MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

“Ја сам плачући дошао са Светопоља, са Космета, овде на Нови Београд и не смем да кажем да не тугујем, да не патим за Косовом и ови који су у Београду рођени пате за Косовом а камоли ја који сам тамо рођен, где су и преци моји рођени, сви ми потичемо са Косова, па смо растурени и расејани били по свим овим крајевима. А да смо овде супруга и ја дивно дочекани јесмо, нисам веровао да ће тако бити. Нарочито у хору Цркве Свети Димитрије на Новом Београду где певам. Стекао сам толико пријатеља да не могу ни дан днас да се приберем због пријатељског, братског прихватања овде на Новом Београду. Ево испричаћу и ово, ушао сам једног дана у једну пекару овде на Новом Београду, са мојом кћерком Драганом, са мојим уобичајеним: “Добро јутро!”, а продавачица ми одговара: “Добро јутро чика Ацо”. Ћерка се насмејала и каже: “Па, зар је и вас задобио тако брзо?” Није било ни двадесетак дана како смо се доселили овде. Испричаћу и ово, недавно је била је једна свечаност у цркви Светог Димитрија, три године оснивања појаца за певницом коју воду господин Пеђа, диван човек. Ја сам на прославу отишао са супругом Ружицом, сви су били јако срећни јер је она била повређена 29. децембра, оклизнула се и повредила. Када сам следећег дана дошао у цркву, био сам потиштен и питали су ме моји појци зашто, а ја сам објаснио, онда су ми рекли, а како се зове ваша супруга, рекао сам Ружа, дајте да је помјанемо у нашим молитвама, одговорили су. И кад су је видели на прослави здраву били су радосни. Зар то није један људски гест, један продуховљени гест, божанствени гест свих тих мојих драгих пријатеља, драге моје браће и сестара у Београду.

Никада нисам желео, нити данас желим да будем пасиван иако је много година притисло моје чело и мене самога, не желим да будем пасиван јер пасивност доводи до умирања телесног а нарочито духовног, човек мора да буде активан у сваком погледу.”

- Имате рецепт за придобијање људи?

- Још у Митровици, где год сам улазио, са ким год сам се поздрављао отпоздрављао сам: “Добро јутру”, било то пре подне, било по подне, било увече. “Зашто Добро јутру, чика Ацо?”, па сад је два сата по подне. А ја одговорим: “Кад Вас видим мени сване”.  И стварно мени сване кад сретнем човека, сваког човека без обзира шта он у себи носио, како се понашао, он је за мене једно свануће. Кад видим човека преда се, ја нећу да улазим у те људе и у једног човека како размишља, он је за мене човек, створен од Господа Бога, зашто да му не кажем добро јутро, зашто да ми не свањава.

- Беше ли тако и са комшијама на Косову, Албанцима, Турцима, Ромима..

- Био сам са свима мирољубив, јер памћење је дуго, праштање је брзо, треба брзо праштати а дуго памтити. Дуго памтити све што вам се догоди тешко и што вам ураде, учине, али опраштај истог тренутка. Зашто? Ево, сви који смо данас живи, чак и дете које се сада рађа после осамдесет или мање година неће бити у животу телесном, упокојиће се. Коме остаје земља, то је Божија земља. Године и године су пролазиле нико није узео тапију на земљу, нити ће је узети, то је Господ Бог оставио нама да ми живимо како треба да живимо према Божијим заповестима а не по нашој заповести. Питате ме у каквим сам односима био са Албанцима, поменућу дивног друга Албанца, дружили смо се од 1962. године, био ми је као брат. Његов тата, покојни Мифтар никада није хтео да руча за њихов Бајрам док ја не дођем, чак је рекао, Ацо прекрсти се ти слободно и мој се деда крстио, рекао ми је, а сада што сам мухамеданске вере то није моја воља, то је можда била нечија заповест да ми пређемо у неку другу веру, и мој деда је имао славу. Његов син Тефик био је такође песник и оформили смо литерарну секцију у Трепчи а после две године та литерарна секција је прерасла у књижевни клуб, па смо организовали Фестивал радника песника Југославије 1967. То је трајале све до 1973. када је прерасло у сусрете народа и народности песника. Ти Албанци, грађани који су из Митровице мислим да би они и данас једва дочекали да заједно живе са нама. Али, дошли су неки из Албаније упропастили живот између Срба и Албанаца. Али, све је то почело још раније, 1941. сва је Метохија очишћена од Срба, Дреница је сва очишћена, неколико десетина хиљада је морало да напусти своје куће а дошли су Албанци из Албаније, то је почетак насељавања Косова и Метохије Албанцима из Албаније. После декрета донетог наконд другог светског рата да Срби не могу да се врате на своја огњишта, Срби су одлазили. Ти Срби су онда продали насилно своја имања Албанцима и лагано се селили на север са иконама крсних слава под мишком да би их грејали од љуте зиме.”

Написао је Александар Деспотовић: “Како крике са извора да зауставим и погледе лобања и гробова да загрејем. Љуту зиму са иконама крсних слава да презимим и момачке и деојвачке Саборе посечене куршумима да развеселим. Како Небо Светопољско да исповедим и којом молитвом овако поносни и пркосни Сунце да угледамо, ако не уз Твоју помоћ Оче Наш и ако не пред Тобом.”

