalo se da su mi neki ljudi govorili da se popovi bogate, i da ništa ne rade. Medjutim moj prijatelj s kojim sam odrastao mi je dosadio sa svojim “bockanjima” kada sam već bio sveštenik. On je neprekidno stavljao akcenat na to da mi dobijamo novac ni za šta. Ja sam mu rekao: “Hajde da se dogovorimo nešto najjednostavnije. Evo, uskoro počinje Veliki Post, kada ljudi donose cedulje sa imenima svojih pokojnih i daju novac. I mi u toku 40 dana čitamo te cedulje, a posle 40 dana sav novac je moj. Hajde da se dogovorimo, ja ću sam da čitam cedulje, a ti svaki dan kad ja čitam samo dodji i stoj u Crkvi. I na kraju posta kada se završi čitanje cedulja daću ti polovinu novca”. Njemu su se oči zacaklile, jer sam ga zainteresovao pošto se skupi mnogo novca, jer cedulja bude oko 500-600, i svako daje po 2, 5 ili 10 rubalja koliko ko može. On je u glavi sve preračunao, i odlučio da će dolaziti u Crkvu i stajati dok otac bude čitao cedulje. Zamislite šta mi je rekao već treći dan: “Nemoj da me proklinješ zbog toga što odustajem. Radi Boga ne želim ni tvoj novac, niti želim da idem u Crkvu”. A mi 40 dana čitamo cedulje, a on je već treći dan odustao od tog idola kome se klanjao. Eto šta je Pravoslavlje. I to je najveća greška tih ljudi, i to ne samo omladine, već i starih ljudi koji kažu da sveštenici ništa ne rade. A ja bih rekao da je lakše pošteno okopati dva povrtnjaka, nego čestito odslužiti Liturgiju. Jer povrtnjak možeš svakako da okopaš, a služeći Božansku Liturgiju ti si nevidljivo okružen zlim duhovima, koji se trude da te ometaju u službi. Tu se vodi borba izmedju dobra i zla, i naša je briga da se pobedi zlo.
- Znači tim ljudima koji kažu da Pravoslavlje koči napredak se može reći da oni još nisu shvatili da je udeo Rusije i Rusa u prvom redu upravo u Pravoslavlju. “Ištite najre Carstvo Nebesko, a sve ostalo će vam se dodati”.
- Čovek je uvek tražio Carstvo Božije. Često dolazim u Rusiju, u Moskvu. Dok su druge republike Sovjetskog Saveza živele da tako kažem bezbrižno, i prekrivali kuće pocinkovanim gvoždjem, čija prozivodnja je bila veoma ograničena, ja sam prolazeći Rostovskom oblasti vidjao kuće prekrivene trskom. To je bilo već posle 60-ih godina, a možda i danas postoje takve kuće. I to nije od dobrog života, ali je u svakoj kući bila ikona. U svakoj kući se svetlelo Pravoslavlje, po meri svojih snaga kako su oni već mogli. Odista, Rusija je i opstala zahvaljujući tome.
- Oče, Vi ste dobro poznavali stare ljude u Crkvi, znali ste Gruzinskog patrijarha Jefrema, patrijarha Alekseja, Pimena, dobro ste poznavali i Pskovo-Pečerske starce, shiigumana Savu, arhimandrita Alipija, bliski ste sa arhimandritom Jovanom (Krestjankinom). Šta možete da kažete o njima, kakav je bio njihov duh, šta ih je razlikovalo od savremenih ljudi?
-Odlikovalo ih je to u prvom redu što su znali da opomenu, ali još više da vole. Umeli su tako da se ponašaju u našem prisustvu da smo mi uvidjali svoje nedostatke. Umeli su da nas uče kako da volimo starije, umeli su i da pomaze ali i da kazne. Ali da kazne tako da ne bude bolno, već poučno. Nažalost danas toga skoro da i nema, čak ni kod nas. Dešava se da nekada kažem svom poslušniku: “To treba tako uraditi”. A sam se stidim: a ja radim drugačije? Toga nije bilo u staroj generaciji. Oni su bili primeri za nas.
Kada je Gospod razobličavao starozavetne fariseje, govorio je: “Vi zahtevate od naroda, a sami ni prst ne pomerate”. To se nije moglo reći za stare ljude u Crkvi. Znao sam da je u Gruziji bio poštovani patrijarh Kalistrat - starac, koji je bio primer smirenja, ljubavi, krotosti. U to vreme je kao što smo već rekli Crkva bila gonjena, i nije bilo ljudi koji su prisluživali, a i vernika je bilo veoma malo. Radnim danima je u vreme Božanstvene Liturgije bilo slučajeva da je Patrijarh Kalistrat koji je preživeo rat, prisluživao kao crkvenjak i iznosio sveću pre čitanja Jevandjelja. Naravno, danas je to teško i zamisliti. Danas se dešava sasvim suprotno da čovek koji prislužuje arhijereju može da prodje pored starog arhimandrita ili prosto jeromonaha ili shimnika, kao da on ni ne postoji, jer je on arhijerejev ipodjakon. Nama je to bilo teško i da zamislimo, a da ne govorimo već o tome da se ipodjakoni sedeći za stolom sa arhijerejima slobodno ponašaju. Kako da zamislim da je tako nešto dopušteno u prisustvu arhijereja! Ja sam naprimer smatrao za veliku sreću kada sam recimo prisluživao Patrijarhu u Sabornoj Crkvi, i ako bih posle Pričešća kada bi Patrijarhu donoslili prosforicu za vinom, dobio komad prosfore od Svjatijejšeg. Za mene je to bio svetao dan i za mene nije postojalo ništa draže od toga što sam danas iz Patrijarhove ruke dobio mali komad prosfore. I nije čudno da danas zahtevam takav odnos, iako ga ne zaslužujem. Ali ako ja treba tako da se ponašam, zašto ti kao moj poslušnik ne treba to isto da radiš? Zar sam ja nešto izgubio zbog toga što sam se tako ponašao? Ja sam se time obogatio, i zbog čega da svog poslušnika lišavam toga bogatstva? Zašto moj poslušnik ne treba da bude takav? Ali, ponavljam još jednom oni su umeli i da kazne ali i da vole.
preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/guest/050606161752
| | |
Postao 06/13 u 06:25 AM
|