Antropološko ogledalo: Jerotićeve lestve
Иако по струци психијатар и дубински оријентисан психотерапеут, Јеротић увиђа суштинску човекову повезаност са религијом и културом у ширем смислу
У нашој данашњој култури личност и дело Владете Јеротића имају посебан значај. Реч је о искреном вернику и ретком ствараоцу и интелектуалцу чије мисли, речи и дела, прожете љубављу, зраче у овом и из овог времена међусобном усаглашеношћу. Из тог сагласја свака његова изговорена или написана реч потврда је ауторског става и израз настојања за што целовитијим и истинитијим увидом који подразумева и једно дубље људско искуство. Зато се његова реч радо слуша и чита јер се прихвата као мудра поука која има значење духовног оријентира и потребну исцелитељску моћ.
Међу бројним Јеротићевим активностима којима је задужио нашу културу свакако су најважније оне које су већ дале непосредне плодове: допринос адекватној рецепцији Фројдовог дела и психоанализе као и учења Карла Густава Јунга и аналитичке психологије у нашој средини, дугогодишња успешна психијатријска и психотерапеутска пракса, професура пастирске психологије на Богословском факултету у Београду, дубинске анализе дела домаћих и иностраних писаца и тумачење дела светих отаца, указивање на праве хришћанске, културне и националне вредности, разумевање наших индивидуалних и колективних проблема и тражења начина да се они превладају, бројна предавања којима је покренуо разговоре о значајним питањима наше културе и допринос многим научним скуповима, јавним расправама и трибинама.
Душевни лавиринт
Иако по струци психијатар и дубински оријентисан психотерапеут, Јеротић увиђа суштинску човекову повезаност са религијом и културом у ширем смислу. Сагледавајући човека у оквиру његовог религијског и културног бића, он тачно дијагностицира његове проблеме и тражи најадекватнији терапијски пут за излаз из замршеног душевног лавиринта оболелог.
Искрено заинтересован и забринут како за будућност данашњег човека, појединца у савременом свету, тако и за будућност сопственног народа, Владета Јеротић није онај који необавезно запиткује, већ онај који својом запитаношћу настоји да проникне у дубље разлоге наших проблема и незавидног стања. Тражећи у својим и туђим одговорима не коначне истине већ повод за нова и често болна питања, која су стимулативни жалац, он је сачувао духовну отвореност за нова искуства и спремност да у дијалогу, са колегама стручњацима, али и са обичним људима, потражи заједнички одговор.
Права питања и искрени, истинити и болни одговори били су пут не саображавања са стварношћу у виду конформистичког прилагођавања, већ преображавања, најпре себе, а потом својих саговорника, слушалаца и читалаца. Следећи ову златну нит Јеротићевог дела могли бисмо рећи да уколико је свако од тих питања симболична препрека, онда су одговори пут духовног успињања и плод дијалога који већ деценијама води са собом и са нама. У том дијалогу он долази до суптилних појмовних разлика између гледања и виђења, запиткивања и питања, слушања и чујења, кајања и покајања, врстама памћења и заборављања.
Такав приступ наизглед једноставним и лако разумљивим појавама омогућује да се сагледају дубљи корени наших индивидуалних и колективних сенки условљених историјском тамом вековног ропства али и мрачним странама нашег паганског бића. Неосвешћен тај негативитет, попут слепе силе условљава понављање прошлости, док његово освешћење и осветљење омогућује да овладамо том силом.
У контексту тако диференцираних појмова, истина постаје доступнија појединцу који је лакше и адекватније прихвата. Јеротићеве поуздане, тачне и јасне речи омогућују његовом слушаоцу и читаоцу да задовољи своју дубоко људску потребу за аутентичним доживљајем као базичним животним, егзистенцијалним и духовним искуством. Зато његове речи имају значење „пророчких казивања”, јер дубинска анализа прошлости омогућује сагледавање узрока који су делатни у нашем индивидуалном и колективном животу, узрока који се исказују и као одреднице наше будућности коју из осећања немоћи називамо судбином.
Духовне висине
Строг према себи и критички праведан према другима, Јеротић је својим делом и понашањем постао узор часног, честитог и храброг интелектуалца тако ретког на овим просторима и у овој средини. Пишући о другима, бавећи се другима, приближавао се себи и у процесу индивидуације и обожења упознавао себе. Он је могао да досегне духовне висине, јер је имао смелости да се спусти до најдубљих слојева човековог бића, да укаже на сложене аспекте његове религиозности коју осим најмлађег, хришћанског чине и старозаветни и најстарији пагански слој. Сагледавајући оно дубље у опусима великих аутора, он у делима познатих писаца открива важност религиозне димензије и религијског архетипа, а у делима светих отаца психолошку универзалност и актуерлност. Оно што су интуитивно и интроспективно свети оци открили још у 6, 7, и 8. веку потврдила је савремена психологија.
Праћено вером и прожето љубављу, силажење до несвесних темеља био је пут ка божанским висинама. У тој двосмерности која претпоставља највеће дубине и највеће висине садржане су могужности човека да буде оно што може бити, али често и мањи и већи од себе. Неусаглашен са собом, човек је распет између свог природног, културног и божанског бића. Уколико је природно оно одакле долазимо, онда је култура могућност преображаја тог материјалног и анималног у нама и око нас на начин божанског усаглашавања са собом и са другима у процесу сталног померања средишта подразумевајуће природне хоризонтале и духовне вертикале. То божанско средиште основа је нашег истинитог уцелињења духовног раста.
Пењање је и силажење, јер су лестве двосмерне, а број њихових степеника, односно ступњева или стуба, према мистичком канону Јована Лествичника, приближан је броју Јеротићевих књига у оквиру његових сабраних дела, чије је објављивање у току. Свака од тих књига доноси ново искуство и пењање на виши ступањ. Зато тај опус можемо назвати Јеротићевим лествама којима је досегао завидне духовне висине. Задовољство је констатовати да оне нису, попут неких других пролазних величина, прислоњене на погрешан зид, већ да имају божанско упориште.
Доживљавајући Јеротићеве речи као поруке неког нама веома блиског, његова дела прихватамо као дарове свог духовног рођака. Отворена како за стручњаке тако и за најширу, лаичку публику, она су позив аутора да му се придружимо и будемо онакви какви можемо бити. А то значи и бољи него што јесмо и спремни да се суочимо са својим непризнаваним негативитетом како би га преобразили у бољи део себе. Уколико се не трудимо у том позитивном смислу, онда ћемо, како каже јеврејска пословица, сигурно бити гори него што јесмо. Дело Владете Јеротића даје нам снажан подстрек и подршку да истрајемо на том дугом и тешком путу индивидуације и обожења.
Бојан ЈОВАНОВИЋ
IZVOR: http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=24178&r=240.htm
| | |
Postao 10/23 u 12:55 PM
|
Komentari:
Post poslije: Imamo nadu za Makedonce
Post prije: SVEDOČANSTVO KLAUDIJE USTJUŽANINE