- Били сте верни и у време комунизма, венчали се у цркви, нисте се бојали?

- Чега да се бојим, човек треба да се боји само онога што га удаљава од Господа, а све остало нема страха.

- Како сте се научили вери?

- Ја сам имао дивног оца, звао се Јован, нека му је лака земља. Написао сам и књигу песама “Аманети оца Јована”. Поштовао је Божије заповести, недељом је редовно ишао на Свету Литургију, празновао све Христове и Богородичине празнике. Није могло да се деси да прескочи Свету Литургију и да не оде у Божији храм. Спавао сам у соби са оцем и када се он будио ја сам чекао да се обуче, био сам будан под јорганом, чекао моменат да он пође па ја скочим из кревета, на брзаке се умијем и пођем са њим у цркву. Па, зар си ти био будан, питао би ме и водио са собом. Моја сестра и ја нисмо смели да легнемо увече а да не станемо пред икону наше крсне славе и пред Пресвету Богородицу, Исуса Христа да очитамо молитву, Оче наш, Радујсја. Молили смо се а онда пришли оцу, пољубили га у руку и мајку у образ и добили благослов за лаки сан.”

Песма: “Док слушам ванвремена хук”

“У венама предака и потомства, нека одзвања православна Литургија. Нека је блажен овај дан Господи, док слушам ванвремена хук над Божијом земљом, од Кнежеве вечере, до Книнске олује, до слуха далеких предака, до веза божура, до лица распетог на длану Неба.”

Песнички китњасто Александар Деспотовић сећа се и калдрмисане улице у Митровици у којој је становао. “Уочи Васкрса или Божића цела улица је мирисала на колаче, печење, на тамјан. Волео сам да одем и код бабе, имала је софру а пре него што би почели да једемо опомињала је да се прекрстим и помолим. Говорила ми је, можеш да будеш болестан али немој да дозволиш да ти душа буде болесна. Када душа оболи тешко је то. Код нане сам јео тако диван посни пасуљ са много лука, шаргарепе, са наницом и босиљком да ни данас не могу да га заборавим. Нана ме водила на причест. То ми је остало у сећању као дечаку и ја предлажем свим дечацима и девојчицама да сваке ноћи траже благослов од својих родитеља а пре тога да очитају молитвицу. Много се лепше и мирније спава кад се добије благослов, неће бити ружних снова. Треба децу учити од малих ногу доброти, Божијем закону. Човек не може да буде лош када је рођен, душа је неисписана и зато је важно од малих ногу научити их побожности. У нашој цркви Светог Димитрија родитељи редовно дечицу приводе причешћу и то ми је јако драго. Треба децу учити, доводити у храм, кроз причешће деца јачају, тело може да буде болесно али дух никада не умире. Дакле, децу не терати на силу, него својим благословом учити молитви и животу. А после причешћа дати им чоколадицу, давати увек из душе, из свег срца и што је веома важно, не претеривати. Никада нисам сео да ручам док не очитам молитву.”

- Јесте ви тако децу васпитавали?

- Наша деца су ишла у цркву. Мој зет је Швајцарац, по мало је и атеиста али своој деци не брани да иду у цркву, унуци су крштени у Православљу. Он више зна о Светом Писму него неки наш Православац, он каже да је Православна најтврђа вера и најјача. Веома се волимо и поштујемо, помагао нам је у свим невољама које су се дешавале, разуме српско страдање и увек је уз нас. Син у Швајцарској иде такође сваке недеље у цркву, води и свог газду. У Женеви немамо наш храм, па иде у Руску цркву, ја се понекад зажелим па одем у Лозану, али сваке треће четврте недеље у Лозани је Света литургија на српском језику. Свештеник Богољуб Поповић путује, а Цирих има наш храм, зато ми у Лозани изнајмљујемо од римокатолика просторију од десет до пола један.

Александар Деспотовић тако данас путује од Београда до Митровице, од Београда до Швајцарске, путује у својим песмама кроз време и историју, наговештава вечност и сања о Пећкој Патријаршији, Дечанима, Соколици, Бистрици.

Завичајни песник

“Ја сам косовски песник тамо сам се родио и исходиште моје поезије лежи превасходно у косовском миту. Зашто? Зато што је тај косовски мит моје штиво, Косово и Метохија је вечита актуелност српске културе. Нема народа без историје и мита, историја је искуство, мит је поезија исијана из народне душе. Нема мита без неба, као што нема историје без земље, небо и земља чине дух и душу народну. И народ богат историјом богат је и митом, морам да кажем, да је косовски мит родно место свих Срба. Косово је мисао која прати све наше победе и падове, уздизања.”

"Пробуди ме ноћи будна
Ноћи чудна
Кад огњена ватра спаљује
Пећку Патријаршију и Олтар
Крај Бистрице
Завичају проклијао забоден
Топуз у кандило
Док ме Сунце буди
Над Проклетијама”, написао је косовски песник Александар Деспотовић.

Komentari: