MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Atonska Sveta Gora je poluostrvo u moru, na oko 100 km jugoistočno od Soluna. Celom dužinom poluostrva pruža se greben i završava se na južnom delu vrhom Atosa, koji kao kakva oštra piramida štrči iz mora 2033 metra u maglu i oblake. Kraj potpuno besputan, krševit, pust, bio je u srednjem veku skloniste kaluđera podvižnika i pustinjaka. U X veku je Sveti Atanasije sagradio i prvi veći manastir, Lavru, a zatim su ponikli i ostali manastiri. Oko 20 velikih, sa bezbroj takozvanih skitova (a ima skitova koji su veći i od pravih manastira), kelija, isposnica itd. Većinom su bili grčki, no bilo ih je i ruskih, bugarskih, vlaških, gruzijskih. Tako su Srbi dobili svoj Hilandar. 

Sveposlednji Sava grešni

Sveti Sava

Najmlađji Nemanjin sin Sava se zamonašio u ruskom manastiru Pantelejmonu- Rusikonu (1191. godine), prešao je zatim u Vatoped i tu pozvao i staroga oca Nemanju, koji se vec bio povukao s prestola i zakaluđerio, da i on dođe. Nemanja je došao u Vatoped 1197. godine, a zatim su on i Sava zatražili i dobili od vizantijskog cara Aleksija III dozvolu da sagrade sebi svoj manastir (postoji originalna povelja sa potpisom carevim). Izabrali su Hilandar, koji je vec postojao ali je bio razoren od gusara, i obnovili su ga. (Ime kao da potiče od nekog Grka, trgovca Hilandariosa, cija se lađa, navodno, na obali u buri razbila, a on je iz zahvalnosti što je spasao život tu podigao prvobitni manastir).

I posle 800 godina, ovaj pecat zraci svojom neprolaznom lepotom, i jedan je od najboljih predstavnika sveukupne srpske kulture

Nemanja je u Hilandaru ubrzo zatim umro (1200. godine). Sava je ostao u manastiru, a sem toga podigao je u Kareji, centralnome mestu cele Svete Gore, i svoju isposnicu. Nemanja i Sava su počeli, a zatim su svi ostali srednjovekovni srpski vladari materijalno pomagali gotovo sve svetogorske manastire. U jednom trenutku većina manastira bila je nastanjena pretežno srpskim kaluđerima. Veliki je broj povelja na pergamentu sa crvenim potpisima i zlatnim pečatima srpskih vladara ? ipak je najuzbudljivije videti skormni voštani pečat na kome je, u krst, četiri puta otisnut prsten sa Savine ruke i krupna čitka slova potpisa na pergamentu „sveposlednji Sava grešni”.

Šta je, pak, od autentičnog do danas sačuvano?

U jednoj udoljici guste zelene šume diže se prsten zidina srednjovekovnog grada načičkan odozgo čardacima manastirskih konaka. Dve odbrambene kule ga natkriljuju. Usred dvorišta je crkva. Svuda visoki vitki kiparisi. Nemanjine i Savine crkve više nema, Milutin ju je zamenio svojom u razdoblju XIII i XIV veka, a knez Lazar je dogradio pripratu.

U riznici i biblioteci ima oko 130 srpskih, toliko i grčkih povelja gotovo svih srednjovekovnih srpskih vladara i više vizantijskih careva. Tu su i Ivan Grozni, vlaške vojvode i turski sultani. Rukom pisanih knjiga ima oko 800, mnoštvo minijatura, 170 ikona, rukom vezena Jefimijina oltarska zavesa i njena bogata ikonica… Ukratko, Hilandar ima više srpskih istorijskih dokumenata nego cela Srbija ukupno. On je postao zajedno sa srednjovekovnom srpskom državom. Svi koji su vodili Srbiju vodili su i njega, dolazili, brinuli se… Samo, dok je države nestalo u XV veku, on ju je nadživeo za jos šest vekova, kao neprekidno svedočanstvo do danas.

Ceo Atos je takav. Lavra i Vatoped, grčki manastiri, još su veći i puniji, sve zajedno, to čudno poluostrvo je muzej s predmetima koji žive u svojoj živoj sredini a nisu ni fosili ni mumije u naftalinu.

Put kojim se danas ide do tih dalekih muzeja je sledeći: Traži se pasoš i dobije. Traži se viza i ko je dočeka taj i krene, čeka se neki put veoma dugo, međutim, neki studenti Amerikanci nisu uopšte ostavljeni da čekaju, pokazali su samo pasoše i to je bilo dovoljno. 

Dug put

Od Soluna se do početka Svete Gore putuje autobusom oko šest sati. Stiže se u ribarsko selo Jerisos. Tu prestaju svi utvrđeni redovi vožnje. Dan-dva više ili manje, sve zavisi od vremena. Jerisos se nalazi na početku drugog poluostrva, tamo gde je ono vezano sa kopnom. More je desno i levo, pa ako duva istočni vetar, onda je desno zapadno more, zaklonjeno te njime ide barka. Ako, pak, duva vetar sa zapada, druga jedna barka plovi istočnom stranom poluostrva. Ako su bure velike, barke se uopste ne usuđuju da zaplove. Tada se čeka ili se, po nuždi, putuje jašući na samaru mazge.

Ako se ne ide pravo u Kareju već pravo u Hilandar, onda je povoljno kad plovi istočna barka od Jerisosa do same hilandarske arsane - pristaništa. Ako se, pak, ide prvo u Kareju, najpre se iz Jerisosa kolima prelazi na zapadnu stranu do malog pristaništa Tripiti, pa odatle barkom do karejskog pristaništa - Dafnija. Od Dafnija se, na mazgama ili peške, posle izlazi gore do Kareje. Najzad, može se i sa strane prvo direktno u Hilandar, ali onda treba izaći u arsani manastira Zografa pa odatle dalje, preko brda, za jedno tri do četiri sata, na leđima mazge, do Hilandara. Barke su obični veći ribarski čamci sa motorom. Sedi se gore, u otvorenom čamcu, na bilo čemu. A na mazgama se vrlo neugodno sedi, raskrečenih nogu na širokim tvrdim drvenim samarima. Mazge gaze sporo i put izgleda beskrajno dug.

Pod Hilandarom je već predvečerje. Velika gvožđem okovana kapija. U svaki manastir na Svetoj Gori dolazi se na isti način. Portar vuče za konopce. Zvono negde zvoni. Dolazi otac za strance. Pregleda papire i prema nahođenju vodi u kujnu ili u salon. Posluženje. Slatko, lokum, rakija, kafa. Posle se tek razgleda i razgovara. U Hilandar se, razume se, dolazi kao u svoj dom. Čuveno je gostoprimstvo Hilandaraca. 

Prevozno sredstvo - mazga

Bez dozvole policije za strance u Kareji, kojoj se posetilac mora obratiti lično, ni u jednom se manastiru ne sme ostati duže od jedne noći. Ka Kareji se dalje ide opet mazgama preko vrleti ili nešto od toga puta barkom. Obala je od Hilandara na tri kilometra, i ako talasi suviše ne zapljuskuju žalo, tu nailazi barka. Ako dođe, ide se njome do manastira Pantokratora (slatko, lokum, rakija, kafa) i opet na mazgama, uzbrdo, jedno dva i po sata. U Kareju se stiže pred veče. Varošica visoko u gori. Kao neka prestonica Svete Gore (celo poluostrvo broji danas oko 2500 stanovnika-monaha). Retki prolaznici ulicom, skoro sami monasi (Monasi- obućari, monasi- krojači). Tu svaki manastir ima svoj konak. Svog predstavnika u opštini, kao nekom parlamentu gde svaki od 20 manastira ima svog poslanika. Iznad toga tela je Sveta epistasija, sa četiri predstavnika četiri prva manastira Svete Gore: Lavre, Vatopeda, Ivirona i Hilandara. To je vrhovna uprava. (Glavni pečat, bez koga rešenja ne važe, rasečen je na četiri dela i svaki epistat ima po jedan deo. Kad se slože, spoje sva četiri dela i udare pečat). Tu je nekoliko dućana odakle se manastiri snabdevaju (sva roba je bez carine). Ima i jedna gostionica. Stranci odsedaju razume se, svaki u svom konaku. No tu je i ono glavno: policija za strance. Ona dozvoljava bavljenje na Svetoj Gori, a Sveta epistasija daje pismo-preporuku za posetu manastira. Kad se sve to dobije, uz plaćanje izvesne takse izgleda da se opet čeka (a more se vidi daleko dole, beli se pena uz obalu, čeka). Dok se odobrenje policije ne dobije i ne sačeka povoljno vreme (kako bi se izbegle mazge i tegoban put preko vrleti i sto više iskoristila lađica) živi se u varošici.

U sredini je velika, dosta skromna crkva koji je dao živopisati kralj Milutin. Tu je i Isposnica Svetog Save. Mala crkva sa najstrožim “ tipikom” službe: večernja, ponoćna, jutarnja i liturgija - pet časova bez prekida. Sve služi jedan jedini čovek, isposnik; jede se samo jednom dnevno i to posno, što znači bez zejtina, a samo se subotom i nedeljom ne posti (nije retko da se pod najstrožim postom razume nekuvano jelo, samo raskvašeno u vodi). Tako je i Sveti Sava tu živeo i, kažu, do drugih manastira i bos išao.

Najzad, kad se vidi da se tamo dole žalom ne beli pena, siđe se opet mazgama do barke, kad ona naiđe (ako ne dođe do podne, to znači da neće tog dana ni dolaziti). Na lađici je go “dek”. Otvor u sredini, valjda prvobitno za ribu, kao u svim barkama, roba, koji džak cementa, majstori, trgovci, kaluđeri, masno gvozdeno bure sa naftom i motor koji pukće, ali glavno je da je lađa a ne mazga i da najzad vodi ka Hilandaru. 

Sve je drugačije

Mnoge su od tih manastira srpski vladari i vlastela pomagali, gradili u njima i ostavljali tragova, poznatih već, i drugih, nauči još nepoznatih. Samo, za sve treba vremena, i sreće ili bar dobre volje. Na primer, u manastiru Esfigmenu, teško je doći do povelje Đurđa Brankovića koji je tu na njoj naslikan sa ženom i decom na izvanrednoj minijaturi na pergamentu. Njen čuvar je slučajno na putu, ključa trenutno nema…

Esfigmensku povelju izdao je despot Đurađ Branković

U Hilandaru je sve to drukčije. I njegov rizničar ima čime da se pohvali. Ugled, pak, koji ovaj manastir uživa veoma je veliki. Kad se putuje s pratnjom jednoga monaha iz Hilandara, sve ide lako i svuda je čovek najlepše primljen (inače kako bi se i sporazumeo na jeziku na kome reč “ne” i pokret glavom levo - desno znači “ da").

Jedne večeri se tako, najzad, pred zalazak sunca, stigne u osenčenu dolinu manastira. Zraci su još na dalekim visokim borovima. Sa zalaskom se zaključavaju dvostruka vrata. Noću se više ne otvaraju. Tišina. Za službu se samo razlegne zvuk klepala. Zvona zvone retko. Pa i nekada u dalekoj prošlosti ona su bila retka.

Ponoćna zvona u Hilandaru, to je veliki doživljaj, veliko uzbuđenje: prvo se čuju dva srebrna tona, sitna, visoka. U ritmu koji je sve brži. Zatim upada postepeno čitav hor. Cela oktava, i najzad zabruji najdublji zvon. Njega zvonar udara teškom nožnom pedalom za koju je vezan lanac. Ceo karion onih srednjih izvodi udarcima leve sake po jednoj arhaičnoj klavijaturi od konopaca. Desna ruka drži, povezana skroz, ona dva najvisa tona, tin-tan. Žuta svetlost fenjera. Rasplašeni brujanjem ster zelene bronze izleću slepi miševi u plavu noć. Mlečni put iznad tamnih kiparisa. Kad završi, zvonar ostaje dugo na teškim konopcima prastare naprave, zadihan. Sve je to jedan zaista veliki doživljaj. 

ALEKSANDAR DEROKO

Komentari: