MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KAKO SU OTKRIVENE MOŠTI SV. SERAFIMA SAROVSKOG

Iz secanja monahinje Serafime

Monahinja Serafima (u svetu Sofija Aleksandrovna Bulgakova) jedna je od poslednjih sestara iz manastira Divjejeva. Rodjena je 1903. godine u Moskvi. Sada zivi u selu Vijezdnoje, nedaleko od Arzamasa. Gospod je nagradio matusku Serafimu blagodatnim talantima - ona ima istancan knjizevni ukus i dobra je slikarica. Svojom duhovnom pomoci pruza utehu mnogim poklonicima.

Od koncine bacuske Serafima do otkrivanja njegovih mostiju proteklo je 70 godina. Secanje na njega nikada nije prestalo, strpljivo se cekalo obecano vadjenje svetih mostiju. Pricale su mi starije monahinje da su do vadjenja mostiju svakog 2. januara (dan upokojenja bacuske Serafima) u Sarovu pekli palacinke, i zato su u Sarov iz Divjejeva putovale nase sestre. Mati Amvrosija mi je kazivala kako je ona kao mlada odlazila u Sarov da bi premazivala palacinke. Palacinkama su posluzivali sve poklonike.

Krajem XIX veka u Sarov je poceo da dolazi buduci mitropolit Serafim, tada jos blestavi gardijski pukovnik Leonid Cicagov.

Pricala mi je iskusenica Dunja da je blazena Praskovja Ivanovna docekala Cicagova kad je prvi put dosao, pogledala ispod rukava i rekla: “A, rukavi su Vam popovski.” Uskoro je bio rukopolozen za svestenika.

Praskovja Ivanovna neprestano ga je nagovarala: “Posalji molbu Caru da izvade mosti.” Cicagov je poceo da sakuplja materijale, napisao je “Letopis” i podneo ga Caru. Kad je Car to procitao, razgoreo se zeljom da se otkriju mosti. Sve je to Cicagov opisao u drugom delu “Letopisa”. Tamo su podrobno izlozeni svi dogadjaji pre vadjenja mostiju i opisano samo vadjenje. Sve ono sto se nije moglo objaviti u staro doba. Taj rukopis je nestao prilikom Mitropolitovog hapsenja 1937. godine.

Govorili su mi oni kojima je Mitropolit licno citao taj rukopis da je uoci proslavljanja Prepodobnog nastala velika smutnja. Car je insistirao, ali je skoro ceo Sinod bio protiv. Podrzali su ga samo mitropolit (kasnije) Kiril, i ober-prokuror Sinoda Vladimir Karlovic Sabler. Izgovor je bio: “Kuda i zasto ici u sumu da bi se nasle samo kosti?”

Jevdokija Ivanovna, iskusenica Dunja, kazivala mi je kako je u to vreme blazena Praskovja Ivanovna 15 dana postila; nista nije jela, tako da vise nije mogla hodati, nego je cetveronoske puzala. Jedne veceri dosao je Cicagov, tada jos arhimandrit Spaso-Jevfimijevskog manastira u Suzdalju.

“Majko, odbili su da otkriju mosti.”

Praskovja Ivanovna je odgovorila: “Primi me pod ruku. Idemo po volji.”

Blazenu je sa jedne strane prihvatila njena kelejnica, mati Serafima, sa druge - arhimandrit Serafim.

“Uzmi lopatu.”

Sisli su s doksata.

“Kopaj s desne strane, evo tu su mosti.”

Pregledanje ostataka prepodobnog Serafima zbilo se nocu 12. januara 1903. godine. U to vreme su u selu Lamasovu, 12 vrsta od Sarova, ugledali svetlo nad Sarovom. Seljaci su dotrcali misleci da je pozar. Dosli su i pitali: “Gde je kod vas izbio pozar? Videli smo odsjaj.” “Nigde pozara nije bilo”, odgovorili su im. Posle je jedan monah tiho rekao: “Nocas je komisija otvorila ostatke bacuske Serafima.”

Od bacuske Serafima ostale su samo kosti, zato je Sinod i sumnjao: “Ici u sumu, gde nema netljenih mostiju, nego samo kosti!” Na to je jedna od tada jos zivih starica iz vremena Prepodobnog kazala: “Mi se klanjamo ne kostima, nego cudima.”

Sestre su govorile da se Prepodobni sam javio Caru, koji je posle toga svojim autoritetom ustrajavao na otkrivanju mostiju.

Istinska cuda su se desavala i pre i posle vadjenja mostiju.

Otkrivanje mostiju prepodobnog bacuske Serafima bilo je 19. jula 1903. godine. Tada Kazanjska zeleznica jos nije postojala, putovalo se preko Niznjeg Novgoroda. Carski voz je vodio sef stanice Boris Nikolajevic Vedenisov. Bila je organizovana privremena stanica nasuprot selu Vijezdnoje u polju, na prelazu pored mlina. Trebalo je hitno izgraditi kolski put do Sarova. Zbog tako kratkog vremena niko se nije usudjivao da prihvati taj posao. Odazvao se B. N. Vedenisov i, po njegovim recima, sam Prepodobni mu je pomogao. Sve su uradili sasvim jednostavno. Bila je vrucina. Put su orali plugovima, zatim polevali vodom iz bacava i utabavali teskim valjkom, isto kao sto se to radi na polju. Put je postao gladak i tvrd, kao asfalt. Uzgred da kazem, pre smrti 1950. godine B. N. Vedenisov je na moje oci dobio isceljenje preko komadica mantije prepodobnog Serafima.

Kada je Car ulazio u sarovsku crkvu, narod je stajao s obe strane zida, i tada su jednu trudnu zenu tako pritisli da je odmah tu rodila decacica pravo na tepih, pod noge Cara. Jedva su stigli da je sklone. Car je saznao za taj slucaj i naredio da ga zapisu za krsnog kuma novorodjencetu.

Na otkrivanje mostiju u Sarov je doputovala skoro cela Carska porodica. Seljaci, u praznicnim odelima, docekivali su je po selima i uz puteve, stojeci u gustim redovima. U selu Puze Car je naredio da se stane, pozvavsi k sebi praznicno odevene devojcice. Sve su bile u crvenim sarafanama (vrsta ruske zenske narodne nosnje), sarenim keceljama i svilenim maramama. Jedna od njih, Dunja, do danas je ziva. Tada je imala sest godina.

Doputovali su u Sarov 17. ili 18 jula (ne znam tacno). Veliki knezevi su odmah otisli u Divjejevo, k blazenoj Praskovji Ivanovnoj. Njoj su oni doneli svilenu haljinu i kapor (vrsta kapuljace), u koju su je odmah i obukli.

U to vreme su u Carskoj porodici vec bile cetiri kceri, a decaka-naslednika nije bilo. Dosli su da se pomole Prepodobnome, da im se daruje naslednik. Praskovja Ivanovna je imala obicaj da sve pokazuje na lutkama, i sada je unapred pripremila lutku-decaka, od marama mu meko i visoko prostrla lezaj i tamo ga stavila: “Tise, tise, on spava...” Dovela ih je da im pokaze: “To je Vas.” Veliki knezevi su u ushicenju podigli blazenu na ruke i stali da je ljuljaju, a ona se samo smejala.

Sve sto je ona govorila telefonom su preneli Caru, a on sam je iz Sarova doputovao u Divjejevo tek 20. jula. Jevdokija Ivanovna je kazivala da se kelejnica Praskovje Ivanovne, mati Serafima, vec pripremila za put u Sarov, na otkrivanje mostiju, ali je iznenada slomila nogu. Praskovja Ivanovna ju je izlecila. Bilo im je receno da, nakon sto docekaju Cara u igumanskoj zgradi, otpevaju duhovni koncert. Njegova pratnja ce sesti za dorucak, a on sam ce doci k njima.

Mati Serafima se sa Dunjom vratila s doceka, a Praskovja Ivanovna ne dozvoljava da se nista skloni sa stola. Na stolu je tiganj s krompirom i hladni samovar. Dok su s njom ‘ratovale’, zaculo se s vrata:

“Gospode Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas.”

Car, a sa njime Carica. Smesta su pred njima prostrle tepih, pospremile stol, donele vruci samovar. Sve su izasle i ostavile ih same s njom, ali oni nisu mogli razumeti sta govori blazena, pa je uskoro Car izasao i rekao: “Ona koja je najstarija do nje, neka udje.”

Kada su poceli da se oprastaju, usli su arhimandrit Serafim (Cicagov) i kelejne sestre. Praskovja Ivanovna je otvorila komodu. Izvadila je novi stolnjak i pocela da stavlja poklone: platno od lana koje je sama izradila, polovinu glave secera, obojena jaja, secer u komadicima. Sve je to ona cvrsto zavezala u zavezljaj, s nekoliko cvorova, i dok je to radila od napora je sedala, a onda dala Caru u ruke: “Care, nosi sam”, i pruzila ruku, “a nama daj novcic, treba da sagradimo kucicu (novu crkvu).”

Car nije imao sa sobom novac, i odmah je poslao da donesu. Kad su doneli, Car joj je dao novcanik pun zlata. Taj novcanik su odmah predali majki igumaniji.

Oprastajuci se, celivali su jedni drugima ruku. Car i Carica su obecali da ce uskoro opet doci, na otkrivanje mostiju majke Aleksandre, zato sto se ona javljala u Carskom dvoru i tamo tvorila cuda.

Kada je Car odlazio, rekao je da je Praskovja Ivanovna jedina istinita sluskinja Bozja. Svi i svugde primali su ga kao cara, jedino ga je ona primila kao obicnog coveka.

Od Praskovje Ivanovne otisli su k Jeleni Ivanovnoj Motovilovoj. Caru je bilo poznato da ona cuva pismo koje joj je predao N. A. Motovilov, a koje je napisao prepodobni Serafim i adresirao ga na cara imperatora Nikolaja II. To je pismo prep. Serafim napisao, zapecatio mekim hlebom i predao N. A. Motovilovu rekavsi:

“Ti neces doziveti, ali tvoja zena hoce, kada u Divjejevo doputuje cela Carska porodica. Car ce doci k njoj, neka mu ona preda pismo.”

Meni je pricala Natalija Leonidovna Cicagova (vladikina kcer) da je Car to pismo, kada ga je primio, sa strahopostovanjem stavio u unutrasnji dzep, kazavsi da ce ga procitati kasnije.

Jelena Ivanovna se ispunila duhom i dugo im, skoro dva casa, govorila; a sta, toga se ni sama posle nije secala. Jelena Ivanovna se upokojila 27. decembra 1910. godine. Bila je tajno postrizena.

Kada je Car procitao pismo, nakon sto se vratio u igumansku zgradu, gorko je zaplakao. Dvorjani su ga tesili, govorili mu da bacuska Serafim jeste svet, ali da i on moze pogresiti… Ali, Car je neutesno plakao. Sadrzaj pisma je svima ostao nepoznat.

Tog istog dana, 20. jula, predvece, svi su otputovali iz Divjejeva. Od tada, Car se o svim vaznim pitanjima obracao Praskovji Ivanovnoj, saljuci k njoj velike knezeve. Jevdokija Ivanovna je govorila da jedan nije stigao otici, a drugi bi vec bio dosao. Posle smrti kelejnice Praskovje Ivanovne, mati Serafime, o svemu su pitali preko Jevdokije Ivanovne. Ona je prenela da je Praskovja Ivanovna rekla: “Care, sam sidji s prestola!”

Blazena Praskovja je umrla u avgustu 1915. godine. Uoci smrti se neprestano do zemlje klanjala ispred portreta Cara. Kada ona vise nije imala snage, spustale su je i podizale kelejnice.

“Zasto se, majko, tako klanjas Caru?”

“Ludice, on ce biti visi od svih careva.”

Bila su dva carska portreta: zajedno sa Caricom i on sam. A ona se klanjala portretu na kojem je bio sam. Jos je govorila o Caru: “Nemoj znati, prepodobni, nemoj znati, mucenice!”

Te godine mnogi su dolazili u Sarov i Divjejevo. Doputovao je i Raspucin sa svitom - mladim dvorskim damama. On sam nije se odlucio da udje k Praskovji Ivanovnoj, stajao je na ulazu; a kada su dame usle, Praskovja Ivanovna je jurnula za njima sa stapom, rugajuci se: “Vama treba jedino zdrebac.” One su samo zatoptale petama.

Dolazila je i Virubova. Ali sada, bojeci se da Praskovja Ivanovna opet nesto ne izvede, sestre su otisle da vide sta ona radi. Praskovja Ivanovna je sedela i povezivala pojasom tri stapa. Ona je imala tri stapa; jednog je nazivala “trostocka”, drugog “bulanka”, a treceg - ne secam se kako; govoreci uz to: “Ivanovna! Ivanovna! (tako je samu sebe nazivala), a kako ces udarati? Da, po njuski, po njuski! Ona je celi dvor izokrenula!”

Vaznu dvorsku damu Virubovu nisu pripustili, rekavsi joj da je Praskovja Ivanovna lose raspolozena.

Nedugo pre svoje smrti Praskovja Ivanovna je skinula Carev portret i poljubila ga u noge s recima:

“Mili je vec pri kraju.”

prevod s ruskog: Jelena Zaricnaja

“Pravoslavna cuda”, posebni prilog casopisa “Spasite nase duse!”, br. 5 (9), str. 4-5, Dnjepropetrovsk 2000.

BLAGODATNI OGANJ

Od 335. godine do danas, u Sabornom hramu Groba Gospodnjeg u Jerusalimu, Blagodatni oganj svedoci o prisustvu Bozjem koje prosvecuje tamu ljudsku. No, oganj ne dolazi samo onima koji ga docekuju u Jerusalimu na svaku Veliku Subotu, vec dolazi zbog vascelog roda ljudskog. U samom Sabornom hramu, pored policije i vojske, red i ceremonijalne procedure izvrsavaju zvanicni cuvari Hristovog groba Kavasi (Gavazi), Turci Seldzuci potomci najstarijih cuvara Groba, rodom iz Konstantinopolja (Carigrada), neprekidno iz dve porodice vec 250 godina. Na Veliki Petak Saborni hram se zakljucava, a unutra ostaje desetak hiljada ljudi. Hram se otvara u 10 casova na Veliku Subotu. Oko 11 casova, komisija sastavljena od gradskih vlasti - predstavnika policije i Ministarstva za turizam grada Jerusalima i crkvenih predstavnika pravoslavnih Grka i monofizita Jermena i Kopta - u celoj Sabornoj crkvi gasi sva svetla, svece i kandila, kojih samo u Kuvukliji (paraklis Groba Gospodnjeg u Sabornom hramu, nap. ur.) ima preko stotinu. Zatim Kuvukliju pregledaju da ne bi ostao neki predmet kojim bi mogla da se upali vatra.

Na mermernu plocu Groba clanovi komisije ostavljaju komade vate, neupaljeno kandilo i patrijarhov molitvenik sa zlatnim listicima, a ulaz zapecate ogromnim voskom ispod koga su dveri zavezane belom trakom u obliku slova X, koje monasi u rukama unakrsno drze. Tako je danas, a po ugledu na Veliku Subotu, kada judejski jerarsi trazise od Pilata da Hristov grob zapecate i strazu postave, jer mislise da tako “sprece” Vaskrsenje Hristovo.

Zanimljivo je pomenuti razlike u iscekivanju ovog vaznog dogaaja. Naime, pravoslavni sa evropskih prostora to cine skruseno, na molitveno tih nacin, dok pravoslavni Arapi Palestinci udaraju u talambase, pevaju i igraju, bivajuci cak na ramenima (oni tada pevaju lepe pesme Bogorodici i Svetom Djordju na svom jeziku). Predstavnici svih hriscanskih konfesija moraju uzeti blagoslov pravoslavnog patrijarha, jer bez blagoslova ne mogu dobiti ni svece sa upaljenim Blagodatnim ognjem od patrijarha.

Oko 13 casova dolazi patrijarh grada Jerusalima i cele Palestine, otac Sionske crkve sa velikodostojnicima u litiji. Ova svecana litija, na cijem je celu on, obilazi tri puta oko Kuvuklije uz pojanje Voskresenije Tvoje, Hriste Spase i Svjete tihij, posle cega patrijarh, blagosiljajuci narod, predaje zezal svojim pomocnicima, skida mitru, sakos i omofor, ostajuci samo sa epitrahiljem, u stiharu, pojasu i narukvicama. Ulaskom u Hristov Grob, patrijarh (ili neko od mitropolita, a po blagoslovu patrijarha) klekne, lagano prelazeci vatom po mermernoj ploci Groba, izgovarajuci prvosvestenicke molitve za dolazak Blagodatnog ognja. Pored njega su pripremljena cetiri snopa po 33 svece. U paraklisu Andjela je i jermenski predstavnik, i to samo na metar i po, “kontrolisuci” da slucajno patrijarh sam ne upali sveznjeve sveca. Ovo nepoverenje kazuje o tome da Blagodatni oganj zaista dolazi, i to samo pravoslavnom patrijarhu.

Platinastobela, purpurna, gromolika, ognjena nit spusta se kroz otvorenu kupolu Saborne crkve, cujno parajuci vazduh, brzinom taman dovoljnom da ljudsko oko sve registruje. Prisutni vide ogromnu munju koja se razliva nevidjenim sjajem. Ta sila Blagodatnog ognja pali patrijarhu kandilo i vate na Grobu, a on od njih pripremljene svece. Blagodatni oganj u prvim minutima uopste ne pece, niti moze bilo sta da izgori ako se njime upali. Za tili cas oganj se raznese svud po hramu. Crkva lici na ogromnu buktinju. Oganj se brzo raznese po Jerusalimu i Maslinskoj gori, ali i po celoj Svetoj Zemlji. Tokom cele godine kandila i svece na »asnim trpezama pravoslavnih hramova u Svetoj Zemlji pale se i gore ovom cudesnom vatrom.

Iz knjige “Koga imam na nebu?” hadzi Dragana B. Popovica, Beograd, 2001. g, str. 245-247

RAZGOVOR S ARHIMANDRITOM TEOFILOM, PREDSTAVNIKOM JERUSALIMSKE PATRIJARŠIJE U MOSKVI

JERUSALIM - POČETAK I KRAJ SVETE ISTORIJE

- Oce Teofile, da li biste mogli nesto reci o iskustvu sluzenja u Svetoj Zemlji, u Jerusalimu?

- Jerusalim zauzima izuzetno znacajno mesto u svetu, a posebno u religioznom svetu, buduci da se upravo tu promenio tok istorije: ovde su ljudi prestali da izmisljaju, da razmisljaju o sporednim stvarima, jer su upravo tu, u Jerusalimu, videli ocovecenje Boga. I tu je otpocela ne svetska, vec sveta istorija, koja je neraskidivo vezana za spasenje covecanstva, a koja se na jeziku Crkve naziva isceljenjem, preobrazajem, proslavljenjem coveka. Upravo u tome je znacaj Jerusalima kao mesta u kome se projavila Ocovecena Istina - Bog-Logos - Hristos. I kada na Jerusalim gledas upravo sa te tacke gledista, shvatas njegov znacaj.

- Pasha se u Svetoj Zemlji savrsava na potpuno poseban nacin?

- Sveta istorija je otpocela i zavrsice se u Jerusalimu. O tome nam govori Sveto Pismo, Otkrivenje. Nije tajna da je Sveta Zemlja svojim svetinjama neraskidivo vezana kako za Stari Zavet i proroke, tako i za Novi Zavet, za licnost, zivot i ucenje Hrista i tu su najvazniji Golgota - mesto Njegovog Raspeca, i Grob Gospodnji - mesto Njegovog Vaskrsenja, koji se nalaze pod jednom kupolom. I to mesto sve do danasnjeg dana, a danas, mozda, pogotovo ima ne turisticki ili istorijski znacaj, vec upravo litugijski, i zato ta mesta imaju svoj poseban jezik, posebne mogucnosti izrazavanja cuda Ocovecenja Hristovog. Cudo u pravoslavnom shvatanju igra najvazniju ulogu, ta samo postojanje nase je vec cudo - dar Boziji. Hriscanstvo je jedina religija koja proglasava Istinu. Sam Gospod govori: “Ja sam Istina i Svetlost svetu”. Nikada nijedan religiozni delatnik ili mislilac sebe nije proglasavao istinom. I ta Istina je nepromenjiva, njom zivi Pravoslavna Crkva, Ona ne trazi dokaze. Pilat nije shvatio kada je Hristos rekao - Ja sam Istina, i pitao je: “Sta je istina?” Hristos je mnogo puta na raspitivanja o Njemu, o Njegovoj sluzbi govorio: doi i vidi, idi za Mnom i videces Istinu. Gospod nam salje znake Svoje sile i vlasti. Hriscanska Istina se poznaje ne putem prinude, vec slobodnom voljom, buduci da je covek bio stvoren kao zaista slobodan da bi mogao da odabira izmeu Bozje i svoje sopstvene zelje, i Gospod se okrece coveku, pokazuje slabost njegovih teznji i kroz cuda otkriva svu moc i velicinu Svojih zamisli o coveku. Govorim to zato da bismo mogli da shvatimo cudo Crkve. Pa Crkva u svetu jeste produzenje ocovecenja Hristovog. I upravo Jerusalim je mesto pocetka Crkve - hronoloski, tu se obrazovala prva hriscanska zajednica, odatle se na ceo svet prosirila Crkva. Jerusalimska Crkva ima neke privilegije, jer se upravo u njenim granicama ostvarila tajna Ocovecenja. Upravo se tu rasplamsao liturgijski zivot Crkve koji se projavljuje u raznovrsnim obredima i sluzbama, od kojih je jedna silazak Blagodatnog ognja, koji simvolizuje Vaskrsenje Hristovo. Uspomeni na stradanja i Vaskrsenje Hrista posvecena je cela Strasna sedmica, na cijem kraju silazi oganj na Grob Gospodnji na Veliku Subotu, kada Patrijarh sa mnostvom arhijereja savrsava litiju uz pojanje vaskrsnjih himni; posle toga Patrijarh iz kuvuklije iznosi oganj i to je, svakako, cudesna slika Bogojavljenja. I toliko je veliki znacaj tog silaska, prisutna je takva cudesna blagodat da taj dan danom Svetlosti zovu cak i muslimani. Citav Jerusalim toga dana zivi tim dogadjajem.

- Da li i muslimani veruju da tu postoji prisustvo Zivoga Boga?

- Naravno, oni smatraju da Grci imaju pravu veru. Kao dokaz tome moze da sluzi, recimo, crkva Georgija Hozevita, koja se nalazi u muslimanskom selu kod Hebrona. Muslimani u manastir svesteniku donose svoje darove - ovce, telad, i ne samo tu, nego i u mnogim mestima. Oni veruju u Presvetu Bogorodicu. Muslimanska vera je vrlo prosta, njihova je religiozna svest prosta, a nista se ne doima tako jako kao prosta vera.

- Jerusalimska Crkva je uvek bila u epicentru ratova i osvajanja. Sta je sa sadasnjom situacijom u Svetoj Zemlji?

- To je prirodno. Kao sto sam vec rekao, Jerusalim ima religioznu, eshatolosku ulogu, i zato on nikada nije bio mirno mesto - ratovi kao i svi ljudski problemi upravljeni su prema Jerusalimu. Svi ti ratovi desavaju se iz religijskih razloga. Svako hoce da tu zauzme svoje mesto, svako ga smatra svojim - i Jevreji, i muslimani, i hriscani. Svako hoce da se tu ucvrsti - otud ovaj rat.

- Hoce li ikada biti mira u toj zemlji?

- Mi, kao pravoslavni, shvatamo da mir treba da bude Bozanski, a ne ljudski, buduci da svako ima svoju predstavu o miru.

S predstavnikom Jerusalimske patrijarsije u Rusiji arhimandritom Teofilom razgovor su vodile Olga Kurova i Aleksandar Volkov (prevod sa engleskog i novogrckog)

prevod s ruskog Snezana Jelesijevic

preuzeto sa web stranice: http://www.pravoslavie.ru

Radmila Mišev: TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM

KO VERE IMA I GORE PREMESTA

Rec sto ostane u secanju, pisana ili izrecena, kad tad, nadje svoje mesto u zivotu.Ovih dana mi se neprestano vrti po glavi recenica iz knjige Slobodana Markovica Ridji potomak: “...a bilo je to u dane kad su saveznici bombardovali gradove”. Bila sam u osnovnoj skoli kad sam to procitala. Sadrzaja knjige se vise ne secam, ostala je samo ta recenica. Povremeno se javljajuci iz zaborava, podsecala me je da nikada nisam dobila pravi odgovor na pitanje: “Zasto su saveznici bombardovali gradove?” Raspitivala sam se kakvi su to saveznici koji su bombardovali nase gradove, ali su mi odgovarali da sam jos mala i da cu sve razumeti kad odrastem. Roditelji, stiteci decu od ruznih istina, dozvole da odrastu u neznanju i kad se kasnije suoce sa nekom mukom, ona je mnogo teza, za nju deca nisu pripremljena, jer su rasla sa drugacijim ubedjenjima.

Ovih dana se javila stara recenica, sada ne kao secanje, vec surova stvarnost. Sada znam kakvi su to dani, i kakvi su oni za koje smo mislili da su nam saveznici.

Uplasena i izgubljena scucureno sam drhturila u uglu podruma, pretvorenog u skloniste. Nikog nisam htela da vidim i cujem, ali jedan tihi glas, topao i smiren, pripovedao je o Krstu i Stradanju. Paznja je potiskivala strah. Iz dubine sklonista tekla je prica: “Vecno je pitanje zasto se dobru uvek suprotstavlja mrznja. Da li je ikada na zemlji bilo pravednijeg i bezgresnijeg od Hrista, i da li je iko kao On propovedao o miru i ljubavi? Ne samo recima, nego i delom. A ipak, ljudi su takvog »oveka osudili i razapeli. Pilat je iz straha, uprkos svojoj savesti, doneo presudu, iako je rekao jasno i glasno da nikakvog zla nije ucinio. To po svim zakonima znaci da Hristos nije kriv.

Vojnici su izvrsavali naredjenja pretpostavljenih, a ljudi, koji su samo pre par dana klicali: “Osana sinu Davidovu!” pozdravljajuci Hrista kad je ulazio u Jerusalim, ljudi koji su se osvedocili u cudo, kad je Hristos podigao Lazara iz mrtvih, gurali se da Ga dodirnu, mahali palmovim grancicama i slavili Mesiju, ti isti ljudi sada su raspameceno urlali: “Raspni ga! Raspni ga!” Svako od njih je imao opravdanje: i Pilat, i fariseji, i vojnici, i svetina koja urlice na trgu. Opravdanja su svi imali, ali, ima li u opravdanjima pravde?

Eto, tu se krije smisao Krsta. Krst je sud nad laznom pravdom i nad laznim dobrom. Lazno dobro je ono u cije se ruho oblaci zlo, i pojavljuje medju ljudima. Tako zlo pobedjuje, i bice tako sve dok se ne setimo pravog Puta, Istine i Zivota. Pravi put nije tesko prepoznati. To je put Hristov, put pravde, istine i pobede. Bilo je stradanja i bice ih i ubuduce, ali isto tako bilo je, jeste i bice velike pobede i slave. Pripremimo se postom i molitvom za praznik. Okrenimo srce ka Hristu, Bogu nasemu. Pomolimo se svetiteljima i Presvetoj Majcici Bogorodici. Tesko nam je sada, ali ne zaboravite da je Hristos rekao da ko ima vere, i gore premesta. Zato zdruzimo srca u molitvi i Gospod ce biti s nama.”

Na radiju su pocele vesti, pa je tihi glas koji nas je sve okrepio, utesio i odagnao strah, zamro u opatoj tisini koja je nastupila. Glas je zamro, ali su reci nastavile da zive u meni, da svetle i greju prozeblo srce.

Vise mi se ne javlja ona, davno, davno procitana recenica. Sada znam kako je to bilo, ali i kako jeste kada “saveznici” bombarduju gradove. Ime operacije “Milosrdni andjeo” je zaista prava slika zla obucenog u ruho satkano od dobrih reci. Preruseno zlo pokazalo je svoje nakazno lice, no, da nas prevari vise ne moze.

NEDELJA SLAVE I STRADANJA

Noci u sklonistu bi bile nepodnosljive da nisam stalno citala verske knjige. Zelela sam da razjasnim neke stvari koje je onaj topli tihi glas pricao, koje su mi bile bliske, ali ne i jasne. Tek kad sam naucila sta se to dogodilo u toku Strasne sedmice, utesne reci nepoznatog coveka su mi se razjasnile.

Poslednja sedmica Hristovog zivota na zemlji zove se Strasna sedmica. To je nedelja najvece slave i najveceg stradanja Gospodnjeg. Sama rec strast znaci: muka. Njeno obelezavanje pocinje praznikom koji se zove Lazareva subota.

U subotu je Hristos dosao u Vitaniju, gde je pre cetiri dana umro Lazar, brat Marte i Marije, koje su, kao i njihov brat, bile sledbenice Hristove i cvrsto verovale da je on Spasitelj, Sin Bozji, koji je dosao u svet. Sestre su tugovale i plakale za bratom. Kod njih je bilo mnogo ljudi koji su dosli da im izjave saucesce. Tada je dosao Hristos. Kad su ga videle, sestre su rekle da njihov brat ne bi umro da je Hristos bio tu. I Hristu je bilo zao Lazara, zaplakao se i trazio da ga odvedu do njegovog groba. Kada su stigli tamo, Isus je rekao da grob otvore. U to vreme su u Judeji pokojnici sahranjivani u kamenim pecinama. Marta je kazala da su prosla cetiri dana otkako je njen brat umro i da les vec zaudara. Hristos se na to nije obazirao, nego je trazio da otvore grob. Podigao je ruke k nebu i usrdno se pomolio Ocu, a onda je pozvao: “Lazare, Lazare, izadji napolje!” I gle, cudo se dogodilo. Lazar je ustao i obavijen pogrebnim platnom izasao na svetlo dana. Na to je Hristos pogledao u nebo i zahvalio se Ocu koji mu je uslisio molitvu. To je videlo mnogo ljudi, pa se vest o cudu Hristovom, koji je vaskrsao Lazara, prosirila na sve strane.

Sutradan, u nedelju, Hristos je usao u Jerusalim jasuci na magarcu. Ceo grad je izasao da pozdravi Proroka koji je toliko cuda ucinio, bolesnih i nemocnih izlecio. Slavili su Ga i klicali: “Osana sinu Davidovu!”, poznajuci i priznajuci da je On onaj ciji su dolazak prorokovan vekovima. Deca su mahala palmovim grancicama i bacala cvece na put kojim je prolazio. Kod nas nema palmovih grana, pa se beru mlade vrbove grancice, koje se posle vecernje sluzbe osvestavaju u crkvi i dele narodu, zato se Lazareva subota zove i Vrbica. Sutradan, u nedelju su Cveti. Kao spomen na dan kada su deca cistim srcem poznala Hrista i bacala cvece na put kojim je isao.

Bez obzira koliko je cudo Hristos ucinio vaskrsavsi Lazara, to se nekima nije dopalo i oni su odmah otisli farisejima da im sve ispricaju. Ovo je fariseje zabrinulo, jer im je bilo jasno da ce sada svi poverovati u Mesiju. Prvosvestenik Kajafa je rekao da je bolje da jedan covek umre za narod, nego da sav narod propadne. Skovali su plan. Trazili su nekog ko ce izdati Hrista. I nasli su. To nije bio neko sa strane, vec jedan od apostola, Juda Iskariotski. Izdao je i prodao svog Boga i Ucitelja za trideset srebrnjaka. Zloba je zacarila u njegovom srcu, a kad ona obuzme srce, onda i najneviniji od svih koji su ikada hodili zemljom, Onaj koji nije imao ni jedan jedini greh, mora da strada.

Kada je prvosvestenik Kajafa iz zlobe rekao da Hristos treba da umre za narod, nije ni slutio koliko su njegove reci istinite. Hristos je umro za narod, i to ne samo za njegov narod, vec za svu decu Bozju, koju je ujedinio ljubavlju.

Ponedeljak i utorak Isus je proveo u gradu koji se zove Jefrem. Tamo je neumorno poucavao svoje ucenike, utvrdjivao u veri i pripremao za teske dane koji dolaze. Pred praznik Pashe, vratili su se u Jerusalim. Hristos je sakupio Svoje ucenike na veceru. Znao je da je doslo vreme stradanja, da se ispunio cas, kao i to ko ce ga izdati, jer Bogu nista nije nepoznato, ali On je prineo sebe na zrtvu iz ljubavi prema nama, radi iskupljenja nasih grehova. Za trpezom je zablagodario, blagoslovio i prelomio hleb, pa ga je podelio dvanaestorici apostola rekavsi da je to telo njegovo, a kad im je podelio vino, rekao je da je to krv njegova, krv Novog zaveta. I da i oni treba tako da cine ubuduce. Apostoli tada nisu razumeli mnoge Njegove pouke. Govorio im je: “Ako zrno psenicno ne padne na zemlju i ne umre, rod ne moze doneti.” Savetovao ih je i ucio ljubavi jednih prema drugima, ali do Judinog srca, obuzetog zlobom, nisu dopirale bozanske reci.

Posle su otisli na Maslinsku goru, gde se Hristos poslednji put molio Ocu. Isus je znao sta ce se dogoditi, ali je sve prihvatio. Kad se molio Ocu u Getsimanskom vrtu, molio je da ga mimoidje casa stradanja, ali je rekao i ovo: “Neka bude volja Tvoja, a ne moja.” Potom je dosao Juda sa vojnicima, poljubio Hrista, a On ga je pitao: “Zar me poljupcem izdajes?” Juda nista nije odgovorio. Isusa su odveli pred prvosvestenike da mu sude.

Te noci, ucenici su bili kao stado bez pastira, izgubljeni i ocajni. Cak je i Petar, koji je beskrajno voleo Hrista, te noci poklekao i ti puta Ga se odrekao. Kad su ga pitali da li je on bio sa Hristom i da li je on jedan od Njegovih ucenika, rekao je da nije i da Ga ne poznaje. Kad je treci put rekao da ne poznaje Isusa iz Nazareta, oglasio se petao. Tada se Petar setio Hristovih reci da ce ga se tri puta odreci pre nego sto petao zapeva. Petar je shvatio koliki je njegov pad, pokajao se iz dubine duse i plakao je gorkim cemernim suzama, moleci oprostaj.

I Juda je uvideo sta je uradio. Dosao je u hram i bacio novac rekavsi da je izdao krv nevinu. Ali, njegovo okorelo srce nije bilo spremno na pokajanje, pa se u ocajanju obesio. Tako je svoj sili grehova koje je pocinio, pridodao i strasni greh samoubistva. Prvosvestenici su sakupili novac i kako je bio prljav, jer je za krv dobijen, nije mogao da ide u blagajnu hrama, pa su za tih trideset srebrnjaka kupili njivu da se na njoj sahranjuju stranci. I danas se to mesto zove Krvna njiva.

Zora sledeceg dana nije nagovestavala nista dobro. Osvitao je dan Hristovih najvecih muka i konacnog stradanja, Veliki petak.

VELIKI PETAK

Zlim ljudima nista nije tako mrsko i odvratno kao dobar covek. A kada pred sobom imaju coveka bez ikakvog greha, onda postaju gori od zveri, jer zivotinja ubija i komada plen samo da utoli glad , a covek to radi iz najnizih pobuda, da bi uzivao u tudjim mukama.

U noci izmedju Velikog cetvrtka i Velikog petka, Judeji su, iz grozne poruge, Hrista bicevali, tako da mu ni jedan deo koze nije ostao citav. Sutradan su Rimljani nastavili krvavi pir. NJihov kukavicluk je bio veci od obicnog ljudskog osecaja pravde i sudijskog postovanja zakona. Zeleci da Hrista potpuno ponize, vojnici su mu obukli skerletnu odoru, jer to je bila boja careva i niko drugi nije imao pravo da je nosi. Skakali su i igrali oko NJega, smejuci se Caru, a na glavu su mu stavili trnov venac kao krunu. Namera im je bila da Ga ponize, ali su u stvari oni ovim nehotice priznali i posvedocili istinu. Isus Hristos jeste Car nad carevima, jer njegovo carstvo nije od ovoga sveta.

Surovu igru nastavili su Judeji, kad im je Irod predao Isusa, rekavsi da on nikakve krivice nije nasao, dakle, taj Covek je nevin. Surovi i opaki Irod, bludnik, rodoskvrnitelj i ubica sv. Jovana Pretece, mogao je sve da prihvati, ali ne i da pred njim stoji nevin covek. Onaj ko u sebi nema cistote, ne moze da prihvati da ona postoji kod drugih. Zeleci da se Najnevinijem naruga, Irod je naredio da mu obuku belu odoru, kao znak nevinosti. Tako su i Judeji priznali istinu, mada im je namera bila da pokazu poruganog, ismejanog i unizenog Coveka, kojeg je svetina jos juce slavila kao Proroka i Svetitelja. Tako su u oba slucaja, iako zbog lakrdije i bestijalnog izivljavanja, i Rimljani i Judeji priznali Isusa Hrista za ono sto je on i bio, Bezgresni Car.

Tog strasnog dana Pilat i Irod su se izmirili (pre toga su bili u zavadi); izmirilo ih je zlo delo. Judeji su uvideli da mogu samo da muce Isusa, ali ne mogu da Ga osude. Rekli su Pilatu da se Isus u stvari buni protiv imperatora, jer sebe proglasava carem, a za takav greh Rimljani moraju da kazne pocinioca. Kako je to bilo vreme uoci Pashe, najveceg judejskog praznika, obicaj je nalagao da se jedan zatvorenik pusti na slobodu. Pilat je pitao narod koga hoce da im oslobodi, Isusa Hrista ili Varavu. Varava je bio razbojnik, koji je ubio nekoliko rimskih vojnika. Svetina, nahuskana od fariseja, trazila je Varavu. Tad je Pilat pitao sta da uradi s Isusom, a svetina je pocela da urla: “Raspni ga! Raspni ga!”

Hristu su opet obukli njegovu odecu, koju mu je izatkala Majka NJegova, Presveta Bogorodica. U toj odeci je isao i propovedao, a za nju su vojnici kasnije bacali kocku, i time su se ispunile reci iz Pisma da ce se za haljine NJegove bacati kocka. Natovarili su mu teski krst na ledja i poveli putem koji i danas, dve hiljade godina kasnije, nosi ime Ulica bola (Via Dolore). Usput su ga pljuvali i dobacivali pogrdne reci. Nasao se tu i jedan dobar covek, Simon iz Kirineje, koji se sazalio i pomogao Gospodu da nosi Krst Stradanja. I jedna cestita zena, Veronika, istrcala je iz kuce i maramom obrisala krv, znoj i pljuvacku sa Hristovog lica. On nije mogao recima da joj se zahvali, ali je to ucinio na Svoj nacin. Na marami je ostala verna slika NJegovog lika. Kako onda, tako i danas. Ta marama postoji i na njoj je nerukotvoreni lik Hristov.

Na stratistu, brdu Golgota, sto znaci lobanja, postavili su tri krsta. Hristov u sredini i dvojice razbojnika sa strane, i to je bio jedan od nacina da ga ponize. Ni tada, posle svih muka i ponizenja, Hristos nije kleo, nego je molio svog Oca nebeskog da oprosti ovim ljudima, jer ne znaju sta cine.

Kad je, oko tri sata po podne (po nasem racunanju vremena) Svoj duh predao Ocu, sva priroda, Bozja tvorevina, pobunila se protiv nepravde i zlocina: pomracilo se sunce, otvarali su se grobovi, zatresla se zemlja. Zavesa u hramu se rascepila odozgo do dole. Kamenje se raspadalo u prah uz uzasan prasak. Tako su se obistinile Hristove reci da ce i kamenje progovoriti. I mrtvo kamenje svedocilo je Zivoga. Kapetan koji je strazario kod krsta rece da je ovaj Covek zaista bio pravednik, a okupljeni narod obuze neizrecivi uzas. Svi su plakali. Pored krsta stajala je i Bogorodica sa apostolom Jovanom. Nema i skamenjena od bola, gledala je bezivotno telo svoga Sina i Boga.

Jedan dobar i posten covek, Josif iz Arimateje, nije odobravao postupak prvosvestenika. On je otisao Pilatu i izmolio da se sa krsta skine telo Hristovo i sahrani, zato sto je sutra bila subota, kada se nista ne radi, pa da telo ne stoji na krstu tri dana. Pilat je odobrio i skinuli su telo Hristovo. Zatim su ga obavili platnom i odneli u novu grobnicu, koji je Josif bio pripremio za sebe. Grob je bio uklesan u steni. Kad su u njega polozili Hristovo telo, zatvorili su ga ogromnom stenom, a Rimljani su postavili straze uokolo, plaseci se da hriscani ne uzmu telo.

U vreme kada je Hristos predao duh Svoj Ocu, u svim pravoslavnim hramovima iznosi se Plastanica, platno na kojem je prikazano Hristovo polaganje u grob. Plastanica se postavlja ispred oltara, na posebno ukrasen odar, koji simvolicno predstavlja grob Hristov. Vernici u najvecem redu i sa dubokim postovanjem prilaze Plastanici i celivaju je.

Na Veliki Petak se ne radi (i nista ne jede do veceri, kada se uzima hrana spremana na vodi), zato sto sve misli i molitve treba da budu upucene Gospodu i podsecanju da je On Sebe prineo na zrtvu, iz ljubavi prema svima nama.

SILA BOGA NE MOLI

Citam, ucim, saznajem, sedeci u memljivom podrumu, gde se decica grcevito privijaju uz majke, ocevi u nemoci krse ruke, a svi osecaju uzas od sile koja Boga ne moli, nego bombarduje, razara, unistava, ubija. Dusa se puni nemocnim besom i gnevom protiv oholih silnika. Onda se pitam, da li imam prava na gnev i koliko smo sami zasluzni za sve ovo sto nam se dogadja. I zemlja i duse otezase od greha bez pokajanja. Veliki Petak nije samo dan Hristovog stradanja. To je svaki dan u kojem se radjamo, a ne krstavamo, zenimo i udajemo, a ne vencavamo, odlazimo sa ovog sveta neispovedjeni, nepricesceni i bez opela. Ne zivimo mi, nego bitisemo. Odavno su prestale da nas bole Tvoje rane, Gospode. Udaljivsi se od Tebe i zaveta predaka, ostadosmo sami, na vetrometini. Crkvu, kucu Tvoju i nasu, davno smo napustili, pa vise nemamo gde glavu da sklonimo.

Sami pod praznim nebom, meta smo i ali i vrani. “Drzite oci svoje samo tri dana povezane, i oseticete potom da ih vredja svetlost sunca. Prekinite svoju vezu s Bogom samo tri sata, i oseticete da vam je bolno ponovno gledanje u njegovu svetlost”, govorio je sv. Vladika Nikolaj.

Citam poluglasno i tiho, tihano, ko tuzbalica starice, tekla je moja ispovest, molitva, molba ili mozda sagledavanje sebe. Zar je ova nesreca morala da nam otvori oci? Sada je bol mnogo jak, predugo smo bili u mraku. “Bez nevolje nema bogomolje”, kaze nas narod. Mnogi, koji nikada nisu isli u crkvu, sada odlaze. Divno je to osecanje u hramu. Mnogo dusa koje nije samo strah doveo ovde, vec nesto vise i lepse. U toku sluzbe se oglasavaju sirene. Niko se ne pomera sa mesta, samo se pojanje glasnije cuje i srca kucaju jace. Vrela je to molitva. Prava. Kad bi samo i kasnije umeli da se molimo sa takvim zarom.

Zivot tece, dani prolaze izmedju sirena za uzbunu i predaha, koje iskusne domacice koriste da nas koje ne znamo nauce kako se farbaju jaja. To je jedini posao koji se radi na Veliki Petak. Tako sam ja ove godine prvi put u zivotu farbala vaskrsnja jaja. Najpre sam se prekrstila i pomolila Bogu. Onda sam u sud sa vodom za farbanje jaja dodala malo bogojavljenske vodice (moze i osvecena vodica). Boju sam napravila kuvajuci ljuske od crnog luka, a mogu i posebne boje da se koriste. Jaja se saraju onako kako ko zna i ume, ali bez zecica i slicnih kic-slicica. Na jajetu se obicno voskom (pre kuvanja) napise H V - V V (Hristos vaskrse -Vaistinu vaskrse). Obicaj farbanja jaja jedan je od najstarijih hriscanskih obicaja, a podsecanje je na dogadjaj koji se zbio malo posle Hristovog varkrsenja. Marija Magdalina je putovala u Rim da propoveda Jevandjelje. Tamo ju je primio car Tiberije. Marija Magdalina je nosila kotaricu jaja na poklon. Tiberije nije verovao u Hristovo vaskrsenje i rekao je da bi to bilo kao kad bi bela jaja u korpi promenila boju. Marija Magdalina je na to rekla: “Hristos voskrese” i sva jaja u korpi su postala crvena. Crvena boja je simvol nevino prolivene krvi na Golgoti, ali je i boja radosti i vaskrsenja. “Vaskrsenja ne biva bez smrti”. Crvena boja je boja Hriscana i Crkve, a sva prisvajanja ove boje, kao ideoloskog obelezja, samo su pokusaj da se iz ljudskog pamcenja izbrise Vaskrsenje.

VELIKA SUBOTA

Na Veliku Subotu se u Jerusalimu, na grobu Hristovom moli jerusalimski patrijarh, sa pravoslavnim arhijerejima, njima se u molitvi pridruzuju i jermenski i koptski arhijereji. Crkva se rano ujutro temeljno pregleda, a onda zakljucava. U vecernjim satima dolazi patrijarh i arhijereji, praceni svestenstvom i nebrojenim vernicima, ispunjavajuci crkvu do poslednjeg mesta. U grobnicu ulazi patrijarh u laganoj odeci i moli se na grobu Hristovom. U ponoc se javlja nestvoreni oganj. To je plamen koji se javlja na Hristovom grobu samo na Veliku Subotu i to po nasem, starom kalendaru. On najpre zapali malenu guzvicu pamuka koja se nalazi na ploci groba, sa nje se pripaljuju svece. Kroz celu crkvu, koja je u potpunom mraku, prolaze svetlosni zraci, koji podsecaju na sevanje munja ili bliceva. Tada se sa svih strana zaori radostan usklik: “Hristos Voskrese!” Svi ljudi drze bukete sveca koje oganj pali. U prvim minutima taj oganj ne pece i nema svojstva vatre. LJudi ga provlace kroz kosu i bradu, tek kasnije, on pocinje da gori kao vatra.

Ostalo je zabelezeno svedocenje da jednom nije bilo dozvoljeno pravoslavnom patrijarhu da udje u hram i izmoli oganj. Uzalud su se ostali molili, ognja nije bilo. Pravoslavni patrijarh je klecao ispred zatvorenih vrata hrama i molio se. Tada se sa neba spustio oganj, rascepio mermerni stub pred ulazom u hram i upalio vostanicu u patrijarhovoj ruci. I danas stoji taj mermerni stub, sa tragovima plamena, rascepljen kao sto grom rascepi stari hrast. Od tada se vise niko nije usudio da pravoslavnom patrijarhu zabrani ulazak u hram u noci izmedju Velike Subote i Vaskrsa.

HRISTOS VOSKRESE!

- VAISTINU VOSKRESE!

Kad je grobnica zatvorena, Bogorodica je otisla sa zenama da pripreme miro, kojim ce pomazati pokojnika, kao sto je bio obicaj. U subotu nisu mogle da pomazu telo, jer taj dan Judeji svetkuju, i zabranjeno je da se bilo sta radi. U nedelju, ranom zorom, dosle su do groba Hristovog zene koje su donele miro, posebno ulje za pomazivanje pokojnika, nasle su odvaljen kamen koji je zatvarao ulaz u grobnicu, a unutra nije bilo Hristovog tela.

Zacudjene i uplakane, osvrtale su se ne znajuci sta da rade. Tada dva coveka, u nebesko-sjajnim odorama (to su bili andjeli), stadose pred njih i zapitase ih zasto traze Zivoga medju mrtvima. U grobnici je bilo samo platno kojim je Hristovo telo bilo obavijeno, i na njemu je poput negativa fotografije ostao oslikan Hristov lik. Andjeli ih podsetise na Hristove reci, kada je u Galileji govorio da Sin Covecji treba da bude predat u ruke ljudi gresnika, da bude osudjen i razapet i u treci dan da vaskrsne.

Kad su ovo cule, mironosice su se setile tih Hristovih reci, pa su potrcale da blagu vest, najradosniju, o Hristovom vaskrsenju jave apostolima. U pocetku im nisu verovali. A kada se Hristos javio i apostolima, istina Vaskrsenja je svima postala jasna.

Ta istina do danas, i dok je sveta i veka, obasjava bozanskom radoscu. Veliki Petak je strasan, jer je delo ljudsko, a Vaskrsenje je radost Bozje milosti, nade i spasenja.

Ziv je Gospod, uverise se apostoli. Ziv je Gospod, uverio se i veruje sav svet. Ziv je Gospod, klicem i ja gresna i moji oko mene. Bez te vere i radosti vaskrsnje, svi smo zauvek izgubljeni i zarobljeni u tamu Velikog Petka, u smrt i stradanje.

Na vaskrsnje jutro, u cetiri sata, kad se na istoku radjalo sunce, u litiji smo tri puta obilazili crkvu i stajali pred zatvorenim vratima. U muklom, mucnoj i gluvoj tisini prolazili su poslednji trenuci preispitivanja, strepnje, suzne i bolne nade, pre bljeska vaskrsnje radosti.

Tada je hram zvonima progovorio. Otvorio svoja vrata. Bljesnula je svetlost. Umesto crnih odora, bele. Umesto groba, smrti i kraja, rodjenje, radost i pocetak. Zvona su progovorila i javila svetu jedinu i vecno novu istinu: “Ziv je Gospod!”, dok smo mi smo ustreptalim srcima pevali vaskrsnji tropar: “Hristos voskrese iz mrtvih, smrcu smrt unisti i onima koji su u grobovima zivot darova!”

Hristos Voskrese! - Vaistinu Voskrese!

(odlomci iz rukopisa knjige “Traganje za duhovnim vidom")

NIJE SE ODREKAO HRISTA

Neobicna je bila ta sluzba u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla na imanju Znamenka pokraj Peterhofa, nedaleko od Petrograda. Vojnici pogranicnog odreda “Andropov”, skrstenih ruku na grudima, pricescivali su se u tom svetom hramu. Svi su bili u kamuflaznim uniformama ruske vojske i svi su blagocestivo prilazili k casi sa Svetim Pricescem. A sa djakonskih dveri oltara gledao ih je novi mucenik za Hrista, vojnik Jevgenij Rodionov, u istoj takvoj uniformi. On je mogao biti kolega i vrsnjak tih pricasnika-granicara, ali Gospod mu je odredio drugaciji put.

Na njegovom nadgrobnom krstu u Podmoskovlju pise: “Ovde pociva ruski vojnik Jevgenij Rodionov. Stitio je otadzbinu i nije se odrekao Hrista. Zato ga je Bamut ubio 23. maja 1996. godine.”

Biografija Jevgenija Rodionova je obicna i jednostavna. Rodio se 23. maja 1977. godine. Bio je zdrav i cvrst decak. U skoli je ucio dobro, a posle devetog razreda zaposlio se u fabrici namestaja. Posao mu se dopao, pa se specijalizovao za tapetara, montiranje i rad u pilani, a i zarada je bila prilicno dobra. Kako se priseca njegova majka, zaradjivao je tri njezine plate. Zivelo se bolje. Tada, 1994. godine, Rodionovi su se preselili u dvosobni stan, a za godinu dana, kad je postao punoletan, Jevgenije je dobio poziv za vojsku…

“Zenja jos nije zeleo ici u vojsku”, prica njegova majka Ljuba Vasiljevna. “Ali, duznost je duznost.” I on i ostali momci iz njegovog drustva dobro su znali da postoje stvari koje hoces-neces moras uciniti. I nikada nije pomislio da izbegne vojsku. Nije o tome razmisljao ni onda kada su ga uputili u Ceceniju.

“Zenja, tamo je rat, a ti ni ne znas koliko je to ozbiljno. Tamo se gine, ima zarobljenih”, govorila mu je majka. “Mama, niko jos nikada nije pobegao od svoje sudbine”, odgovorio je Jevgenij. “Mogu izaci na cestu, pa da me udari auto. Da li bi to lakse podnela? A zarobljenistvo… Kako bude!”

Dana 13. januara 1996. godine Jevgenij je prekomandovan u vojnu jedinicu 2038 Nazranskog pogranicnog odreda, a nakon mesec dana, 13. februara, mlade vojnike su poslali na dezurstvo u kontrolni punkt, 200 metara od pogranicne karaule. Taj punkt se nalazio na svercerskom putu kojim su cecenski krijumcari prevozili oruzje, municiju i roblje, tj. ruske zarobljenike. Ta strazarnica je bila obicna baraka, bez svetla, bez telefona, bez bilo kakve vatrene podrske. Ovde su prakticno nenaoruzane vojnike zarobili cecenski teroristi. Oficiri u karauli su culi svoje vojnike kad su ovi zvali u pomoc, ali nisu hteli da napuste svoje borbeno mesto. Komandu su izvestili da su vojnici dezertirali iz strazarnice…

Ljuba Vasiljevna Rodionov je 16. februara dobila telegram da je njezin sin, Jevgenij Aleksandrovic Rodionov, samovoljno napustio duznost, pa komanda nju moli da poduzme ono sto je potrebno da se on vrati u vojnu jedinicu. Telegram je bio poslan kada su Ceceni vec poceli da muce zarobljenog Jevgenija.

“Taj telegram sa crnom ivicom me je presekao. Nestao je moj dotadasnji zivot. Nije moj zivot bio lak, ali ovo je sada bilo toliko crno da mi je sve pre toga bila svetlost, sav moj zivot koji sam prozivela sa sinom. Bilo je strasno sto su mogli pomisliti da je dezertirao. Moga Zenju su svi znali kao vernog, odanog i doslednog coveka. I najednom stize takav telegram! Otisla sam tamo, a ovde su, kod kuce, po podrumima, sobama i dacama (vikendicama, nap. prev.) policajci trazili mog sina kao dezertera. Kad sam dosla u njegovu jedinicu, izvinuli su mi se i rekli da se u guzvi nisu snasli, da su se uzrujali i izgubili glavu. Zapravo, sve je i posle dve sedmice bilo ocevidno, jer ni sneg nije pokrio krvave tragove na putu. Videli su se tragovi borbe… Osmatrac je video kako su u tri sata pokraj barake stala kola hitne pomoci, on je cak cuo kako neko zove u pomoc. Posle toga je nastala tisina. Ali to nikoga nije uznemirilo, niko jedinici nije dao znak za uzbunu. U cetiri sata ujutro napadnutim vojnicima je dosla smena, ali vojnika tamo vise nije bilo.”

Ljuba Vasiljevna je presla svu Ceceniju i sigurna je da je njezin sin zarobljen zbog nemarnosti oficira. Tih oficira koji su mislili da su tamo na odmoru, jer im prva briga nije bila da vojnicima osiguraju polozaj i sacuvaju ih od neprijatelja, nego da za sebe naprave parno kupatilo.

“Nakon sto je moj Zenja zarobljen, oni su poduzeli mere sigurnosti. Baraku su premestili dalje od puta, utvrdili je rovovima, na krov stavili mitraljez i osigurali vatrenu podrsku. Zasto je trebalo izgubiti cetiri vojnika da bi se postupilo po vojnim pravilima, kako su morali uciniti od prvog dana boravka tamo? Ali, ti komandiri nisu imali ni razuma ni srca, a niti odgovornosti za svoje vojnike. Mogli su pogledati kako su utvrdjene druge karaule. Ja sam ih sve obisla i videla prave utvrde, sa solidnim zaklonima od brvna, vrecama sa peskom...”

Sve se moze razumeti i sve objasniti. Moze se razumeti zasto je u rat protiv cecenskih terorista trebalo slati neobucene, neuvezbane, slabo naoruzane decake. Njihovom krvlju prali su svoje nepravedno steceno bogatstvo. Moze se razumeti i cime je bilo izazvano kukavicko cutanje “otaca komandira”. Tesko je ocekivati da za nistavne plate oficiri ratuju odvaznije i odgovornije. Ali, avaj! rezultati reforme u poslednjoj deceniji tako su temeljito promasili sve moralne pojmove drustvene svesti da mi sada mnogo lakse razumemo i opravdavamo one ljude koji izdaju otadzbinu ili se priklanjaju neprijatelju, nego ljude koji cuvaju svoju cast i vernost otadzbini, pa cak i kada za to zrtvuju i svoj vlastiti zivot.

“On je u ropstvu bio tri i po meseca”, govori Ljuba Rodionov. “Ja znam, on je cekao, nadao se da ga nece ostaviti, da ga ne mogu ostaviti, da nije moguce da se tako nesto dogodi, da ce ga osloboditi i da ce se sve to okoncati. Medjutim, dogodilo se to da on nikome nije bio potreban. Nazalost, ne samo on. Zarobljenistvo se od pamtiveka smatralo najstrasnijim dogadjajem u zivotu. Ropstvo, to je nesreca, to je ponizenje. Pokazalo se da je cecensko ropstvo nesto najstrasnije i najneljudskije, tako svirepo i surovo da goreg u svetu nema.”

Cecenski teroristi su od Jevgenija zahtevali da, ako zeli da ostane u zivotu, skine sa sebe krst i predje u muslimansku veru. On je odbio da skine krst, a podivljali Ceceni su mu posle dugog, tromesecnog mucenja odrubili glavu, Boze oprosti! To uzasno nedelo izvrsio je Cecenac Hoihorejev upravo kad je Jevgenij navrsio 19 godina, dakle na njegov rodjendan, 23. maja 1996. godine.

Ponekad se povede razgovor o novom Hristovom muceniku, vojniku Jevgeniju, i ljudi kazu: “Zasto je zrtvovao svoj mladi zivot, sta je time dobio, sta je hteo da dokaze?” Takva pitanja svedoce o obolelim dusama u nasem drustvu, o duhovnoj pustosi medju ljudima. Istinski podvig nikad nije uzaludan i moguce je da niko u tom ratu za Rusiju nije ucinio vise nego sto je ucinio vojnik Jevgenij Rodionov. Njega je izdala moskovska vlada poslavsi neobucene mladice u rat. Njega su izdali njegovi komandanti poslavsi ga pravo u ruke cecenskih terorista. Jedino on nije izdao nikoga. On je nadvladao strah i kroz patnju pobedio ono sto je najteze pobediti. Takvu pobedu mora da izvojuje svaki covek koji zeli spasenje za svoju dusu, i svoju otadzbinu, i svoju bracu. Devetnaestogodisnji Jevgenij je prosao kroz nezamislive muke, ali se nije odrekao Pravoslavlja, vec je svoju svetu veru potvrdio mucenickom smrcu. On je dokazao da je Pravoslavlje jos zivo, da je jos i sada, posle teskih decenija svirepog ateizma i posle godina neobuzdanog demokratskog razvrata, Rusija sposobna da kao i nekad radja mucenike za Hrista, a to znaci da je nepobediva ma koliko je izdaju oni iz Kremlja (ruske vlade, nap. prev.).

Osecaj opasnosti dugo nije napustao Ljubu Vasiljevnu kada joj se rodio sin Jevgenij. Zatim je to zaboravila, da bi nesreca dosla posle 19 godina. Iako je decak bio zdrav i cvrst, dugo nije prohodao. To ju je zabrinulo, i odlucila je da ga krsti. Mesec dana posle krstenja Jevgenij je prohodao. Jos onako mali imao je veliku sposobnost zapazanja. “Secam se, povela sam ga u sumu; bila je vrucina, a suma blizu. Moj sincic je stajao na sumskoj stazici, usred visoke paprati. Sakrila sam se i mislila da ce se uplasiti i poci da me trazi. Medjutim, bila je tisina. Ja provirim i zacudim se: moj decak je zaboravio da je tu negde mama, on je zadivljeno gledao paprat po kojoj su milele bubice. Sa radoscu je to promatrao. Svaku travku je pregledao i video da se razlikuju, dok ja nemam tu sposobnost da zapazam pojedinosti. Ja mogu hodati stazom i pritom trgati travu, listice, grancice, a da toga nisam ni svesna. On to nikad nije radio; govorio je: mama, treba ti svezati ruke da to ne cinis!”

Uskoro je Ljuba Vasiljevna otkrila da pored cutljivosti i mirnoce njezin sin poprima i osobine cvrstog karaktera. Kad mu je bilo 11 godina, vratio se sa letnjih praznika sa krsticem o vratu.

“Sta je to, Zenja?”, pitala ga je majka.

“To je krstic. Bio sam sa bakom u crkvi, pa sam se pre pocetka skole ispovedio i pricestio, i dobio sam krstic.”

“Zenja, skini to, rugace ti se!”

Sin je cutao, ali krstic nije skinuo. Nije ga skinuo ni onda kada su ga mucili razjareni cecenski teroristi.

U desetine hramova po raznim gradovima Rusije video sam portret Hristovog vojnika i mucenika Jevgenija. I sada, eto - ikonu s njegovim likom. Obucen u maskirnu uniformu, u prirodnoj velicini stao je vojnik-mucenik na levu stranu od Carskih dveri. Na desnoj je car-mucenik Nikolaj II. I nije slucajna ta blizina vojnika-mucenika i cara-mucenika, kao sto nije slucajna ni sam pojava ovog Hristovog novomucenika u hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Znamenki, koja je pripadala glavnokomandujucem carskom gardiru za Petrogradski vojni okrug, velikom knezu Nikolaju Nikolajevicu. Sacuvano je pismo koje je sedmogodisnjem Nikolaju Nikolajevicu poslao njegov otac, imperator Nikolaj I. Pismo glasi: “Pisem ti blagodareci Bogu svim srcem sto nas je obdario tvojim rodjenjem u najteze godine (veliki knez se rodio 27. jula 1831, kada je besnela epidemija kolere i kada su zbog nje tu i tamo izbijale bune) - za nas na utehu i predskazanje da ce doci kraj raznim nevoljama koje su nas pratile. Eto, proslo je sedam godina i ti si primio sablju, kao sto je obicaj u nasoj porodici. To je veliki dan i za nas, jer mi ovim cinom posvecujemo treceg sina da sluzi svom bratu, buducem caru, i svojoj otadzbini, i za tebe, jer si dobio prvi znak svoje buduce sluzbe. Primivsi ovu sablju i oficirsku uniformu, moras znati da od tog casa sav buduci zivot nije tvoj, vec pripada onome u cije si ime primio ova znamenja. Od sada ne smes zaboraviti da si obevezan na poslusanje i odanost, da bi bio dostojan znamenja koja si primio. Usrdno se moli Bogu i prosi Njegovu pomoc.” To pismo nije samo iz drugog vremena, vec i iz druge Rusije, drugacije od ove sadasnje. Tada je prosto bila nezamisliva izdaja, koja je danas svakidasnja pojava.

Gledam ikonu vojnika Jevgenija i mislim kako je pred njim nemocno ono 70-godisnje bezbostvo
sovjetskog ateizma i decenija demokratskog razvrata, i kolika je njegova duhovna snaga da je mogao proci kroz sve nesrece u istoriji Svete Rusije i stati uporedo sa Carem-mucenikom. I stoje oni jedan pored drugoga, ovde usred jos neobnovljenog hrama, medju rusevinama crkve Svetih Petra i Pavla u Znamenki. U tome je znacenje: da bi nama pomogli u podizanju hramova dusa nasih, koji sve do sada leze u rusevinama.

Gledao sam mlade granicare kako slusaju besedu oca Evstahija i mislio kako je na cudesan nacin ove momke pozvao nas divni mucenik za Hrista, vojnik Jevgenij…

Nikolaj Konjajev

prevod: Dana B.

RAZGOVOR SA VALAAMSKIM MONAHOM

SVI SMO POZVANI NA DUHOVNO POPRISTE

Samo su Gospodu Bogu poznati tajni pokreti covekove duse. Nijedan pokusaj da se objasne, otvore i otkriju skrivena kretanja
duse ne moze biti ostvaren do kraja, pogotovo kad se govori o monaskom putu, o prizvanju na sluzenje Bogu. O tome i mnogo cemu drugome razgovarali smo sa mladim covekom iz Petrozavodska, koji je ostavio svet radi Hrista i podvizava se u Valaamskoj obitelji. Nazalost, ono sto je monah ispricao morali smo znatno da skratimo, a time su uprosceni duboki i vazni trenuci razgovora.

- Zasto ste Vi izabrali monaski put?

- Pri susretu sa ljudima cesto vidim u njihovim ocima cudjenje, kod jednih ushicenje, a kod drugih nedoumicu i pitanje: kako i zasto je jedan covek, isti kao i oni, napravio ovakav izbor i boravi u manastiru? Cini mi se da ovo proizilazi iz nepravilnog shvatanja monastva i nepotpunog razumevanja reci o spasenju duse, hriscanskog pogleda na covekovo naznacenje. Od ovoga zavisi i duhovno stanje naroda. Svetitelj Ignjatije Brjancanjinov pise da “izvor svakog dobra jesu istinite misli i dela koja iz njih proishode, a izvor svega zla je lazna misao.” Sada i u svetu i medju monasima ima ljudi koji se tokom mnogih godina podvizavaju u blagougodnim delima bogougadjanja, ali se njihovo unutarnje duhovno stanje ne menja na bolje, ponekad se cak i pogorsava. Sada, po recima svetitelja Ignjatija, mnogi govore o spasenju, mnogi zele da se spasu, ali u cemu se sastoji njihovo spasenje, na ovo pitanje malo ko moze da odgovori. Spasenje je potrebno onima koji ginu, i samo je usred nerasejanog manastirskog zivota moguce najdublje sagledati bolesno stanje svoje duse, sto cini osnovu pokajanja i hriscanskog zivota. Sveti oci otkrivaju tri stanja coveka: prirodno, nize prirodno i natprirodno. Prirodno stanje - to je stanje Adama do sagresenja. Nase danasnje stanje je - nize prirodno. U svetoj tajni krstenja mi dobijamo isceljenje od prvorodnog greha praoca, sticemo stremljenje ka svom prirodnom stanju, kakvo je bilo do Adamovog sagresenja, i uz pomoc Bozje blagodati dosezemo nebesku cistotu. Andjeoska cistota, po reci sv. Jovana Zlatoustog, cuva se u coveku dva-tri dana po krstenju. Zatim coveka kretanje njegove volje po inerciji ponovo vraca grehu i on trazi potporu u blagodati. Zato i sluze tajna pokajanja i tajna Evharistije, koje nas ponovo sjedinjuju sa Svetom Crkvom.

Monastvo je normalno, prirodno stanje hriscanstva. Setimo se istorije: do revolucije je u Rusiji bilo oko 800 manastira. U danasnje vreme ima ih oko 450. Ova brojka govori o mocnom talasu religioznih osecaja u srcima ljudi. Zato, cim covek dobije slobodu, ponovo nicu manastiri. Kao sto nauka ne moze napredovati u svojim traganjima imajuci u temelju samo osnovnu skolu, tako se ni duhovni zivot ne moze razvijati bez svojih “univerziteta”. Manastiri su uvek u drustvo unosili prosvecenje, bogopoznanje. U njih se iz sveta odlazi ne zbog mrznje prema covecanstvu, niti zbog konflikta sa ljudima, kako misle neki. Korak odricanja od sveta je samo izvana gledajuci negativan. Naprotiv, to je korak ljubavi u odnosu na ljude, ali kroz Boga. Prvi koraci u spasenju duse - to je uvidjanje sopstvenog palog stanja, a zatim se dolazi u manastir, koji se pojavljuje kao duhovno leciliste. Naravno, nije mnogo onih koji, kako govori prepodobni Jovan Lestvicnik, dolaze u manastir po visnjem prizvanju, iz ljubavi prema Bogu. Mnogo je razlicitih uzroka radi kojih ljudi dolaze u manastirsku obitelj, a cesto saznanje ovog priziva Bozjeg dolazi kasnije.

- Kakav je bio Vas put?

- Ta tema je skrivena. Na svakom takvom putu skrivene su tajne Bozje. »esto ni sam covek ne moze da sazna te tajne, a ako i saznaje, onda samo manji deo onoga sto se desava. Gospod zeli da se svi ljudi spasu. On govori: “Stojim na vratima (srca) i kucam… ako ko otvori vrata, uci cu k njemu i veceracu s njim.” Blagodat Njegova deluje na razne nacine. Takvo delovanje blagodati na mene je bilo pri citanju Svetog Jevandjelja. To je uzviseno Hristovo ucenje. Na pocetku se odnosis prema njemu kao prema visokomoralnom ucenju, iako je ono mnogo dublje po znacaju, kako je govorio starac Sofronije: “Sveto Pismo je more bez dna.” Kasnije se pocinjes odnositi prema Jevandjelju kao prema blagovesti naseg spasenja, tajne iskupljenja, kao ucenju o Bozjoj ljubavi, reci Bozjoj.

Covek je prizvan da veci deo svog truda usmeri na duhovno popriste. Reci Spasitelja o tome da nema vece ljubavi nego dusu svoju poloziti za bliznjega svoga, ili o cistoti i nevinosti - ne mogu a da ne odjeknu u srcu covekovom. Glas njegove savesti i srca govori mu da on upravo tako mora ciniti u svom zivotu, i da za to sve ima: i snagu i sposobnost. Kazati “ne mogu” nije iskreno. Starac Pajsije Atonski, jos nije kanonizovan, ali je nesumnjivo priznat kao svetitelj, govori da hriscanin ne sme govoriti “ne mogu”, nego samo “necu” ili “ne volim”. U onom momentu kada mi se otvorilo Jevandjelje, bio sam parohijanin crkve Vozdvizenja Casnog Krsta. Dobro se secam, na nekoliko dana pre moje odluke o odlasku u manastir, bio je spomen prepodobnog Aleksandra Svirskog, to je bilo u septembru 1993. Uvece je vladika Manuil citao akatist svetitelju, a potom me je duboko dirnula njegova propoved. Vladika je pricao kako se prep. Aleksandar jos kao mladic razgoreo plamenom zeljom da svoj zivot posveti Bogu, i tajno je nocu otisao za Valaam. Ali nije znao put i dugo je lutao po sumama, i za njegovo usrdje Gospod mu je dao saputnika, koji je takodje isao u Valaam. On ga je doveo do samih vrata svete obitelji i nestao - to je bio andjeo Bozji. Posle, prozivevsi mnogo godina u manastiru , sa blagoslovom igumana otisao je da zivi u pecini, gde je bio sedam godina. (Ta pecina je jedna od postovanih valaamskih svetinja). Citajuci zitija svetih, uvideo sam na primerima njihovih zivota da su ti ljudi, obicni kao i mi, sledovali glasu Jevandjelja i isli za Hristom, postavsi zatim sagovornici andjela, kao prep. Sergije i German Valaamski. Moja odluka o odlasku u manastir vezana je uz ime naseg kareljijskog svetitelja Aleksandra Svirskog. Njegova ikona se nalazi u crkvi Vozdvizenja Casnog Krsta. Mnogo je momenata kojih se mogu setiti, a koji svedoce da je to bio zov Bozji.

- Koji ste manastir najpre posetili i kako je na Vas zivot uticalo to poklonistvo?

- Muromski manastir u Kareljiji bio je prvi koji sam posetio, zatim sam hodocastio u Pskovo-Pecerski manastir, posle cega je za mene obicni zivot postao tezak. Srce je trazilo nesto drugo, a u delima blagocesca susretalo je prepreke. Mnoga su iskusenja stajala na putu, nisam zavrsio studij na konzervatorijumu. Iako je muzika - sfera uzvisena u odnosu na druga zemaljska umeca, ipak to nije duhovna oblast, nego dusevna. Na jednoj etapi ona coveka koji je daleko od Boga, uzvodi k uzvisenim mislima. Nazalost, kultura je posle dugih godina ateizma izgubila svoje istinito znacenje, istiniti kult. Tokom nekoliko vekova svetovna muzika i slikarstvo su iz Italije i Nemacke dopirali u Svetu Rusiju, i razlagali crkvenu kulturu. Izgubio se znacaj kulta Tvorca, kulta Jedinog Istinitog Boga, Koji je izvor svega kretanja i lepote. Poznati ruski bogoslov N. Loski govorio je da je savremena kultura - nikome upravljena molitva. Lepota koja se obraca samoj sebi magijski deluje na coveka, i ne moze ga do kraja zadovoljiti. Kao primer mogu da posluze naucnici, pesnici, umetnici koji su sebe posvetili svom delu, ali su na kraju zivot zavrsili samoubistvom zbog besciljnosti svoje delatnosti. Oni koji su slusali glas svog srca dolazili su k veri, k Bogu. Gospod je i mene tajanstveno vodio k Sebi kroz muziku. Prvi koraci u mom odusevljenju muzikom bili su rok i dzez, koji poticu plotske pokrete duse, a zatim je doslo odusevljenje klasicnom muzikom.

- Nije li stetno, po Vasem misljenju, odusevljenje do samozaborava tom ili nekom drugom muzikom?

- Baviti se umetnoscu nije greh, ali bezgranicno se predavati bilo cemu hriscaninu ne prilici; treba pamtiti da sve sto radimo, radimo u slavu Bozju. Secam se kako je na moje pitanje da li je bavljenje dzezom greh, veoma dobro odgovorio jedan svestenik iz Karelije, otac Lav Boljsakov: “Ne znam da li je to greh, ali kad poslusam dzez, posle dugo ne mogu da se molim.” Setimo se jevandjelske price o talantima. Zakopati svoj talant u zemlju znaci ne obelodaniti ga. Drugo tumacenje objasnjava da zakopati svoj talant u zemlju znaci posvetiti ga ne Bogu , nego zemlji i ljudima. A ljubav prema coveku bez Boga znaci covekougadjanje i temelji se na niskim strastima, kao sto su tastina, gordost i korist. Bavljenje umetnoscu pruza mogucnost dubokih osecanja, ali cesto dovodi samo do egoisticnog samozadovoljstva, duhovnog ushicenja. To je sve privremeno, a vecno je samo Bozansko, duhovno osecanje, koje covek moze naci u veri, u Bogu, Koji je Sam istocnik vecnosti. Prekoracivsi prag hrama, sve ovo sam stekao kad sam cuo pevanje i zvuke, iduci k svom istinskom cilju - k Bogu.

Isto se moze reci i za prosvetu, koja do sada na sebi nosi pecat ateizma. Prosveta se ispocetka shvatala u Rusiji kao izvor svetla. Gospod je rekao: “Ja sam Svetlost sveta.” Konacno, prosvecenje jeste poznanje Boga, i umom i srcem. Do revolucije, osnovno znanje deca su dobijala u crkvi. Kod nas u Petrozavodsku bile su bogoslovija i seminarija. Blazena su deca koja rastu u porodici u kojoj ih uce bogopoznanju. Prosvecivanje je izgubilo svoj istinski smisao onog trenutka kad je izgubilo Istinitu Svetlost; ono je postalo ne prosvecenje, nego bludjenje u tami.

U manastirima sam video osedele starce u andjelskoj odeci, njihova lica sijaju svetoscu i cistotom; video sam da tamo caruje istinska hriscanska ljubav i uzajamno razumevanje. To nije bio zivot od ovog sveta i zato je povratak u svet postao mukotrpan . Dalje obucavanje u konzervatorijumu je postalo za mene nemoguce; iako su mi starci savetovali da zavrsim konzervatorijum, ja sam se bojao da cu izgubiti tu Bozju iskru koja se razgorela u mom srcu. Moj put ne mora biti primer za ostale, cak bih zeleo da upozorim neofite (novokrstene) da ne donose brza resenja, jer jos ne posedujuci dar rasudjivanja i slusajuci svoj unutrasnji glas, lako mogu pogresiti. Revnost gubi smisao ako se izgubi temelj. Temelj svih nasih dobrih dela je poslusnost. Gospod, Koji ima svaku vlast i na zemlji i na nebu, govori: “Nisam dosao da ispunim svoju volju, nego volju Oca koji me poslao.” On nam je pokazao primer poslusnosti. Za svakog crkvenog coveka poslusnost mora biti temelj. Neophodno je sve raditi s blagoslovom. Verovatno se moje ucrkovljenje zbivalo vrlo brzo, ali ja se ne usudjujem da sudim o tome, da ne bih osudio Duha Svetog, Koji me je prizvao tajanstvenim nacinom. Molio sam se pred ikonom Carice Nebeske Brzoposlusnice da Ona usmeri moj put. I bila mi je javljena Bozja volja, bez ikakvih napora sa moje strane: nazvao me je iguman manastira i rekao mi da dodjem. Primio sam poziv kao blagoslov odozgo. Mene su odmah mirno otpustili iz konzervatorijuma, sa razumevanjem su se odnosili prema meni u teatru , gde sam radio u orkestru. Sve se dogodilo bukvalno u jednom danu.

- Odakle je poceo Vas monaski put?

- Prve tri godine sam boravio u pustinjskom manastiru kod Peterburga. I ovo je bilo po Promislu. Bilo je neophodno da se stisaju grube strasti, sakupljene za dvadeset godina zivota u svetu. Ovo je bilo kao strogo lecenje, lisavanje strasti svake moguce hrane. Pritom, ispunjeno je jevandjelsko obecanje o stostrukom vracanju, dakle za sve sto sam napustio u svetu dobio sam sto puta vise. Prvu polovinu godine zivio sam u peterburskom podvorju manastira. Imao sam krasnu keliju, mene su odmah postavili na poslusanje za pevnicom. Ceo moj prethodni zivot je protekao u muzici, a ni ovde je nisam bio lisen. Prethodni zivot nije bio precrtan, vec ga je Gospod oduhotvorio, ocrkvenio ga i umnozio. Ranije je moj zivot bio posvecen jednoj vrsti muzike, bio sam instrumentalista, a u manastiru sam ja sam postao instrument, bozanstveni organ koji je duzan da uznosi himnu samom Stvoritelju, nasem Spasitelju. U svetu sam imao predavaca izvanrednog u svojoj umetnickoj oblasti, a i u manastiru sam dobio ucitelja, sa kojim sam zajedno pevao za pevnicom. To je bio starac sa dugackom sedom bradom, on je ucio od starih monaha, kao i na bogosloviji i Duhovnoj akademiji Kijevo-Pecerske lavre, koja nije bila zatvorena odmah posle revolucije. Ostavivsi kod kuce rodjenog brata, ja sam ovde stekao mnostvo brace monaha; napustivsi fizickog oca, dobio sam duhovnog oca; monahinje u podvorju su se prema meni odnosile s majcinskom ljubavlju, pomagale mi i tako mi dopunjavale majcinsku ljubav. Tako Gospod otpocetka javlja Svoju milost i vraca sto puta vise za sve ostavljeno.

U to vreme sam mnogo citao i slusao o Valaamu, svidelo mi se pevanje valaamskog bratstva i mene je vuklo k njima. Za monahe je greh bilo sta traziti od Boga, zato sto Gospod ionako za njih pokazuje posebnu brigu. Oni smeju da mole samo za duhovno: vidjenje svojih grehova, dar smirenja i poslusnosti. Uz to, promena mesta boravka i duhovnog oca, u pravilu, jeste iskusenje za monaha. Zato sam se veoma oprezno odnosio prema pomislima o Valaamu, ispovedao ih i smatrao grehom. Ali Gospod ispunjava zelje ako je za dobrobit, prociscava i ispituje strpljenje i iskrenost coveka do potrebnog vremena. Meni se mnogo svidela Valaamska ikona Bozje Majke, i ja sam je molio za pomoc. Na Valaam sam dospeo na cudan nacin, koji nisam mogao ni da pretpostavim. Morao sam u vojsku, pa sam doputovao u Petrozavodsk. Posto se dugo nisam javljao, mojim dolaskom su bili zacudjeni; osim toga, trajao je rat u Ceceniji i malo je bilo onih koji su hteli da sluze vojni rok. Imao sam blagoslov duhovnog oca i bio odlucan da ispunim vojnicki dug gde god bilo. Starac me je nadahnuo, rekavsi da je to bogougodno delo, osveceno podvigom mnostva svetih vojnika. U to vreme sam bio u monaskom postrigu i vojnicko rukovodstvo mi je dalo sluzbu u specijalnoj jedinici za vernike, i to na Valaamu. To je bila eksperimentalna, prva takva jedinica u drzavi. Tako sam se nasao na Valaamu. Vojska, to je dobra zivotna skola, koja otreznjuje coveka, menja i produbljava njegov pogled na svet, kao i svaka patnja. Gospod pomaze coveku drugacije nego ljudi jedan drugome. Covek moze pomoci drugome coveku teseci ga, u boljem slucaju izbavljajuci ga od teskog stanja, dobrom recju. Svemoguci Gospod ne lisava coveka patnje, ali je Njegova tajanstvena pomoc u tome sto pomaze coveku da se uzdigne iznad nje, i onda ona za njega prestaje biti patnja. Bilo kakva patnja je potrebna coveku da bi mu otvorila oci, da bi on uvideo svoje grehe i prisao Bogu. Kao primer sluze mucenici postradali za Hrista. Kada su ih mucili, oni nisu osecali bol, koju bez pomoci Bozje nije bilo moguce izdrzati. Zato, godine koje sam proveo u vojsci za mene su svetle godine, iako je patnja bila prisutna. To je bila obicna vojska i na bogosluzenje smo mogli ici samo onda kad nam je to dozvoljavao vojnicki ustav, a to nije bilo cesto. Razumem sve koji tek trebaju da postanu vojnici, njihov strah pred neizvesnoscu. Meni je bilo lakse, jer sam imao iskustvo manastirskog zivota, a u manastiru ima mnogo monaha i svestenika koji su prosli to popriste.

- Mnogi ne znaju zasto Crkva blagosilja vojnike…

- Objasnicu vam pojam vojnog sluzenja. Od davnina se ovaj dug sluzenja kod nas smatra svetim. Odlucnost sa kojom su vojnici isli da stite svoju otadzbinu bila je takva da ni sam zivot nije bio nista u poredjenju sa tim dugom. A oni koji su na ratnom polju izgubili zivot za otadzbinu proslavili su se u liku mucenika. Oni su svojom zrtvom ugodili dvojici careva: i zemaljskom i Nebeskom. Oni su ratovali za Cara, Otadzbinu i Veru. Ovim su ispunjavali zapovest Cara Nebeskog, Koji je govorio da nema vece ljubavi prema bliznjemu nego ako ko dusu za njega polozi. Ovu zapovest najbriznije treba cuvati u svome srcu; onda sluzenje vojske nece biti tesko, zato sto ce Sveti Duh okrepljivati srca Svojom Bozanskom blagodacu. Nisi sam, pored tebe je Gospod Bog. U vojsci sam osobito pored sebe osecao Gospoda. Kazu: “Ko na moru nije bio, taj se zapravo nije ni molio.” I moje molitve u vojsci su bile posebne. Tako je premudro ustrojeno nase spasenje - kroz patnju. Svetitelj Ignjatije Brjancanjinov je govorio: “Koga Gospod zeli da priblizi Sebi, salje mu patnju.” Ako covek nju prihvata hriscanski, s blagodusjem, s verom, sa samoukorevanjem, onda ona uzdize coveka na visu stepenicu duhovnog zivota i priblizava ga Bogu. A Gospod zeli da Mu covek sluzi celim svojim bicem, u tome se i sastoji covekovo blazenstvo. Sam Gospod nema potrebe ni za cim, ali setite se da se u vozglasu svestenika govori kako Njemu pripada svaka slava, cast i poklonjenje.

Popriste sluzenja otadzbini osveceno podvigom svetih vojnika pocinje s Peresvetom i Osljabim, koji su bili monasi u manastiru prep. Sergeja Radonjeskog, zalobnika za zemljom ruskom. Megdan Peresveta s nepobedivim Celubejem (tatarski ratnik, nap. prev.), koji je bio ogromnog rasta, vrlo snazan i sa ratnickim iskustvom, i njegova pobeda nad njim imali su duhovno znacenje. Sudarivsi se, monah i njegov protivnik su jedan drugoga proboli kopljem, ali je Bozanska sila zadrzala Peresveta u sedlu, a Celubej je pao sa konja i time potvrdio poraz. Meni je znano mnogo slucajeva hrabrosti pri ispunjenju duga prema otadzbini, pricali su mi ih vojnici-monasi, koji su ratovali u Drugom svetskom ratu i u Ceceniji. Profesija vojnika je u sadasnje vreme s losom reputacijom, ali vojnik ima uzviseni, jevandjelski cilj - ljubav prema bliznjem svom. Crkva daje svoj blagoslov na zastitu svetih granica svoje otadzbine i Pravoslavlja. Vecina nasih vojnika to ne radi za novac, nego ih pokrece visoki cilj i oni ga ispunjavaju onako kako mogu. Pogledajte, njihov zivot prolazi u garnizonima, u sumama. NJima su oduzete sve radosti gradskog zivota, ali oni i dalje sluze.

- Kako ste ostali na Valaamu? Neki misle da monasi nista ne rade, da im je zivot prazan, a da molitva nije nikakav trud.

- Ja sam bio kod naseg starca arhimandrita Kirila i molio ga za savet o mestu svog prebivanja. On je blagoslovio da se podvizavam u Valaamskom manastiru.

Za one koji misle da monasi nista ne rade, objasnicu smisao monastva. O njemu je receno da je ono sveto seme na kojem se gradi Crkva. Cim oskudeva monastvo, odmah oskudeva i crkveni svet, jer monastvo je nadahnuce i srce Crkve. Mi znamo redak iz Svetog Pisma: “nesta prepodobnoga”, za kojima idu strasne reci: “...umanjise se istine kod sinova covecjih”, a pri umanjenju istine proishodi svako bezakonje. “Zato sto ce se umnoziti bezakonje, ohladnece ljubav mnogih”, receno je u Jevandjelju o znacima kraja sveta. Koliko je mnogo u Rusiji bilo manastira! I svaka porodica, u kojoj je bilo i do desetoro dece, obavezno je bar jedno dete posvecivala Bogu i slala u manastir, da bi porodica imala molioca za svoj rod. To je pokazivalo visoku duhovnost naroda. Svima je bilo poznato da monah izmoljava oprostaj grehova do sedmog kolena.

Monasi ne napustaju svetovni zivot da bi u manastiru nasli neke udobnosti. Oni dolaze da sluze Bogu, da se trude onako kako malo ko moze. Ali, njihov trud je drugaciji nego u svetu. Gospod je izabrao njih, oni su izabranici Bozji, koji su se odazvali na Njegov zov. Ne zelim reci da je monastvo jedini put spasenja ili da je poseban rod hriscanstva. No, to je drugaciji put. Mnogo je dato monasima i mnogo se trazi od njih. Oni su oslobodjeni mnogo briga i problema koje imaju obicni ljudi. Apostol je rekao da se udata zena trudi da ugodi muzu, a devica - Gospodu. I prva i druga su blagosiljane Bogom, ali, govori apostol, “ja hocu da ste vi bezbrizni.” U crkvenom telu neophodni su manastiri - rasadnici blagocesca, jer monasi su molitvenici za ceo svet; i u hramu Bozjem i u svojoj keliji oni se mole: “Gospode, pomiluj nas i sve ljude Tvoje.”

Neverujucem coveku monastvo nije shvatljivo. Obican covek odradi osam sati na poslu, dva sata se zanima u kuci, proseta do prodavnice, obradjuje bastu, posle cega ce pasti u krevet bez snage i bez molitve. Njemu se cini da dan nije prosao uzalud. Svetitelj Ignjatije govori da mi radimo mnogo poslova, ali malo radimo za spasenje. U manastiru se upravo sve radi za spasenje. Kao prvo, to je molitveni trud, i sav monaski zivot usmeren je njemu. U centru manastirskog zivota nalazi se hram, Bozji Presto, Oltar, Beskrvna Zrtva za sve i svakoga, liturgijski zivot. I sav rad desava se oko ovog centra. Vanjski zivot manastira je takodje sasvim ispunjen. Na primer, na pocetku 20. veka u Valaamu je bilo oko hiljadu bratije. To je bila kao drzava u drzavi. Glavni valaamski hram, cija se obnova zavrsava ove godine, u potpunosti su sagradili monasi. Oni su sami pravili cigle u svojoj fabrici, na ostrvu je bila i radionica za preradu koze, kovacnica, grncara, umetnicka radionica gde su slikali ikone. Sve neophodne zanate, poljoprivreda, ribolov, sve je bilo razvijeno. Monasi su sluzili i svetu: pri manastirima su postojale skole sa sirote, duhovne skole. Radeci sve te poslove monasi nisu napustali svoja molitvena pravila. Na Valaamu je bila praksa da molitvena pravila citaju zajedno zbog jakog umora nakon radnog dana.

- Za monaha je glavna poslusnost. Sta to znaci?

- Sveti oci zovu poslusnost tajnom zato sto ona tajnim nacinom sluzi unutarnjem preobrazenju coveka. Poslusnost je odricanje od svoje volje, svog razuma. Sada mi govorimo o poslusnosti kao o dobrodetelji (vrlini), ali postoji drugi pojam poslusnosti, u vezi sa nekom delatnoscu ili zanatom. Miloscu Bozjom, ja sam udostojen andjelskog cina - mantijskog postriga, rukopolozen sam u djakona i imam poslusanje za pevnicom.

U grckom jeziku oba oblika poslusnosti nose razliciti naziv. Ipakoi je stanje covekovog srca kada se on, trazeci volju Bozju, odrice svoje volje radi ispunjenja volje Oca Nebeskog. On nju trazi u Svetom Jevandjelju, te pokusava da ga prouci i da jevandjelske zapovesti ispunjava u zivotu. Vanjska poslusnost se na grckom zove diakonija. Sva nasa pravoslavna asketika je delatna, blagodat se stice kroz neposredno delovanje. U pravilu, u manastiru covek prolazi kroz razna poslusanja, da ne bi ispunjujuci vanjsko poslusanje zaboravio na unutrasnje. Svako poslusanje treba raditi u slavu Bozju, s ljubavlju za Boga. Od takvog poslusanja covek oseca duhovnu radost i utehu. Obicni hriscanin lisen je tog blazenog stanja bezbriznosti i ugodnosti poslusanja. Bezbriznost ne u duhovnom smislu, jer se na duhovnom planu, naprotiv, kod monaha zaostrava, na primer, secanje na smrt. Zato mnogi od monaha stavljaju u svoju keliju krst, ili poklopac od sanduka, ili druge pogrebne atribute, koje otreznjuju i usmeravaju na pokajanje, kroz koje se stice spokojan duh, sto i jest cilj asketa. Kada covek gresi svakodnevno, zaglusuje se glas savesti; cas osudjuje brata, cas se predaje pomislima o telesnim strastima, cas tastini, i odmah se gube mir, radost i spokoj. Covek se udaljava od Boga i od njega odlazi blagodat, a ziveti bez Boga - to je pakleno stanje duha. Sveti Serafim Sarovski je govorio: “Stekni mir i hiljade oko tebe ce se spasiti.” Ovaj put smirenja razlikuje se od puta zapadnih hriscana, koji teze ka cinjenju pre svega nekih javnih dela ljubavi i blagotvorenja. U prvom redu imam u vidu monastvo. Kako je govorio prep. Isidor Pelusiot: “Za monaha koji oslobodi hiljadu zarobljenika, da otkup za stotinu robova, oslobodi desetine gradova, a svoju dusu ostavi u zarobljenistvu strasti i ropstvu greha, uzalud su bila sva njegova dobra dela.” Za monaha je najvaznije da stekne spokojan duh. Receno je: “U miru je mesto Njegovo.” Tamo gde je mir, tamo Duh Sveti prebiva, odatle i rec “s-mir-enje”. Za coveka koji zivi u svetu nije prikladan ovakav nacin spasavanja kao u manastiru. Njegov je glavni cilj da sazida svoju malu crkvu - porodicu, sluzi bliznjima i onima koji su pored njega i tako ispuni poslusnost na dobro Crkve.

- Sever ne nazivaju uzalud surovim. Da li valaamski monasi osecaju na sebi tu surovost?

- Klima na Valaamu je stvarno surova: vlaga, hladnoca, duga zima. Nemam bas poseban dar, zato moram cuvati glas kako bih mogao da sluzim Bogu i ljudima. Pevanje je deo crkvene kulture, koju je ustvari tesko podeliti na delove, a moze se nazvati jednom recju - Evharistija. Zahvaljujuci podrsci naseg igumana, koji izvana i iznutra gradi obitelj, na Valaamu se obnavlja crkvena tradicija. U manastiru se trude da strogo cuvaju sva crkvena i monaska pravila i Ustav. Ponekad Valaam prekoravaju radi strogosti u drzanju kanona, opravdavajuci odstupanje od njih danasnjom nemoci vernika i apelujuci na uproscenje bogosluzenja.

Sada ogromno mnostvo poklonika dolazi u manastire, koji nose misiju duhovnog vaspitanja naroda. Ljudi dolaze da ispovedaju svoje grehe, cesto su ti gresi smrtni, tj. oni za koje bi po crkvenom pravilu trebalo dati odlucenje od pricesca na deset do petnaest godina. Duhovni uslovi su takvi da u danasnje vreme nije moguce primenjivati Ustav bez rasudjivanja. Valaam se nalazi u narocitim uslovima u odnosu na druge velike manastire. On se nalazi na ostrvu, udaljen od svetske sujete, tako da se obitelj moze strozije pridrzavati crkvenih kanona. Zimi, kada se broj poklonika znatno smanji, mi zivimo pravim monaskim zivotom.

- Oni koji su bili na Valaamu ne mogu da zaborave zadivljujuce pojanje.

- Ovaj kanonski raspev zove se znamenije. Bozanske himne u davna vremena u Rusiji su zapisivali “znamenima”, notnim simbolima. Znamena - od reci znamenovati, tj. obelezavati. Oni ne prikazuju sta pevati, nego kako pevati. Svaki znak, za razliku od nota, prikazuje duhovno stanje s kojim treba pevati. Na primer, pri svakom pocetku pojanja sledi znak Paraklita, tj. znak prizivanja Duha Svetog i blagoslov na ovo pevanje. Samo vidjenje ovog znaka izaziva u monaha skrusenje. Znaci prikazuju i karakter pojanja. Coveku koji je muzicki skolovan nije tesko da ovlada raspevom znamenija. Ali po znamenima mi za sada ne pevamo svi. Za pevanje se koristimo rukopisima sacuvanim u arhivima. Srce se ne moze prevariti, onaj ko je bio na Valaamu osetio je molitveni ugodjaj ovoga pevanja. Pevanje ne sme da ometa, nego da uzdize coveka do Boga.

Pocevsi s epohom cara Petra Prvog, dogodilo se rascrkovljenje nase crkvene kulture. To se tice i ikonografije, i pevanja, i arhitekture, i bogosluzenja, i jezika, i spoljasnjeg blagocesca, i duhovnog zivota. Moguce je da cemo uskoro, s blagoslovom naseg igumana arhimandrita Pankratija, snimiti kasetu na temu “Torzestvo Pravoslavlja.” Ovaj praznik se slavi na kraju prve sedmice Velikog posta i bio je ustanovljen radi potvrdjivanja dogme o ikonopostovanju. Ovom dogmom utvrdjivala se i crkvena kultura u celini, asketsko, dogmatsko i hristolosko shvatanje Bogovaplocenja. Sve svestenodejstvo, ikonografija, crkvenogradnja, kanoni i ustavi, sve je to bilo premudro ustrojeno Svetim ocima, da je narusavanje toga - prestup. Od nas se ne trazi podvig da usavrsavamo ili dopunjavamo ono sto su oni stvorili. Nas je cilj da obnovimo i sacuvamo to sto imamo.

Jedno od vanjskih projava duhovnog stanja naroda je pevanje kojim se on obraca Bogu. Partesno pevanje, koje se sada svuda rasirilo, rastrojava molitveno stanje. Na nekoj etapi takvo pevanje moze delovati na covekovu dusu, ali u celini ono deluje opustajuce i vise odgovara koncertu. U Grckoj se strogo drze kanonskog pevanja. Kada se uzdignemo iz duhovnih rusevina, onda ce poceti osmislena molitva, pocece i preporod pevanja, jer 10-15 godina kratak je rok za Crkvu.

- Bili ste u Grckoj. Kakve utiske donosite?

- Miloscu Bozjom prosle godine sam udostojen da posetim Svetu Goru - duhovnu bastu Majke Bozje. To je monaska oblast u kojoj se nalazi vise od dvadeset manastira. Mnogi od staraca zive u pecinama, kako su ziveli drevni monasi, o kojima se pise u Otacniku. Ispocetka su sve hriscane zvali svetima, to se moze procitati kod Apostola. Gospod zeli svecelo isceljenog coveka, savrsenog, tome teze podviznici na svetom ostrvu. Poseta Svetoj Gori bila je za mene dogadjaj koji me je utvrdio na duhovnom putu. Mnogo toga se moze nauciti od svetogorskih monaha, a i u svetu grcki narod zadivljuje svojom crkvenoscu. U Solunu su hramovi na svakom uglu i svaki se prolaznik koji prolazi pokraj njih obavezno prekrsti i pokloni. Na ulicama je mnogo svestenika i monaha. Nama monasima su svuda celivali ruke, vec i sam dodir monaha smatra se za blagoslov; cak su bili uvredjeni kada bismo mi pokusali to da izbegnemo, ne pruzajuci ruku za celivanje. Kada su saznali da smo iz Rusije, s uvazavanjem bi govorili: “O, Rusija! Bravo!” Cesto se mogu videti mladici i devojke kako hitaju u hram. Ponekad oni dodju do crkve na motoru, udju i bez ikakvog stida upale svece. U subotu se kod njih radi samo do rucka, jer vecerom svi idu na sluzbu.

Naravno, bilo bi od velike duhovne koristi kad bismo tokom dve godine boravili na Svetoj Gori. Nasa crkvena istorija je bogata primerima da su nasi monasi prosli duhovnu skolu na Svetoj Gori. Tamo se oseca poseban, visoki duh podviznistva i hriscanske ljubavi. U svoje vreme Arsenije Konjevski, osnivac manastira na Konjevskom ostrvu jezera Ladoge, podvizao se na Atosu tokom dve-tri godine. Mnogi od onih koji su tamo otisli radi duhovnog savrsenstva, posle su se vracali, jer ih je dusa zvala nazad. Monastvo nije odvojeno od ostale Crkve, u njemu postoji osecanje duga pred svojim narodom. To nije nacionalizam, vec sveto osecanje ljubavi prema svojoj tradiciji i narodu. Za vreme mog hodocasca bile su dve manastirske slave, i mene su pozvali da sluzim i pevam u grckom manastiru Dohijaru i srpskom Hilandaru.

- Na kojem ste jeziku proiznosili vozglase?

- Izgovarao sam jektenije i vozglase na ruskom jeziku. Moje duhovno osecanje se pri tome moze usporediti samo s vaskrsnjom radoscu. Bilo je to osecanje duhovnog ushicenja, koje su, verovatno, iskusili poslanici kneza Vladimira koje je on poslao da saznaju kakav je to Bog i kakva vera u tih Helena. Vrativsi se, oni su rekli: “Ne znamo da li smo bili na zemlji ili na nebesima.” Toliko im se uzviseno pokazalo bogosluzenje, da oni posle toga vise nisu sumnjali da je hriscanska vera - istinita. Mogu priznati da nase sadasnje bogosluzenje ustupa pred svetogorskim. To je, naravno, shvatljivo. Tesko je zamisliti, na primer, da se Lavra sv. Atanasija Velikog hiljadu godina nije zatvarala. Kako je ogromna razlika: hram od tri ili pet godina i od hiljadu godina. U svakom manastiru na Svetoj Gori ima toliko zadivljujucih svetinja da ne bi bilo dovoljno vremena pricati samo o njima. Ukrasi nasih hramova izgledaju kao dekoracije u poredjenju sa drevnim vizantijskim hramovima. U manastirima je toliko mostiju svetitelja, da se prema njima odnose slobodnije nego kod nas u Rusiji. Ruski monasi se s vecim usrdjem i postovanjem odnose prema mostima ugodnika Bozjih. Ruka Vasilija Velikog, noga Svete Ane, Jovan Preteca, Marija Magdalina, uho Jovana Zlatoustog… Ruski covek ne zna da li da se klanja do zemlje ili da samo stoji pred tim velikim svetinjama i ikonama potresen drevnoscu, istorijom i cudima.

Svetogorski monasi se bave posebnim unutarnjim delanjem - molitvom Isusovom. Oni su sledbenici isihasta, medju kojima su bila dva nasa savremenika, a njima zahvaljujuci desio se duhovni preporod Atosa. Jedan od njih je grcki starac Josif, koji se postuje kao lokalni svetitelj, a drugi starac je, za nasu utehu ruski, pribrojen broju svetih - prepodobni Siluan, veoma postovan na Sv. Gori. On je cetrdeset godina ziveo u velikom ruskom manastiru, gde je broj bratstva dosezao do 2000. On je imao poslusanje ekonoma. Za svoju veliku ljubav prema Bogu, cisto srce i smirenje, koje je on postojano pokazivao, Gospod ga je udostojio visokog dara - molitve za sav svet i svu tvar. Prepodobni Siluan je bio obican seljak, ali je iz belezaka posle smrti svetu objavljeno njegovo uzviseno bogoslovlje. On je jednostavnim recima izlozio i objasnio visinu hriscanskog zivota. Sveti starac se u tajnosti molio, i niko nije znao da je pored njih covek visoke svetosti.

- Kakva je tradicija sahranjivanja monaha na Svetoj Gori?

- Na Atosu je posebna tradicija pogrebenja. Bio sam u tzv. kosturnicama, gde se cuvaju lobanje upokojenih. Umrlog monaha umotaju u mantiju i spustaju u zemlju bez sanduka. No u pocetku telo umrlog stavi se u nesto sto nalikuje na sanduk sa ruckama, samo bez poklopca, i predaju ga zemlji. Za tri godine telo se iskopava, kosti se peru, a lobanja se stavlja u kosturnicu, gde se pise ime umrlog. Na Svetoj Gori su malo drugaciji znaci svetosti nego u Rusiji, u kojoj ima mnostvo netljenih mostiju, takvih kakve su prep. Aleksandra Svirskog. Telo njegovo, evo, vec 600 godina ne trune. Po boji kostiju oni odredjuju mogucu svetost i milost koju je usopsi dobio od Boga.

- Sta je na Vas tamo ostavilo najveci utisak?

- Najveci utisak i utehu imao sam od beseda sa starcima. Uglavnom su nas interesovala monaska pitanja o molitvi , pravilima i ustavu. Oni su nam pokazali svoju neobicnu obrazovanost, visok molitveni duh. Kod isihasta je vrlo strogo pravilo, koje ukljucuje cetverosatnu nocnu molitvu, polunocnicu, negde od dva, negde od tri sata posle ponoci, u razlicitim manastirima razlicito. Posle Liturgije - trpeza. Supa se kod njih posluzuje samo jednom sedmicno. Posle rucka - poslusanje, rad, posle cega monasi mogu nakratko da se odmore do vecernjeg bogosluzenja. Oni se cesto pricescuju, jer vode pazljiv zivot.

- A kako je zdrav nacin zivota i hrana?

- Sta je stetno po nase zdravlje? Pitajte doktora u cemu je koren svih bolesti. U preobilnoj ishrani i razlenjenosti. Mnogo spavanja takodje nije korisno. U selima, gde ljudi vode prirodan zivot, ljudi su jaci i izdrzljiviji. Setite se, mnogi svetitelji su ziveci strogo po ustavu doziveli duboku starost, mnogi cak do 120 godina. U manastiru na Valaamu nikad nisu koristili vino. Cak su u proslom veku ovamo slali neke svestenike koji su imali sklonost vinu, da bi se ispravili.

Drzanje strogog ustava u nasim velikim ruskim manastirima nije moguce zbog velikog broja hodocasnika. Moramo praviti ustupke, radeci bogougodna dela ljubavi prema narodu koji dolazi u obitelj. Naravno, monasi pate zato sto negde postoji uzviseni duhovni zivot, ali ocigledno je ovaj nas krst ugodniji Bogu.

- Najpogodnije mesto za spasenje duse je manastir, ali sta za svoje spasenje treba da radi obican covek?

- Spasenje nije u nasoj moci. Ono se daje po blagodati Bozjoj. U nasoj moci je da stanemo na krstonosni put. Gospod nikoga ne prisiljava, On kaze: “Ako ko hoce (da se spasi), neka ide za Mnom.” Prep. Ava Dorotej je rekao: “Zamisli sebi dve lestvice: jedne vode gore, na nebo, druge - dole, u pakao, a ti stojis izmedju njih. Ne misli i ne govori: kako cu uzleteti od zemlje do neba? To je nemoguce i Bog to ne trazi od tebe; ali u najvecoj meri pazi da ne silazis dole: ne ogorcavaj bliznjega, ne ogovaraj, ne ponizavaj, ne prekoravaj, ne osudjuj; tako ces, malo po malo, poceti da cinis i dobro bratu svom i po lestvici se penjati na nebo.” Cak su i nasi carevi imali dug da bar jednom u godini hodocaste u koju svetinju. Seljaci su dolazili u obitelj da poste i da se priceste. Danas savremeni hodocasnik cesto dolazi u obitelj na dva-tri dana, odmah prima pricesce i odlazi. A ako covek nosi teske grehove, tako se ne moze ucvrstiti u blagodati, gubi je kao kanta bez dna. Najbolje je doci u manastir na odredjeno vreme, postiti, raditi, razgovarati s duhovnikom, ispricati mu sva osetljiva pitanja, ispovediti se i potom pricestiti - to ce biti venac posta. Neophodno je obnoviti temelj pravoslavnog zivota - pokajanje, koje se ostvaruje preko molitve. Sada djavo, kada se ne moze javno boriti sa Crkvom, kako deluje? On govori: “Gradite li hramove? - Gradite. Idete li na sluzbe? - Idite. Postite li? - Postite. Blagotvorite li? - Blagotvorite, samo se nemojte moliti!” Potrebno nam je “i ovo ciniti, i ono ne zaboravljati.”

Molitva crkvena i privatna - to su kao dva krila. Spasiti se znaci drzati se predanja kojim su ziveli i spasavali se nasi ocevi. Zelim da zavrsim recima starca Sofronija, ucenika prep. Siluana Atonskog: “Neka je svako na onom mestu gde ga je postavio Bog, trudeci se da stekne Duha Svetoga, a Bog ce dodati sve ostalo.”

razgovorala Irina Jakovljeva

prevela s ruskog Ljudmila Hirjanova

obradila Vesna Kasagic

Preuzeto sa web stranice: http://eparhia.onego.ru

ARHIMANDRIT GAVRILO, IGUMAN MANASTIRA LEPAVINA, U POSETI BEOGRADU

Posle trinaest godina, u ponedeljak, 4. februara 2002. god. u Beograd je dosao o. Gavrilo. Njegova poseta nije bila najavljena i samim tim su iznenadjenje i radost bili veci. Svojim dolaskom doneo je i dasak Lepavinske svetinje, koja nam je do sada prosijavala preko casopisa “Put, Istina i Zivot”.

Prvi susret sa vernicima je bio u crkvi sv. Aleksandra Nevskog, ciji je staresina protojerej o. Vajo Jovic, koji je ovom prilikom bio domacin o. Gavrilu. Bila je to izuzetno lepa vecernja sluzba, posle koje je u parohijskom domu, spontano, odrzana prva promocija casopisa “Put, Istina i Zivot”. Sledeci dan, 5. februar, bio je prepun susreta sa vernicima na bogosluzenjima i posle zavrsene sluzbe, a navece je u pratnji oca Vaje Jovica i nekoliko vernika posetio porodicu Deana Verica, u cijem se domu nalazi kopija ikone Presvete Bogorodice Lepavinske, koju je Deanov otac, pokojni Savo, doneo iz Bjelovara kad su posli u izbeglistvo. Ova ikona je jos u Bjelovaru pokazala znake cudotvorstva, to je onaj svima znani slucaj kad se, zajedno sa kandilom, pomerala po zidu u krstolikim kretanjem. U Beogradu je preko ove ikone nastavila da se projavljuje blagodat, i na papiru stampana ikona toci miro.

U stanu Vericevih o. Gavrilo i o. Vajo su pred ikonom odsluzili akatist. Dogovoreno je da se ikona donese u hram sv. Aleksandra Nevskog, kako bi joj se mogao pokloniti veci broj vernika.

U sredu, 6. februara, na dan sv. Ksenije Rimljanke i sv. Ksenije Petrogradske, o. Gavrilo je sluzio Svetu Liturgiju u hramu sv. Trifuna, koji se nalazi na Topciderskom groblju u Beogradu. Sasluzivao je staresina hrama o. Dejan.

Crkva je bila prepuna mladih ljudi. Ovde se posebno postuje ikona Presvete Bogorodice Lepavinske, zato sto je vec nekoliko puta, o Bogorodicinim praznicima, iz doma Vericevih donosena u hram, gde su pred njom, po svedocenju mnogih, pocela da se dogadjaju cuda.

Sveta Liturgija je uvek poseban dozivljaj, ali ova je ostala upamcena po jednodusju koje se osecalo medju prisutnima. I oni koji stalno dolaze u tu crkvu i oni koji su dosli sa strane bili su jedna velika i slozna porodica, koja jednim srcem i jednim ustima upucuje molitve svome Nebeskom Ocu. Posle Liturgije svi prisutni su posluzeni na bratskoj trpezi ljubavi, koju su uprilicili o. Dejan i njegovi satrudnici.

Da je ovaj susret trajao nekoliko dana, bilo bi malo. Toliko je bilo interesovanja, za duhovne teme, zivot u manastiru Lepavini, o tome kako se radi casopis. O. Gavrilo je odgovarao, propovedao i pripovedao, a sve prisutne je posebno obradovao podelivsi im ikonice Presvete Bogorodice Lepavinske i “Pravoslavni duhovni listic”.

Vecernju sluzbu i akatist Presvetoj Bogorodici o. Gavrilo je sluzio u hramu sv. Aleksandra Nevskog, uz sasluzenje staresine hrama, o. Vaja Jovica i svih svestenika. U hramu je bila ikona Presvete Bogorodice Lepavinske.

Hram sv. Aleksandra Nevskog je uvek pun, ali ove veceri je sluzbi prisustvovalo preko 800 vernika. O broju ljudi koji su dosli da se poklone ikoni Bogorodice Lepavinske dovoljno govori sledece: bogosluzenje, posle kojeg je bilo mirosanje uljem iz kandila pred cudotvornom ikonom lepavinskom,

potrajalo je od 17 sati do 21 sat. Vernici se nisu razilazili, a kako ih je bilo suvise da bi svi stali u parohijski dom (gde moze da stane oko 100 ljudi), mala promocija casopisa je odrzana u samom hramu. Najpre je o. Vajo Jovic biranim i toplim recima pozdravio o. Gavrila i prisetio se dana kad je stalno dolazio u manastir Lepavinu. Istakao je znacaj podviga koji bratija manastirska, na celu sa o. Gavrilom cini, i koje je ucinila, kad su u gotovo nemogucim uslovima poceli da izdaju casopis. Taj casopis je pored duhovne vrednosti budio nadu u bolje dane koji, Bogu dragom hvala, dolaze.

Potom je g-dja Radmila Misev (saradnik casopisa), kratkom besedom, predstavila casopis. Na kraju se prisutnima obratio o. Gavrilo. Njegove reci su primljene sa velikim postovanjem i ljubavlju.

Pored bogosluzenja i susreta sa vernicima, o. Gavrilo je bio primljen od Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Gospodina Pavla, kao i od mnogih episkopa.

Ikona Presvete Bogorodice Lepavinske boravila je u hramu sv. Aleksandra Nevskog do praznika Sveta Tri Jerarha i za to vreme poklonilo joj se vise hiljada vernika.

Poseta o. Gavrila Beogradu je bila izuzetno znacajna i sadrzajna. Potvrdilo se da smo u Hristu svi jedno, i da milost Presvete Bogorodice projavljena miloscu Bozjom, kroz njenu ikonu Bogorodice Lepavinske ne poznaje granice. Granice postoje samo onde gde nema ljubavi i vere u Hrista Gospoda naseg, kome neka je slava i hvala. Amin.

U nedelju, 10. februara, o. Gavrilo je u manastiru Slanci, uz ostale svestenike, sasluzivao Njegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom Gospodinu Pavlu na Svetoj

arhijerejskoj liturgiji i opelu za preminulog slugu Bozjeg protojereja Perisu Vranica.

R. M.

VASKRSNA PORUKA EPARHIOTIMA 2002. HRISTOS VASKRSE!

VASKRŠNA PORUKA EPARHIOTIMA 2002.

HRISTOS VASKRSE!

Draga braćo i sestre,

pozdravljamo vas sa ovim vaskrsnim pozdravom, sve nase Pravoslavne eparhiote, svestenstvo i monastvo u Republici Hrvatskoj. Obracamo vam se posebnom Nasom Arhipastirskom brigom, ljubavlju i blagoslovom za Vaskrs, za najveci hriscanski praznik, praznik nad praznicima, kojim objavljujemo Hristovo vaskrsenje iz mrtvih, pobedu zivota nad smrcu. Zato klicemo sa apostolom Pavlom, koji kaze: “Gdje ti je, smrti, zalac? Gdje ti je, pakle, pobjeda?” (I Kor. 15, 55). “Ako Hristos nije ustao, onda je prazna propovijed nasa, pa prazna i vjera vasa… no zaista je Hristos ustao iz mrtvih...” (I Kor. 15, 14 i 20) uverava nas sveti apostol Pavle.

Za smrt pravednog Lazara u Vitiniji Hristos je rekao da je zaspao, jer ga je vaskrsao iz mrtvih svojim bozanskim recima govoreci mu: “Lazare, izadji napolje! I izidje umrli...” (Jn. 11, 43-44). Tajna zivota i smrti ne moze se razumeti bez vere u Hristovo vaskrsenje iz mrtvih jer se time razresavaju sve nase zivotne brige i osmisljava nase postojanje u ovome svetu.

Podrazavajuci zene mironosice koje su zurile u ono rano Pashalno jutro da dodju na Hristov grob i mi sa njima objavljujemo radosnu vest da je Hristos vaskrsao iz mrtvih pojuci andjelsku himnu: “Vaskrsenje Tvoje, Hriste Spase, andjeli pevaju na nebesima, a nas na zemlji udostoj da Te cistim srcem slavimo”. Taj velicanstveni Praznik stalno nam porucuje: “Hristos vaskrse iz mrtvih, smrcu smrt unisti i onima koji su u grobovima zivot darova”.

Uveravajuci ucenike svoje da je vaskrsao iz mrtvih, javljao im se pozdravljajuci ih recima: “Mir vam! Primite Duh Sveti!” Posle osam dana javio se Gospod ucenicima i nevernom Tomi kad bijahu vrata zatvorena i rece im: “Mir vam!” Pobedivsi Tomino neverje ostavi nam novo Blazenstvo: “Blazeni koji ne vidjese a vjerovase” (Jn. 20, 29).

Mir vaskrslog Hrista otklanjao je smrtni strah kod preplasenih apostola, zato molimo sa Crkvom Hristovom da donese mir u svaku ljudsku dusu, da zaracenim narodima podari mir radi ocuvanja mira u svetu, radi ocuvanja sveta kao tvorevine Bozje.

Na kraju pozdravljamo vas pashalnim pozdravom:

ZAISTA HRISTOS VASKRSE!

+ Mitropolit Jovan

Re�? urednika

Dragi citaoci, evo nas u ovoj godini i sa drugim brojem naseg casopisa, posvecenog Prazniku nad praznicima, Vaskrsenju Gospoda naseg Isusa Hrista. Dolazimo vam sa malim zakasnjenjem, ali sa velikom radoscu, jos uvek u praznicnom obasjanju vaskrsnje svetlosti. Duhovna rec ne zastareva, a mi smo i ovoga puta nastojali da tekstovi koje vam donosimo budu duhovni i za dusu korisni. Pri tome moram da iskazem zahvalnost nasim vanjskim saradnicima, strucnim i vrednim prevodiocima. Njihovim zalaganjem i pomoci, mozemo redovno da objavljujemo prevode odabranih clanaka iz drugih pomesnih Crkava. Najcesce su to prevodi sa ruskog, kako zbog toga sto su trenutno u Rusiji misionarski trudbenici najaktivniji, tako zbog slicnih duhovnih problema sa kojima se kod nas suocavamo. Ako je danas svet obuzet pitanjem tzv. globalizacije, tim pre svi mi u svom hriscanskom zivotu moramo da se ucimo i koristimo iskustvom jedni od drugih. Jer, svi u svetu koji istinito ispovedaju pravoslavnu veru zajedno cine jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Kao sto kaze sv. apostol Pavle: “Nema razlike izmedju Judejca i Jelina: jer je isti Gospod sviju, bogat za sve koji ga prizivaju” (Rim. 10, 12), i jos, na drugom mestu: “Tako smo mnogi jedno tijelo u Hristu, a pojedinacno udi smo jedni drugima” (Rim. 12, 5).

Posle krsnih muka i smrti doslo je preslavno Vaskrsenje. Posle vremena surovih progona i mucenistva, za Crkvu Hristovu u Rusiji traje vreme obnavljanja i uzdizanja. Ali, u politickoj slobodi su duhovna iskusenja drugacija… Na rusku dusu, isto kao i na srpsku, vise ne nasrce gruba sila bezboznicke vlasti, nego je ona sada izlozena perfidnoj duhovnoj agresiji od strane raznih jeretickih sekti. Bezbrojne sekte i rastuca narkomanija ubijaju i dusu i telo ruske (i srpske) mladosti. Na prvoj liniji duhovne obrane su, kao i uvek do sada, manastiri; oni koji su bili razruseni ponovo se podizu, zapusteni se uredjuju, novi grade… Gde se monastvo umnozava, tu je uvek i delatan duhovni zivot, o kojem na veoma upecatljiv nacin govori jedan valaamski monah. Iz poduzeg razgovora s njim, sto ga objavljujemo na stranicama ovog broja, kao da se oseca dah vecno zive Svete Rusije.

Hvala Bogu, ziva je sveta vera pravoslavna i u nasem narodu. Ziva je, i vidi se kako raste, kao cvece pod prolecnim suncem. Posetivsi Beograd prvi put posle trinaest godina, na mene je najjaci utisak ostavila snaga duhovnog budjenja naseg, recima prep. ave Justina, mnogogresnog i mnogostradalnog naroda. Tragovi poluvekovne ateizacije i otvorene rane decenijskog “hoda po mukama” jesu svuda vidljivi, ali sam se tokom svih svojih susreta sa vernim narodom, a posebno sa mladim ljudima, uvek sretao i sa istinskim duhom hriscanske ljubavi, smirenosti i blagocestivosti. Ovde je zanimljivo navesti kako su potpuno isto zapazanje imala i dvojica ruskih monaha koji su takodje nedavno boravili u Srbiji, obisavsi nekoliko nasih uglednih manastira; u svojoj putopisnoj reportazi “Monaska Srbija”, objavljenoj na veb-stranici Sretenjskog manastira, napisali su: “Srbi su vrlo druzeljubivi, otvoreni, dobronamerni, a poslednih godina i vrlo blagocestivi. Bez obzira na najteze muke koje su im dopale, oni su sacuvali svetlo, radosno stanje duha: upravo zato u Srbiji od ruskih svetitelja verovatno najvise vole prepodobnog Serafima Sarovskog. Porazilo nas je i uvazavanje koje Srbi imaju prema svestenstvu. Mi smo svuda putovali u mantijama i nijednom, ni u evropskom Beogradu, ni u provincijalnom Prijepolju, ni u prepunom autobusu, ni u zadimljenom vozu - nigde nismo sreli ni jedan popreki pogled, a kamoli culi neku uvredu.”

Za svoj boravak u Beogradu zahvalan sam o. proti Vaji Jovicu, staresini hrama sv. Aleksandra Nevskog, po cijem sam pozivu bio i gost njegove porodice; posebno zato sto je imao razumevanje i blagoslovio da tokom tih dana cudotvorna kopija ikone Presvete Bogorodice Lepavinske bude iznesena u hram. Ta kopija je cudotvorne znake projavila 1991. u Bjelovaru, a sada se nalazi u Beogradu, kao porodicno vlasnistvo, i jos uvek cudotvori: mirotocenjem i blagouhanijem. U hramu joj se za tih nekoliko dana poklonilo nekoliko hiljada vernika. Takodje, zahvalan sam i svom svestenstvu hrama sv. Aleksandra Nevskog i clanovima Misionarske skole pri tom hramu, kao i o. proti Dejanu, staresini crkve sv. Trifuna. Radoscu me ispunila i poseta odelenju Muzikoloskog instituta SANU, gde sam se sreo sa gosp. Dimitrijem Stefanovicem i njegovim saradnicima.

U prosloj Reci urednika ukazao sam na neke probleme u distribuciji casopisa kojih, ipak, ne bi trebalo da bude. Ubrzo je stigla dobra vest: u jednoj eparhiji je nadlezni episkop dao blagoslov da se eparhijskom svestenstvu posalje anketni listic, po kojem bi se videla kolika je u parohiji zainteresovanost za ovakav casopis. Za sirenje duhovne reci, to je ohrabrujuce. Bas kao sto su nas ohrabrile i reci jednog vernika, koji nam se javio dobivsi prosli broj casopisa Put, Istina i Zivot: “Ispunili ste moje moljenje, meni pravoslavnom verniku, koji osecam jevandjelsku svetootacku poruku nase Crkve. Ukazali ste mi veliku cast da dobijem list za duhovno prosvecenje, od Vas i bratstva manastira Lepavine.”

Sa blagoslovom iz manastira Lepavine

Vas o.Gavrilo

Milost prema moralno posrnulim. U ženskoj koloniji

U masti sam koloniju zamisljao kao mracne, vlazne barake, maleni kvadratic na prozorcetu sa resetkama, bleda, ispijena zatvorenicka lica, lisena vazduha i svetlosti. Sve se medjutim pokazalo drugacijim. Jer kolonija ipak nije zatvor, i ovde su za osudjenike mnogo laksi uslovi. Cak se i stambene zgrade zvanicno nazivaju opstezicima.

DETALJNIJE...

Br. 2/2002.g.

DETALJNIJE...

MANASTIRSKA HRONIKA

Svedo�?anstvo

U nasoj pravoslavnoj crkvi u Trstu sam upoznala jednu vernicu, gospodju Nadu iz Sezane, i u razgovoru joj rekla da imam unuka Marka kojem su skoro cetiri godine, a jos ne govori. Ona mi je kazala za manastir Lepavinu i cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, i ja sam se prvom prilikom uputila tamo sa celom familijom. Dovela sam snahu, sina i njihovu decu. Marko je na putu bio veoma nervozan. Doktor kojem smo ga vodili je smatrao da s vremenom kod deteta moze doci do poboljsanja, ali ja sam vise verovala u pomoc s Bozje strane.

I tako, mi smo dosli 15. avgusta; u Italiji je bio praznik, pa smo posli za manastir. Kada smo dosli, o. Makarije je procitao molitvu pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske. Uvece smo stigli kuci, u Trst; neke promene su se kod Marka primetile odmah posle molitve, a sasvim je progovorio sutradan. Njegova mama, veoma iznenadjena, nazvala me je telefonom i rekla: “Marko je poceo da govori.” Dala mi ga je na telefon, a on mi kaze: “Nina, kupi mi bicikl.” Da mu ja, baka, kupim bicikl. Odmah sam otisla da mu kupim…

Tako je Marko progovorio. Poceo je da bracu zove po imenu. Reci jos ne izgovara cisto, ali se dobro razume sta prica; sada komunicira, kaze sta hoce, a ranije su to bili potpuno neartikusani glasovi. Mnogo sam se plasila da ce ostati tako… Hvala Gospodu i Majci Bogorodici, poceo je da govori. To je neverovatno, i u obdanistu zna sva imena, govori sa decom, sa bracom…

Snaha mi je Italijanka, katolkinja; kad je dosla pred cudotvornu ikonu, njoj su posle suze i osetila je kao da od nogu sva pocinje da trni. Nije mogla da zaustavi suze sve dok nije izasla iz crkve. I verovala je u pomoc Bogorodicinu…

Ljubimka Milosevic, Trst

"NEVEROVATAN SLUČAJ" ISTINITA PRIČA IZ SVETE RUSIJE

I
Tokom svoga boravka u Moskvi leta 1707. godine, car Petar Aleksejevic je nalozio knezu Fodoru Jurevicu Romodanovskom da uredi zatvorski sistem. Romodanovski je krenuo da obilazi moskovske zatvore. U jednom od njih, praÊen inspektorom i cuvarima, setao je kroz hodnike, zagledajuci u svaku celiju i raspitujuci se za zatvorenike.

Najednom, jedan od zatvorenika mu se obrati: “Visokopostovani kneze! Mi znamo da ste Vi pobozan i bogobojazljiv covek, da postujete svece, narocito naseg svetog Nikolu Cudotvorca. U ime njegovo, milosrdni kneze, molim Vas da pokazete Vasu milost i pustite me da odem kuci samo na dva dana”.

“Sta?”, uzviknu zaprepasceni Romodanovski. “Jesi li poludeo kad mozes i da pomislis tako nesto?”

“Ja sam potpuno priseban, pri cistoj svesti”, odgovori zatvorenik. “Jos da kazem da je u mom delu zemlje Sveti Nikola narocito slavljen i postovan. U tamosnjoj seoskoj crkvi oltar je njemu posvecen. Osim toga, ja ceznem da vidim svoju mladu zenu i malu decu. Zelim da ih zagrlim i poljubim. Molim Vas, pustite me...”

“Ko je ovaj covek?”, upita knez.

“On je ubio jednog od Carevih vojnika”, odgovori strazar.

“Kojeg vojnika?”

“Jednog iz Preobrazenjske regimente. Istina”, dodade strazar, “to je ucinjeno u nastupu gneva.”

Zatvorenik nastavi: “Milosrdni kneze! Istina je, ja sam veliki zlocinac. Za svoj cin odgovaram pred Bogom i ljudima. Ali, ipak, voleo bih da odem u posetu kuci. Molim Vas samo za dva dana, uveravam vas da cu se treceg dana vratiti.”

Njegova otvorenost je zadivila kneza, pa ga upita: “Ko ce garantovati da ces se vratiti?”

“Sveti Nikola Cudotvorac”, odgovori zatvorenik. “On ce me stititi od svakog iskusenja.”

Romodanovski pogleda zatvorenika direktno u oci i nesto toplo i sazaljivo obuze mu dusu.

“Odvezite ga i pustite na dva dana”, naredi on, pokazujuci na zatvorenika.

“Vase blagorodstvo”, rece inspektor, “Moram reci da ce Vas prevariti. Cim izadje odavde, nece mu vise biti ni traga ni glasa. Za ovakve kriminalce nista nije sveto. Oni samo umeju lepo da pricaju.”

Romodanovski razmisli o ovim recima…

“Istina je”, pomisli on. “Kad se dokopa slobode, gde posle da ga trazimo? Mozda on ni ne zeli da ide kuci, nego samo da izadje i onda radi sta mu se prohte… Ocigledno, nisam razmisljao kada sam dao naredbu. Ali sada kad je vec izrecena, nema povratka; Romodanovski nikada ne gazi svoju rec.”

Knez jos jednom pogleda zatvorenika i ponovi: “Pustite ga iz zatvora na dva dana! Verujem da ce se vratiti na vreme. Njegov jemac to garantuje.”

Zatvorenik se baci na kolena pred knezom, a inspektor, smrknut i podozriv, naredi da se zatvorenik pusti.

II

Dvadesetak kilometara od Moskve, u malom selu zvanom Nikoljsk, praznovanje 9. maja (prenos mostiju svetog Nikole, nap. prev.) bese u punom jeku. Po zavrsetku Sv. Liturgije, ljudi su izasli iz crkve na trg, u sarenilo vasara. Privremeno oslobodjeni zatvorenik se pomesao sa narodom. U narucju mu je bilo prelepo detence, koje je cvrsto obgrlilo svog oca oko vrata, pored njega je hodala mlada zena, drzeci jos jednog zivahnog decaka.

“Jadni i nesrecni muzu moj”, rece zena, “nemoj nas ostavljati kao sirocice. Vidi kako je u slobodi lep zivot. A tamo, zatvor i muke. Da, ubio si jednog od Carevih vojnika. Ali to si uradio bez zlih pobuda, nije bilo namerno. Zasto sada moras da patis na dozivotnoj robiji i unesrecis nasu porodicu?”

“Ne mogu, draga moja”, odgovori zatvorenik. “Obecao sam...”

“Sigurna sam da si kao zatvorenik obecao mnoge stvari”, nastavi zena. “Ako se ne vratis, niko nece moci nista da uradi. Hajde da podjemo odavde, da odemo u Don. Tamo cemo biti slobodni. Nasi sinovi ce odrasti da budu hrabri Kozaci i sluzice nasem bacuski Caru za tebe.”

Zatvorenik razmisli o tim zeninim recima, koje su ga dovodile u iskusenje. Da odu u Don, da zivi na slobodi… Ali, da li bi bilo tako? Da li bi tamo bilo dobro? A savest? A nebeski zastitnik, koji je mnogo vazniji nego zatvor ili izgnanstvo… Sta ce biti ako ga izneverim? Sve bi bilo izgubljeno, ne bi vise bilo uspeha, ni srece, ni radosti. Venuo bih gore nego uhvaceni sluga. Nije knez uzalud rekao da Svetitelj nece dozvoliti prevaru.

Ipak, pod upornim dokazivanjem njegove voljene zene nesrecni covek polako poce da popusta, i vec je skoro doneo odluku da pobegne sa svojom porodicom. No u dubini njegove duse neka ga sila zaustavi, okrenuvsi njegovu svest prema onome sto je jedino ispravno. Zatvorenik to poslusa i pomisli: “Ne, Sveti Nikola to nece dozvoliti! Moram da ucinim ono sto mi savest nalaze.”

Rastajuci se sa porodicom sledeceg dana, rece: “Iako mi je veoma tesko sto odlazim od vas, ipak je moja savest mirna. Verujem da ce me onaj u kojeg se uzdam spasti od buducih iskusenja i nevolja.”

III

Nakon dva dana on je bio u Moskvi, stigavsi u zatvor jedan sat pre nego sto je naisao Romodanovski.

“Samo sam prolazio”, rece knez inspektoru koji ga je docekao, “i setio se zatvorenika koji se pozvao na Svetog Nikolu. Njegovo vreme je isteklo, da li se vratio?”

“Jeste, Vase Visocanstvo”, odvrati inspektor. “Sve u svemu, neverovatan slucaj. Vratio se tacno na vreme i sada je opet u zatvoru.”

“To je za svaku pohvalu!”, uzviknu knez. “Danas idem Caru i ispricacu mu o ovom retkom slucaju.”

Sledeceg dana zatvorom je vrvela vest da je tog jutra dosao izaslanik samoga Cara i poveo zatvorenika u palatu. Kad se zatvorenik vratio u zatvor, svi su nestrpljivo pitali sta mu je Car rekao.

“Njegovo Velicanstvo”, odgovori zatvorenik, “hteo je da zna za sta sam bio osudjen. Nakon sto je ljubazno saslusao moju pricu, rekao je da smanjuje moju osudu.”

Tada se zatvorenik prekrsti i ganuto rece: “Slava svetom Nikoli Cudotvorcu, koji mi je u odsutnom trenutku pomogao da odolim iskusenju.”

Za kratko vreme, zatvorenik je bio pusten na slobodu.

prevod: Tatjana M.

ARHIJEREJI U MANASTIRU LEPAVINI

Dana 30. januara (17. po julijanskom kalendaru), kada Sveta Crkva slavi spomen na prepodobnog Antonija Velikog, bratstvo manastira Lepavine na celu sa igumanom, arhimandritom o. Gavrilom, sa duhovnom je radoscu docekalo tri arhijereja Srpske pravoslavne crkve: Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolita zagrebacko-ljubljanskog G. Jovana, te Njihova Preosvestenstva Episkopa kanadskog G. Georgija i Episkopa britansko-skandinavskog G. Dositeja. Nakon sto su se poklonili i celivali cudotvornu ikonu Majke Bozje Lepavinske, celivali su i Sveti Presto u oltaru i upisali se u Sveto Jevandjelje. Sa neobicnom istorijom ikone i naseg manastira preosvecene vladike G. Georgija i G. Dositeja kratko je upoznao Visokopreosveceni Mitropolit G. Jovan. Tom prilikom je Preosveceni Episkop G. Georgije od Gospodina Mitropolita zatrazio blagoslov za posetu arhimandrita o. Gavrila njegovoj eparhiji u Kanadi.

Zajedno sa nasim vladikama nas manastir je posetio i ambasador SRJ u Republici Hrvatskoj gospodin Milan Savurdic.

Pre svog odlaska, preosveceni episkopi G. Georgije i G. Dositej su obisli i manastirski konak, te na kraju svojim vladicanskim blagoslovima jos jednom duhovno ukrepili manastirsku bratiju.

Zajednicka fotografija ispred manastirskog hrama

RAZGOVOR S BIVŠIM NARKOMANOM DA IZLEĆI - MOŽE SAMO GOSPOD

Covek s kojim razgovaramo je dugo konzumirao drogu, ali je smogao snage da taj porok odbaci. U tome mu je pomogla pravoslavna vera, pomogla mu je Crkva. Pomogao je Gospod…

Mnogi ljudi se u danasnje vreme nalaze u stanju potistenosti. Narkotici se sire po skolama, obrazovnim ustanovama. Deca ih upotrebljavaju. Eto, sin od jednih mojih prijatelja lecen je nekoliko puta, vodili su ga u najbolje klinike, ali bez rezultata. U novinama citamo da u zemlji caruje narkomafija, odnosno, narko-sistem, pod cijom kontrolom se nalaze laboratorije za sinterovanje narkotika, plantaze konoplje i maka, tajni kanali za dostavu. Narko-imperija ima veliku mogucnost da utice na mas-medije, da formira javno mnjenje. Obracam ti se kao coveku, bivsem narkomanu, koji je uspeo da se oslobodi droge. Znaci li to da covek, ipak, nikad ne sme da se preda? Znaci li to da droga nije svemocna, da se od te pogubne strasti covek ipak moze osloboditi?

- Potistenost odvlaci coveka od Boga i gura ga na nepromisljene korake. Svi ljudi, i narkomani i oni koji to nisu, shvataju da je droga nesto sto je lose. Svi koji su u drogu vec uvuceni zele da je ostave, ali najcesce im to ne uspeva. Zivot narkomana je apaticno, tuzno stanje duha, bez smisla za postojanje, vecita potreba za drogom - da bi se u grehu, nekako, na jedvite jade odrzavao. Narkomanija je izvor velikog broja drugih grehova i bolesti. Narkomanija - to je krug u koji ulazi covek i odlucuje: da li ce biti sa Dobrom ili, pak, sa zlom.

Ispricaj nam kako se dogodi prvi korak prema drogi? Zasto covek odjednom pocinje da je upotrebljava? Da li ga je moguce unapred upozoriti?

- Kako mi se cini, ljudi nikada ne probaju drogu zbog toga sto su jednostavno na televiziji videli neke emisije, filmove, ili pak posmatrajuci likove zestokih momaka. Mas-mediji, kinematografija - i u slucaju kad na nasu spoznaju ne bi lose i pogubno uticali, jedva da bas oni dovedu do prvog koraka. Na njega te obavezno navede neciji primer. To obavezno bude realan covek. U njegovim ocima ocitava se zainteresovan osmeh i izraz propasti. On ce uz pomoc demona biti zainteresovan da unisti, eto - bas njega, eto - bas tog coveka. Naravno, covek pocinje da upotrebljava drogu i zbog svog odredjenog dusevnog stanja, zbog utucenosti, koja navodi na radikalne korake. Na taj put ljudi ne polaze iz cistog obesenjastva. O narkomanima se govori kao o ljudima bez savesti, ljudima koji ne shvataju sta rade - to, u stvari, uopste nije tako. Konzumiranje droge je, mislim, veoma svesna stvar.

Ako te neki realan covek gura na put droge, onda mora da postoji takodje drugi realan covek, koji ukazuje na izlaz iz ovog stanja? Ili to mozda i nije obavezno?

- Osloboditi se veoma je tesko. Ako covek, znajuci pogubnost upotrebe droge, nastavlja da je koristi, to znaci da mu je na dusi ogromna, uzasna rana, koja je prakticno neizleciva. Ta rana nikada ne zaceljuje. Jedino Bog u tom slucaju moze da izleci. Veoma lako ljudi mogu da se izlece ako pridju sektama, sekti Hare Krisna ili u neke joga centre. Demon ce te ljude napustiti, jer oni vise nece imati potrebu za njegovom brigom oko njih. Cilj demona je da unisti dusu covekovu, a covek koji je otisao u sektu vec izgubio svoju dusu. Tog coveka vise nema. Jasno je da on u sektama Boga nece naci. Ako je covek pravoslavni hriscanin, koji veruje u Hrista, Sina Bozjeg, Raspetog, Koji je vaskrsao, on ne moze i ne treba da se trudi da se izbavi od droge samo sopstvenom snagom. Samo pomocu Boga. Covek ne moze, ali Bog moze sve.

Zar nema sanse da ovisnik sam ostavi drogu?

- Narkomanija je, kao i alkoholizam, veoma velika slabost covekova. To je gotovo potpuna apatija. Demon primorava coveka da luta u krug. Covek se vrti, vrti u istom krugu i sve vise se udaljava od Boga, jedinog izvora svog isceljenja. Svaki narkoman mora da zna, da kada udise lepak, pusi dzoint, ubrizgava u venu heroin - on na taj nacin u sebe unosi duh zla. Demon obavija njegovo telo kao lutku, kao sto rukavicu navlacis na svoju ruku. Coveka moze da izleci samo Gospod. Covek moze da bira: ili Bog ili droga. Ako se takav izbor uopste pojavi, covek tada ima sansu. To znaci da takav covek ima zelju da se susretne sa Bogom. Uopste, moram da kazem, droga uvecava fizicku nemoc, osecanje kraja, smrti. Narkoman je obicno veoma osetljiv, jer ga dusa boli.

A kako si ti li�?no ostavio drogu?

- Svaki narkoman je svestan da radi nesto lose. Najstrasniji greh je samoubistvo: covek dize ruku na stvorenje koje nije stvorio, a to je potpuno odricanje od Boga, smrt i vecno mucenje - ocaj koji postaje vecnost. On stupa u otvorenu borbu sa Bogom i kida svaku nit ljubavi sa Bogom. Ako je narkoman religiozan, a njegov odnos sa Crkvom ozbiljan, na njega mogu da uticu samo radikalni potezi; do njegove svesti ce odjednom doci strasna stvar: da se nad njim nece vrsiti opelo u Pravoslavnoj crkvi ako se desi da umre u drogiranom stanju, jer se to izjednacava sa samoubistvom. Narkoman obicno dobija zabranu od Crkve, epitimiju. On mora da shvati da, ako ne bude epitimiju postovao, Bog moze da ga napusti. Narkoman se smrti odavno vec ne boji. Ali njegova izranavljena dusa mu govori da ako bas sada ne nacini realan korak u pravcu Boga, on je mrtav. I Gospod mu daje snagu.

Mnogi roditelji su u strahu. Oni ne zele da njihova deca izrastu u narkomane. Sta oni mogu, sta treba da urade, kolika snaga im je potrebna, da njihova deca ne postanu narkomani?

- Roditelji cesto ne vide, ne primecuju, da su njihova deca pocela da uzimaju drogu. Dete kuci dolazi sasvim mirno, a vec je opijeno marihuanom ili necim drugim. Roditelji nemaju predstave o narkoticima, niti u kakvom se stanju dete nalazi. Mladic sedi, nesto mirno jede pored televizora, a u stvari, opijen je do iznemoglosti. Mislim da su danas mladi mnogo vise verujuci nego starija pokolenja, koja su zivela za vreme sovjetske vlasti. Socijalisticko drustvo je stvorilo cinizam, odsustvo ljubavi prema domovini, prema porodici, stvorilo je neverovanje u Boga. I kao iskusenje data im je takva uzasna stvar - droga. Roditelji, saznavsi da njihovo dete uzima drogu, moraju za njega da se mole. Dete je narkoman - to je pitanje Boga za celu porodicu! U Jevandjelju se govori o besomucnom decaku, koga nisu mogli da iscele cak ni apostoli. Gospod pita oca decaka: “Verujes li da ja mogu da ga izlecim?” A otac, iako nema jaku veru u Hrista, ocajno zeli da se dogodi cudo isceljenja. Njegova vera nastaje od prevelike ljubavi prema svom detetu: “Verujem, Gospode, pomozi mom neverju!” To je ta formula pomocu koje savremni roditelji mogu da pomognu svojoj deci: “Gospode, mozda ja nisam pravi vernik, ali Ti mi, Gospode, molim Ti se, pomozi! Spasi moje dete!” Potrebno je da naucimo kako da se molimo. Potrebno je da se uloze titanski napori u molitvi. Nece ga spasiti ni skupe klinike, ni najsavremeniji lekovi. Doktor bolesnog deteta je Hristos, nas Bog Spasitelj.

Kako ce ovisnik koji sa nalazi u kriticnom stanju, koji fakticki umire, kida se, nema snage ni volje za bilo cim - da se oslobodi od droge? Nema snage cak ni molitvu da procita. Nista drugo ne misli, sem o sledecoj dozi droge. Kako da se izvuce iz tog zacaranog kruga?

- Ako se on u dusi uzda u cudo, u Boga, i kada je u fazi iscekivanja, mucenja, dok trazi jos droge, dok se jos nije ukocio, dok ga jos lomi - on bi mogao da se pomoli i da kaze: “Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog! Ti vidis da sam sav ogrezao u grehu. U meni nema ni jednog mesta na kome nema rane. Ja sam izmozden. Ja sam se smrtno umorio od droge i ne mogu bez nje. Gospode, Ti me vidis. Pomozi mi, Gospode, spasi me!” Svakog momenta, kada god covek moze da stane pred Boga, on mora to da uradi. Mora da se pomoli od sveg srca. Pomoliti se moze svojim recima…

Tvoje iskustvo te je dovelo do saznanja da su narkomanija i Crkva potpuno nespojive kategorije. Ali za mnoge ljude, mozda cak i krstene, to verovatno nije tako ocigledno. Reci ce: ja svake nedelje dolazim u crkvu da palim svecu, dolazim da bi se “upisao” kod Boga. Ali, ponekad, ne bas cesto, da se ne “uvucem” sasvim, u drustvu mogu da upotrebim drogu… Zasto narkomanija, ipak, udaljuje coveka od Boga?

- Narkomanija je izvor svih stradanja uopste. Covek je u drogiranom stanju, stanju transa, odvojen od svih ostalih ljudi, od celog sveta. On se odvaja od svih rodjaka, od zene, od dece. A covek je bice vezano s drugim ljudima uzajamnom porukom ljubavi. Droga odvaja coveka od samog zivota. Narkoman je smrtno usamljen covek, on niti ima, niti moze imati ljude koje voli, drugove… Ali, iako su sve veze pokidane i izgubljene, covek iz te samrtne samoce moze da izadje, pocevsi od obracanja Bogu, sa svojim Andjelom Cuvarom.

Ako covek koji uzima drogu dolazi u crkvu, on cesto dobija epitimiju. U cemu je isceliteljska moc te mere?

- Epitimija kao skalpel otvara gnojni cir. Epitimija odredjuje vreme u okviru koga covek ne moze da pristupi Svetom Pricescu. On ima zabranu. Ako u tom periodu covek umre, on direktno ide u pakao. Ako u tom periodu on odluci da ponovo upotrebljava drogu, epitimija ce mu biti produzena. Covek shvata da se sve vise i vise udaljava od Boga. Gospod ustima svestenika govori narkomanu: “Evo ti vreme da se ispravis.” Epitimija nije samo skalpel, vec i melem na rani. To je velika sreca za coveka. Nje se ne treba plasiti, naprotiv, narkoman treba da je trazi od svestenika. Ako covek za vreme epitimije pokusava da se oslobodi greha, da odbaci zlo, Gospod mu jos vise pomaze. Za vreme epitimije potrebno je da covek cita kanone. Oni su zapanjujuci lek za dusu. Covek ih cita, place, prezivljava. Ako covek pridje Crkvi, iskreno se pokaje, Gospod videci to, uvek pomaze.

U nasem drustvu tradicionalna je pojava poroka pijanstva. U cemu je razlika izmedju tog poroka i narkomanije? Zasto je narkomanija teza i opasnija za ljude nego alkoholizam?

- Ovakav porast narkomanije, koji se dogadja u ovom trenutku kod nas, ocigledno nije svojstven ni jednom narodu. Ruski narod nema gene, koji cak i alkohol normalno podnosi (mi genetski nismo nacija koja pije, i zato imamo takve predispozicije za alkoholizam). Ali, od narkomanije uopste ne postoji imunitet, nikakva zastita. Za ruski narod narkomanija ce postati katastrofa strasnija od Drugog svetskog rata. Drugi svetski rat je, u stvari, ipak kako-tako ruski narod okrenuo ka Crkvi. Narkomanija ce nasem narodu postaviti uslov da bira: Bog ili droga. Savremena drzava je nemocna protiv alkoholizma i droge. Ona ne shvata sustinu tih pojava i ne zna kako s njima da se bori. Nece pomoci ni predavanja, ni klinike, ni novi preparati. Drzava bi morala svim silama da pomaze Crkvi, jer pravi vernik nece postati ni alkoholicar, ni narkoman. U Crkvi su trezveni, pametni ljudi, koji vole domovinu. Za vreme Velikog posta u staroj Rusiji, koja je, naravno, bila u mnogo vecoj meri verujuca od danasnje Rusije, za 70-80% bilo je manje prestupa u zemlji. Drzava, ometajuci Crkvu, stavljajuci joj klinove u tockove, samim tim je demoralisala narod. Eto, mi govorimo o slavi ruskog oruzja. A slava ruskog oruzja nije nista drugo do slava pravoslavnog vojnika. Covek vernik ce braniti domovinu. Covek koji je dosao u vojsku da duva lepak i pusi dzoint, naravno, domovinu nece moci da brani. Drzava ne shvata ko jedino moze da pomogne u ozdravljenju nacije, da je izbavi od pogubnih navika. Kada bi drzavni organi to shvatali, drzava bi svim silama pomagala Crkvi. Medjutim, u drzavi neprekidno ide koncentrisana propaganda droge pomocu sredstava javnog informisanja. Drzava se u sustini nalazi u okupaciji. Mi smo se silno zaduzivali i sada, kao duznici, obavezni smo da se potcinimo drugim drzavama. Drzava nam je, po najvecem proracunu, i sama narkoman, posto neprekidno trci po dozu u strane banke. Na taj nacin s nama upravljaju tudje vlade, po sistemu: mi cemo vam ovog puta dati delic, a vi nama uradite to i to. Nasa vlada, kao poslednji narkoman, luta i radi ono sto mu kaze onaj koji ga je naveo na te narkotike. Taj metod je odavno poznat - uvesti coveka u drogu, a zatim ga iskoristiti kao roba za svoje ciljeve.

Problem nakomanije je i problem slobode. Droga porobljava coveka. Gospod mu daje slobodu, ali tu se pojavljuje neka sila i trazi da joj se da pamet, vreme, posao, zivot… Upravo tako. Covek, imajuci potpunu slobodu, duzan je da za nju odgovara. I covek bira ropstvo. On postaje rob droge. Ovde vise nije rec niti o slobodnom coveku, niti o licnosti. Covek, umesto da zivi, predaje sebe robovanju demonima. Tako se i drzava u ovom momentu predala u ropstvo zlim silama, koje zele da je rasparcaju i uniste.

Sta mislis, da li ce nasa deca ziveti u narkomanskom drustvu, u kojem ce se droga svuda prodavati, kao danas votka, ili ce Gospod projaviti cudo i osloboditi nas od te napasti?

- Cudo moze da se dogodi ako bude onoga ko je dostojan tog cuda. Ako se u Rusiji jave molitvenici, ako se u Rusiji jave ljudi pravoslavni, ako se neko za nekoga bude molio. Ako se roditelji budu molili za svoju decu, a deca za roditelje. Ako se probudi rusko monastvo. Ali, kakvi se to monasi mogu pojaviti u narkomanskoj sredini? Narkomanija je gore, narkomanija je na sredini, narkomanija je dole. Isceljenje je moguce ako bude nekoga ko se moli za narkomane i ako se budu molili sami narkomani. A ako sada postoji pravoslavni covek, koji ne upotrebljava drogu - to je, u stvari, cudo, zato sto on, ziveci u nasoj zemlji, nije narkoman. On za to mora da bude zahvalan Bogu i mora da se moli za sve narkomane, pocevsi od vlade, koja neprekidno trazi novac iz inostranstva, sve do komsijske dece, koja puse dzoint po podrumima.

razgovarao V. G. Bogomjakov

prevela Tankosava Damjanović

uzeto sa veb-stranice: http://www.ihtus.ru

Tražilica

Kategorije

• MANASTIRSKE NOVOSTI
• VESTI IZ HRIŠĆANSKOG SVETA
• MANASTIRSKA IZDANJA
• KNJIGA: ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• ARHIVA
• DUHOVNE POUKE I BESEDE
• SAVREMENI PODVIŽNICI
• KNJIGE
• INTERNET BIBLIOTEKA
• INTERVJUI
• PROPOVEDI O.VASILIJA
• ČUDA BOŽJA
• PISMA
• REPORTAŽE
• PITANJA I ODGOVORI

Mjesečna arhiva

• April 2009
• Mart 2009
• Februar 2009
• Januar 2009
• Decembar 2008
• Novembar 2008
• Oktobar 2008
• Septembar 2008
• Avgust 2008
• Juli 2008
• Jun 2008
• Maj 2008
• April 2008
• Mart 2008
• Februar 2008
• Januar 2008
• Decembar 2007
• Novembar 2007
• Oktobar 2007
• Septembar 2007
• Avgust 2007
• Juli 2007
• Jun 2007
• Maj 2007
• April 2007
• Mart 2007
• Februar 2007
• Januar 2007
• Decembar 2006
• Novembar 2006
• Oktobar 2006
• Septembar 2006
• Avgust 2006
• Juli 2006
• Jun 2006
• Maj 2006
• April 2006
• Mart 2006
• Februar 2006
• Januar 2006
• Decembar 2005
• Novembar 2005
• Oktobar 2005
• Septembar 2005
• Avgust 2005
• Juli 2005
• Jun 2005
• Maj 2005
• April 2005
• Mart 2005
• Februar 2005
• Januar 2005
• Decembar 2004
• Novembar 2004
• Septembar 2004
• Avgust 2004
• Juli 2004
• April 2003
• Kompletna arhiva

Zadnji postovi

• DUHOVNO POSLANJE OCA GAVRILA U VIRTUELNOM PROSTORU
• KRATKA INFORMACIJA O RADU I PROGRAMU: "RADIO MANASTIRA LEPAVINE"
• LIČNA SVEDOČANSTVA O ISCELJENJIMA OD ČUDOTVORNE IKONE PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• RADIO MANASTIRA LEPAVINA - SVJETIONIK JEVANĐEOSKE ISTINE
• KNJIGA UTISAKA U PRVIM DANIMA EMITOVANJA PROGRAMA RADIO BLAGOVESTI
• SAVETI DUHOVNIKA I ODGOVORI NA SVAKODNEVNE NEDOUMICE VERUJUĆIH LJUDI
• OSVRT POSETILACA SAJTA
• ODELJENJEM SPOLJNIH CRKVENIH VEZA MOSKOVSKE PATRIJASIJE RUKOVODI EPISKOP BECKI ILARION
• ČETIRI PRIČE O SRPSKOM PATRIJARHU PAVLU
• RAZBOJI I RUŽE
• KAKO SE LEČITI OD OSEĆANJA KRIVICE
• MITROPOLIT JOVAN SLUŽIO U MANASTIRU LEPAVINA
• LEPO NEDELJNO POPODNE SA MATI MIHAILOM
• NOVO IZDANJE MANASTIRA LEPAVINE
• NOVA KNJIGA U IZDANJU EPARHIJSKOG UPRAVNOG ODBORA