MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

„Naravno, drage radne kolege, može.“, mislim u sebi, pa dobro, bolje i sada da otputujem iz Beograda za Novi Sad i obavim taj posao, nego da to ostavljam za kasnije, a u međuvremenu me zove sestra Tankosava i kaže da je u subotu hodočašće za manastir Lepavinu, Mislim,.. odlično, siguran sam da ću stići da se vratim iz Novog Sada do polaska autobusa.. „Odlično sestro Tankosava, rezervišite mi dve karte za Anu i mene.“, kažem ja.

Tako nekako je i bilo u subotu, bili smo tako sretni sto ćemo ići. Anu sam inače upoznao u manastiru Lepavina u martu ove godine, tako da uvek koristimo priliku da odemo tamo kada možemo. Stigao sam oko 20:00 u Beograd, a u 23:00 je polazak za manastir. Uz put sam povezao Anu i počeli smo da pakujemo stvari za putovanje, ali oko 21:00 sat se ispostavilo da ne možemo ići. Znajući i jedno i drugo da takvo putovanje ne smemo odgađati, dogovarali smo se kako da rešimo nastali problem i da ipak krenemo, ali problem je izgledao zbilja nerešiv. 

Jednostavno ne možemo ići, već je 21:30, a mi izgleda ostavljamo autobus. Da li da zovem sestru Tankosavu i otkažem putovanje, to mi se stvarno čini neprihvatljivim, nikada mi se tako nešto nije dogodilo, ne želim da mi se i sada dogodi da moram otkazati putovanje sad kad mi se ukazala prilika da odem za manastir Lepavinu. U 22:00 Ana odjednom mora da krene radi nedovršenih obaveza svojoj kuci. I izgleda već sve gotovo, otkazujem put.

Čuli smo se 10-tak puta mobitelima ne bi li doznao da li je problem rešen i da ipak postoji šansa da krenemo, vreme je brzo prolazilo. Ana je na mobilnoj liniji, pokušavam da je ubrzam, ona daje sve od sebe da reši nastali problem. Hvala Bogu na kraju ipak uspeva i ja joj govorim da odmah zove taksi i da dođe sto pre.  No, nema ni jedan slobodan taksi u njenoj blizini koji bi je dovezao do autobusa. Razmišlja, ako je Božja volja da ide, naći će se neki taksi da je odveze do autobusa i nakon nepunih dve minute uspela je da nađe taksi, i doslovno stiže do autobusa 15 minuta pre kretanja!

Hvala našem Gospodu, Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici!

Autobus je pun, s nama su i mati Mihaela iz manastira Vavedenje u Beogradu, a i ujak o.Gavrila, po imenu Dragan. Noć je,.. malo pesme u putovanju i dolazak na granicu, uz kratkotrajne prekide , san me povremeno savlada, pa se opet budim. Granica. Svi vadimo pasoše, mir, tišina, dok je carinik u autobusu, kako bi bez problema sto pre nastavili dalje.
Odjednom čujem razgovor carinika sa ujakom Draganom, čovekom od 84 godine, inače to je ujak o.Gavrila: „Pa možda postoji šansa da ja ostanem neko vreme kao gost, nikad se ne zna.“, kaže ujko cariniku.  Kaže carinik njemu: „Gospodine, pa to je nemoguće vi se morate vratiti.“, a ujko njemu odgovara: „Pa uredu onda, možda se i vratim“.  Carinik je zbunjen misleći: „ Pa ako sam mu rekao da se mora vratiti onda ne postoji „možda“, onda se mora vratiti, jer to je ipak organizovano putovanje sa zapisanim brojem hodočasnika.“ No carinik nije prepoznao ujakov odgovor „možda“ , da je sve u Božjim rukama, kako možemo biti sigurni šta ce nam se desiti tokom dana kad sve je u Božjim rukama.

Otac Gavrilo, sa mati Mihailom i
ujakom Draganom

Bez većih zastoja krenuli smo dalje, noć je bila već duboka, autobus je „spavao“, svi, osim vozača koji je naravno vozio, probudio sam se nedaleko od manastira, no u manastir smo stigli oko 7 sati ujutro. Tako da smo imali dovoljno vremena da se razbudimo i osvežimo na manastirskom izvoru od putovanja. Jutarnja kiša je polako sipila, napuštali smo autobus i krenuli prema crkvi. U crkvi se polako stvarala grupica vernika ispred ikone Presvete Bogorodice Lepavinske, pokoja sveća je već gorela, kandila i žive ikone su nas okruživale u jutarnjoj tišini koja je ispunjavala crkvu. Otišli smo do sveća koje sam zapalio za svoje drage i žive i upokojene duše. Eto kako je sada tanka granica između živih i upokojenih, kao da su sada samnom kada palim sveće u crkvi.  Kao da me pitaju zašto tako dugo nisam sveće palio…, hmm, nemam odgovora..  Polako s vremenom oglasila su se i zvona kao znak početka Sv.Liturgije. O.Teofan me je zadužio da budem blizu sveća da ih po potrebi gasim da se ne zaguši prostor kako bi svi vernici uspeli zapaliti sveće za svoje najmilije. Ponekad zna ovo biti dosta odgovorno poslušanje. Vernici čekaju i čekaju ispred svojih sveća da izgore do kraja, kako im niko ne bi gasio sveće, a mesta je doista malo.

Bio sam kraće vreme na Liturgiji, jer sam otišao do kuhinje kako bih pomogao u postavljanju stolova za trpezu ljubavi koju će kasnije popuniti vernici pošto se u manastiru sprema ručak za velike praznike i subotom za hodočasničke grupe najavljenih . Tako je i bilo ovog puta, za Malu Gospojinu složili smo stolove, žene su marljivo spremale hranu, mi muški smo rezali hleb, pokusavali smo biti vredni makar upola kao žene, ali u kuhinji ih niko ne može sustići, a o.Marko je odavno odustao da se suprostavlja ženama u kuhinji, on ih samo nadgleda, a one uče od njega i pokušavaju ući u trag tom tajanstvenom dodatku jelima koji o.Marko negde drži skrivenog u rukavu sa kojim uspeva svaki ručak napraviti specijalitetom. Otac Marko im ne skriva da je tajna u blagoslovenoj vodi sa manastirskog izvora.

Vratio sam se u crkvu, Ana me je čekala tačno tamo gde sam je i ostavio za vreme Litrugije se nije pomaka sa mesta, jedan sat gotovo nepokretna. Pogled joj je uperen u ikonostas i Mitropolita Jovana i Oca Gavrila koji su služili, a sluh joj je bio usmeren ka pevnici tako da nije ni primetila da me nije bilo na Liturgiji.

Mati Mihaila pred ikonom
Presvete Bogorodice Lepavinske

Posle Liturgije je bilo vreme za molitvu Oca Gavrila pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske: nekoliko ljudi čita imena, a ostali zajedno sa ocem mole se Prevetoj Bogorodici za zdravlje, za blagostanje u porodici, neko za posao, neko da dobije decu, neko da se oženi i uda. Tako smo upoznali jedan divan bračni par, koji su sedili odmah do nas u autobusu, čitali su skoro celim putem Sveto Pismo i Psaltir, znam da smo ih videli kako čitaju još kada smo krenuli za Lepavinu, a mi smo odspavali u autobusu, i kasnije kada smo se probudili, oni su jos uvek čitali. Posudio sam na kratko Sveto Pismo od njih, ali u vožnji nisam izdržao ni jedno poglavlje pročitati, brzo sam odustao, te im vratio Knjigu. Morao sam da se upoznam s njima, pa su nam rekli da je tako ona došla u manastir, pomolila se Presvetoj Bogorodici da se uda i nakon dva meseca je upoznala dečka i 4 meseca kasnije se udala za njega. Sada dolaze redovno da se zahvale Majci Božijoj u Lepavinu.

Isto tako zbog svakodnevnog pritiska na poslu i za psihu napornog rada, jedna žena je pričala u autobusu da je pala u depresiju i tako postala bolesnik sa dijagnozom depresije, a ljudi su je ismijavali zbog toga na poslu. Sve dok je njena rođena sestra nije odvela u manastir gde su se zajedno pomolili ispred Ikone Presvete Bogorodice Lepavinske. I nakon molitve žena je pri samom izlasku iz crkve bila zdrava. U tu naglu nagle promenu na poslu njene kolege nisu mogli verovati.

…ubrzo je bio ručak za sve goste, 5 autobusa, pa smo malo pomogli, i kasnije oko čiščenja sale, a Ana je pomagala u kuhinji sa ženama, no ubrzo je došlo vreme za polazak, a meni čudno je bilo tako rano otići iz manastira, obično bih do kasno naveče završavao sve i kretao potom kući za Bjelovar, ali ovako kada sam u grupi vernika iz Beograda, pravila se moraju poštovati, sada više nisam domaćin…, nego gost iz Beograda. I mora se poštovati vreme polaska.

Na polasku do autobusa otpratio nas je sve zajedno naš otac Gavrilo, napravljeno je nekoliko fotografija sa vernicima, sa ujakom Draganom, sa mati Mihaelom. Bili smo dragi gosti ocu Gavrilu koji nas je na kraju lepo ispratio i dao nam svima pojedinačno blagoslov za put.

U autobusu je ujak Dragan podelio bosiljak koji nosi još iz svoga sela, a Aleksandra koja je bila vođa puta, podelila je jabuke iz manastirskog dvorišta i tako smo mogli lepo nastaviti put nazad za Beograd.

Stali smo jednom na benzinskoj stanici, napravili malu pauzu, a meni se ukazala prilika da slušam mati Mihaelu koja mi je htjela nešto ispričati, i u tom trenutku za mene je sve utihnulo, vetar je stao, a ljudi su se odmaknuli,… slušam je i upijam njene neverovatne reči koje mi i danas odzvanjaju u uhu. To je trajalo vrlo kratko, samo nekoliko rečenica, bilo je dovoljno, vetar je dalje nastavio da duva, ljudi su počeli žumoriti i dalje se čuo njihov razgovor, mati Mihaela mi je poručila nešto vrlo poučno… poruku po koju sam putovao tako daleko,…a sada mi je jasno zašto onoliko iskušenja sa početka putovanja kada je Anino i moje putovanje zavisilo o par minuta. Kasnije sam saznao da je mati Mihaela zaboravila prsluk u manastiru, pa sam uzeo sebi kao zadatak da nađem nekoga ko će mi prsluk doneti u Beograd kako bih ga predao mati Mihaeli.

Sretno smo stigli u Beograd oko 22:30, no nije samo mati Mihaela bila zaboravna tog dana i ja sam uspeo zaboraviti mobitel u autobusu za kojeg mi je trebalo nekoliko dana da dođem do njega, ali to je opet neka posebna priča. Sa željom da ponovo uskoro posetim manastir Lepavinu legao sam sa osmehom na usnama te noći da spavam.

Nenad Badovinac
28.09.08.

Komentari: