Boži?na poruka
"Kad dodje punoca vremena...”, draga braco i sestre, “posla Bog Sina svojega...” medju ljude, da nas privede Bogu Ocu, da budemo narod Bozji.
“I Rijec postade tijelo i nastani se medju nama...” (Jn. 1, 14). Sin Bozji uzima na sebe telo ljudsko da bi obozio ljudsku prirodu. To je smisao praznika Rodjenja Hristova ili Bozica, koji nas podseca na onu Vitlejemsku noc kada se rodio Gospod nas Isus Hristos. “Velika je tajna poboznosti, Bog se javi u tijelu”, kaze sveti apostol Pavle govoreci o Bogoovaplocenju Sina Bozjeg (1. Tim. 3, 16).
U predvecnom savetu Sin Bozji radja se od Boga Oca u vecnosti, o cemu govori car David u Psalmima, kada kaze: “Prije zvijezde Danice rodih Te” (Ps. 2, 7), a u vremenu: “Ti si Sin moj, ja Te danas rodih” (Ps. 2, 17). Ovim se izvrsava tajna iskupljenja roda ljudskog i celokupne tvorevine Bozje (Rim. 8, 21-23).
Dolazak Mudraca sa istoka, koji su vodjeni sjajnom zvezdom, da se poklone Bogomladencu Hristu u Vitlejemskoj pecini; Melhior, Gaspar i Valtazar sa darovima: zlatom, livanom i izmirnom, govore o trojakoj sluzbi Hristovoj: carskoj, uciteljsko-prorockoj i prvosvestenickoj. Mudraci sa istoka predstavljaju i tri rase roda ljudskog: Jafetite, Semite i Hamite, koji poticu od tri Nojeva sina: Sima, Hama i Jafeta, od kojih se razmnozio rod ljudski; radi kojih je Spasitelj dosao u svet da iskupi sve narode.
Sta da vam preporucimo u slavljenju Bozica, dragi nasi Eparhioti, sem ono sto ce nas uciniti decom Bozjom. “Sve dakle sto hocete da cine vama ljudi, cinite i vi njima; jer je to zakon i proroci”, kaze nas Spasitelj (Mt. 7, 12). Gospod Hristos nam je dao novu zapoved, da ljubimo jedan drugoga, kao sto je i On nas ljubio (sr. Jn. 13, 34). Za najvecu zapovest odredio je ljubav prema Bogu i bliznjem, pa kaze: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dusom svojom i svim umom svojim,... ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe” (Mt. 22, 37-39). Ovim zapovestima unosimo dusevni mir u svoju dusu i mir medju ljudima. Na kraju istorije sveta, kada Gospod po drugi put dodje da sudi narodima, bicemo blazeni ako nam uputi reci: “Ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ozednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me; nag bijah, i odjenuste me; bolestan bijah, i posjetiste me; u tamnici bijah, i dodjoste mi” (Mt. 25, 35-36). Da cinimo dela milosti telesne i dela milosti dusevne radi sopstvenog spasenja.
Ziveci tako hriscanskim zivotom mozemo sa andjelima da zapevamo Bozicnu himnu:
“Slava Bogu na visini i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja” (Lk. 2, 4). Nasim dragim Eparhiotima, Srbima pravoslavne vere i ostalim pravoslavnim narodima i ljudima dobre volje cestitamo Bozic i pozdravljamo drevnim hriscanskim pozdravom:
M i r B o z j i - H r i s t o s se r o d i!
Neka je blagoslovena i Nova 2003. godina!
Re? urednika
Pomaze Bog, dragi citaoci. Ovogodisnji ciklus izdavanja naseg casopisa morali smo da zavrsimo jos jednim dvobrojem. Nadam se da cete opet pokazati razumevanje, a da ce sledece godine, ako Bog da, iz stampe izaci svih sest predvidjenih brojeva.
Od tekstova ovoga puta, pre svih treba izdvojiti razgovor koji je sa protojerejem-stavroforom hadzi Radosavom St. Miticem vodila nasa stalna saradnica Radmila Misev. Sa svojih 89 godina, od kojih je 65 proveo u nesustajucem svestenickom sluzenju Bogu i narodu, prota Radosav spada medju najstarije zive svedoke jednog teskog perioda u novijoj istoriji nase Crkve. Izbijali su ratovi, raspadale se drzave, menjali rezimi, ali je oprkos svim stradanjima i iskusenjima trajala i nepokolebljiva vernost Hristu Spasitelju i veri pravoslavnoj. A kako spada i medju poslednje od ucenika Bitoljske bogoslovije, prota Radosav nam je ziva veza sa njegovim tadasnjim profesorima i vaspitacima, sv. Jovanom Sangajskim i o. Justinom. O svetom Jovanu Sangajskom Cudotvorcu je, trudom Pravoslavne misionarske skole pri hramu Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu, objavljeno nekoliko knjiga, sa zitijem, opisom cudesa, bogoslovskim radovima; secanje, pak, prote Radosava je prepuno toplih detalja koji nam sasvim otvaraju srce za tog «cudotvorca poslednjih vremena», kada svojim djacima deli voce i kolace, cuva njihov dzeparac, obilazi ih nocu u spavaonici i bdije nad njima. Sve se oko sv. Jovana Sangajskog odvija u cudesnoj atmosferi ljubavi. Istom ljubavlju sija i o. Justin, i onda kada prema ucenicima ima strogo lice, niz koje na kraju teku suze… Divan je Bog u svetima Svojim!
«Ako je ko u Hristu, nova tvar; staro prodje, gle, sve novo postade» (2.Kor. 5,17). Svetitelj je nova tvar, novi covek u Hristu, u kojem je blagodat Svetoga Duha, primljena na krstenju, u potpunosti ostvarena. Svi koji su se krstili u Hrista su se obukli, ali samo svetitelj moze smelo da ponovi za Apostolom kako ne zivi vise on, nego da Hristos zivi u njemu. Sav predavsi sebe Bogu i stalno prebivajuci u Njemu, covek svetog zivota je zadobio blagodatne darove, kojima leci bolesne, prozire u srca, cuva od iskusenja… Citajuci o cudima svetitelja, cini nam se da ona pripadaju samo davnom vremenu, ali Gospod ni nas nije ostavio bez svojih svedoka. Njih ce biti sve do kraja sveta, da osvetljavaju put onima koji traze. Starac Nikolaj Gurjanov koji se Gospodu prestavio 24. avgusta ove godine bio je takav svetilnik. Gospod ga je uzdigao u malom ribarskom selu na ostrvu Zaliti, na Pskovskom jezeru, o on je osvetleo svu Rusiju, i jos dalje. Hiljade ljudi mu je dolazilo po blagoslov, medju njima je bio i ruski predsednik Vladimir Putin. Starac Nikolaj je lecio, poucavao, blagosiljao… Nedugo nakon njegovog blazenog upokojenja, Gospod je ukrasio starcev lik, na ikoni i na fotografiji, obilnim kapljama mira. Zaista divan je Bog u svetima Svojim!
I nasa pomesna Crkva je udostojena velikog duhovnika, starca Tadeja, poznatog svim nasim bogotraziteljima. I njemu su mnogi u manastir Vitovnicu dolazili po utehu. Danas starac Tadej zivi u mirskoj kuci, kod jedne blagocestive porodice; to je slika nas samih, koja nam pokazuje kako mi postujemo svoje svetilnike.
Bogom ce biti proslavljeni kako svima vidljivim ugodnici Njegovi, tako i oni koji su se podvizavali i trpeli od svih zaklonjeni. Nakon sto je grob jedne nase monahinje na neobican nacin otkopan, telo je pronadjeno netljeno, kao da je upravo sahranjeno. Ako budemo dostojni i ako bude volja Bozja, otkrice se…
Za sve ljude, put ka Carstvu Nebeskom je samo jedan – pokajanje. Ono stoji na pocetku naseg okretanja Bogu, ono je u osnovi celog hriscanskog zivota. Ali danas istinskog pokajanja ima sve redje. Sv. Tajna Ispovesti, koja bi za pokajnika trebala da zaci tajnu izmirenja sa Bogom, precesto se shvaca kao nevoljki razgovor o sagresenjima. Jos gore kada svestenik na ispovesti cuje: nisam sagresio i nemam zasto da se kajem. Cak i poneki revnosni vernici pretvaraju Svetu Tajnu u puku formalnost, listic sa ispisanim gresima a vec sav iskrznut, a ispovedanje nalikuje na naucenu recitaciju. I inace se primecuje siromastvo u duhovnom znanju medju nasim vernicima. Prota Radosav iz svog iskustva, kaze kako «vera u dusi naseg coveka nije pustila duboke korene», da tu previse ima obicajnog i prigodnog. Vecina nezna osnovne istine hriscanstva, ne zivi liturgickim zivotom, ne posti u odredjene dane, ne pricescuje se Svetim Hristovim Tajnama. A na onima koji redovno dolaze u crkvu neretko se vidi da ne znaju ni najosnovniju stvar: da pravilno nacine krsni znak, kojim iskazujemo slavu Jednome u Trojici Bogu i osvecujemo se silom Casnog Krsta.
I u takvom nasem duhovnom siromastvu, projavljuju se cuda. Ona nam svedoce blizinu Bozju. A najvece cudo, kamen temeljac nase vere i najvazniji dogadjaj covecanske istorije, bio je silazak u svet Sina Bozjeg, Njegovo Vaplocenje u utrobi Preciste Djeve.
Tihim korakom, sa najvecom poboznoscu, udjumo u blagu svetlost vitlejemske pecine.
Mir Bozju – Hristos se rodi!
