HRIŠČANSKI SMISAO STRADANJA U DELU PASTIRSKOG DUŠEBRIŽNIŠTVA
Bog je ustrojio sve u svetu za dobro ljudi. Neosporno je da stradanje samo po sebi, koje nije osmisljeno oduhotvorenim razumom, ostaje zlo s kojim se treba i moze boriti; ali ono moze biti okrenuto i na nasu korist.
ISKUPITELJNI SMISAO STRADANJA
Isus Hristos nije dosao na zemlju da bi ukinuo bolesti i stradanja. Ljudska priroda se nije izmenila posle praroditeljskog grehovnog pada. Sam Isus Hristos je osetio stradanja od hladnoce u Vitlejemskoj pecini, od zedji u pustinji, od teskog drvodeljskog rada u Josifovoj radionici u Nazaretu. On je stradao i imao nevolja i zbog gonjenja od strane bliznjih i ljudi koje je voleo. On je na strasnom kraju svog ovozemaljskog zivota osetio sav uzas sramne kazne i mucenicku smrt na Krstu.
BORBA SA ZLOM I STRADANJEM U SVETU – HRIŠČANSKA OBAVEZA
Iako Hristos nije dosao u svet radi toga da bi ukinuo stradanja, on je zapovedio svojim ucenicima da se bore sa zlom, ukazavsi im na jedinstveni nacin – projavom ljubavi pred Bogom i covekom. On je zapovednicki pozvao sve na tu borbu. Bog ce suditi ljudima po stepenu njihovog ucesca u njoj i po stepenu ljubavi, koju oni projavljuju prema svima ponizenima i uvredjenima.
UTEHA TUŽNIH – JEDNA OD OBAVEZA PASTIRSKOG DUŠEBRIŽNIŠTVA
Svaki covek je u nevoljama i bolestima slican detetu, koje nema snage da podnese poslato mu iskusenje, i kome je potrebna uteha. Takvu utehu, koja njegovoj dusi donosi olaksanje i mir, on ocekuje od bliznjih, i od ljudi koji ga vole. I ljudska ljubav moze da pruzi utehu, kada je ona zaista cista i bez ikakvog interesa. Ali se ona brzo zaustavlja u svojim domenima, jer njene mogucnosti nisu beskrajne, jer ona nije Bog, “ kojemu omiljesmo i dade nam utjehu vjecnu i nad dobri u blagodati “ (2 Sol. 2, 16).
