MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Чудни су путеви Господњи, кажемо себи толико пута када доживимо нешто необично, лепо, радосно, када упознамо изненада неког ко нас охрабри и укрепи у вери. Десило се тако и моје познанство са Султанијом Црквењаков. Желећи да урамим слику коју ћу даровати на једном венчању, ушла сам у добро ми познату стакларску радњу у Београду. Поздрављам се а онда угледам на радном пулту на свили предивно извезено “Оче наш”, па украшено цветићима, златним нитима и плетеницама. “Боже, што је ово дивно. А знате ли ко то ради?”, распитујем се код власнице. “То везе наша комшиница, једна бака, која има 92 године. Она то извезе, урами и онда поклања пријатељима.” Остављам број свог телефона и надам се да ће ми се вредна бака јавити. Тако упознајем Госпођу Султанију Црквењаков која прича како се научила вери у Господа Исуса Христа, о томе како не треба никада дангубити, о певању у црквеним хоровима, о животу у вери.

Рођена је Султанија Црквењаков у Ади, било их је седморо деце у кући. И данас јој је после толико година жао зашто су јој дали баш име Султанија, могли су и неко друго лепше да смисле, каже ми и додаје да је чак помишљала и да га промени, али је одустала. Сећа се да као деца никада нису дангубили, увек је било посла по кући и око куће, поливали су двориште, брисали под, помагали у винограду. “А кад се све заврши онда ручни рад у руке. Ми, женска деца знали смо све да радимо. Као мала седела сам на прагу и гледала како се ради ручни рад, покушавајући да и сама везем. Ја сам ишла у школу, нису ме дали на занат, најстарија сестра је знала да шије, друга сестра бели вез а ја сам штрикала, креветнине, јастуке, столњаке, салвете. Баба и мама су имале разбој па су ткале и платно и пешкире па чак и крпаре”, прича Султанија Црквењаков и каже да су захваљујући тим тананин ручним пословима преживљавале тешке послератне године. Њена ћерка Јулијана показује ми бакин ручни рад који је скупљан годинама, предивне столњаке, завесе, хаљине и наравно најновији вез на свили “Оче наш” тако радостан, шарен, просто подстиче човека да говори ову молитвицу.

- Без вере у Бога не бих могла живети, вера је дубоко у мом бићу. Сећам се да сам у 11, 12 години први пут имала у рукама “Сан Мајке Божје”. Највише сам волела да читам дела Владике Николаја, Лазара Милина, Свето Писмо. Вера и љубав према Богу су ми увек у животу помагали да пребродим све тешкоће које сам имала, и време окупације, и кад сам остала удовица са четрдесет година и двоје малолетне деце. Редовно одлажење у цркву на недељне Литургије и вечерње испуњавале су мој духовни живот. То ми је давало снагу, мир, спокојство и оптимизам”, прича крепосна Султанија Црквењаков смешкајући се убеђена да ће онај који верује знати о чему прича а да ће можда онај који не верује бити подстакнут да размишља о стицању оптимизма и радости кроз веру.

Говори нам и о томе како је од малена певала у црквеном хору. “Једва смо чекали да порастемо и да нас упишу у певачко друштво у цркви, имали смо и драмску секцију, спремали смо приредбе за прославу Светог Саве, за Божић, Васкрс. Јако сам волела глуму а кад сам дошла у Београд у школу за васпитачицу, рекла ми је наставница, ви сте Султанија рођени за позив који сте изабрали. Тако смо и децу учили песмицама о Богу, о вери, радила сам, учила а онда је избио рат. Ја нисам 1941. године још завршила школовање, али смо наравно морали да напустимо школу, свако је отишао својој кући. У Банату су били Немци а у Бачкој Мађари, а пошто сам ја имала тетку, течу и ујака у Кикинди, јер је моја мама из тог града, онда смо прешли једно време у Банат. Сећам се и кад су дошли Руси у Аду, Руси су били дивни људи. Завршавала сам школу током рата, исполагала све испите, била сам сретна, рат се завршава. А сада морам да кажем и то да смо ми са Мађарима добро живели. Било је врло мало мешовитих бракова али је било дивно дружење, а онда су дошли комунисти и посвађали нас. Када је почео рат, Мађари и Јевреји би једне недеље долазили на Литургију у нашу цркву да се молимо за мир а онда би следеће ми одлазили у њихове. Када су дошли комунисти порушили су њихову цркву у Ћуругу где је било много Мађара и побацали их у Дунав, али су бацали у Дунав и своје Србе, противнике. Комунисти су порушили и синагоге, комунисти су све уништили. У време комунизма је било тешко остати веран, опстајао је само онај ко је веру носио у срцу.

Мама и тетка слушале су владику Николаја

- Расла сам са вером, од детињства сам ишла у цркву и то је остало у мени. Знате како је било дивно, имала сам тетку у Сенти која је била јако велика богомољка, она ми је говорила о владики Николају Велимировићу. Моја мајка и тетка су ишле и пешке и колима, како су могле, само да слушају владику Николаја, да буду на скуповима богомољачким. Владику Николаја смо много волели и поштовали. Када је Велимировић у Београду у Коларчевом Универзитету држао предавања сви су били усхићени, ја сам била тужна јер нисам могла да добијем улазницу, да га слушам и видим. Његов богомољачки покрет је био нешто посебно. Волели смо га, осећали смо да је истина све што говори, он је био са народом, то је било неко осећање ван времена и простора. Такође се сећам наших дивних духовника, свештеника који су били тако добри и поштени, који су бринули о нама верницима. Били су то дивни, пожртвовани духовни пастири, рецимо, владика Сава, па прота Мишковић из Осијека са којим сам се дуго дописивала. Када сам са хором Саборне цркве боравила у Бечу дочекао нас је владика Лаврентије и он је остао у незаборавној успомени, охрабрио нас је, са свима попричао. Па онда, са протом Ердељаном сам обишла све манастире у Србији, путовали смо и у Мађарску, Румунију. Певала сам и у хору цркве Св. Александра Невског у Београду, дивно нас је руковидо о. Љубодраг Петровић. Мени је црква била друга кућа,” прича Султанија Црквењаков.

Данас ретко излази из куће али прати догађаје, зна све о променама у влади, има своје мишљење о политичарима на које се често љути, растужи се понекад и због политизације вере и цркве али најважније је каже, радити, бавити се нечим. Зато она везе “Оче наш” и поручује да је то основа без које се не може. “Свако ко верује мора да има у кући “Оче наш”, зато везем и поклањам. Ми који се надамо у Господа Бога осећамо то. Поред веза читам, волим да читам лист “Православље” које пратим од првог броја. Цео живот читам овај лист, ево већ 40 година, јер онда знам шта се све дешава у нашој цркви, па и у другим. Са сарадницима и уредницима “Православља” сам се редовно чула, причала, постављала питања, носим у срцу Православље то је нешто највеће за мене и најважније,” каже Госпођа Султанија.

- Да ли је то и рецепт за дуг живот?

- Прво треба бити са Богом и вером у Бога а ко верује тај мора бити добар. Треба чувати веру по сваку цену. Треба помагати другима, и нама је то било природно, још једном морам да кажем да сам имала дивне свештенике у које је човек могао да се поузда, који су свима чинили, помагали. На жалост, сада у овим годинама, десило ми се да ми је свештеник дошао у кућу да свети водицу, а ја нисам била добро, мислила сам да ћу умрети и молила га да ме исповеди и причести, али он је рекао да нема времена и да ће доћи сутра. Није дошао. Била сам јако тужна, плакала сам мислећи да ћу умрети а да се нисам још једном исповедила и причестила”, прича бака Султанија са сузама у очима.

Данас нико нема времена за другог. Родитељи немају времена за своју децу што је веома лоше. Некако као да људи немају у себи осећај онога који смо ми имали о Богу, осећали смо Бога. Код православних хришћана мора да буде другачије васпитање, да се зна ред. Васпитавати, то прво значи да дете треба да осети сигурност, онда научити дете да поштује Бога, родитеље, професора. Ако нема поштовања онда дете неће бити добро ни у школи, ни на послу, ни у породици. Моја ћерка ми увек говори, ти си прави васпитач, строга си. Ја сам била тако строга, можда сам била престрога, али верујем да моја деца имају у себи ту веру, чини ми се да сам им то усадила. Требало би да у Србији постоји једна национална вера и када би у Србији сви веровали било би свима боље”, каже Султанија Црквењаков.

Њена ћерка Јулијана сећа се да је од детињства живела у том духу. “У нашој кући се поштовала црква, мама је редовно ишла на богослужења, славимо Светог Николу. Наравно, на веру се није благонаклоно гледало у школи, било је проблема ако би неко носио крстић, сећам се и кад је долазио свештеник да свети водицу, било је у зграду само две породице код којих је долазио свештеник, и нису баш остали станари лепо гледали на нас. Сећам се у детињству моји другови и другарице су говорили кад виде свештеника да је то баксус. Мама ми је причала када је после рата, 1945. ишла недељом у цркву, наравно као и сви који би ишли на Литургију лепо би се обукла, ставила би шешир на главу а на улици су је нападали подсмевајући се и говорећи...."аха, госпођа иде у цркву” и скинули би јој шешир. Одрасли смо у кући где се читала православна литература, редовно су ту били листови “Православље” и “Мисионар”. И не само то, мама је помагала цркву на разне начине, материјално, поклањала ручне радове а када би неко умро од пријатеља и рођака она и њени пријатељи нису имали обичај да носе венац на гроб, него су те паре послали “Православљу”. За мене је вере и филозофија, и морал, и традиција, и дисциплина, и начин живота, све то скупа. Ја то носим у себи. Чини ми се да смо ми Срби лако одбацили своју веру, док код Мађара, католика није тако, они више поштују своју веру. Лако смо се одрекли и лако повратили. Пуне су цркве, то је добро, али има неукуса, кича и претеривања. Основно је да се вера учи у кући а после се надограђује. Мама ни брата ни мене није терала на силу да идемо у цркву, али смо ми били дисциплиновани и некако смо то примали здраво за готово, на пример, ми смо постили и причешћивали се. Недељом нас није терала да идемо, јер је ипак ово била комунистичка земља и није хтела да нам прави проблеме у школи. Али кад сам била дете морам признати да ми је било понекад мало досадно у цркви, па сам се окретала, зверала, али нисам се бунила, просто смо расли са тим. Памтим дивне Божиће, па славе, разне обичаје”, каже Јулијана.

Своју децу, ћерку и сина сам васпитавала у духу Православља у време када су га се многи одрекли. Црква ми је и дан данас друга кућа, али данас жалим јер не могу да идем на богослужења, ноге су ме издале. Зато читам, везем, молим се,” додаје на растанку Госпођа Султанија Црквењаков.

Komentari: