Na dvadesetprvo putovanje po Svetoj Gori krenuo sam u isto vreme i sa istim saputnikom, prema reči Gospodnjoj, gde su dvojica ili trojica sabrani u ime moje, tu sam i ja među njima.

Posjeta manastiru Svetog arhistratiga Mihaila, zvanog Stuplje

Bilo je predveče. Petak. Put započinjem, kao i uvijek od “Instituta za majku i dete” na Novom Beogradu.

„Sa životinjom ne sme biti prevare. Ona je odmah oseti u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost u stanju su da sruše granice straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje”

Zvezde su nam jako blizu, s obzirom koliko ljudi znaju biti daleko jedan od drugog, koliko se čovek zna udaljiti od čoveka, a tada po prirodi smo odmah udaljeniji i od Boga. No, ne razdvajaju nas kilometri. Život udaljen od bliznjih nekada moze delovati kao usamljenički, ali, tome ne pridonose kilometri vec samo ljudi.

Put do Hrama Svetog Save uopšte nije bio lak. Snjeg je pao taman toliko da zavara trag. Nagovještavala se ipak vedrija dnevna svjetlost tog jutra u Beogradu.

Posle nekoliko napornih sati provedenih na poslu svima je potreban odmor, i zato su odredjene dnevne pauze, koje nam daju malo odmora za okrepljenje tela. Ali, te pauze kratko traju, pa to vreme treba što kvalitetnije iskoristiti..

Ko je jednom bio na Svetoj Gori gleda na svet drugim očima. Nemoguće je napustiti Svetu Goru a ostati isti.

Samo dvadesetak minuta vožnje od Banja Luke u pravcu Mrkonjić Grada nalazi se najposećeniji manastir u Banjalučkoj eparhiji.

Ponekad osetim kako želim da pomognem drugome, ponekad poželim da budem od koristi drugome, ponekad..., na žalost, ali samo ponekad osećam kako bi trebao biti malo više čovek. No, moja gordost mi to često ne dopušta..

Povodom obeležavanja jubileja 30 godina od podizanja hrama Sv. Apostola Tome u Johanesburgu i hramovne slave, po blagoslovu Patrijarha srpskog G. Pavla, delagacija SPC, na čelu sa Episkopom hvostanskim G. Atanasijem...

Ово место је открила девојка Милојка Јоцић када је захватала воду са извора 28. јула 1898. године. Јавила јој се Пресвета Богородица и рекла да се на том месту подигне црква Покрову Пресвете Богородице, да би уз богослужење болни и невољни задобили Милост Божију.

„ŽEDNA JE DUŠA MOJA BOGA, BOGA ŽIVOGA“. Opet i opet, i opet žudi moje srce da klekne pred ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske i odmah tu pored ikonu Presvete Bogorodice Iverske Portatise da opet osetim kako me ruke Majke Presvete grle i štite Rizom Svojom Česnom, baš kao prvi put kada sam Joj se poklonila, baš kao što su me tople ruke moje majke, darovane mi od Boga, kao malu devojčicu znale da zagrle, kada bih joj potrčala u sigurno i toplo naručje…

Radna nedelja obično zna biti burna, ispunjena obavezama i poslom, petkom završavamo radnu sedmicu i onda dolazi vikend, ali vikend je dobar da se završe neki radni zadaci koje nismo stigli preko sedmice obaviti. Tako je bilo i sa planiranjem moje sedmice, i sa mojom radnom subotom: „“Hajde da nekako odradimo to subotom, jer stvarno nemamo vremena ranije?“..

Izvor: pravoslavni studentski časopis «Vstreča»
Jednom sam u nedeljnoj školi pri grčkoj Uspenjskoj crkvi u gradu Denveru čuo za manastir, koji je osnovao svetogorski starac arhimandrit Jefrem. Pričali su mi da je on jednom kada je sa svojim saputnicima putovao po pustinjskim predelima Arizone, zamolio da se automobil zaustavi na mestu na kome uopšte nije bilo ljudi. Izašao je i kao da je nešto osluškivao. “Čujete, - upitao je kroz neko vreme, - monasi poju?”. Niko ništa nije čuo.”Manastir će biti ovde”.