MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Dana 28./15. juna 2005. godine u hramu Sv. Velikomučenika Georgija u Velikom Pogancu svečano je proslavljen praznik Sv. Mučenika kneza Lazara i Sv. Mučenika Srpskih - Vidovdan. Svetu Arhijerejsku Liturgiju služio je: ..

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama.

Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.

Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru

Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.

U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.

Preko moštiju ovog velikog podvižnika, osećamo da se život ubrzava u našoj ruskoj Crkvi. Naša Crkva nije mrtva, nije se ohladila ili pretvorila u kamen; umesto toga, ona je u stvari ukrašena novim i pravednim Svetiteljima, i time postaje sve mladja i sve više cveta…. Ove svete mošti su znak milosti i blagodati Božije prema ruskim ljudima i Svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Nebesa su se otvorila da otkriju ovog velikog molitvenika, novog posrednika i našeg zastupnika pred Gospodom. U blagoj milostivoj radosti naše vere i u svetiteljevom prisustvu u vidu njegove cudotvorne ikone, pevajmo mu: Veličamo te, pravedni oče Serafime. Amin.”
Po završetku besede, Mitropolit Antonije je podigao izvezen pokrivač sa kovčega i svi u Crkvi su pali na kolena. Hiljade sveća su svetlucale dok su zvona velike Crkve zvonila svom snagom, a hiljade grla zajedno i gromovito zapevalo – “veličamo te, veličamo te, naš blaženi oče Serafime, slavimo te i sećamo se tebe, učitelja monaha i sagovornika Andjela….Moli Hrista Boga našega da tobom spase duše naše.”

Na dan Svetih apostola Vartolomeja i Varnave svetovavedenjsku obitelj u manastiru Lepavini posetili su veroucitelji beogradske arhiepiskopije sa katihetskim odborom predvodjeni protonamesnikom Dragomirom Sandom, djakonom Srdjanom Simicom, djakonom Vladimirom Vicentijevicem i gospodjom Sandrom Dabuk.

Sa blagoslovom Episkopa Žičkog G.Stefana izdaje: Svetosavska omladinska zajednica pri Crkvi Sveog Ahilija u Arilju

Blaženi mrtvi koji od sada umiru u Gospodu (Otkr. 14, 13).

Nećemo pak braćo da vam bude nepoznato šta je sa onima koji su usnuli, da ne biste tugovali kao oni koji nemaju nade (1 Sol. 4, 12).

29 oktobra 2004 godine se u 95-oj godini Života upokojio Vladimir Vladimirovič Bikov. Objavljujemo poslednji intervju sa ovim izuzetnim čovekom

Vladimir Vladimirovič Bikov je rodjen u Moskvi 1910 godine. Ceo njegov život je bio povezan sa “Marosejskom zajednicom” - zajednicom Crkve Sv. Nikolaja u Kleniku, gde je on prvi put došao kada je imao 11 godina u vreme kada je sv.pravedni Aleksej Mečev još bio živ, a potom je dugo vremena bio duhovni sin sveštenomučenika Sergeja Mečeva, skoro do njegove mučeničke smrti. Vladimir Vladimirovič je bio pravi primer pravoslavnog mirjanina: dobivši tehničko obrazovanje, on je ceo život radio u preduzeću i u naučnom institutu.

Na dan Sv. Nikifora i svestenomucenika Erazma Ohridskog 15./2. juna 2005. godine svetovavedenjsku obitelj u manastiru Lepavini posetio je Njegovo Preosveštenstvo episkop budimljansko-niksicki G. Joanikije u pratnji jerodjakona Onufrija i gospode Dobrivoja Veselovica i Boška Vesovica. Odmah po dolasku Preosveceni se poklonio cudotvornoj ikoni Majke Bozje Lepavinske i uzeo ucesca na manatirskom bogosluzenju.

Na dan prepodobnomucenice Teodosije Tirske, 11. juna/29. maja 2005. godine, manastir Lepavinu su posetili ucenici i nastavnici iz Gomirja i Moravica predvodjeni svojim duhovnicima - igumanijom manastira Gomirja mati Paraskevom i protojerejem o. Jelenkom Stojanovicem iz Moravica.

Pečenje prosfora je – pravo crkveno iskustvo, koje je u mnogome slično sa ikonopisanjem, smatra prosfornik Crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Krasnom Selu Aleksandar Kudrajvcev koji je po svom obrazovanju fizičar, a po profesiji pozorišni režiser. To služenje iziskuje od čoveka veoma mnogo, i delimično je slično monaškom pozivu. Ali put ka toj visini može da počne u potpunosti uobičajeno i bilo gde: za Aleksandra je to bilo naprimer od višnjaka – pod znacima navoda i bez njih. Aleksandar je našem dopisniku Ani Palčevoj ispričao o iskustvu pri pečenju prosfora, o stvaralaštvu, preciznim tehnologijama i ulozi raznih dogadjaja u životu pravoslavnog čoveka.

Sama dela nas neće spasti, no milost Božija, samo ako dela činimo u Ime Gospoda Isusa Hrista, Koji neka ne liši vas, prijatelji moji, milosti Svoje u sve dane vašega života. Bili vi slabi ili rdjavi, samo pribegavajte milosrdnom Gospodu Isusu Hristu i čvrsto se nadajte u Njega. Ta nada vas neće posramiti u veke.

Što se tiče današnjih takozvanih verujućih ljudi, koji u velikom broju posećuju Crkvu, - to su pre svega, posmatrači. I meni se ponekad čini da ukoliko bi se ne daj Bože vratila hruščevljeva vremena, onda bi najveći broj njih prestao da odlazi u Crkvu. To je moje mišljenje, jer vidim da je danas lako ispovediti se, pričestiti se, ispuniti bilo kakav zahtev. Oni i kod sveštenika dolaze kao mušterija kod prodavca. A ranije, kada su ljudi dolazili u Crkvu sveštenik nije mogao da bude siguran da zbog toga neće biti kažnjen, a i sam taj čovek koji je dolazio kod njega je mogao biti izbačen sa posla. Ali taj čovek je rizikovao, a njegova vera je bila toliko duboka, da je dolazio u Crkvu i nije se bojao toga. A danas su svi odjednom u jednom mahu postali religiozni i verujući. Mislim da to nije baš tako.

Na praznik Sv. cara Konstantina i carice Jelene i sv Jelene Dečanske, Svetu Arhijerejsku Liturgiju u svetovavedenjskoj obitelji u manastiru Lepavini je služio Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cele Italije Gospodin JOVAN uz sasluženje visokoprepodobnog arhimandrita Gavrila igumana manastira Lepavine, i jerođakona Vasilija, sabrata manastira Lepavine.

Prvi put sam o ovom rukopisu saznao, upoznavši se sa istražnom “stvari” Vasilija Maslova u arhivi UFSB Samarske oblasti 1995 godine. Odlomke iz nje sam naveo u knjizi “Novi mučenici i ispovednici Samarskog kraja”. Čak se površno upoznavanje sa tim neobičnim dokumentom - koje je nekoliko ljudi koštalo života! - pamti zadugo, jer pred nama bukvalno odjednom oživljava istorija ruske Crkvene misli u njenom najdramatičnijem periodu. I evo zahvaljujući saradnji Vasilija Dimitrijeviča Maslova, praunuka Vasilija Maslova koji je streljan u Samari 1 februara 1931 godine pojavila se mogućnost podrobnijeg upoznavanja sa tim nevelikim po obimu radom nepoznatog autora…