MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Aleksandar Avdej�?ev: Le�?iti sa verom

Svi mi se povremeno razboljevamo i obracamo lekarima za pomoc. I od toga, kojem doktoru poverimo svoje zdravlje i zivot zavisi mnogo toga. Dobro je ukoliko je lekar koji nas leci verujuci, - ali je to, avaj, redak izuzetak. O medjusobnoj povezanosti medicine i Pravoslavlja, lecenja i vere odlucili smo da porazgovaramo sa svestenikom i lekarem, djakonom Crkve posvecene ikoni Majke Bozije “Utoli moje tuge�? pri samarskoj Akademiji, kandidatom medicinskih nauka ocem Aleksandrom Avdejcevim.

DETALJNIJE...

Br. 5-6/2002.god.

DETALJNIJE...

PROSLAVLJEN PRAZNIK USPENIJA PRESVETE BOGORODICE U MANASTIRU LEPAVINI

Proslavljanje Uspenija Presvete Bogorodice u manastiru Lepavini zapocelo je bdenijem uoci praznika, na kojem je
sluzio Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski G. Jovan, uz sasluzenje igumana manastira, arhimandrita o Gavrila. Visokopreosveceni Mitropolit G. Jovan je sutradan, na Veliku Gospojinu, u hramu preispunjenom vernicima odsluzio i Svetu arhijerejsku liturgiju. Na pocetku Svete Liturgije je sabrat svete obitelji lepavinske monah o. Vasilije (Srbljan) rukoproizveden u cin cteca i ipodjakona, a u produzetku Sv. Liturgije je ipodjakon Vasilije procitao zakletvu pred svojim duhovnim ocem arhimandritom Gavrilom, protojerejem-stavroforom Zvonkom Pilingerom, parohom varazdinskim, protonamesnikom Milenkom Popovicem, parohom zagrebackim, i jerejem Petrom Olujicem, parohom sisackim, koji su sasluzivali sa Visokopreosvecenim Mitropolitom G. Jovanom. Na odredjeno vreme o. Zvonko Pilinger i o. Milenko Popovic privodili su ipodjakona Vasilija za
djakonsku hirotoniju. Tokom Sv. Liturgije novorukopolozeni djakon Vasilije je proiznosio jektenije.

Nakon sto je o. Milenko pricestio vernike Svetim Tajnama, Gospodin Mitropolit je odrzao praznicnu propoved, u kojoj je naglasio: “... Evo, vec dve hiljade godina su prosle kako Presvetu Bogorodicu postujemo kao zastitnicu celog roda ljudskog, Majku, svih ljudi celoga sveta. Ona siri Svoje ruke i kao dobra majka grli i pomaze svima koji Joj u molitvama prilaze i cuje nase molitve, da nam pomogne u svim nasim dusevnim i telesnim potrebama. Tema Uspenija Presvete Bogorodice je za nas sudbonosna, jer se postavljaju pitanja o zivotu i smrti. Svi mi o tome razmisljamo, makar bilo kada i makar u najmanjoj meri. Radjamo se, dolazimo u ovaj svet. Ko se rodi, umret mora! Nema drugog puta. Ne moze da se izbegne ona presuda koju je Bog praroditeljima izrekao u Raju zbog pogreske, zbog prestupanja zapovesti: Prah si i u prah se vracas. Zato sto covek nije poslusao zapovest - jednu jedinu. Pa i danas, bez obzira koliko imamo zapovesti hriscanskog morala, jedna jedina zapovest je za nas vazna - da budemo poslusni Bogu! Da Boga ljubimo iznad svega, a bliznjega svoga kao samog sebe. O te dve zapovesti visi sav Zakon i proroci, tu je koncentrisana,

sadrzana cela Biblija, celo Otkrivenje. I ako budemo ziveli tako, onda ce nase uspenije, nas odlazak iz ovoga sveta, biti spasonosan. Nece biti straha bez obzira na to koliko je smrt za nas tragicna i koliko ponizava ljudsko bice. Bog nam je dao to dostojanstvo da kroz svete tajne, krstenje, miropomazanje, pricesce, kroz molitvu, post, pokajanje i ispovest, dobijemo blagodatnu silu, taj zivi oganj koji ce nas uciniti nepropadljivim i vecnim. Za nas ce onda Uspenije Presvete Bogorodice biti isto tako pozitivno, da u dan sveopsteg vaskrsenja i nase telo bude vazneseno na novo Nebo, da zivimo u Novom Jerusalimu...”

Po zavrsetku propovedi, Gospodin Mitropolit je predvodio litiju oko hrama, osvetio koljivo i presekao slavski kolac.
Naforu je okupljenim vernicima na kraju Svete Liturgije delio o. Petar Olujic, posle cega je zajednistvo nastavljeno u manastirskoj trpezariji, za posnom, ali bogatom trpezom. Na slavu manastira Lepavine su, osim vernika iz blize i dalje manastirske okoline, mnogi dosli izdaleka - iz Austrije, Slovenije, Slavonije, a stigla su i dva autobusa sa poklonicima iz Republike Srpske.

Na vecernjoj sluzbi sluzili su protojerej-stavrofor Zvonko Pilinger, protonamesnik Milenko Popovic i jerodjakon Vasilije. O. Milenko je propovedao na kraju vecernje: “...Presveta Bogorodica je s jedne strane Majka Bozja, Majka Gospoda Isusa Hrista, ali je u isto vrijeme majka i po fizickoj prirodi, kao sve majke ovoga svijeta. Bez majki covjecanstvo ne bi moglo da postoji. Zbog toga u nasoj pravoslavnoj hriscanskoj vjeri Presveta Bogorodica kao Majka zauzima najvise mjesto u rodu ljudskom. Nema vece ljudske licnosti od Presvete Bogorodice, Majke Bozje, i Majke svih nas vjerujucih ljudi, pravoslavnih i svih hriscana koji Presvetu Bogorodicu priznaju kao Majku Bozju, kao Majku Gospoda Hrista. I onda je Ona zaista i nasa Majka, svih vjerujucih ljudi...”

Zavrsnu rec na ovom slavlju izrekao je Visokopreosveceni Mitropolit G. Jovan, kao sto je i za Hrvatsku televiziju (HRT) dao poruku vernima za praznik Velike Gospojine.

Za narodno veselje bile su podignutre satre gde se nudilo jelo i pice, proizvodi od meda, itd.

Duhovnik odgovara

Moj muz je bivsi monah. Dece nemamo, da li je to Bozja kazna?

- Sadrzaj Vaseg pitanja uzasava, a problem koji Vas muci jos je uzasniji. Pa, vidite, dozivotni zavet, koji je Vas muz dao, a onda i samovoljno gazenje monaskih zaveta, u kome ste ucestvovali oboje, smatra se teskim kanonskim prestupom. 16. pravilo Halkidonskog sabora zabranjuje monasima i monahinjama da stupe u brak. Prema 7. pravilu navedenog Sabora monasi koji stupaju u brak podvrgavaju se anatemi, a posledica toga je lisavanje hriscanskog obreda sahrane. Shvatate li Vi, koja ste saucestvovala u tome, kakvog ste strasnog greha postala vinovnica!

U istoriji se dogodilo nesto slicno. Monah koji je napustio manastir ozenio se i dobio sina. I eto, jednom, kada je sin porastao, dok su bili u kupatilu, decak je na ocevim ledjima video neki cudan znak. “Tata” - upita ga, - “kakav ti je to cudan kvadrat na ledjima, i zasto na grudima imas tako veliki krst”? Niko, osim ciste duse decje i nije mogao da vidi taj znak. Nije ga video ni monah koji je napustio manastir. Ali, kada je pazljivo, i do tancina ispitao dete sta je videlo na njegovim ledjima i na grudima, shvatio je da je decak video “paraman”, koji se dobija prilikom cina monasenja. Od tog trenutka monah ga nosi ceo zivot. Medjutim, samo neokaljano oko decje moglo je da vidi taj pecat na coveku koji se zavetovao da ce ga nositi u sve dane zivota svoga.

Tada taj monah sve isprica onoj koja je iz neznanja postala njegova zena, a posle toga se vrati u manastir i ceo svoj dalji zivot provede u pokajanju i molitvi.

Nije problem samo u tome sto Gospod nije dao poroda u vasem nezakonitom i neblagoslovenom sazivotu, vec i u tome sto nasavsi se u takvom braku, u slucaju da se duboko ne pokajete - vi podlezete kazni i pravednom gnevu ne toliko u ovom zivotu, koliko u buducem, koji je vecan. Medjutim, te ocigledne prepreke u vasem sazivotu, koje vas muce, moraju da vas nateraju da sagledate svoj zivot i svoje postupke i da monaha, koga ste sablaznili, usmerite na put pokajanja.

Svaki covek ima slobodu da bira izmedju braka i monastva. Ali, onaj koji je dao zavet na vencanju sa svojom suprugom, mora ceo zivot da cuva porodicni brak sklopljan sa tom zenom, a koji je dao zavet Bogu za vreme monaskog postriga, - mora da bude veran Bogu do svog poslednjeg dana. A ako ste pogresili, niste izdrzali, dozvolili ste da padnete u greh, - bar ne dozvolite da se ne pokajete, te da kobni greh vas ne bude strasni teret na vasoj dusi.

Oce, spremam se da otputujem na odmor u Italiju. Prilicno se plasim, jer su u danasnje vreme ucestale avionske i druge nesrece. Kojim svetiteljima treba da zapalim svecu i uopste sta treba da uradim?

- Pokrovitelj putnika je sveti Nikola, cije se mosti, uostalom, nalaze u Italiji, u gradu Bariju. Moze da se odrzi moleban za “blagoslov za avionski let” i, naravno, da se prisustvuje na njemu. Tada se citaju posebne molitve za putnike u vazdusnom saobracaju. Medjutim, vi ne treba da se plasite jer - “ni dlaka s glave ne otpada bez volje Oca Nebeskog”. Ali, neophodno je da se molimo pre svakog putovanja. Dobro je otici na ispovest i pricesce.

Kada moze da sa upali kandilo, a kada je to neophodno?

- Kandilo se uvek pali kada se molimo ispred ikone, kao i nedeljom i u vreme velikih praznika. Kod mnogih ljudi kandilo stalno gori.

Moj otac cesto kritikuje svestenike zbog njihovog “otmenog” zivota, oblacenja, kola, itd. On smatra da ako oni sluze Bogu, moraju da budu jednostavniji i blizi narodu…

- Ne treba neosnovano kritikovati sve ljude koji imaju kola da zive “otmeno”. Mnogi svetitelji su bili bogati i to svoje bogatstvo su iskoristili za delo Bozje. Naprimer, sveti Jovan Kronstadski je imao svoj brod. Medjutim, dobio ga je od svoje duhovne dece. Vidite, otac Jovan je bio veoma blizak s narodom, o cemu mozete da procitate u njegovoj biografiji.

Crkvena odezda je deo bogosluzbene opreme i simbolizuje duhovni izraz svestenika, isto kao i zlato na ikonama.

Zeleo bih da se Vas otac blize upozna sa zivotom Crkve, pa ce mnoga pitanja sama po sebi da otpadnu.

Da li su nekada naslednici uzimali krst koji je upokojeni nosio na sebi? Treba li to uciniti?

- Svako mora da ima svoj krst. Krst se nikome ne predaje, jer - krst coveka prati u grob.

Ja sam po profesiji elektronicar. S vremena na vreme mi se dogadja da me ljudi zamole da im popravim nesto od tehnickih aparata (televizori, magnetofoni, radio, videouredjaji...). Ja ne znam kada ce se ti ljudi koristiti tim uredjajima (mozda ce gledati neke serije ili nesto sablaznjavajuce)? Da li treba da odbijem da popravim te tehnicke aparate?

- Vi radite svoj posao, a za to kako ce se ti ljudi koristiti ovim ili onim tehnickim aparatima Vi necete snositi odgovornost.

Kako pravoslavni hriscanin treba da odgovori svojim vrsnjacima koji se smeju njegovom hriscanskom moralu i cednosti?

- Cutanje je - zlato. A sam zivot ce da pokaze - “ko ce zadnji da se smeje”, kako kaze jedna poslovica. Ne obracajte paznju na gluposti; prosto paznja i ne treba da se obraca na sve, a vi negujte cednost i sami cete da osetite i srecu i koliko vam je to od koristi.

Ja sam nasao jedan interesantan odgovor na pitanje kako se Ruska pravoslavna crkva odnosi prema misionarima koji propovedaju Jevandjelje u Rusiji. Crkva ih je uporedila sa izdajnicima, pa me zanima, zasto vi mislite da je Ruska pravoslavna crkva jedina dozvoljena crkva u Rusiji? Ja mislim da vi imate ista prava kao i oni!

- Covek koji se ravnodusno odnosi prema svom sopstvenom spasenju valjda i mora tako da govori, jer on i ne moze drugacije da diskutuje o Crkvi Hristovoj… Moze jedino sa pozicije coveka koji prema Crkvi nema nikakav odnos. To istovremeno svedoci i o velikom nedostatku u coveku koji tako diskutuje. “Zasto smatrate da ste vi i vasa porodica - jedino dozvoljeni ljudi u svom rodbinskom odnosu, zasto vi mislite da u vasem stanu mozete ziveti samo vi sa svojom porodicom? A ja smatram da u njoj mozemo da zivimo i ja i vas komsija… Ja imam ista prava na taj stan kao i vi, i, ja imam pravo da nasledim taj stan, koji toboze pripada samo vama” - da li su ovakvi razgovori apsurdni? Naravno da jesu! Ali to je pre svega neadekvatna analogija. Verovatno su i u Hristovo vreme Njemu dolazili ljudi sa slicnim tendencijama i govorili o tome da On - nije jedini ko govori ljudima o Bogu i cak kao Bog. Hristos nije potcinjavao ljude. On je govorio o Ljubavi i tom Ljubavlju ih je privlacio Sebi i Ocu Svome. Ali, istovremeno je govorio o vukovima i zverima, koji su dolazili da pogube Hristovo stado. O njima On govori i sada, i nikada o njima nece prestati da prica Hristova Crkva, koja upozorava na tu opasnost. A vase pravo na izbor niko nece dirati. Niko Hristu ne prilazi silom. Vi morate sami da birate s kim zelite da budete: s Hristom ili s djavolom. A ako vas Crkva stiti od neprijatelja spasenja covekovog, zar zbog toga treba okriviti Crkvu kako narusava pravo coveka? Nije li bezumno okriviti svoju majku koja sklanja ruku ubice sa svog deteta?

Zivim u “gradjanskom braku” vec devet godina i juce sam od svog druga saznao da je nas “brak” - smrtni greh. Crkva to naziva bludom. Molim Vas, odgovorite mi, kako Pravoslavna crkva tretira “gradjanski brak”?

- Naravno, to se ne naziva bludom, to je ipak porodica, iako zivi bez blagoslova Bozjeg. Crkva se ne odnosi bas prestrogo prema slicnim slucajevima i slicnim brakovima koji ni u kom slucaju nisu prepreka za ucesce u Tajni braka. Ipak, treba razmisliti ozbiljno o tome, uzeti blagoslov Crkve i vencati se.

na pitanja odgovara: jeromonah Amvrosije (Jermakov)

prevela s ruskog: Tankosava Damjanovic

preuzeto sa sajta: http://www.pravoslavie.ru

Gde su devetorica

Od samog pocetka Svog spasiteljnog dela, Gospod nas Isus Hrist privlacio je mnostvo bolesnih ljudi, koji su se nadali da ce biti dotaknuti Njegovom cudotvornom silom isceljivanja. Sva cetiri Jevandjelja opisuju slucajeve kada su slepi progledali, sakati prohodali, gubavci se ocistili i gluvi proculi… Osim sto sluze kao manifestacije Hristovog bozanstva, ti slucajevi fizickog isceljenja sadrze vaznu pouku za Hriscane svih vremena. Ovo je istinita prica o desetorici gubavaca, koju je zabelezio sv. jevandjelist Luka.

Guba je drevna bolest. Bila je poznata jos u Egiptu, 4000 godina pre Hrista, i odatle se prosirila na Svetu Zemlju. Nakon sto su je krizari preneli u Evropu, postala je jedna od najstrasnijih posasti u istoriji medicine. Pored toga sto je bila zarazna i neizleciva, uzrokovala je izumiranje tkiva, sto je dovodilo do gubitka delova tela (prstiju, usiju, nosa, cak i celih udova, nogu ili ruku) i uzasno unakazavalo svoje zrtve. Prema svetom Luki, mnogi bejahu gubavi u Izrailju u vreme proroka Jeliseja (oko 875 pre Hrista). Koliku su vaznost Izrailjci pridavali gubi moze se suditi iz cinjenice da su cele dve glave u Knjizi levitskoj posvecene “zakonu o gubavcima”. Svi koji su imali i najmanje simptome bolesti (perutanje koze, cir i upale) bili su obavezni da se jave svesteniku. Ako bi se ustanovilo da je neko oboleo od lepre, on bi bio proteran iz zajednice; njegova odeca je spaljivana, glava obnazena, morao je da pokrije usta i vice: “Necist, necist” ...Neka zivi sam, iza okola neka mu bude stan (Lev. 13, 45-46). Pogresne dijagnoze nisu bile retke, a od onoga koji se oporavio od “gube” zahtevano je da to potvrdi svestenik, koji bi obavio jednonedeljni, u tancine razradjen obred ociscenja; posle toga je izleceni ponovo bio primljen u zajednicu. Mozemo onda razumeti zasto se u Jevandjelju pridaje tolika paznja isceljenju gubavaca. Izuzevsi cudo, kakvu bi drugu nadu oni mogli imati da ce se ikad vratiti u zivot?

Dogadjaj sa desetoricom gubavaca desio se krajem Isusovog sluzenja. On je isao iz Galileje ka Jerusalimu, na putu prema Svome stradanju, kada su desetorica gubavaca, stojeci na udaljenosti, van sela, jer se ni blizu nisu smeli pribliziti zdravim ljudima, zavikali: “Isuse, Ucitelju, pomiluj nas!” Znali su da je On izlecio mnoge druge gubavce i bili su sigurni da i njih moze izleciti, samo ako uspeju da privuku Njegovu paznju. Gospod ih je primetio, ali umesto da ih dotakne i kaze: ocisti se!, kao sto je ucinio drugima (Mk. 1, 40-41), nije im dozvolio da Mu se priblize, nego ih je poslao pravo jevrejskim svestenicima. Gubavci su znali da je jedini razlog radi kojeg su morali otici svesteniku, u slucaju da su vec isceljeni - da ih svestenik primi natrag u zajednicu. Tolika je jaka bila njihova vera da nisu stali da rasudjuju ili da cekaju potvrdu svog isceljenja. Nadahnuti verom, poslusno su i bez reci krenuli kao sto im je Gospod rekao. Njihova vera je bila nagradjena: dok odlazahu, ocistise se.

Mozemo samo da zamislimo srecu koju su osetili vrativsi se u zivot; mora da su bili van sebe od radosti. Ali, nazalost, zaboravili su na Izvor te svoje radosti, na Onoga Koji je, samo trenutak ranije, bio ispred svega u njihovom umu. Tek sto se ostvario njihov najveci san, tek sto je njihova nevolja prestala, potpuno su zaboravili na svoga Dobrocinitelja. Njihovu svest najednom zaokupise druge svari.

Samo se jedan od njih, uvidevsi da je izlecen, okrenuo i iz sveg glasa poceo da proslavlja Boga; i pade pred Njega, iskazujuci Mu svoju zahvalnost. I taj bese Samarjanin (Lk. 17, 15-16).

Samarjani su bili stranci; bili su prezreni od Jevreja, koji su sebe uzvisivali kao “izabrani narod” Bozji. Evo primera kako neko ko je u odredjenom smislu smatran manje vrednim moze da se pokaze duhovno uzvisenijim. Ali ovde ima jos jedna, mnogo vaznija pouka. Na svemu zahvaljujte, jer je ovo volja Bozija (1. Sol. 5,18).

Posto se Samarjanin zahvalio, Isus se okrenuo najblizima i upitao: “Zar se ne ocistise desetorica? A gde su devetorica?”

Hristos nije izlecio gubavce da bi ih ucinio Svojim duznicima ili da bi stekao njihovu zahvalnost; On ih je iscelio iz ljubavi. Zbog cega je onda bio ozaloscen sto se samo jedan vratio da Mu se zahvali?

Gospod se neprestano brine za nase najvece dobro, da uzivamo blazenstvo vecnog zivota sa Njim, u Kojem su istinska sreca i radost. Sve do sada, Bog se koristi svakom prilikom da nas dovede u duhovnu vezu sa Sobom. Zato sto se nagonski okrecemo Bogu onda kada nam je najteze, u ocajanju, bolesti ili kakvoj drugoj neprilici, osecamo se u tim trenucima najblize zajednici sa Njim. To ne znaci da nam u patnji mora proticati ceo zivot da bismo bili blizu Bogu. Ta blizina moze da se razvije i iz osecanja duboke zahvalnosti Bogu za bezbrojna i nezasluzena dobrocinstva kojima nas On obdaruje. Propustivsi da se zahvale, devetorica gubavaca ne samo da su pokazali svoju nezahvalnost; jos gore od toga, oni su presekli svoju vezu sa Bogom koju su imali dok su osecali potrebu za Njegovom pomoci, dok su u Njemu videli jedinu nadu. Oni su bili izleceni fizicki, samo da bi se pokazali kao duhovno oboleli kada su okrenuli svoja ledja Izvoru zivota i sebicno otisli svojim putem. Samarjanin, naprotiv, kada se vratio da poda hvalu i slavu Bogu, ucvrstio je svoju vezu sa Njim i pokazao se dostojnim i duhovnog isceljenja; od deset gubavaca, samo je ovaj “stranac” ucinjen potpuno zdravim.

Mi smo brzi u zahtevima, ali smo spori u zahvalama. Ponekad cak jednostavno zaboravimo to da ucinimo, a ponekad to uzimamo zdravo za gotovo, nesvesni za koliko toga imamo da budemo zahvalni. Ucinimo sve da ucvrstimo nasu vezu sa Bogom. Nase molitve treba da ukljuce ne samo molbe i velicanje, nego i blagodarenje. Na kraju nasih vecernjih molitvi ne zaboravljajmo da se zahvalimo Bogu zato sto nam je darovao “tokom proteklog dana, miloscu Svojom, darove zivota i zdravlja” i pripisimo Njemu s blagodarnoscu sve dobro sto smo ucinili tog dana. Pamtimo da Mu se ujutro, posle ustajanja, zahvalimo za novi dan koji nam je darovao. Mi tako malo imamo toga sto mozemo prineti Gospodu za svu Njegovu dobrotu kojom nas obasipa. Ponudimo Mu barem plod nasih usana, neprestanu zahvalnost, i time ucinimo da nasa srca istinskije borave u Njemu.

svestenik Filip Blajt

prevod s engleskog: Tatjana M.

Orthodox America, br. 2, avgust 1990, svezak 10

RAZGOVOR SA RUSKIM SVEŠTENIKOM ALEKSANDROM VASILJENKOM

LJUDI TREBA DA CUJU ZA OVAJ HRAM…

Svestenik Aleksandar Vasiljenko je pravi ruski vitez. Stice se utisak da je ovog trenutka sisao sa podijuma gde je dizao tegove ili okretao polugu. Snaga kojom zraci jeste dar Bozji. Ta snaga mu je data za velike podvige - za borbu sa demonima. Mnogo posednutih dolazi kod oca trazeci pomoc. I on im pomaze, dok po hramu skacu “zabe” koje su se ko zna odakle pojavile, i lete “leptirovi” koji nestaju tu, u vazduhu… Sa ocem smo se upoznali na zasedanju Pravoslavnih lekara moskovskih, gde smo istovremeno odslusali cudom sacuvan snimak zivog govora svetitelja Luke (Vojno-Jasenjeckog), koji je jednom govorio o borbi sa necistim silama. Svestenik Aleksandar je nastavio razgovor o ovoj temi.

Oce, da li u Vasoj rodbini ima jos svestenih lica?

- U mojoj rodbini ima svestenika. Pre rukopolozenja za svestenika ja sam na Tehnickom univerzitetu predavao tehnicke predmete. Rodjen sam u Krasnojarskom kraju 1959. godine. Rastao sam u pravoslavnoj porodici. Roditelji su mi veliki vernici. Od detinjstva sam pomagao u oltaru, zatim sam postao ipodjakon kod mitropolita Krasnodarskog i Kubanskog Aleksija.

Da li se odavno bavite ovim teskim poslom?

- Blagoslov mi je dao otac Dimitrije Skuckij. Molitve za opsednute necistim silama otac Dimitrije je poceo da cita od 1968. godine. Njemu je vec 96 godina. Pre tri godine dao mi je blagoslov da ga menjam. Hteo je da vidi naslednika na svom mestu. Medjutim, ja imam blagoslov i od drugih staraca. Jos se ne bavim direktnim citanjem molitava, jer mi deca jos nisu porasla. Za njih je to strasno - demon neprestano preti, ne samo tebi, vec i tvojim ukucanima. Zato, za sada sluzim moleban bez zaklinateljne molitve. S njom je borba sa demonima jos jaca. Ali, i ovako se desavaju velika iskusenja…

Oce, koja iskusenja se najcesce desavaju?

- Naravno, gordost. Starac se moli, dao je blagoslov. U hramu demoni grme: “Aleksandre! Aleksandre! Molitvama Dimitrija ti nas izgonis!” Cesto, cesto sam to cuo. Ponekad oni sablaznjavaju i vicu kako toboze ja imam sopstvenu moc. Ali, ja znam do je to demonsko laskanje i da ne smem da zapadnem u gordost.

Da li je tesko sacuvati se od gordosti?

- Da, oni, naravno, i hvale. Ali, mora se znati da su to demonske prevare. I da se ne sablaznis. Dogadja se da u trenutku dodje misao..., ali, moras da je odbijes od sebe. Gospod je dao tu moc i Gospod u svakom momentu moze da je oduzme.

Poznato je da se mnogi kojima su citane molitve za isterivanje demona ubrzo ponovo vracaju svesteniku, i to u teskom stanju. Zasto se to desava?

- Ljudi grese opet i opet. Da li znate pricu o sedam demona koji su dosli u ociscenu kucu?

Da li vam je zao zbog gubljenja svoje energije?

- Naravno, tuzno je sto snaga odlazi. Vidite, posle takvog molebna, otac dva dana ne moze da se oporavi. Kada bi ljudi znali u kakvom se stanju nalaze! Kada citas razresnu molitvu gresniku koji ne dolazi u hram, - fizicki osecas tezinu. Dogadja se da i zabe skacu i leptiri izlecu i crni dim ide iz usta…

Licno ste to videli?

- Neka ljudu kazu.

Kako bi trebalo da se ljudi ponasaju za vreme citanja molitava za isterivanje demona?

- Prvo treba da se uzme blagoslov od svog duhovnog oca. A osnovno je - ako si dosao u hram, ne posmatraj kako vicu “zaposednuti”, vec se moli za njih i za sebe. Za vreme citanja molitava - ne otvaraj usta, ne zevaj. Sve vreme se moli. Desava se da demoni odmah ulaze u drugog coveka. Nedavno se na molebnu upravo to dogodilo: u 23-godisnjeg mladica, sportistu, usao je “ciganski” demon - mladic je odmah poceo da govori na ciganskom jeziku. Neka mesta kod coveka nisu zasticena… Da li vi znate kako izlazi demon? Demoni se u coveku skupljaju u krug i izbacuju iz coveka najslabijeg. I tako mnogo puta - posle cega se covek ocisti.

Kakva iskusenja moze covek da dozivi na ulici?

- Vi se pricescujete, za vas se u prevozu hvataju oni koji se “hrane” vasom blagodacu, poput vraca ili vestice. Potrebno je takvog coveka prekrstiti - ako ne rukom, onda ocima. To je takodje pravi krst - i delotvoran je.

Sta savetujete ljudima u porodici?

- Dete ne treba slati kod necistoga. A da li si zaboravio da si to nekada ucinio, a nisi se ispovedao… Gde si poslao svoje dete - demonima? Dobrovoljno. Roditeljska kletva je veoma strasna. Demon stalno ceka da roditelju iskoci rec kletve, jer svakom detetu najvise zla nanosi upravo prokletstvo. A ako si se uzdrzao - slava Bogu i Andjelu Cuvaru. Moras stalno da se cuvas!

Da li je strasna samo roditeljska kletva? A od drugih ljudi?

- Od drugih ljudi kletva nema takvu snagu. Medjutim, treba da znas sledece: ako si vencan, tvoji roditelji su i roditelji zene ili muza. Roditeljska kletva i od tasta i taste, svekra, svekrve takodje je teska, i ima moc.

Da li kod nas u Rusiji ima mnogo svestenika koji citaju molitve za isterivanje demona?

- Starac Naum, otac German u Sveto-Trojickoj Lavri; u Radonjezu otac Nektarij; citaju se molitve u Pskovu, otac Joanikij u Ivanovskoj oblasti, shiarhimandrit sluzi samo nocu.

A da li vi sluzite nocu?

- Da, ako dovedu ‘opsednutog’ coveka.

Da li vi lecite od bolesti?

- Posle osvecenja vode, preko krsta prelivam obolelog i covek tog momenta dobija ociscenje. Od onog sto ga muci…

Rekli ste da Vi takve ljude u hramu zapazite?

- Kada pocinjes moleban, molis Gospoda da ti pomogne - i nekako, osetis i vidis kome treba da pridjes.

Koje kvalitete treba svestenik da ima da bi tako mogao da sluzi?

Cistota zivljenja. Narod se isceljuje ne zbog toga sto je sves tenik mocan, vec po blagodati Svetoga Duha. I jos - iza svestenika stoji Crkva i Njene molitve.

Kako sebi postavite cilj u toku Vase sluzbe?

- Po milosti Bozjoj ja vidim da covek pati. Tada zelim da mu pomognem.

Molim Vas, ispricajte nam nesto o hramu u kome Vi sluzite?

- To je hram Preobrazenja Gospodnjeg: krece sa Pavelecke zeleznicke stanice u Moskvi do stanice Culjovo, posle autobusom - selo Verzilovo. To je imanje knezova Sahovskih. Ima mnogo cudesnih stvari kod nas. (...) Ikona Svetog Nikolaja Ugodnika je krvotociva. U nasem hramu cita se pomen svetom Caru Nikolaju muceniku, koji je posle vencanja isao sa caricom na put i zadrzao se u nasem hramu. Mi Caru citamo akatist. Mnogo smo se o njega ogresili. Hram je sagradjen pre 325 godina. Novac za izradu ikonostasa dao je licno Car. Zlatni krst sa krunom, kandilo sa Carevim potpisom. Imamo veoma jak izvor svetog velikomucenika Pantelejmona (destilise sljaku). Ovakav hram ljudi treba da posete.

Vladimir Meljnik

preuzeto sa sajta: http://www.cofe.ru/blagovest

Bolest dolazi radi spasenja

Gospod nam je dao neprocenjivi dar - zivot i zdravlje. I zavisno od toga kakav je nas nacin zivota, takvo ce nam biti zdravlje. Neko na to moze da odgovori kako ima ljudi koji ne piju i ne puse, u braku su verni, ne kradu, pa ipak nisu zdravi. Neverujucem coveku je to neshvatljivo. Ali coveka koji zivi duhovnim zivotom, bolest ce navesti da se zapita: “Zasto sam se razboleo, sta sam ucinio, mislio ili rekao, sta je uzrok moje bolesti?”

Kada se bolesnik obraca lekaru za pomoc, lekar, u pravilu, leci posledice - samu telesnu bolest. Medjutim, neophodno je da proces lecenja zapocne otklanjanjem uzroka, skrivenih u dusi covekovoj. Brige, uvrede, ljubomora, zavist, tuga, jad, uninije i mnoga druga pogubna dusevna stanja jesu neki od osnovnih uzroka raznih oboljenja. Uz to, kao rezultat negativnih emocija, u krvi se stvara holesterol, koji se talozi na stenkama krvnih sudova te izaziva pojavu hipertonije (visoki pritisak), oboljenja srca i krvotoka, kao i bolesti nervnog sistema.

U svojim istrazivanjima naucnici su otkrili da zavidni, zli, nezadovoljni ljudi najcesce obolevaju na bubrege i jetru; uvredljivi ljudi, koji sve primaju k srcu, najcesce na bronhije, pluca i srce; covek koji ne ume da prasta i mnogo brine o nepotrebnom oboleva od bolesti glave; ako je covek energican i prestrog - od bolesti zeluca.

Bolest se salje i svetima i gresnima. Svetima da bi se jos vise osvetili, a nama gresnima da bismo se urazumili, da bismo se ucvrstili u veri radi ociscenja nase duse, da bismo se obratili Bogu za pomoc, da bismo se neprestano molili…

Sveti Teofan Zatvornik je pisao: “Bolest nije kazna i nije znak nemilosti Bozje. Naprotiv, i ona je milost Bozja. Sve od Boga je milost; bilo bolest, bilo siromastvo, bilo kakva druga nesreca. Neka se sestra usrdnije moli Bogu, ali neka u molitvi ne govori: “Podaj mi zdravlje”, nego: “Budi volja Tvoja, Gospode. Slava Tebi, Gospode! Ako Ti je ugodno, Gospode, izbavi, ako Ti nije ugodno, neka bude volja Tvoja.” Verujem da je i bolest dobra, kao sto je dobro zdravlje.

I bolest i zdravlje Bog nam salje radi nasega spasenja. Primite stoga bolest kao od Boga vam poslanu. Znajte da blagodusno trpeci svoje bolesno stanje, vi idete pravim putem u raj. Na tom putu je tesno i tesko, ali gledajte da ne propustite put u spasenje.

Ko podnosi bolest s trpljenjem i blagodarenjem, tome ce se bolest uzeti kao podvig, cak i vise od toga.

Jedan starac je cesto bolovao. Desilo mu se da je cela jedna godina protekla bez bolesti. On se zbog toga zabrinuo i placuci govorio: “Ostavio me je Gospod moj i nije me posetio.”

Uspesno lecenje bolesnika umnogome zavisi od:

- vere u isceljenje bolesnika, od vere pacijenta u svoga lekara

- nade bolesnika u ozdravljenje (dum spiro spero - “dok disem, nadam se"). Tu nadu u srce pacijenta mora usaditi njegov lekar i stalno je podrzavati

- ljubavi lekara prema pacijentu, kao i pacijenta prema lekaru.

Otuda je jasno da uspesno lecenje zavisi od istovremenog delovanja i na dusu i na telo bolesnika. Ako lekovima lecimo posledicu - bolest tela, ne uklanjajuci uzrok oboljenja - bolest duse, onda cemo bolest iz jednog organa isterati u drugi.

Isceljenje duse zapocinje s pokajanjem, sa svescu o tome sto je uzrok bolesti. Bolest - to je milost Bozja koja ceka pokajanje i obracenje. Prema tome, bolesnik pre svega drugog treba da pocne s ociscenjem od greha i pomirenjem svoje savesti s Bogom. Time se otvara put za blagotvorno dejstvo lekova. Jedan znameniti lekar (u Rusiji, nap. prev.) nije pristupao lecenju bolesnika sve dok se ovaj nije ispovedio i pricestio Svetim Tajnama. I sto je bolest bila teza, on je bio odlucniji u tom svom zahtevu.

U isceljivanju bolesnika narociti znacaj ima jeleosvecenje. Ova Sveta Tajna potice jos iz apostolskih vremena. Dobivsi od Gospoda Isusa Hrista vlast da u vreme propovedi isceljuju svaku bolest i nemoc, apostoli “pomazivahu uljem mnoge bolesnike, i iscjeljivahu” (Mk. 6, 13). Narocito podrobno o ovoj Tajni govori apostol Jakov: “Boluje li ko medju vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavsi ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere ce spasti bolesnika, i podignuce ga Gospod; i ako je grijehe ucinio, oprostice mu se. Ispovijedajte pak jedni drugima sagrjesenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je mocna usrdna molitva pravednika” (Jk. 5, 14-16).

U Svetoj Tajni jeleosvecenja oprastaju se coveku oni gresi na koje je on zaboravio. Kada se bolesnik pokaje za svoje grehe i bude miropomazan, moze dostojno da primi Sveto Telo i Krv Hristovu.

Gospod popusta bolesti na nas radi ociscenja nasega srca, zato je vazno da tada primimo tu bolest kao blagodat, kao znak da nas Gospod nije ostavio!

U secanje mi dolaze recenice iz duhovnog zavestanja “To od Mene dolazi” jeroshimonaha Serafima (Virickog): “Ako te je zadesila teska bolest, privremena ili neizleciva, i ti si se nasao prikovan za svoju postelju - to od Mene dolazi. Jer zelim da ti Mene jos dublje upoznas, u svojoj nemoci telesnoj, i da ne ropces zbog ovoga iskusenja koje ti saljem, i ne nastojis da proniknes u Moj plan o spasenju dusa ljudskih raznim putevima, vec da smireno i poslusno priklonis svoju glavu pred Mojom brigom o tebi. Ako si mastao o tome da za Mene ucinis neko posebno delo, a umesto toga si legao u bolesnicku postelju i onemocao - znaj da i to od Mene dolazi. Jer ti bi bio zauzet svojim delom i Ja ne bih mogao da privucem tvoje misli k Sebi, a Ja zelim da te naucim najdubljim mislima i naukama Mojim, da bi Meni posluzio. Hocu da te naucim da shvatis da si - nista bez Mene.”

O moralnom znacenju bolesti Teofan Zatvornik pise sledece: “Trpite blagodusno vasu bolesljivost i zahvaljujte Bogu za nju… jer da nje nema vi biste, moze biti, ispravno hodili, a ovako i sedite i hodite kako treba. Druga korist od nje je sto biste, da ste zdravi i da se stvarno zelite truditi na svome spasenju, morali drzati stroge postove, bdenja, duga molitvoslovlja, stajanja na crkvenim sluzbama i druge podvige, a sada se sve to zamenjuje trpljenjem bolesljivosti. Trpite, a za ostalo ne brinite. Samo pazite na dusu. Duhovna strana je kod vas nedirnuta, sledstveno tome, vi ste duzni da sluzite Bogu u svoj punoti: sa trezvenjem i budnoscu, da imate duh skrusen i smiren, prebivate u umno-srdacnoj molitvi, odgonite pomisli, cuvate krotost, ne osudjujete, s radosnima se radujete, s briznima brinete, secate se Boga i smrtnog casa… I eto vam spasenja.

Sve je od Boga, i bolesti i zdravlje, a sto je od Boga sluzi nasemu spasenju. Tako i ti primaj svoju bolest i blagodari Bogu sto brine o tvome spasenju. A na koji ti nacin ono sto Bog salje biva na spasenje, to ne treba da ispitujes, jer je lako moguce da neces ni doznati.

Bog salje jedno za kaznu - kao epitimiju, a drugo - za urazumljenje i opomenu; jedno da bi izbavio iz bede u koju covek upada kad je zdrav, a drugo da bi covek pokazao trpljenje i zasluzio vecu nagradu; jedno da bi se ocistio od strasti, a nesto drugo iz kakvih drugih razloga.

A ti, kada se secas greha, govori: “Slava Tebi, Gospode, sto si mi odredio epitimiju.”

...Nije greh leciti se, mada je bolest od Boga, jer i znanje lekaru Bog daje i lekove je Bog stvorio. Prema tome, ako pribegavas lekaru i lekovima, neces pribeci necemu sto je izvan Bozjih puteva i promisli. ...

U bolesti se ucite smirenju, trpljenju, blagodusju i blagodarnosti Bogu. To sto dolazi nestrpljenje - to je ljudski. Kada dodje, treba ga odgoniti. A osecanja tegobnog polozaja i treba da bude, da bismo imali sta da trpimo. Ako ne osecate tegobu, onda ni trpljenja nema. No kada naidje osecanje tegobe praceno zeljom da je se resimo, tu nema nicega gresnog. To je prirodno osecanje. Greh nastaje onda kada se dusa predaje netrpeljivosti i postaje sklona roptanju. Ako je doslo takvo cuvstvo, treba ga odbaciti. A Bogu zahvaljivati…

Bolest smiruje, umeksava dusu, i olaksava njene tegobe.

Postoje bolesti od kojih Bog ne dozvoljava ozdravljenje kada vidi da je ta bolest za spasenje potrebnija nego zdravlje.

Hriscansko Pravoslavlje je bogato primerima kada je posle pokajanja dolazilo do isceljenja bolesnoga (po njegovoj veri i po molitvi svetitelja na kojemu je bila Bozja blagodat isceljivanja, ili od mostiju prepodobnih svetitelja).

Hristovi ucenici su se javili svetu i pokazali razlicite nacine sticanja blagodati Duha Svetoga, oznacivsi razne epohe u istoriji Crkve. U svetiteljima je sredotocje duhovnog zivota koje se nejednako pokazuje u razna vremena i u raznim narodima. I Duh Sveti na razne nacine govori kroz Bozje izabranike. Izvor vecnog zivota i blazenstva pravednih je - jedan, ali su dejstva Bozja, koja uzdizu dusu k bogolikosti - mnogostruka.

Glavni iscelitelj duse i tela oboleloga jeste sam Gospod Bog. Kroz veru i pokajanje, On je nemocne lecio i vec upokojene vracao u zivot.

Apostol i jevandjelist Luka bio je lekar. Sveti Kozma i Damjan, besrebrenici, iskusni lekari, stekli su blagodat Duha Svetoga i dar lecenja; silom molitve lecili su dusevne i telesne bolesti. Sa zarkom ljubavlju za Boga i bliznje braca su sluzila svima potrebitima. Od bolesnika nisu uzimali platu, strogo se drzeci Bozje zapovesti Gospoda nasega Isusa Hrista: “Na dar ste dobili, na dar i dajite” (Mt. 10, 8). Slava Sv. Kozme i Damjana nadaleko se cula i ljudi su ih nazvali besrebrenici. I nakon smrti cinili su mnoga cudesa. NJima se posebno mole u slucaju boginja, te kao pomagacima u bracnom zivotu.

Sveti velikomucenik i iscelitelj Pantelejmon posvetio je svoj kratki zivot stradalnicima, bolesnicima, uboznicima i siromasima. I on je besplatno lecio sve koji su mu dolazili, isceljujuci ih imenom Isusa Hrista. Posecivao je suznje u prepunim tamnicama i lecio ih od rana. Zavidni lekari su ga prijavili te je bio podvrgnut strasnom mucenju i posle toga pogubljen. Kada su muceniku odsekli glavu, iz rane je poteklo mleko. Maslina, za koju je svetitelj bio svezan, u trenutku njegove smrti sva se prekrila plodovima. Izvrsenju kazne su mnogi prisustvovali, i potom poverovali u Hrista. Telo svetoga je baceno na lomacu, ali je u vatri ostalo citavo, pa su ga hriscani sahranili. Svete mosti velikomucenika Pantelejmona su u cesticama rasejane po celom hriscanskom svetu; njegova cesna glava nalazi se na Svetoj Gori, u ruskom Sveto-Pantelejmonskom manastiru.

Sv. velikomucenik Pantelejmon se u Pravoslavnoj crkvi postuje i kao pokrovitelj vojnika. Zapadni hriscani postuju ga kao zastitnika lekara. Veza izmedju ovih svetiteljevih dvaju pokroviteljstava jasno je vidljiva u tome sto vojnici cesce od drugih bivaju ranjavani i najvise trebaju lekare-iscelitelje. Upravo zbog toga i hriscani, koji vode duhovnu borbu, takodje pribegavaju ovome iscelitelju i mole ga da isceli rane dusa njihovih.

Sveti i blazeni Agapit, besrebreni lekar, bio je monah Kijevsko-Pecerskog manastira. Lececi bolesne zelenjem od svoje hrane, skrivao je svoju svetost. Nemocni su mislili da ih leci lekovitim biljem, a on ih je isceljivao svojim molitvama.

Arhiepiskop Luka, kojem je svetovno ime bilo Valentin Feliksovic Vojno-Jasenjeckij, bio je hirurg i nosilac Staljinove nagrade I. stepena za strucnu razradu novih hirurskih metoda lecenja gnojnih rana i upala, sto je izlozio u naucnim radovima “Izlaganje o hirurgiji gnojnih rana” i “Kasno odstranjivanje inficiranih rana nanesenih vatrenim oruzjem”. U svojoj knjizi “Duh, dusa i telo” arhiepiskop Luka razmatra teoriju akademika I. Pavlova o visoj nervnoj aktivnosti. Godine 1996. Sveti sinod Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijarsije doneo je odluku o proglasenju visokopreosvecenog arhiepiskopa Luke mesno-postovanim medju svetima i ispovednikom vere.

U slucaju da zajedno s nama zivi bolesnik, to iskusenje nam je Gospod dopustio prizivajuci nas milosrdju, sastradanju i ljubavi.

Kada je umirao prepodobni Dositej, njegov nastojatelj ga je ispratio ovim recima: “Cedo moje, idi s mirom Gospodu i moli se za nas pred Prestolom Njegovim.” Bratstvo manastira u kojem se podvizavao Dositej sablaznilo se ovim nastojateljevim recima i pocelo da ropce na Dositeja, jer su svi znali da se prepodobni nije odlikovao strogim postom ni molitvenim bdenjem, da je cesto kasnio na bogosluzenja ili ponekad sasvim izostajao. Kad je nastojatelj saznao za ova prigovaranja, sabrao je bratiju i sve okupljene upitao: “Kada me crkveno zvono zove u hram Bozji, a na brizi imam brata koji strada, sto da radim? Da ga ostavim nezbrinutog i odem u crkvu ili ostanem u keliji i utesim brata?” Odgovorili su mu da Gospod u tom slucaju pomoc stradalnom bratu prima za istinsko bogosluzenje. Sledece pitanje je bilo: “Kada moje snage oslabe od posta i ne mogu da sluzim stradalnom, mogu li da se okrepim hranom, da bih neumorno sluzio bratu, ili da nastavim da postim bez obzira sto bi radi toga potrpeli bolni?” Monasi su odgovorili: “Preterani post u takvom slucaju ne bi bio toliko ugodan Bogu, koliko brizno staranje o bratu.” “Vi pravilno prosudjujete”, rekao im je nastojatelj, “pa zasto onda osudjujete brata Dositeja koji je, po poverenom mu poslusanju, tako brinuo o bolesnima, pa zato nije uvek postio kao ostali? I sami ste bili svedoci s kakvim je usrdjem, s kakvom revnoscu pazio na bolesne, s kakvom je ljubavlju ispunjavao njihove zahteve, cesto i neopravdane. I ko od vas moze reci da je nekad od njega cuo ropot na trudove ili na umor?”

Takvo je bilo bogosluzenje prepodobnog Dositeja.

Da bi iscelio nase duse, Gospod na nas popusta telesne bolesti. Zato bi trebalo da uvek pamtimo reci: “I to od Mene dolazi...” I da trpimo bez roptanja.

Tamara Gromova

prevela s ruskog Dana B.

Spasite nasi dusi!, br. 4(19), 2000., str. 16-18

Pasivni ateizam

Pojam pasivni ateizam u sebi skriva paradoks svakodnevnog zivljenja vecine, formalno, vernog naroda. Ma koliko bio na prvi pogled nelogican i neprimetan, nepostojeci, pasivni ateizam ustvari predstavlja pojavu toliko primetnu da je mi svestenici kao problem u svom apostolskom radu i ne primecujemo, jer nas ona sa svih strana okruzuje bas kao i vazduh.

Prostije receno, pojmu pasivni ateizam, kada je rec o, po formi, vernom narodu najbolje odgovara izraz sustinska nezainteresovanost za veru i stvarna otudjenost vernog naroda od sabornog, podviznicko-liturgijskog nacina zivljenja u Crkvi. Najveci deo vernog naroda svoj zivot u Crkvi zasniva i ispunjava na nivou folklorno-istorijskog odnosa u kome je dovoljno znati kada je krsna slava koju su slavili nasi dedovi, kada je prva nedelja posta kada valja da se ne jede mrsna hrana da bi se pricestilo - “jer se valja”. Zatim je dovoljno po istom principu znati kada su Bozic, Veliki Petak i Vaskrs sa svim propratnim narodnim obicajima. Neophodno je dalje obratiti paznju i na dane kada se slave veliki Srbi svetitelji, npr. Sveti Sava ili kad je Vidovdan. Posmatrano kroz prizmu folklorno-istorijskog odnosa prema veri, takodje se i sve molitve, kao i samo Sveto Pricesce, shvataju kao, iako najsvetiji, ipak samo narodni obicaj, narodna tradicija.

Praznici postaju izgovori za cisto svetovna praznovanja i veselja, bez zelje da se dublje udje u njihov spasenjski smisao i, kroz njih, molitveno sazivljenje sa Hristom Bogocovekom, Koji je temelj svega.

Post je kod jednog dela naroda shvacen ne kao vreme pokajanja, vec kao forma neophodna za odrzavanje telesnog zdravlja, poput dijete, na cijem kraju stoji Pricesce kao gest dobre volje covekove prema Bogu. Samo se u tragovima moze naci svest da je krsenje posta greh, i to samo po pitanju posta neposredno pre Pricesca. Nema zelje da se istraje u preumljenju, vec se samo zadovoljava forma radi opravdavanja veselja bez Boga. U ne tako davnoj proslosti u vecini slucajeva svadbeno veselje je bivalo radi vencanja, sada je obrnuto, pa je vencanje samo lep ukras na porodicnom veselju. Ukras koji se po sili obicaja mora ispostovati. Tako je dobrim delom i kod krstenja, opela, parastosa i krsnih slava. Forma obicaja i zakona je zadovoljena, tako da mnogi od nas svestenika, zadivljeni spoljasnjim sjajem transparentne poboznosti, u vecini slucajeva kasno primetimo ono sto cuci iza maske poboznosti koja nam se pokazuje.

Dogadja nam se da u crkvi vencavamo pagane i da za ljude potpuno tudje blagodati Duha Svetog i zajednici svetih pevamo “Sa svetima upokoj...” To je otuda sto se zivot u Crkvi shvata i dozivljava kao nesto sto moze biti ostvareno u potpunosti i bez stvarne vere u Hrista Bogocoveka i mimo Crkve kao Njegovog Bogocovcanskog organizma. “Nase vreme je vreme sveopste sekularizacije (posvetovnjacenja). Ona se ne moze svesti na puki teorijski “progon” Boga na Nebo, kao sto mnogi danas uce, ona se sastoji u otpadanju od duhovno-terapeutskog metoda Crkve, tj. od iskustva ociscenja, prosvetljenja uma i obozenja kao stupnjeva duhovnog zivota”.

Na taj nacin formalno verujuci, pasivni ateisti, sebi oduzimaju mogucnost izbavljenja od greha i smrti, jer se svode na granice vremena i prostora bez Hrista Koji jedini pobedi smrt. U nama savremenom veku, kada se govori o obozenju coveka i njegovog zivljenja, onda se obozenje shvata kao sjedinjenje i zajednica sa Hristom, ali u jednom sasvim apstraktnom smislu. Medjutim, niko ne moze zadobiti zajednicu sa Hristom bez asketskog zivota, koji jeste zivot ociscenja, prosvetljenja i obozenja.

Imajuci u vidu sve napred receno dolazimo do jednog bolnog, ali tacnog zakljucka. Prosto nam se namece cinjenica da je u Crkvi, bogocovecanskom organizmu koji u svetu objavljuje Hrista Spasa Koji osmisljava sve vidljivo i nevidljivo, u velikoj meri zanemarena unutrasnja misionarska delatnost. Ocigledna nezainteresovanost vernih za dublje upoznavanje vere pravoslavne u velikoj meri ima korena u nedostatku volje kod svestenika da im pokazu licnim primerom kako je moguce sada i ovde ziveti punim hriscanskim zivotom. Umesto da budemo grad koji na gori stoji, mi duhovni pastiri pre podsecamo na so koja je obljutavela i izjednacila se sa sivilom svakodnevice. Formalno vrsenje bogosluzenja bez osecaja za svetost istog, uz mnoga skracivanja i preskakanja molitvi, nas svestenike sa vernim narodom umesto da uzvodi ka molitvenom sazivljenju sa Hristom i svim svetima nizvodi ustvari u prelest, u kojoj se takvo nazovi bogosluzenje pretvara u demonosluzenje. To je otuda jer nema osecaja, a ponekada, bojim se, i vere da je Hristos tu sa nama i u nama. Neretko se trebe za potrebe vernih poput krstenja, vencanja, opela i dr. od strane svestenstva obavljaju i dozivljavaju kao magijski cin kojim se ispunjava forma neophodna za automatsko delovanje blagodati na coveku, a svestenik za to dobija materijalnu nadoknadu. Blagodat, koja je neotudjiva od svakog bogosluzbenog cina, ostaje pretrpana narodnim, cesto i cisto nehriscanskim obicajima i ritualima, jer sa njom ne sadejstvuje i svestenicka pouka i objasnjenje koje prosvetljuje tamu neznanja kod vernika. Umesto da na svakom mestu i trenutku narod uzdizemo ka Hristu, neretko se precutno stapamo sa onim sto narodna dusa po inerciji cini trazeci Boga.

Reci propovedi u Crkvi nam cesto, ako uopste ima propovedi, zvuce prazno i lice na otaljavanje posla, jer im ne sleduje i primer licnog zivota. Ne moze se verni narod leciti od sujeverja, a da se pri tome citaju nepostojece molitve koje verni traze po nalogu vracara da im se citaju u crkvi. Kako je moguce ukazivati na svetinju braka ukoliko se u privatnom zivotu odobrava i afirmise predbracno i vanbracno sazivljenje muskarca i zene?

Evidentna je nezainteresovanost dela svestenstva za stvaranje i odrzavanje dubljeg duhovnog odnosa sa parohijanima preko Svete Tajne ispovesti i duhovnog ocinstva. Kao da zaboravljamo na cinjenicu da cemo Hristu Bogocoveku poloziti racun za poverenu nam dusu. Osnovni poziv na pokajanje i medjusobnu ljubav i prastanje vrlo retko se cuje u nasim govorima po crkvama i drugde, gde kao svestenici moramo i trebamo biti. To ne cudi, buduci da je i izmedju nas svestenika sveta tajna pokajanja i medjusobnog sazivljenja u ljubavi Hristovoj malo zastupljena, kao i poslusnost duhovnom ocu, ako ga makar i formalno imamo. Sveta tajna ispovesti pretvorena je u nesto rezervisano za one koji ne mogu da umru jer su mozebiti mnogo gresni ili pak za one koji nemaju pametnija posla. Isto je i sa Svetim Pricescem, koje se sa jedne strane strogo vezuje za odredjene dane kada je “jedino dozvoljeno” pricescivati se, a sa druge strane postoji shvatanje po kome se moze pricescivati kad ko hoce bez obzira na eventualnu sablazan kod onih drugih i obratno. Dozvoljavamo sebi luksuz da nam se verni dele na Pavlove, Apolosove ili Petrove zaboravljajuci da je Hristos blagovoljenjem Oca i silom Duha Svetoga jedini zivotodavac za pokajane ljudske duse. Kao da ne postoji stvarna zelja da verne privedemo Hristu i kao da nam je blagodat svestenstva nametnuto breme koje je tesko nositi. I jeste tesko, ne zato sto Hristov jaram nije lak, vec zato sto najpre ne istemo Carstvo Nebesko da bi nam se sve ostalo dodalo. Najcesce radimo suprotno, ali Bog je milostiv i dugo trpi, ne zeleci na silu da nas privodi k Sebi bez obzira sto ponekada ispada da covek zivi samo o hlebu, a ne zivi samo o hlebu.

Iskusenja u svakodnevnom zivotu su velika i sa svih strana salecu i saplicu nas svestenike u podviznicko-liturgijskom svedocenju Hrista. Demon nam na hiljade opravdanja i izgovora nudi za malodusnost, za gomilanje cisto zemaljskog blaga i za medjusobna trvenja i nezinteresovanost za verne. Medjutim, neophodno je ne samo verovati u Boga, nego i verovati Bogu da je realno i uvek sa nama, bas kao sto su to cinili i Apostoli i Sveti Oci, jer ista je blagodat na nama kao i neprijatelj pred nama. Neprijatelj koji je pobedjen i nemocan ukoliko smo mi mocni u veri Hristovoj. Po recima Svetog Simeona Novog Bogoslova, najveci jeretik je onaj ko govori da je nemoguce ziveti zivotom Svetih Otaca i u ovom vremenu imajuci pri tome u vidu stvarno i stalno Hristovo prisustvo i dejstvo sa nama u sve dane do svrsetka veka.

Da li smo mi sa Hristom ili mimo Njega to od nas zavisi, bas kao sto od nas zavisi nase odredjenje da li cemo biti i ostati borci za punocu rasta covekovog u Hristu ili cemo sebe pretvoriti u agregate pasivnosti i mrtvila forme i obicaja. Sama forma bez sustinskog pronicanja u razloge postojanja coveka i sveta ne predstavlja nista. Da bismo prosli dubinu rajskog stanja, nadisli trenutak i samog stvaranja sveta i coveka i kao slobodni bogovi po blagodati Hristovoj stali pred presto Oca naseg vodjeni Duhom Svetim Gospodom Zivotovornim neophodno je da svojim podvigom, recima i delima, preteknemo krila i glas andjela u slavljenju Gospoda. Samo na taj nacin moci cemo da budemo malo manji od andjela slavom i cascu ovencani. Svestenik u ovom svetu nije graditelj i utvrditelj svetskog, vec rusitelj i unistitelj sveta bez Boga sveoruzjem Hristove LJubavi koju poseduje Pastir Dobri radi svih i za sve nas.

Samo unutarcrkveno pokajanje, ali prvo kod nas svestenika, moze od Crkve oterati pasivnost i nezainteresovanost za spasenje od greha i smrti; drugog puta osim puta smrti za greh i gorde samozadovoljnosti nam nema ako smo spremni da sami sebe i jedni druge sa svima svetima Hristu Bogu predamo.

Kazna nad nerođenim

Svugde slusamo rec “mir”, ali je to laz. To je gnusno licemerje. To jedna od zverskih grimasa savremenog civilizovanog sveta. Oko nas se vodi rat, neprekidan i zestok, gde nema ni primirja ni svrsetka, gde nema pobednika i pobedjenih, vec samo dzelati i njihove zrtve. Taj je rat zahvatio ceo svet, a narocito one drzave koje se ponose svojom civilizacijom, kulturom i progresom. Taj rat je necovecna, metodicna borba, genocid, koji nema precedenta ili poredjenja u savremenoj istoriji covecanstva. To je rat roditelja protiv svoje dece. To je rat u kome se liju potoci krvi, u kome je ubistvo spregnuto sa mucenjem. To bojiste, koje svake godine odnosi mnoge desetine miliona zrtava sa licemerjem, karakteristicnim za danasnjeg coveka, iz nekakvih razloga ne naziva se svojim pravim imenom, stratistem nevinih i nezasticenih, sadizmom, ozakonjenim pravom na ubistvo i zlocinom, vec skriveno, maglom zamaskiranim i besavesno licemernim terminom abortus. “Izbacivati napolje”, kao da je rec o nepotrebnom otpatku koji se izbacuje iz kuce na djubriste, a ne o zivom stvorenju, detetu. U bivsem Sovjetskom Savezu godisnje se vrsilo 7-8 miliona abortusa, registrovanih u medicinskim ustanovama. Broj tajnih abortusa je neizmeran. Ogroman broj zrtava je odneo II svetski rat, no u proseku, za to isto vreme, dece ubijenih od strane roditelja bilo je mnogo vise nego vojnika poginulih na frontu. Ta tamna strana zivota savremenog covecanstva jasno pokazuje da se civilizacija pretvorila u eskalaciju surovosti. Mi cujemo pozive na mir, ali oko nas ne da se nastavlja, nego i raste krvavo vojiste koje je po kolicini zrtava prevazislo sve invazije Huna i Mongola, a po surovosti nadmasuje tirane i dzelate u konc-logorima i gulazima. Zrtava tog nevidljivog rata je vise nego svih ratova zajedno uzetih, od svih ubistava i kazni. Tim zlocinom precrtava se sve, ne samo Bozji Zakon, nego i ljudsko pravo. Vec od momenta zaceca obrazuje se zivi organizam, koji u sebi nosi sav potencijal ljudske licnosti. Eksperimentalno su dokazane slozene i ciljne reakcije ploda prema sredini koja ga okruzuje. To stvorenje poseduje osecaj bola i zelje za zivotom.

Ozakonjenje abortusa obezvredjuje sve moralne i pravne kodekse, ciji je cilj zastita ljudskog zivota. Nas prvi zakljucak: plod kao ljudska licnost treba zastitu, plod kao ljudska licnost nije za unistavanje. Principijelna razlika izmedju ubistva ploda i drugih vidova ubistva ne postoji. Pravo ili nekaznjivost abortusa ispunjava roditelje pravom koje ne pripada ni jednom coveku, pravom tiranina, koji moze po svom uverenju i proizvoljnosti ostavljati u zivotu ili ubijati svoje podanike. Nekaznjivost abortusa, otsustvo moralnih i pravnih zakona zastite ploda i njegovog neotudjivog prava na zivot cine licemernim i besmislenim sve deklaracije o zastiti dostojanstva i slobode coveka.

Ubistvo nezasticenog je najpodliji, najmrskiji vid ubistva, pa zato roditelji resivsi se na ubistvo nezasticenog mladenca mogu, pri sticaju okolnosti, uciniti bilo koji zlocin. Aforizam drevnih sudija je glasio: “Bolje je opravdati deset krivih nego kazniti jednog nevinog.” Ovde se nevini kaznjava smrcu, pri cemu se sadisticki kida na komade.

Nekada se nije pruzala ruka dzelatu i nije se sedelo za istim stolom, a savremenim dzelatima - prema roditeljima koji ubijaju decu i lekarima, koji mozda i nesvesno u ovom slucaju postaju profesionalni ubice - javno mnjenje ne iskazuje neslaganje. Znaci, celo drustvo ucestvuje u ubistvima. Duznost lekara je da pomaze, cak i neprijatelju, dok u ovom slucaju postaje podoban najamnom ubici.

Ubistvo mladenaca je zlocin protiv Bozanskog i ljudskog prava, protiv same ideje porodice i supruznistva, protiv same ljudske prirode, protiv svog naroda i celog covecanstva. Ubistvo dece je zgusnuti egoizam, surovost, kukavicluk i licemerje.

Porodica je po hriscanskom ucenju mala domaca crkva, a abortusi je pretvaraju u razbojnicku jazbinu. Porodica je uzajamna pomoc i opste pravo u prolaznom i u vecnom zivotu, a u ovom slucaju ljudi uvlace jedan drugog u prestupnistvo, u moralnu pogibao: umesto druzenja i potpomaganja, postupaju jedni prema drugim gore od najljucih neprijatelja. Porodica je uzajamna ljubav. Moze li se voleti ubica svog deteta, cak i ako su oba roditelja krivi za to? Zlocin i ljudska krv nikada ne ujedinjuju, vec samo razjedinjuju, pa je zbog toga i broj razvoda jednak broju abortusa. Ubistvo mladenca profanise slozene i razgranate medjusobne odnose supruznika, svodeci ih samo na seks, koji ne moze dati ni srecu, ni dusevnu toplinu; na kult nasladjivanja, u kome postoji nesto surovo i bezobrazno.

Dokazano je da deca nasledjuju ne samo fizicke osobine, vec i odredjene dusevne kvalitete svojih roditelja. Emotivni zivot roditelja odrazava se prilikom nasledjivanja i prelazi u vidu predodredjenosti na decu. Roditelji koji su se odlucili na ubistvo deteta, vec su u svoj genetski fond uneli predodredjenost za ubistvo, koje ce obremeniti psihiku buduce dece, a ponekad se dusevno svojstvo predaje indirektno, to jest kroz pokolenja. Zbog toga roditelji koji su se resili na ubistvo svog deteta vrse zlocin ne samo nad njim, vec i pred decom koju su ostavili u zivotu. Roditelji koji su predali svojoj deci potencijal surovosti i podsvesnog stremljenja ka ubistvu, cesto i sami postaju zrtve zestine svoje dece i cude se odakle, po njihovom misljenju, takva nepravda.

Za hriscanina, ubistvo mladenaca je ne samo moralni pad i degradacija coveka, vec i strasan duhovni bezdan. U Bibliji pise: “Ne ubij”. Ta zapovest je nepromenljivi uslov saveza coveka sa Bogom. Pri narusenju zapovesti, covek jednostrano raskida savez, on ostaje bez Boga…

U Kartageni je postajao idol po imenu Moloh. Bio je napravljen od bakra i srebra. Unutar njega je lozena vatra do usijanja. Na ispruzene ruke idola polagali su decu koju su roditelji dobrovoljno prinosili. Ubistvo deteta racunalo se za najvecu zrtvu demonu. Da bi prigusili decje krike, zreci su svirali, pevali i igrali. Moloh je vazio za idola bogatstva. I sada tom demonu bogatstva (nasladjivanja) i hedonizma prinose na zrtvu decu. Neki se pravdaju i govore: “Ucinili smo to iz nuzde.” Paradoks je u tome da su brojnije porodice siromasnih nego bogatih. Istrebljenje hananejskih plemena psalmopevac David objasnjava Bozjim karanjem za prinosenja ljudskih zrtava. U vesticijim i magijskim ritualima srednjeg veka, kulminacija je bila ubistvo mladenca, pa se zbog toga, sa misticke tacke gledista, abortus moze posmatrati kao nesvesno poklonjenje demonu, kao opstesvetska hekatomba (masovna ubistva) u cast boginje Hekate, boginje carodejstva i smrti koju izobrazavaju obmotanu zmijama. To je nesvesno prizivanje demona - i demon se neodvojivo nalazi sa takvim ljudima.

(II)

Za vreme rata izmedju Engleza i Francuza, koji se zvao i stogodisnji, jedan od najuspesnijih vojskovodja Francuske bio je baron de Re. Zivot ovog coveka licio je na strasnu pricu, ali na nesrecu i na stid covecanstva, to nije prica niti kosmarna legenda, vec istina zabelezena u sudskim spisima i istorijskim hronikama.

Kao dete ostao je bez oca, a majka ga je ostavila na brigu dedi. Dobio je najblistavije svetsko obrazovanje, ali bez ikakvih moralih osnova. Vec sa 25 godina postao je marsal Francuske i blistao je ne samo vojnim podvizima, no i svojim prefinjenim vaspitanjem, manirima, poznavanjem umetnosti i filosofije. Nasledio je ogromno imanje i njegov dvor se u raskosi poredio sa kraljevskim. Iz svih krajeva Francuske slivali su se potoci gostiju. U njegovim zamcima nalazili su skloniste i nesebicnu pomoc muzicari, pesnici, umetnici i trubaduri. No, takav zivot nije mogao dugo trajati. Sanduci sa blagom poceli su da se prazne.

U to vreme upoznao se sa magom-alhemicarem, koji mu je obecao da ce postati jos bogatiji nego sto je bio: otkrice mu tajnu pravljenja zlata od ljudske krvi. Alhemicar je pred de Rea postavio uslov; da proda svoju dusu djavolu, bez cega nije moglo biti uspeha. De Re je ispunio uslov alhemicara. Uhvatili su desetogodisnjeg decaka, kome su prvo odsekli desnu ruku, zatim izbili oci i izvadili iz grudi jos uvek pulsirajuce srce. Krvlju tog srca de Re je napisao potvrdu da predaje svoju dusu demonu. Posle toga su baron i mag otpevali svecanu pesmu satani. De Re je isterao iz dvorca zenu i kcer. Omrzao ih je tako da ih je zatocio u jednom od udaljenih zamkova. Posle toga, zajedno sa carodejem, pristupio je magijskim eksperimentima. U okolnim selima pocela su da nestaju deca. Nestajala su bez traga i bespovratno.

Nepogresivi majcinski instinkt ukazivao je na baronov zamak, koji se uzvisavao nad ravnicom kao ogromna, mracna grobnica. Baron je mislio da ce sve proci nekaznjeno, osim sto ga je povremeno mucila savest. U tim trenucima je hteo da za ostatak novca podigne sabor, ili da primi monaski postrig, ili da obilazi kao bedna lutalica sveta mesta. No, ti porivi su bez traga prolazili i on se opet predavao ubistvima dece koje je vrsio sa nevidjenom surovoscu i sadizmom.

Na kraju su glasine dosle do mesnog episkopa. Pozvao je barona na sud, ali se ovaj nije pojavio. Episkop se obratio kralju i vojska je jurisom zauzela dvorac. U tajnim sobama i podzemnim prostorijama nadjeno je mnostvo skeleta i unakazenih decjih leseva, a takodje i posuda napunjenih decjom krvlju.

Na sudu je baron sve priznao; 700-800 dece je bilo zverski ubijeno. Sud ga je osudio na lomacu. Pred smrt, osudjeni je sa suzama u ocima molio za oprostaj roditelje dece i molio je Boga da mu da pomilovanje. Zajedno sa njim spaljen je i alhemicar, koji smejao nad suzama barona, kao njegovoj slabosti, i umro je proklinjuci Boga.

Kada citas o zlocinima de Rea, zelis da mislis da je to samo kosmarna legenda ili san, no to je java. Jos strasnije je sto zlocine de Rea nastavljaju one koje treba da postanu majke. Njima ne kradu decu satanisti, vec same kradu svoju decu od Boga. Ubijaju ih sa takvom surovoscu kao sto je radio baron koji je prodao dusu djavolu. Ubijaju uglavnom zbog zemno-materijalnih racuna, tj. i oni hoce da pretvore u zlato krv svoje dece. Ukoliko se neki i kaju zbog zlocina, kao de Re pred lomacom, vecina zivi i umire bez pokajanja, sa surovo hladnim srcem, kao ucitelj barona.

Umiru odrekavsi se Boga, zato sto se krv deteta, neumivena pokajanjem, pretvara u ognjenu reku koja u vecnosti deli ubice od Boga.

Ni jedna zivotinja, ni jedan gmizavac, ni zmija, ni skorpion ne ubijaju svoju decu zbog naslade. Covek epohe civilizacije, prosvecenja i humanizma, prevazisao je po surovosti sva stvorenja koja zive na zemlji, postao je nemilosrdniji od zmija i skorpiona. Dok ubistvo dece ne bude objavljeno najvecim zlocinom i stavljeno van zakona, dotle ce svi pozivi na mir i pravednost biti samo maska na licu ljudozdera. U hagiografskoj literaturi opisan je primer najdubljeg moralnog pada koji se dogodio sa otselnikom, po imenu Jakov. On je, pijan, ucinio tri greha: preljubu, ubistvo, a zatim je sakrio les svoje zrtve, lisivsi je hriscanskog pogreba. U tom zitiju je takodje opisan neobican podvig pokajanja, koji je na sebe nalozio taj pavsi podviznik, odgurnuti od Boga preljubnik i ubica. Tokom deset godina molio se u podzemlju, u komori iskopanoj ispod kuce u kojoj je ziveo svestenik, njegov duhovni otac. Nije video sunca, hranio se samo hlebom i vodom i to podzemlje je bilo toliko tesno i nisko, da nije mogao ni da se uspravi niti da se ispruzi, vec je sedeo zgrcen. Kroz deset godina pojavilo se znamenje da mu je oprosteno. Supruzi koji se odluce na ubistvo svoga mladenca ponavljaju greh Jakova, uopste ne razmisljajuci o bilo kakvom pokajanju.

Planirano ubistvo deteta, to sto u nasem licemernom drustvu zovu, gnusnim po svojoj lazi, naukoobraznim terminom “planiranje porodice”, sadrzi u sebi preljubu, to jest goli seks. To je rusenje porodice i licnosti; ubistvo, pritom zversko i cinicno, lisenje ljudskog bica cak i predaje zemlji. Ime prve zene Eva oznacava “zivot”. Ime zene koja vrsi deteubistvo je smrt. Te majke postaju demoni sopstvenog tela, tj. tu sazdanu Bogom palatu u kojoj se radja i razvija ljudski zivot one pretvaraju u mucionicu gde dzelat kida na komade njihovo dete, sina ili kcer. Zatim se telo baca na djubriste. I te zene-vampiri smatrace se uvredjene ukoliko neko posumnja u njihovo postenje.

Jakov je izvrsio svoj greh u pijanom stanju. U stanju dusevnog pijanstva gnevom ili ljubomorom, ubica buduci van sebe, moze u nastupu bezumlja lisiti zivota svoju zrtvu. A ovde se dogadja nesto gore i strasnije; roditelji spokojno, maltene sa racunaljkom u rukama, rasudjuju da li da dete zivi ili ne. Odatle nije daleko do nacista koji su rasudjivali koliko kilograma sapuna se moze skuvati od lesa ili koliko vreca kose moze da se osisa sa streljanih ili ugusenih u gasnim komorama zrtava.

Hladnokrvno ubistvo, ubistvo iz koristi, najgnusniji je vid ubistva i najstrasniji pad coveka. Velika je nesreca rat; u njemu se ovaplocuje satanska energija greha koju sakuplja covecanstvo. U ratu se vrse zlocini, na bojnom polju ubijaju neprijatelje i ginu sami. A ovde, ubica ubija bespomocnog. On je obezbedjen od otpora. Na bojnom polju vojnik resava ishod bitke, a roditelji koji ubijaju svoju decu su mnogo gori od bandita i razbojnika. U krajnjem slucaju, i bandit i razbojnik racunaju sa rizikom, barem pred zakonom, dok ovde zakon cuti, ovde je ubica unapred opravdan nasim zakonom, zakonima drzave koja deklarise pravo na zivot, ali ga ne stiti. On je opravdan svojom razvracenom savescu, opravdan je mnjenjem savremenog liberalnog drustva, koje ne protestvujuci protiv tog zlocina u sustini postaje solidarno sa ubicama.

(III)

Mnogi govore o svom patriotizmu i ljubavi prema otadzbini, no otadzbina su pre svega ljudi. Otadzbina je ne samo proslost, vec sadasnjost i buducnost. Ti roditelji koji ubijaju decu, ubijaju buducnost svoje otadzbine. Oni vrse genocid protiv sopstvenog naroda.

Razvrat, raspad porodice i sve veci broj abortusa su procesi koji su uzajamno povezani. U poslednje vreme otvoreno je mnogo hramova, obnovljeno je mnogo starih, gradi se puno novih, broj vernika raste. No, u isto vreme statisticka kriva abortusa ne pada. Cime objasniti takav paradoks? Izgleda da je broj dejstvujucih crkava i kolicina vernika koji posecuju bogosluzenje spoljna odrednica duhovnosti naroda; moze se reci, vidljivi orijentiri. No, tamni svet zla nije odstupio od borbe sa hriscanstvom, a ukoliko je i odstupio, to je zato da bi zauzeo nove strateske pozicije. Crkva - to je duhovna sredina gde ljudska dusa stupa u opstenje sa Bogom. Bez toga, hramovi, koliko god da ih ima, ostaju nadgrobnim kamenjem na groblju duhovnosti. Otvaraju se hramovi, no paralelno tome, jos intenzivnije se otvaraju mesta gde trguju pornografijom i seksom; izdaje se religiozna literatura, no uporedo se u mnogo vecim razmerama izdaje razvratna pornografska literatura, filmovi, videofilmovi i ostali duhovni otrov, koji dublje nego narkomanija truje savremeno drustvo, pretvara decu u starce koji su iskusili sve vidove razvrata, a starce koji su zaboravili na godine upodobljuje razvratnim juncima.

Ljudi zive u atmosferi cinizma i razvrata, drskog razvrata, koji je objavio celomudrije i stid tamnim ostacima, nekakvim atavizmom. Razvrat koji nas gleda iz izloga prodavnica, sa reklama, sa stranica zurnala. Ljudi ogrezli u porocima stoje u hramu kao mrtvaci. Mikrob razvrata je najstrasniji mikrob; potrebne su mnoge godine pokajanja i borbe da bi se izbavilo i ocistilo od te zaraze i da bi se postalo sposobnim za bogoopstenje. Zbog toga hram, u tom moru blata, pokvarenih osecaja, cinizma i suptilno-divljeg razvrata, samo za neke ostaje leciliste, a za veliku vecinu - mrtvacnica, gde neokajani, ne objavivsi sa razvratom borbu ljudi, lice na raspadajuce leseve. Satana je znao sta radi: razgradjujuci unutrasnji hram covecije duse i lisivsi coveka pokajanja, on se vise ne boji tih istih hramova pred kojima je jos koliko juce drhtao. Mi licimo na ljude za koje grade bolnicu, a u isto vreme u okolini je desetak atomskih reaktora koji ispustaju svoje smrtonosno zracenje. Dobijes smrtonosnu dozu radijacije, a zatim idi i leci se. Razvracena dusa bez dugog, iskrenog pokajanja ne moze dobiti blagodat Duha Svetog; ona je nesposobna za samoodricajuci duhovni trud; dospeva u mrtvu petlju.

Svaki greh prolazi nekoliko faza svoga razvoja. Pre nego ubije svoje dete, zena unutrasnje izvrsi niz grehova, povezanih jedan sa drugim kao karike u lancu. Da bi ubila dete, ona pre svega mora da ubije ljubav prema tom detetu. To je unutrasnje odricanje od Hrista, Koji je Ljubav i Koji je rekao: “Ne branite deci da Mi prilaze”. Kao drugo, ona treba da unisti u sebi, pripadajuci zeni, instinkt materinstva, tj. da postane gora i od zveri. Zatim treba unutrasnje da otudji sebe od svoga deteta, da gleda na njega ne kao na deo sebe, vec kao na strano telo u svom organizmu, kao izraslinu, oteklinu koja treba da se udalji. Treba da se odrekne vrednosti vecnog zivota i da odrice decije pravo na licni zivot, lisavajuci ga Tajne svetog Krstenja i ostavljajuci ga nepriopstenim Crkvi. Ona odrice pravo Boga na to dete, racunajuci da moze da raspolaze sa njim kao predmetom. Ona odrice promisao Boziji tog deteta, misleci da ne moze da ga vaspita. Ona odrice Stari i Novi Zavet, koji govore: “Ne ubij”.

Pretpostavljajuci zivot deteta svome sopstvenom blagostanju, ona se odrice svoga krsta. I vise od toga, ubijajuci dete, ona potire i gazi svoj krst. Ubijajuci dete ona prigusuje sopstvenu savest. Ona moralno postaje samoubica. Ubijajuci dete, ona smatra sebe najvecom vrednoscu, tj. tim cinom pokazuje, u najkoncentrovanijem i najrafiniranijem vidu, egoizam i egocentrizam.

Ubijajuci dete, ona postaje isti duh sa demonom, za koga je Spasitelj rekao: “On, satana, covekoubica od samog pocetka”.

Pred fizickim ubistvom deteta, ona ga ubija u svome srcu i u svojim mislima, a dete, buduci organski vezano sa svojom majkom, instinktivno to oseca. Jos do fizickog mucenja i smrti, ono vec oseca uzas smrti.

Roditelji koji ubijaju svoju decu krivi su pred sadasnoscu, pred danasnjim danom covecanstva, zato sto unistavaju bica koja pripadaju celoj porodici covecanstva. Oni su krivi pred buducnoscu covecanstva, zato sto se moralni prestupi roditelja transformisu u nervne bolesti i nakaznosti potomstva. Oni su neprijatelji covecanstva, zato sto svojim zlocinom uvelicavaju i zgusnjavaju tamno polje demonskih sila, koje su se kao gradonosni oblaci vec nadvile nad zemljom. Krv nevinih bezglasno vapi nebu za osvetom. Ti hekatombi mladenaca, sajedinivsi se sa drugim grehovima covecanstva, odrazice se u strasnim potresima i kataklizmama: atomskim ratom, opstesvetskoj gladi, neizlecivim i muciteljnim bolestima…

U pricama Solomona je receno: “Cega se boji gresnik, to ce mu i doci”. Taj koji misli da ce decjom krvlju kupiti svoju prividnu srecu, pravo na nasladu, za koje ne zeli da bilo cime plati, taj priblizava svetsku tragediju, kada se zemlja napojena krvlju zrtava skvrci u plamenu pozara, grcevima gladi i agoniji ratova.

(IV)

Ljudi imaju razlicite karaktere, razlicite ukuse i razlicite potrebe. To sto jedni racunaju za vazno u zivotu, za druge to isto moze biti strano i neprihvatljivo. No, postoji nesto sto lezi iza granice materijalnog, sto je potrebno svakom coveku, pa cak i ako on to ne priznaje otvoreno, cak ako je to tajna njegovog srca. To sto treba svakom coveku je ljubav. To je tajanstveno osecanje, cijom toplinom zeli da se ogreje dusa svakog coveka, cak i razbojnika. Uzvisena forma ljubavi je misticka ljubav ljudske duse prema Bozanstvu. Ljubav u najsavrsenijem i najneposrednijem vidu, u svom krajnjem obliku, javlja se u monastvu, gde ljubav prema Bogu postaje cilj celog ljudskog zivota. Duhovna ljubav ne poznaje ni razocarenje, ni prevaru; ona treba mnogo, ali daje mnogo vise. Gubitak ljubavi prema Bogu ucinila je covecanstvo nesrecnim i sva dostignuca civilizacije nadgrobnim spomenicima na groblju dusa. Danas je malo srecnih ljudi. Postojano unutrasnje nezadovoljstvo, osecaj ostavljenosti i otudjenosti, postepeno se pretvaraju u zlobu i zelju za rusenjem i unistavanjem. Spoljne manifestacije toga imaju razlicitu formu: narkomanija, alkoholizam, porodicni sadizam, nacionalizam, tiranija nad svojom okolinom, besmislene pojave surovosti, crni humor, kao da se covek sveti svemu, pa i samom sebi. Osim toga, dusevna opustosenost coveka i hladnoca okoline izaziva osecaj stalnog opreza, neprestanog ocekivanja moralnih udaraca od strane najblizih ljudi. Osecaj nezasticenosti i bespomocnosti radja cele komplekse nervnih i psihickih bolesti, tako da covek od stvarnosti i zeli da pobegne u bolest. Duhovna opustosenost coveka i savremenog drustva prave od coveka ili primitivno beskarakterno bice liseno moralnih osnova, u sustini vrlo nesrecno, ili nasilnika nad slabijim od sebe, ili coveka zivuceg u ovom svetu kao u sumi ispunjenoj zverima, vecnom strahu pred ocekivanom nesrecom. Nase drustvo je tesko bolesno i duboko nesrecno. Mi tvrdimo da je pocetak histerije i depresije egocentrizam, deficit ljubavi, katastrofalna nesposobnost da se voli.

Visa ljubav, ljubav prema Bogu, gotovo da je izgubljena. Ljubav prema Bogu se moze zavojevati u borbi sa grehom i strastima. Osim monastva, koje se po svojoj ideji javlja koncentrisanom ljubavlju prema Bogu, postoji i druga forma ljubavi, ljubavi kao odraz svetlosti - to je hriscanska porodica. Porodica ustrojena na principima Jevandjelja, na uvazavanju i uzajamnoj ljubavi, objedinjena jednom verom, ziva je oaza u mrtvoj pustinji nase bezdusne civilizacije. Ako je hram ognjeni stub, to je hriscanska porodica mala sveca, upaljena tim ognjem.

Porodicu je apostol Pavle nazvao “domacom crkvom”. U porodici se vaspitava osecaj duga i smirenja, sluzi se jedan drugom. Hriscanska porodica treba da bude ujedinjena verom, molitvom i milosrdjem. Ona je prva skola za hriscansku decu. Demon se stara da razrusi Crkvu i spolja i iznutra, a takodje pokusava da razrusi porodicu spolja i iznutra; ili da uopste unisti porodicu kao formu ljudskih odnosa, ili da ostavivsi je samo kao spoljni omotac, unisti sam duh porodice, hriscansku ljubav i tu dusevnu toplotu, bez koje se zivot pretvara u tragediju ili besmislicu. Jedan od najstrasnijih oblika unistenja porodice, kao blagoslovenog Bogom saveza za pomoc jedan drugom, jeste unistavanje dece od strane samih roditelja, to jest, potiranje volje Bozje, izvrtanje ideje i smisla porodice. Porodica se od domace crkve pretvara u suzivot razbojnika.

Gospod Isus Hristos je rekao da ce ljubav isceznuti, usahnuti zbog bezakonja. Dvoje ubica ne mogu voleti jedno drugo. Dvoje ubica ne mogu uvazavati jedan u drugom ljudsku licnost, zato sto njihovi medjusobni odnosi radjaju porodicni egoizam, gde svaka strana vidi u drugom iskljucivo instrument koji mu je potreban, a ne coveka, i koji se pri nepotrebnosti spokojno odbacuje.

Ubistvo dece unistava ljubav medju supruznicima i porodica se raspada kao razbijena. Egoizam i zlocin je unutrasnja borba za vlast, borba za svoje privilegije unutar same porodice. Ubistvo deteta od strane roditelja obicno prelazi i produzava se u postojano moralno ubijanje jedan drugog. Ubistvo deteta privlaci sebi tamne duhove ada, duhove zla i zlocina. U takvim porodicama pojavljuju se nekakva polja crnih demonskih sila, koje razjedaju ljudsku dusu, kao da je isteruju sa svog mesta. Dom prestaje da bude rodjenim za clanove porodice. Oni cesto imaju osecaj zlobe jedan prema drugom i traze nepostojecu srecu negde na drugoj strani.

Zakon je ozakonio vapijuce bezakonje - oduzimanje zivota. U stampi su treperili cinicni oglasi - preporuke kako se najlakse obracunati sa svojim detetom. U novinama je, na primer, bilo obavestenje da je francuski farmaceutski koncern izmislio efektivno sredstvo koje nepovratno i bezbedno za majku ubija plod. Sa surovoscu teksta moze se porediti jedino njegovo licemerje. Ubistvo, lukavo skriveno pod farisejski maglovitom frazom: “Privremeno odricanje od materinstva”; cak je postavljen i crtez - reklama: u otvorenim zubatim ustima, tableta koja nosi neminovnu smrt detetu.

U Bibliji stoje porazavajuce reci. Gospod govori Kainu: “Glas krvi brata tvojega vapi ka Meni od zemlje”. Krv nevine dece, kao i krv Avelja, vapi na nebo. Ne samo u buducem zivotu, nego i u zemaljskom zivotu ubice dobijaju svoju platu. Zaprljana savest lisava coveka najvaznijeg, duhovnog mira i duhovne radosti. Samo kroz pokajanje oni mogu da se vrate dusi.

Drevna predanja, odrazena u svetskoj literaturi, govore o necistoj savesti, o unutrasnjim mukama koje je iskusio ubica. Mozda se danas zlocin tako emotivno duboko ne dozivljava, no ljudska se krv kao i pre sveti za sebe. Ubice naseg vremena, izbegavajuci sud na zemlji, jos do suda Bozjeg, ubijaju sopstvenu dusu, gube ljudsko srce i zive u duhovnoj hladnoci i pustosi. Greh nikada ne sajedinjuje, vec samo otudjuje.

Braco i sestre! Odvratite se od tog mrskog greha, koji zatamnjuje zapecaceno u nasim srcima podobije Bozje i koji ubija u nama sve cisto i dobro. Zapamtimo da je bezgranicno milosrdje Boga. “Nece se do kraja gneviti, niti ce do veka srditi se” (Ps. 102). On samo ceka nase pokajanje, iskreno i otvoreno sakrusenje srca, koje i jeste prava zrtva: “Zrtva je Bogu duh skrusen; srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti” (Ps. 50)

Kroz svetu tajnu ispovesti u Crkvi Bozjoj, pocinje put ociscenja i oslobadjanje od greha, od nasih prestupa. I sveta Crkva ceka nas povratak sa ljubavlju i nadom u nas.

preveo A. M.

publikacija Veb-centra Omega 2001.

Crkveni pogled na brak

Kada ukratko sagledamo istoriju covecanstva i odnos ljudi prema braku, mozemo uociti razlicite periode, koji su bili karakteristicna slika moralnog stanja drustva tog vremena.

Bog je stvorio prvog coveka i zenu i blagoslovio ih je za brak, a sa njima sve njihove potomke rekavsi: “Radjajte se i mnozite se” (1. Moj. 1, 28). Bog ponovo potvrdjuje Svoj blagoslov pravednom Noju recima: “Plodite se i razmnozavajte se i napunite zemlju” (1. Moj. 9, 1). Iz ovih navoda vidimo da je jedan od ciljeva braka radjanje i vaspitanje dece, ali isto tako je vazno blagodatno sjedinjenje i duhovna zajednica u porodici. Sveti Jovan Zlatousti lepo objasnjava hriscansko shvatanje braka kada kaze: “Brak je tajna ljubavi. Kao sto Hriscanstvo pociva na ljubavi, tako je i tajna braka zasnovana u ljubavi”. Tacno je to da se brak sklapa i radi radjanja dece, ali je u pravu i Blazeni Avgustin, koji smatra da je cilj braka pre svega sveta druzba.

Prema tome, brak se ne sklapa iskljucivo samo radi radjanja i vaspitanja dece. Savet apostola Pavla: “Muz da cini zeni duznu ljubav, tako i zena muzu” (1. Kor. 7, 3), govori nam takodje da je intimni zivot muza i zene nesto sasvim normalno i blagosloveno u braku, a ne delo koje se precutno osudjuje ili pripisuje sladostrascu slabih. Tumaceci ovaj pasus Pavlove poslanice Korincanima, otac Justin je odlicno objasnio hriscanski stav po ovom pitanju: “Muz i zena sve u braku treba da regulisu vrhovnim ciljem svoga bica… da sluze Gospodu. NJihov je zivot sveti zivot; jer je brak sveta tajna od dana vencanja pa do kraja zivota. Svojom svetom i osvecujucom silom ova sveta tajna, pri potrebnoj evandjelskoj revnosti supruznika, osvecuje sve njihove odnose: i supruzanske, i roditeljske, i porodicne, i drustvene. Ako je ljubav, ona ima da bude sveta i osvecena; ...Sladostrascu nema mesta u hriscanskom braku”. Iz ovoga vidimo da intimni zivot muza i zene u osnovi nije nista sramno i necisto ako je bracna zajednica medju njima prvenstveno sveta druzba u kojoj je molitveni i podviznicki zivot uskladjen bracnom. Brak u kojem je zapostavljen molitveni zivot i sve se svodi na porocnu a ne svetu druzbu jeste nestabilan brak jer sladostrascu nema mesta u hriscanskom braku, kako rece blazeni otac Justin.

Problem se nalazi u ljudskoj svesti, koja posle prvorodnog greha tezi da sve Bogom stvorene stvari koristi sa pozudom. Sa druge strane, ako je smisao braka samo u radjanju i vaspitanju dece, kakav je onda smisao bracnog zivota supruznika koji nemaju dece? Da li taj brak treba da se raskine, kao sto su radili stari Rimljani, ili ti ljudi treba da budu izlozeni preziru, kao kod starih Jevreja; ili da im se zabrane bracne duznosti o kojima govori apostol Pavle, da su muz i zena duzni da ih ispunjuju (1. Kor. 7, 3)? Svakako ne smemo tako da cinimo! Mi verujemo da je Gospod taj koji blagosilja porod u braku. Zasto nekome nije dodeljen, jedino Gospod zna. Ali je sigurno da je i njihov brak Crkvom blagoslovena svetinja i da oni takodje trebaju da ispunjavaju svoje bracne duznosti kao i svi ostali, da ih sotona ne bi kusao u neuzdrzanju, kako rece apostol Pavle (1. Kor. 7, 5).

Iznad svega stoji blagodatna ljubav, koja spaja i osvecuje bracnu zajednicu. Bog iz ljubavi blagosilja brak da bi se ljudi jos od samog pocetka ucili porodicnoj zajednici. Da bi ziveli u jedinstvu i ljubavi po ugledu na Trojicno Bozanstvo, Oca, Sina i Svetog Duha - u jednoj sustini a u tri lica.

Duhovno zblizavanje muza i zene u hriscanskoj ljubavi sjedinjuje bracne drugove i u telu. U blagoslovenoj ljubavi, koja nije motivisana samo telesnim osecanjima, dolazi do potpunog ostvarenja svrhe bracne ustanove. Kod muza i zene se radja psiho-fizicko jedinstvo i teznja ka savrsenijem obliku porodicnog zivota. Hriscanska ljubav zapravo daje neraskidivu snagu braku, napredak u zivotu i lepo vaspitanje dece, ako je to milo Gospodu. Molitva iz cina Vencanja to nam veoma lepo potvrdjuje: “Sastavi ih, Gospode, u jednu misao, vencaj ih u jednu ljubav i sakupi ih u jedno telo.” Deca rodjena iz takvog braka su najlepsi primer ove ljubavi. U vezi sa ovim Sergije Troicki pise: “Muz i zena u toku bracnog zivota zadobijaju slicnost izmedju sebe. Rodjenje deteta je u nekom smislu u isto doba novo rodjenje njegovih roditelja… Zena zivi nekoliko meseci jednim fizioloskim zivotom sa detetom, zacetim od muza i razume se vec zbog toga dobiva neku slicnost sa muzem… a preko njega i sa njegovim krvnim srodnicima (familijom).”

Nije lako odrzati blagodatnu ljubav i sveto druzenje bracnih drugova, ali po recima Sv. Jovana Zlatoustog da supruzi trebaju prebivati vecno sa Hristom i jedno sa drugim u velikoj radosti… govori nam da je jedini garant mira i ljubavi u porodici zivot u Hristu. Hristos je: put, istina i zivot (Jn. 14, 6). Hristos pomaze supruznike i cuva svaku porodicu koja u NJemu nalazi pouzdanje i utehu za zivot.

Brak je bozanska ustanova i zato svetinja braka treba da se postuje i cuva. Svaki poremecaj braka je u krajnjoj liniji suprotstavljanje Bozjoj volji, jer Bog spaja ljudska srca po svom bozanskom promislu. To nam potvrdjuju reci Biblije: “I Gospod Bog stvori zenu od rebra koje uze Adamu i dovede je k Adamu” (1. Moj. 2, 22). Bog spaja musko i zensko i ta veza treba da ostane neraskidiva, jer: sto je Bog sastavio, covek da ne rastavlja (Mt. 19, 16). Zato Sv. Jovan Zlatousti govori: “U braku se duse (muza i zene) sjedinjuju sa Bogom nekom neizrecenom vezom”. Kako muskarac, tako i zena, u braku dobijaju punocu svog bica. Oni postaju svesni samih sebe i svoje odgovornosti; muz - kao domacin koji stiti zenu i koji se stara o svojoj porodici, a zena - koja brine o muzu i deci, i svojom neznoscu miluje svoju familiju. Zato apostol Pavle kaze: “Niti je muz bez zene niti zena bez muza u Gospodu” (1. Kor. 11, 11).

Brak je vazan za egzistenciju svake osobe pojedinacno. Ko nije sjedinjen uzama braka, kaze Sv. Jovan Zlatousti, sobom ne predstavlja celog (coveka), vec je lisen polovine. Muz i zena nisu dva coveka, vec jedan covek. Brak je veoma vazan i za normalan razvoj jedne drzave. Mnoge hriscanske drzave u Evropi i Americi suocavaju se sa problemom bracnog pitanja. Procenat razvoda braka iz dana u dan je sve veci i sve su ucestaliji primeri nesloge i sukoba u porodici. Kada se podsetimo Ciceronovih reci: “Prvi (osnovni) oblik ljudske zajednice jest brak”, onda svako drustvo kao celina, a narocito mi hriscani moramo da budemo zabrinuti za nasu buducnost. Pitanje braka ne moze da se resava samo na bracno-pravnoj osnovi. To je slozen problem koji obuhvata celokupno covekovo bice, njegov um, volju i osecanja i usko je povezan sa ljudskim moralom i verom u Boga. Iz tog razloga smatramo da bi u braku ljubav Hristova trebalo da bude veza medju supruznicima kako bi njihova ljubav bila vecna, jer je i Gospod Hristos od vecnosti.

bedni M. S.

U svetu ima tako puno odbacene dece kojima je potrebna roditeljska briga, kao sto su bezdetni supruznici zeljni detinjskog osmeha. Svi smo mi hriscani, na neki nacin, pozvani da se staramo o toj deci, a nepojmljiva promisao Bozija upucuje sve nas i ove supruznike prema toj deci, da bi ona bila sacuvana od neopisive detinje tuge. Ti roditelji koji neguju sirotu decu dobijaju za ucinjenu zrtvu razlicite blagoslove od Gospoda. U gradu Cikagu zivi jedan bracni par koji je vise godina pokusavao da dobije dete. S obzirom na to da su godine prolazile, oni su resili da usvoje jednu sirotu bebu. Ubrzo posle usvajanja jedne devojcice, zena koja za dugo godina nije mogla da zatrudni, po Bozijem blagoslovu je zatrudnela i rodila sina. Vidite kako Gospod nagradjuje cestite ljude koji se iz ljubavi zrtvuju za druge.

Traganje za duhovnim vidom

Nista se nije dogodilo onako kako sam zamisljala, nadala se i pripremala. Planirali smo Aleksej i ja da se vencamo u nasoj velikoj crkvi, da pozovemo prijatelje i kumove. Rodjaka, nazalost, ni on ni ja nismo imali. Ali sve je bilo drugacije i mnogo lepse nego sto se moze zamisliti. “Kad Bog hoce, On udesi tako”, govorio je kasnije kum Blagoje kad sam mu o svemu pricala.

Da ne bi bilo po onoj narodnoj: “©to se odgadja, to se ne dogadja”, Aleksej i ja smo resili da se vencamo i ako je rat. Uostalom, sta je svetkovanje (slavlje), ako ne primanje Bogom nam darovane radosti.

On je bio rasporedjen na polozaj u jedno daleko planinsko selo u cijoj blizini se nalazio mali srednjevekovni manastir. Najpre smo otisli u Mesnu kancelariju, gde je obavljen cin registracije, odnosno, sklapanja gradjanskog braka. Potom smo se uputili ka manastiru. Tamo nas je cekao stari iguman, kum i stari svat, Aleksejevi drugovi iz jedinice. Otac Makarije, iguman manastira, nas je blagoslovio, a onda kroz osmeh dodao: “E, sad kad ste se registrovali (Boze me prosti, kako to ruzno zvuci, k’o kad se traktor registruje), da vas vencamo, kako valja i trebuje”.

Kako smo bili vereni u crkvi, jos pre izvesnog vremena, svestenik je kuma, starog svata i nas uveo u brod crkve, a mi smo isli polako i svecano, noseci svece . Svestenik nam je ranije objasnio da: “Taj ulazak u crkvu je posebno vazan u liturgijskom smislu, jer pokazuje preobrazaj braka od prirodne veze u brak Hristov. Ovim brak dobija sasvim novo znacenje. Sam Hristos postaje srediste novog odnosa, zato sto kroz Njega brak dobija svoje vecno znacenje, postaje put konacnog hriscaninovog ispunjenja u Carstvu Bozjem.” Mi smo polako hodali prema Oltaru, gde nas je svestenik ovencao vencima (krunama, otuda i naziv: vencanje: od ovencavanje), i poveo tri puta oko nalonja na kojem je stajao krst i Jevandjelje, pevajuci tri pesme, koje otkrivaju trostruku simboliku (o)vencanja. Trokratni ophod (obilazak) oko nalonja, na kome stoji krst, simbolise vecnu vezu, jer krug ima vecno trajanje, a tri puta se obilazi u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha.

Venci (krune) otkrivaju carsku sustinu braka. Tako covek i zena postaju carevi jednog sveta, ma koliko malen on bio. Imace decu, a miloscu Bozjom, dom ce postati srediste hriscanskog zivota, ljubavi, mira i radosti. Zbog toga Crkva porodicu i naziva malom Crkvom i kaze da se uplovljava u bracnu luku, u tiho pristaniste, zaklonjeno od oluja. Sama porodica odrzava Nebesko Ocinstvo Samoga Boga, zato sto je i sam nas svet bio stvoren kao porodica Bozja. Svetotajinski odnos braka obnavlja ovu celovitost ljubavi.

Drugo znacenje venca je: venac mucenistva, zato sto zivot nije lak i potrebno je prebroditi mnoga iskusenja, osloniti se jedan na drugog, biti bedem prema svemu sto preti porodici. Brak je, kao i zivot, putovanje, ciji je cilj Carstvo Bozje. A to putovanje nije lako. Na njemu ima mnogo prepreka, odrona, provalija, plahovitih reka ili previsokih planina, nekada naizgled nepremostivih. Takvo putovanje zahteva napor, ulaganje svih snaga, borbu za opstanak. “Uzrastanje, stradanje, trud i ljubav - u najdubljem smislu te reci, dakle, ljubav nerazdvojivu od krsta. Ako se brak svede samo na telesnu vezu, samo na seks, pre ili kasnije doci ce do zasicenja, monotonije, kako pise po glupavim casopisima, gde se kao provereni recepti nude razne besmislice ili sto je jos pogubnije, savetuje preljuba, radi “osvezenja”. Sve sto u mladim danima cini sadrzaj braka, privlacnost, fizicka lepota, strast, neumitno prolazi i prestaje. Ono sto ostane je istinska ljubav”, kaze o. Aleksandar Smeman.

Trece znacenje venaca (kruna) je to da su oni venci Carstva Bozjeg. Kad je svestenik skinuo vence sa nasih glava, molio se Bogu da te vence primi u svome Carstvu. “A tamo, u Carstvu ce se sve ostvariti u svojoj punoci.”

U toku obreda svestenik nam je vezao desne ruke belom maramom, kao znak vecite zivotne vezanosti, sloge i vernosti, uzajamnog pomaganja i vernosti. Vino koje nam je dato da pijemo iz iste case podsecanje je na svadbu u Kani Galilejskoj, kada je Hristos sa svojom Majkom, Presvetom Bogorodicom i ucenicima, bio na svadbi i pretvorio vodu u vino.

Nije bilo vela i cveca, bucnih svatova i muzike, a ipak, bilo je neizrecivo lepo, bas zbog te jednostavnosti u kojoj se ogleda sama sustina.

Iznad manastira modro nebo i blistavo sunce, a okolo tankovite breze kao deveruse i vitki borovi kao svatovi. Sve prekriveno zemaljskim sarom. Cista priroda, u punoj lepoti Bozjeg stvaranja, nas je pozdravila. I zvona su zvonila, bruj njihov je oglasavao radost, pevajuci himnu zivotu.

Cvrsto sam verovala u Bozju milost, a reci blagoslova kojima su nas ispratili iguman i monasi brujale su u usima, svesti i dusi kao najlepsa muzika.

CRKVA JE SABORNA SAVEST NARODA

Posle bombardovanja, na svaki neobican zvuk trzam se sa strepnjom. Ovog puta nije bilo razloga za strah. Tesko brektanje kamiona znacilo je Aleksejev povratak. Sa njim je dosao njegov ratni drug, major Bosko. Sreli su se na putu, a kako je major sluzbeno isao u nas grad, Aleksej ga je pozvao da prenoci kod nas.

Ocekivala sam radosne osmehe i opustanje posle svega sto su prosli, ali njih dvojica su cutali, odsutni i tihi.

Bilo mi je jasno da je na Alekseja sve sto je video i preziveo moralo da ostavi strasan utisak, ali major je drzanjem i svim postupcima, o kojima mi je pricao Aleksej, bio pravi vojnik. “Da ne verujes, to je covek najboljeg kova starih oficira. Plemenit, hrabar, pravican, kao da je ucio kod vojvode Misica.”

Dugo smo sedeli te noci razgovarajuci o svemu. Major, skrt na recima, dodavao je po nesto, ali kad smo poceli pricu o Staroj Srbiji (tako se do kraja Drugog svetskog rata zvalo Kosovo i Metohija), major Bosko je ustao, i kao da ne govori nama, nego da sam sebi objasnjava rekao: “Znate li odakle potice sve ono sto je najbolje u nasoj Otadzbini, ono sto cenimo i pokazujemo svetu kao nasu licnu kartu, istorijsko svedocanstvo, tapiju i testament.” I ne cekajuci odgovor, nastavio je: “Od vere Pravoslavne koju smo nasledili od nasih starih, oni od svojih, pa sve tamo do Nemanjica, kada je citava Raska postala hriscanska zemlja i time se uvrstila u red kulturnih zemalja. Crkva nam je dala pismo da njime mozemo da se iskazemo, da se ucimo mudrosti i da ucimo mudrost. Jevandjelje i Zakonopravilo na svom jeziku da citamo. Sagradjeni su gradovi, sela i hramovi, kojima se danas dicimo. Nemanjicka drzava je dostigla najveci domet, koji ni do danas nije prevazidjen. Crkva i drzava zajedno, u saglasju, brinuci o narodu to su postigle. Ali nije nam bilo dato da tako nastavimo. Carstvo se srusilo i propalo, dvorovi poharani, gradovi razgradjeni, sela raseljena, i crkve rusene i paljene i mucene, isto kao i ljudi, ali one su pretrajale i stoje do danas. Branila ih je vera, monasi i narod. Lazu da nas je pesma odrzala, vera nas je odrzala. Da nje nije bilo, drugacije bismo pesme pevali, drugacijim jezikom govorili i drugacije se zvali, sto znaci: nas narod ne bi postojao.

Sveta vera pravoslavna je prekalila nasu ljubav prema otadzbini, ona je plamsala u srcu Obilica i svih potonjih, od Karadjordja, do nasih dana. Ne moze se braniti otadzbina ako je covek ne voli. A sad nam svetinje samuju, mi smo otisli, a neki tudji dolaze. U medjuvremenu, videcemo sta ce da bude. Stid me je pred precima i pred potomcima. Pravoslavna Crkva je saborna savest naroda, govorio je mitropolit Jovan Petrogradski. Kad bi sada ustali nasi preci, i to ne oni davni, vec nasi dedovi i pradedovi, ne bi nas prepoznali, ne bi videli njihovu krv u nasim venama, previse smo se udaljili od njih. “Jedino nas jos mogu prepoznati u svetim hramovima Bozjim, oni nas se nece odreci pred njihovom zavetnom svetinjom… Zar necemo od srca pozeleti da vera Pravoslavna, taj nasledni, zivi savez sa precima sacuvamo i prenesemo nasim potomcima, kao najdragocenije nasledje i zavetno blago” (Dimitrije, arhiepiskop Hersonski).

Nas je zadatak bio da sve ocuvamo neoskrvnjeno i predamo u nasledje.

A pogledaj koliko su samo bombe stete napravile. No, to jos nije nista prema onom cega se bojim,” zavrsio je pricanje major, umorno seo i zario glavu u ruke. Kad je podigao pogled, u delicu sekunde spazih kako se sa trepavica otkida najgorca, najcemernija i najtvrdja suza, vojnicka.

Na sobu se spustila ledena tisina.

VIDOVDAN

“U zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli” (Ps. 40,5)

“Vidovdan. Da li smo na taj dan progledali ili nam je vid isceznuo iz zenica? Da li smo zbog tog mraka tako dobro sacuvali predanje? Trajalo je predanje u nama, svetlo i neoskrnavljeno, cuvajuci samobitnost, veru, duh naroda. Kad smo ga izneli na svetlo, poceli su svi da ga prisvajaju, dok nije postalo opsta prica, koja nikome nista ne znaci. Cim drzava, kraljevina ili republika, svejedno ko, zloupotrebi narodni mit, potcinjavajuci ga svojim ciljevima, mit iscezava. Vraca se u zemlju iz koje je ponikao i ceka neko drugo vreme, koje ce da nas opomene, opameti i vrati svojoj sustini, sebi samima i Hristu u nama.” Kao lament su zvucale ove reci kuma Blagoja. Pitala sam se da li je ovo vreme upravo ono u kojem se dogadja tragedija mitskih razmera, a nema junaka koji bi uzneo zrtveni venac. »iji smo mi potomci? Na cijoj zemlji smo rasli, gde smo stasali i u sta smo se izmetnuli?

Pitanja zagusena grcem, a bez odgovora. Treperava slika TV ekrana je nas svet. Ono sto tamo vidimo, kolone nevoljnika, prognanika i pogorelaca, dogadjaju se valjda negde drugde, nekom drugom. Gledam lica ljudi na ulicama, ni na jednom ne vidim Kosovo i Metohiju. Sta jos treba da nam se dogodi da progledamo?

Kako sada moja drugarica Ankica da ispuni zelju svog starog strica koji je ostao u Krajini, na Dalmatinskom Kosovu. Nedavno joj je pisao: “Ja sam star, bolestan i ne mogu nikud. Srecan sam sto ste vi tamo na sigurnom. Nasli ste novi dom upravo tamo odakle su nasi stari prije mnogo vjekova otisli. Pored vjere, imena, pjesama, obicaja, ponijeli su i ime, tako da je novi zavicaj dobio ime po starom, Kosovo Dalmatinsko. Tako da znate, niste na tudjoj, nego na svojoj zemlji. Citav zivot sam zelio da obidjem postojbinu, poklonim se svetinjama, ali mi se nije dalo. Vi mladji ste mnogo propustili, a tome smo mi krivi, nismo vas vjeri naucili, a ‘covjek bez Hrista samo je pola covjek, mali covjek, necovjek’ (Ava Justin Popovic), zato pamtite: U krstu se radjate, sa krstom zivite, i pod krstom ostajete zauvijek. Ko zna da li cemo se ikada vise vidjeti, pa vas molim da mi ispunite zadnju zelju. Posaljite mi, po nekom ko dolazi ovamo, nekoliko busenova kosovskih bozura, neka rastu pred kucom dok sam ziv, a poslije na grobu. Kazu da su nekada bili bijeli, pa od krvi junaka postali crveni. I ovdje je ista zemlja, boju nece promijeniti. Ostajte mi zdravo i neka vam od Boga sve prosto i blagosloveno bilo. Vas stric Mijat.”

Nema ko vise, cestita starino, da ti poslednju zelju ispuni. Oni koji su jednom, pre samo cetiri godine, morali da napuste svoja ognjista, sada su opet po drumovima, zajedno sa bracom, svima onima koji ni pod Arsenijem Carnojevicem ne odose, nego ostadose i pretrajase. Sve do sada.

Nikada, ni za vreme najjacih bombardovanja mi nije bilo toliko strasno kao kad sam videla automobile, stare, izraubovane, pune izmucenih ljudi, pritisnutih sa ono malo sirotinje sto su poneli, kako prelaze most.

Kum, moja drugarica Ankica i ja smo sedeli nemi, ophrvani bolom, a Aleksej je poceo da prebira po zicama gitare. Zgranuto smo ga pogledali. “Zar je sada vreme za pesmu?” u cudu sam se pitala u sebi, sve dok nije poceo da peva. Reci pesme su bile neobicne, a onda sam prepoznala psalam Davidov: “Zlotvoru je zloba u srcu; nema straha Bozjeg pred ocima njegovim. Ali obmanjuje sebe, umesto da prizna bezakonje svoje i da ga omrzne. Reci usta njegovih su nepravda i prevara, nece da se urazumi i da cini dobro. Bezakonje smislja na postelji svojoj, ostaje na putu rdjavom i od zla ne zazire” (36, 1-4).

Ucitelj je odgovorio isto recima psalma: “Budite hrabri, i neka bude jako srce vase, svi koji se u Gospoda uzdate” (31, 24). Car David je ispevao psalme pre tri hiljade godina, a govore nam i danas kao i onda, samo i jedino, sustu istinu, jer bi se i za nase dane i ovaj Vidovdan moglo reci: “U zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli” (Ps. 49, 5).

GRESI VASI ODBIJAJU DOBRO OD VAS

Gledajuci jedan stari domaci film, uzasnula sam se kako je prikazan lik svestenika u tom filmu. Onda sam pocela da se prisecam svih filmova koje sam (a i svi mi) gledala u proteklih nekoliko decenija. Nigde, ni u jednom starijem filmu, TV drami ili seriji, nema pozitivnog lika svestenika. Obicno su prikazivani kao gramzivi, bludni, razvratni, prljavi, masni i kakvi sve ne, a to je moralo da ostavi i te kako snazan utisak na decje duse.

Istorija se pise na razne nacine, i po tome smo mi slicni Amerikancima. Oni su svoju istoriju izmislili i putem filma ubedili ljude da nisu surovo istrebili starosedeoce i vlasnike zemlje, Indijance, nego da su fini i ugladjeni kauboji, uz pomoc konjice, koja uvek stize u pravi cas, morali da se bore za pravedne ciljeve, otmu zemlju od tih divljaka i da tako drzava postane najveca sila na svetu.

I mi smo filmovima prekrajali istoriju, stvarajuci crno-belu sliku. Jedni su bili susto dobro, a drugi susto zlo. Medju ove druge su, naravno, ubrojani i svestenici. Onda nije cudo sto se isfabrikovao obicaj da kada se sretne pop na ulici kaze: “Pi, baksuz.” Ako nam je sama pojava svestenika predstavlja sujeverni predznak neceg neprijatnog, moze se zamisliti koliko je bilo tesko otici u crkvu.

Secam se, na moru su mi drugarice govorile, kad bi na ulici srele casnu sestru: “Ako sretnes jednu casnu sestru, doziveces lepo iznenadjenje, a ako sretnes dve, onda tog dana ocekuj srecu.” I svi smo zeleli da vidimo i sretnemo casne sestre. Sa dubokom tugom i bolom sada razmisljam o tim vremenima. ©ta su nam uradili?

Sto kaze moj drugar Jefta: “Man’te se ljudi prazne price, te nismo mi bili clanovi Partije, te ovo te ono. Kad moleri udju u kucu, domacica sve pokrije, zastiti, pa kad odu, opet je sve pokapano i uflekano. A iznad nasih nezasticenih glava se pedeset godina krecilo u crveno, moralo je svasta po nama da popada, hteli mi to ili ne. Mnogo vremena i pokajanja treba da se operemo.”

Da, mnogo pokajanja treba. I opet se vracam nasim filmovima. Pricali su mi stariji da je posle filma “Bice skoro propast sveta” glavni “stos” bio da se vice: “Pokajte se, pokajte se!” Deca koja su se, pod uticajem filma, na taj nacin izrugivala i pravila neukusne sale pojma nisu imala da se ustvari rugaju recima Svetog Jovana Pretece, jednog od najvecih proroka i svetitelja. Oni koji su pravili film su znali.

Da su deca znala pricu o Svetom Jovanu, sigurna sam, nikada ne bi govorila to sto su govorila, i otrov ne bi mogao tako lako da se uliva u njihove duse.

Praznik Rodjenja Sv. Jovana Pretece i Krstitelja Gospodnjeg se slavi 24. juna po starom, odnosno, 7. jula, po novom kalendaru. Tacno sest meseci pre nego sto se Arhandjeo Gavrilo javio Bogorodici, donoseci joj Blagu vest, javio se starom svesteniku Zahariju i rekao da je Gospod uslisio molitve njegove i njegove supruge Jelisavete i da ce biti obdareni muskim cedom. Zaharije nije mogao da poveruje, jer su on i zena bili vrlo stari, a Arhandjeo mu je rekao da ce zanemeti sve dok ne kaze njegovo ime: Jovan. Tako je i bilo. Zaharije je od tog casa zanemeo i ostao je nem sve do osmog dana po rodjenju deteta. Tada su se, po obicaju, sakupili svi srodnici Zaharijini i Jelisavetini, radi obrezanja deteta i nadevanja imena. Kad su oca pitali za ime deteta, on nije mogao da odgovori, vec je na jednoj dascici napisao Jovan. Tog trenutka je progovorio. I svi su shvatili da se zaista ispunilo znamenje Bozje. O ovome se mnogo pricalo medju narodom, pa je za to saznao i car Irod, koji se plasio dolaska na svet deteta koje ce, prema predanju i knjigama proroka, vladati svetom. Zato je bezdusno naredio da se pobiju sva deca po Vitlejemu od jedne do tri godine starosti. Svoje dzelate je poslao i u Zaharijin dom da ubiju Jovana. Jelisaveta je sakrila dete, pa ga krvnici nisu nasli. Irod, besan zbog ovoga, posla ubice u Hram, gde je Zaharija slusio, tamo ga nadjose i ubise ispred samog Hrama. Krv se njegova skamenila na plocama, kao vecno svedocanstvo Irodovih zlodela. Jelisaveta se sa detetom sakrila u neku pecinu, no, uskoro je i ona preminula. Mali Jovan je ostao sam, ali o njemu su se starali Bog i andjeli, te je tako odrastao i postao onaj koji najavljuje dolazak Spasitelja i njegov Krstitelj.

Mnogo, premnogo greha covek ucini svesno, ali je isto toliko onih kojih nije svestan, zato i molimo da nam Gospod oprosti grehe ucinjene u znanju i neznanju, jer kao sto kaze prorok Jeremija: “Gresi vasi odbijaju dobro od vas” (5, 25).

CUVARI SVETINJE

Tuzno je vreme kad su nam i uspomene iz detinjstva postale beskucnici. Lutamo, trazimo se, rastajemo, a na jedino mesto gde smo mogli da se saberemo vise ne mozemo da odemo. To mesto je manastir Visoki Decani.

Vijuga put podno brda, sve do velike okuke, koju smo zvali “Rt dobre nade” i onda se ukaze manastir. Kamena ladja, pod punim jedrima, zastala na izlazu iz klisure decanske Bistrice, kao da se pita da li da se vine ka nebu, ili da jos malo da postoji tu, u lepoti, gde se Bog osmehnuo, stvarajuci svet. Uvek se sa istim trepetom prilazi svetinji, a nikada se ne moze doziveti dva puta na isti nacin.

Jutra su tamo azurno modra, dani mirisu na med, kesten i borove, a sunce uvek okleva da zadje za bregove. I kad se oblaci spuste do samog temena hrama, nije mracno, jer on, svetinja nasa, svetli i greje prozebla srca.

Tu zive cuvari svetinje, onako kako Bog zapoveda i u tipicima stoji zapisano. Dani im prolaze u molitvi, i mnogim poslovima.

Na izlozbi “Manastir Decani - Cuvari svetinje” sve je to, i jos mnogo vise, zabelezio g. Dragan S. Tanasijevic, za one koji umeju da vide, i sacuvao na divnim crno-belim fotografijama. Nema tu boje da zavara. Samo svetlo i senka, kojima su ispisani vera i ljubav. To nisu fotografije, nego maleni prozori u vreme i dane monaskog zivljenja i manastirskog trajanja.

Sa dubokim postovanjem, iskrenom verom i beskrajnom ljubavlju, fotografisao je godinama prizore iz svakodnevnog zivota decanskog bratstva. Tu su i portreti monaha. Mladi, lepi, ozbiljnih lica, a obasjanih radoscu. Mozda je tu tajna, to je ono sto mi ne znamo i nikada necemo dostici.

I to je ono sto nam sada ostaje. Cudesne fotografije, koje svedoce veru i snagu cuvara svetinje.

Kad je pre tri godine poceo da fotografise male, obicne prizore iz svakodnevnog zivota monaha, umetnik nije mogao ni da sanja da ce njegov naziv “Cuvari svetinje” postati mnogo vise i ispuniti se u potpunom i strahovitom znacenju. Svetinja samuje, naroda nema. Sve raseljeno, popaljeno. Samo su oni, cuvari, ostali i mosti svetoga kralja Stefana Decanskoga.

Ako zaboravimo sta su nam svetinje, ako ih svaki dan u molitvama ne pominjemo, ako decu ne ucimo gde im je koren i kolevka, izgubicemo ih, pa ma koliko ih cuvari branili. Narod traje dok mu zive spomenici i pamcenje.

Na otvaranju izlozbe je bilo mnogo sveta. Na licima nisam videla bol, samo radoznalost. Na otvaranju izlozbe ministar za kulturu je odrzao slovo. Govorio je o potrebi da se nastave napori da se i ovaj spomenik uvrsti u svetsku kulturnu bastinu, i jos mnogo mudrih i lepo slozenih recenica, a onda je dodao, da mi u Decane za sada ne mozemo da odemo, i izrazio nadu da ce u dogledno vreme to biti moguce. No, tehnika je napredovala, pa se sve to nalazi i na diskovima, pa mozemo uz pomoc kompjutera da razgledamo i divimo se visokom umetnickom dometu fresaka, ikona i arhitekture. Ne citiram reci gospodina ministra, navodim ih po secanju, ali to je sustina. Da, tacno je, uz pomoc kompjutera moze mnogo toga da se vidi. Da se uspostavi virtuelna stvarnost (u kojoj mi, uzgred budi receno, odavno zivimo), ali sta da radimo sa cuvarima svetinje, sta da radimo sa svetinjom, ovom i svima drugima. Nisu one podizane da bismo se mi divili njima kao kulturno-istorijskim spomenicima, vec u slavu Bozju. Hoce li, gospodine ministre, u toj virtuelnoj stvarnosti da se sluzi Sveta Liturgija? Ko ce da prinese Svete Darove i kako cemo se pricescivati? Ne biva to uz pomoc tehnike, ma kako mocna bila i verno mogla da prikaze umetnicke i arhitektonske vrednosti spomenika.

Znam da mnogima zaista nije vazno kako ce i gde da se sabere verujuci narod na Svetoj Liturgiji, a sta da radimo sa onima kojima je to zivotno vazno? Da li su oni gradjani drugog reda?

Ako su nam preci ostavili u nasledje i zemlju i kucu, imamo li pravo da to sve pretvorimo u virtuelnu stvarnost?

Na jednoj od fotografija je krst, a na njemu u kamenu uklesan viticasti krug, kao pletenica majke ili sestre. I taj krst i krug nam jasno govore i porucuju. Oslusnite pazljivo, vi koji gledate. Progovara kamen. Pod krstom je coveku i pocetak i zivot i kraj.

Taj krst moramo da branimo, jer smo bez njega izgubljeni u virtuelnoj stvarnosti zivota koji to ustvari nije.

NEDELJA

Mrgodni oblaci su iscepali kosuljice, pa se kisa slivala bez prestanka. Napolju tek po koji prolaznik. Nije mi se izlazilo iz kuce, ali je Aleksej bio neumoljiv: “Jeste nedelja dan odmora, ali cetvrta Bozja zapovest glasi: Secaj se dana odmora da ga svetkujes; sest dana radi i svrsi sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu. Nije dobro kada pocnu da se propustaju Liturgije, duh omlitavi, nisi ni svesna koliko zlo sebi nanosis udaljavajuci se od sluzbe Bozje. Nije svetlost to sto vidis kroz prozor, svetlost je ono sto iznutra osvetljava.” Na ovo nisam imala sta da dodam, pa sam se brzo spremila za odlazak u crkvu.

U crkvu se ne ulazi bilo kako obucen, to je svetinja i prema njoj treba pokazati postovanje. Pantalone, haljine kao za plazu ili suknje koje su izgubile dve trecine svoje duzine su odeca u kojoj se niko ko i malo drzi do sebe ne moze pojaviti u crkvi.

Pogledaj svestenike, na ulici nose crne mantije, a za vreme sluzbe su obuceni u posebne odezde. Svaki deo odezde ima simvolicno znacenje. Pitala sam kakva je razlika izmedju simbola i simvola, a Aleksej mi je objasnio: “Simvol je realnost u vidljivom svetu koja preslikava drugu, visu realnost. Ta visa realnost ponekad moze biti vidljiva, ali uvek ima visi smisao od pojavnog, direktnog znacenja.”

Simbol je, po Leksikonu stranih reci i izraza M. Vujaklije: “Znak po kome se moze nesto raspoznati, saznati ili zakljuciti, oznaka, znamenje, predstavlja nesto sto se inace ne moze slikovito predstaviti (apstraktno, duhovno), ugovoreni znak, usmeni znak, lozinka, ispovest). Simvol vere.” Od ovakvih tumacenja dolazi do zabune. Nikako se ne moze nesto sto je u sferi duha i odslikava duhovnu vezu i sadejstvo, predstaviti simbolom. Poslednja odrednica u Leksikonu je Simvol vere, a to je celokupno ispovedanje nase hriscanske vere, medjutim pojmu simvola nije posvecen ni jedan redak, nego je samo dodat simbolima. To je tipican primer pogresnog tumacenja teoloskih pojmova u nasim recnicima.

No da se vratimo odezdama; dakle, samo svestenici mogu nositi te odezde. Bog je jos u Starom Zavetu ustanovio Sv. Tajnu svestenstva (Izl. 28, 1-41). U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos ustanovio svestenstvo, tako sto je apostolima poverio ispunjenje pastirskih duznosti. Apostoli su predavali vlast svojim naslednicima episkopima i svestenicima, i to cinom rukopolozenja, sto podrazumeva posebne molitve i polaganje ruku. Tako se izvrsava posvecenje u tri stepena svestenstva: episkopski, prezviterski (svestenicki) i djakonski stepen. djakon pomaze svesteniku, sluzi sa njim Svetu Liturgiju, ali ne moze da vrsi Svete Tajne. akoni mogu, ali ne moraju da nose bradu, dok parohijski svestenici, monasi i episkopi obavezno nose bradu.

Stigli smo do crkve, pa nisam cula pricu o svestenickim odezdama. To ce mi Aleksej ispricati kasnije.

Oblaci su i dalje bili pocepani, ali meni kisa vise nije smetala. Danas je nedelja, dan Bozji, dan radosni, dan Vaskrsenja. U ruskom jeziku se ovaj dan i zove voskresenje, a ne samo nedelja (ne radi).

Nikada nisam razmisljala o nedelji na ovaj nacin. Pa, samo ime sve govori, ali mi pretrcavamo preko reci, previdjajuci njihov puni smisao.

Monaška Srbija

Jedan od ciljeva naseg putovanja u Srbiju bila je zelja da se upoznamo sa zivotom srpskih manastira. Svakako, to je tokom jedne nedelje bilo nemoguce uciniti u potpunosti, tako da nasi utisci neizbezno imaju fragmentarni i subjektivni karakter, ali smo izvesne zakonitosti ipak uspeli da primetimo.

Pre svega, u Srbiji prakticki nema gradskih manastira - sve manastirske obitelji, u pravilu, nalaze se manje ili vise udaljene od gusto naseljenih mesta. Cak je i u Beogradu zenski manastir Vavedenje - Uvodjenje Presvete Bogorodice u hram - smesten na tihom mestu, sa seoskim pejsazom, gotovo u predgradju. U njemu zivi svega deset monahinja (uzgred receno, po srpskim merilima to i nije malo). Zbog toga su se Srbi dosta iznenadili saznavsi da je nas Sretenjski manastir u samom centru grada, i da osim njega u Moskvi ima jos pet muskih i cetiri zenska manastira, ne racunajuci mnoge manastirske metohe.

Nista manje nisu bili iznenadjeni kad su culi da bratstvo naseg manastira broji oko cetrdeset monaha, posto se u Srbiji obitelj od dvadeset monaha vec smatra velikom; maksimalan broj, kako smo saznali, iznosi 30 osoba - u muskom manastiru, a 40-50 - u zenskom.

Monastvo se u Srbiji, kao i u Rusiji, jos uvek formira - ono je u osnovi mlado, kako po dobi, tako i po duhovnom opitu. No, srpski monasi se imaju na koga ugledati u podviznickom delanju - na Njegovu Svetost Patrijarha Pavla, istinskog podviznika, koji ima veliki autoritet u zemlji. Takodje, postoje i obitelji gde je unutrasnji i spoljasnji zivot veoma uzorno uredjen. Imali smo srece da u jednom od takvih manastira provedemo nekoliko dana.

S monasima iz manastira Kovilja smo se upoznali jos proslog leta u Moskvi, gde su oni doputovali da odrze seriju koncerata po pozivu bratstva Danilovskog
manastira. U toku svoje posete pevali su na Sv. Liturgiji sluzenoj u Sretenjskom manastiru na nacionalni srpski praznik Vidovdan. Posle su dolazili jos nekoliko puta, a mi smo sa zadovoljstvom posecivali njihove nastupe. Sada se nase poznanstvo produzilo u njihovoj obitelji - Koviljskom manastiru.

Kovilj je pravi srpski Atos - Sveta Gora. Treba napomenuti da se uopste za srpske manastire obrascem i svojevrsnim zakonodavcem smatra svetogorski srpski manastir Hilandar, koji su osnovali Sveti Sava i njegov otac, prepodobni Simeon Mirotocivi na samom kraju XII veka. Sv. Sava Srpski je napisao i tipik za Hilandar, koji sve do danas sluzi kao osnova manastirskog ustava prakticki za sve srpske manastirske obitelji. (...)

U Kovilju se dah Svete Gore oseca osobito jasno. Tome doprinosi cinjenica da
koviljsko bratstvo cesto putuje na Svetu Goru i odrzava tesne kontakte sa Svetogorcima. Na Slavu manastira Hilandara - Vavedenje, 1999. godine, njihovo pojanje je bilo snimljeno i u izdanju Hilandara objavljeno na kompakt-disku. Mnogi monasi iz manastira Kovilja dobro govore grcki (nekoliko ih zna jos i engleski i francuski; ruski razumeju, ali ne govore). Ljubav ka Svetoj Gori se u svemu pokazuje - manastirski paraklis je posvecen Svetim Ocima na Svetoj Gori prosijavsim.

Kovilj je na glasu zbog pojanja. Monasi ne pevaju na grckom, vec na crkvenoslovenskom i srpskom (zato Kovilj i mozemo nazvati Srpski Atos), ali u
vizantijskoj tradiciji (to je tradicionalno pojanje srednjevekovne Srbije). Duboko shvatanje tradicije dozvoljava im da sa grckim horom antifone pevaju naizmenicno, kada za stihom na slovenskom dolazi stih na grckom, sto nas je ushicavalo jos u Moskvi.

Sa svetogorskom tradicijom povezano je i bogosluzbeno pravilo te neke liturgicke posebnosti (npr. zajednicko citanje Isusove molitve naglas), a takodje i manastirski obicaji. Tako, gosti obavezno bivaju pocasceni soljicom kafe i casicom rakije. Izmedju ostalog, taj obicaj se susrece u celoj Srbiji. Gostoprimstvo Kovilja se posebno istice, vec i time sto manastir nema kapiju - i pored toga sto je okruzen visokim, jakim zidovima i cvrstim zdanjima.

Takodje saglasno drevnim monaskim pravilima, u manastiru ne mogu nocevati zene (izuzeci se desavaju retko). Sva poslusanja ispunjavaju ili koviljski monasi ili radnici - muskarci, pa i poslusanje u kuhinji, koje po rasporedu vrse svi zitelji manastira menjajuci se svake druge nedelje, ne izostavljajuci ni svestenosluzitelje.

Sa svetogorskom tradicijom povezan je i dovoljno dug, po nasim merilima, rok iskusenickog ispita: do monasenja iskusenik u manastiru provodi ne manje od pet godina, pri cemu nosi tamnu odecu, ali bez podrasnika. Sudeci po nasim razgovorima, u Kovilju veoma cene takvu opreznost, premda taj obicaj za srpske manastire, kao ni za ruske, nije karekteristican.

Jos stroze se ovde odnose prema rukopolozenju u svestenicki cin. Na dvadeset clanova bratstva - niti jedan jerodjakon, a samo jedan jeromonah, otac Isihije, koji je dosao u manastir pre vise od deset godina. Zavrsio je Psihologijski
fakultet Univerziteta u Beogradu (saznavsi za to, razumeli smo zasto se u njegovom kabinetu nalazi toliko knjiga o psihologiji, sabrana dela Lava Tolstoja, dela Dostojevskog, itd.). Medjutim, on nema pravo da ispoveda bratiju: to pravo pripada iskljucivo duhovniku i, u isto vreme, nastojatelju manastira - episkopu Porfiriju. Otac Isihije sluzi Liturgiju svakodnevno, osim ako je bolestan, ili na putu, ili na poslusanju u kuhinji. Ponekad u Kovilj salju novorukopolozene svestenike na bogosluzbenu praksu.

Svi zitelji manastira, osim zauzetih neodloznim poslusanjima, obavezni su da prisustvuju svim sluzbama, mada za njima niko narocito ne sledi - to je cin savesti svakog ponaosob. Sva bratija se pricescuje zajedno cetiri puta u toku nedelje: utorkom, cetvrtkom, subotom i nedeljom - prethodno posteci u ponedeljak, sredu i petak (u te dane poste bez ulja). Ispovedaju se, isto tako svi zajedno, episkopu Porfiriju subotom navece, a po zelji i bilo kojeg drugog dana. Zbog toga je bogosluzbeni krug takodje dovoljno naporan.

Znak za svakodnevno ustajanje, opet po svetogorskom pravilu, oglasava se u cetiri casa ujutro, a posle toga, u pola pet pocinje cin polunocnice, zatim slede jutarnja sluzba i Liturgija - sve skupa to traje priblizno tri casa. U pola devet je dorucak, posle dorucka su poslusanja. U pet casova popodne je vecernja, posle koje je vecera i malo povecerje sa citanjem naglas Isusove molitve, andjelima, arhandjelima i Presvetoj Bogorodici. Navece je slobodno vreme, koje svako moze iskoristiti po svome nahodjenju.

Pri tako strogom ritmu manastir ima dosta aktivnu proizvodnju; ovde se
proizvode svece, kao i med, za koji je Kovilj nedavno dobio bronzanu medalju na sajmu u Srbiji. Proizvodi se i rakija, koja je dobila srebrnu medalju za kvalitet (u samom manastiru monasi ne piju alkohol). Ovde se uzgajaju krave, konji, kokoske, itd. Manastir ima veliki ugled u Srbiji, mada njegova istorijska uloga, po svemu sudeci, nikada nije bila tako znacajna.

Nama se iznad svega dopala atmosfera bratske ljubavi i neusiljenosti koja vlada u Kovilju i koja nas podseca na nas Sretenjski manastir u Moskvi. Zadivljujuce gostoprimstvo, blagonaklonost i otvorenost - sve je to prirodnim putem harmonizirano sa strogoscu manastirske sluzbe i dnevnim rasporedom. Rusi su retki gosti u obitelji, pa je zato zanimanje za nas bilo posebno. Svi su Srbi, kako smo se uverili za vreme naseg putovanja, sacuvali neizrecivu ljubav prema Rusiji i ruskom narodu. Mi smo sa svoje strane otkrivali nasu bracu, koja su celi svoj zivot posvetila Bogu, a pri tome ne samo Srbe; npr. u Kovilju vec dvanaest godina zivi monah Sava sa Novog Zelanda, koji je uprkos ozbiljnoj bolesti zeleo da porazgovara sa nama.

Sama priroda oko Kovilja, koji se nalazi na sredini beskrajnih polja, podseca na ruski pejzaz. Govore da leti, za vreme vecernjih setnji, veoma smetaju rojevi komaraca koji dolecu sa obliznjih mocvara. Mi smo, srecom, boravili u ovoj svetoj obitelji krajem februara, kada je lisce na drvecu tek procvalo…

Uspelo nam je da na putovanju posetimo i nekoliko fruskogorskih manastira, koji su danas, nazalost, polupusti. U Novo-hopovskoj obitelji poklonili smo se
velikoj svetinji - mostima velikomucenika Teodora Tirona. Kako se ta svetinja obrela u tihom srpskom manastiru nismo mogli da saznamo, ali je radost nase posete bila uvelicana pretpraznistvom ovoga divnog velikoposnog svetitelja.

Sledeca stanica naseg putovanja bio je manastir Milesevo, upravo radi kojeg sam ja i krenuo na to putovanje. U njemu se nalaze mosti svetog kralja Vladislava. Sv. Vladislav je unuk sv. Simeona Mirotocivog, a sin Stefana Prvovencanog, iz roda sv. Save,
oca i osnivaca srpske drzavne i nacionalne crkve. Kralju Vladislavu je poslo za rukom da iz Bugarske u Srbiju prenese mosti sv. Save (koji je licno ovencao carskim vencem svoga sinovca). Sv. kralj je sam posao mostima u susret s radoscu, kao prorok David ka Kovcegu Zaveta. Mosti velikog srpskog svetitelja polozene su u manastiru Milesevu, zaduzbini sv. kralja Vladislava, gde se on uskoro i sam upokojio. Tako su lezale mosti dvojice svetitelja iz iste loze vise od 300
godina, sve dok Turci s varvarskim podsmehom nisu spalili mosti Svetog Save sa nadom da ce ugasiti nacionalni duh Srba. Sada se na mestu tog zlocinskog pozarista u Beogradu podize velicanstveni hram Sv. Save, slican hramu Hrista Spasitelja u Moskvi.

Milesevo nas je stokratno nagradilo posle napornog, dugog nocnog puta u prepunom autobusu. Sada smo upoznali sasvim drugu, brdsku Srbiju - istinski Balkan. Manastir se nalazi na neopisivo lepom mestu - u podnozju planine pored uzburkane reke. A u dvoristu su gordo setali paunovi pokazujuci svoju lepotu
zadivljenim Rusima.

Poklonici, u pravilu, dolaze u Milesevu iz dva razloga: ili da bi videli Belog Andjela - zadivljujucu fresku koja je postala simbolom Srbije; ili da bi se poklonili mostima osnivaca manastira sv. kralja Vladislava. Mnogi u Rusiji nose ime toga svetog kralja, koji se proslavio narocito svojom ljubavlju prema bednima,
bolnima i onima koji su se odrekli ovoga sveta. Medjutim, u Srbiji se ustanovila druga tradicija: tamo svaka porodica ima svog nebeskog pokrovitelja, ciji se praznik naziva Krsnom Slavom (prenosi se s kolena na koleno po muskoj liniji) i uvek se svecano proslavlja. Imendan po nasem shvatanju Srbi uglavnom ne slave, mada im je sam naziv poznat - imendan. Uopste uzevsi, srpska imena nisu uvek povezana sa svetiteljima - ali ponekad jesu sa crkvenim praznicima (Bosko, Vajo) ponekad s dobrim zeljama (Zdravko, Radovan, Zivan), a ponekad s porodicnom tradicijom. Zato nije uvek lako objasniti zasto ruske porodice daju deci ime srpskog svetog kralja Vladislava…

U Milesevi su nas predivno docekali: nahranili, oraspolozili, darivali… To je zenski manastir, u kojem danas zivi sedam monahinja i jedan svestenik. Skoro svi su dosli iz drugih manastira: tako je igumanija Magdalina dosla iz manastira u Slavoniji (manastir Sv. Ane kod Daruvara, nap. ur.). Sada se spasava u Milesevi…

Dalje su nas cekali dugi putevi kroz planine, po neobicno lepim mestima, gde se nalazi ne mali broj kako zapustelih, tako i aktivnih manastira, koje smo uspeli da vidimo samo kroz prozor autobusa. Manastir Studenica je dobio naziv po reci
koja protice uz manastir. On je nesumnjivo mogao postati prvi po znacaju manastir u zemlji, neka vrsta srpske lavre - toliko je drevna i velika istorija vezana za njega. Studenicu je u XII veku osnovao sv. Simeon - Nemanja, ujedinitelj srpskih zemalja, osnivac srpske drzavnosti. Manastir je isprva bio zamisljen kao jedan od vodecih u zemlji vec i kao zaduzbina (mesto upokojenja, gde ce se moliti za njegovu dusu) glave roda Nemanjica.

Sada se u manastiru nalaze mosti prep. Simeona Mirotocivog, njegove supruge Ane (u monastvu Anastasije) te njihovog sina Stefana Prvovencanog (u monastvu Simona). Sacuvale su se skoro sve drevne manastirske gradjevine, a
takodje i cudesne freske, koje su, istina, prilicno postradale u toku mnogih vekova. No u manastiru se i sada aktivno gradi: sagradjen je, na primer, predivan konak za poklonike, gde su osigurani odlicni uslovi za boravak.

U Studenici je tridesetak monaha, pri cemu je deset iskusenika doslo bukvalno u poslednjem mesecu pre naseg dolaska - to utvrdjuje nadu da se Gospod posebno brine o obitelji. Ovde je takodje u upotrebi tipik slican hilandarskom, uz neke posebnosti. Bogomoljci iz okolnih naselja dolaze na sluzbe, osobito nedeljne i praznicne, i kad bi u Studenici usavrsili crkveno pevanje, poklonici bi verovatno dolazili neprestano.

No, silniji utisak od manastira ostavila je isposnica Svetog Save - mesto
njegovog podviga u dane Velikog posta, osam kilometara od manastira, visoko u planinama, gde je Svetitelj napisao manastirski tipik. Sada tamo zivi monah Antonije iz Studenice, koji u praznicne dane prelazi tezak put od isposnice do manastira i nazad. Pravo u steni isklesana je nevelika kelija, a pored nje je izvor i mali hram velikomucenika Georgija Pobedonosca. S planina se pruza predivan pogled - priroda je potresna - ali moze se zamisliti kako ovde nocu postaje strasno, posebno u usamljenistvu.

U Studenici zive ne samo mladi iskusenici, nego i iskusni monasi - npr. arhimandrit Sava, koji se podvizava u manastiru 40 godina. Nastojatelj o. Timotej ima svega 25 godina, ali kako govori premudri Solomon, starost je ljudska mudrost i neoskvrnjeni zivot. To nam je dokazao i jedan od iskusenika, primetivsi da smo mi, savremeni monasi, kao ljudi koji ne zele da uz velike napore i brige uzgajaju drvo mandarine, da bi pili njegov sok, vec zele da jednostavno kupe sok od mandarine u prodavnici. Tacno receno! Sto se tice nastojatelja, jeromonah Timotej je studirao u Trojice-Sergijevoj lavri, a bio je, kako se ispostavilo, i u Sretenjskom manastiru. Na rastanku nam je poklonio mnostvo prelepih suvenira, i tako nas jos jednom, bez reci, ubedio u nesalomljivost srpsko-ruskog prijateljstva.

Posle Studenice smo posetili Zicu - zenski manastir, prvu srpsku Arhiepiskopiju. Ovde i sada zivi tamosnji arhijerej, vladika Stefan. Dostojno je divljenja da se u
Zici u jednoj od crkava sacuvala freska imperatora mucenika Nikolaja II, freskopisana odmah posle I svetskog rata, zajedno sa likom ravnoapostolnog kneza Vladimira i prepodobnog Serafima Sarovskog. Srbi su uvek postovali cara mucenika Nikolaja i cak su se resili na takvo izobrazenje desetine godina pre zvanicne kanonizacije. Za vreme komunizma fresku su prekrili papirom, o cemu i sada svedoce tragovi koji su na njoj ostali. Sveti lik otkrili su sasvim nedavno prilikom restauracije.

Nase upoznavanje sa srpskim manastirima zavrsilo se na metohu manastira Hilandara. Osnivanje manastira Slanci, kako ga obicno nazivaju, takodje se vezuje sa blagocestivom dinastijom
Nemanjica. Ovde sada zive tri jeromonaha i sest iskusenika, od kojih cetvorica studiraju na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina iskusenistva u metohu - to je neophodni uslov za one koji zele da stupe u bratstvo manastira Hilandara. (...)

Najjaci utisak na putovanju ostavili su, naravno, ljudi. Srbi su vrlo druzeljubivi, otvoreni, dobronamerni, a posljednih godina i vrlo blagocestivi. Bez obzira na najteze muke koje su ih snasle, oni su sacuvali svetlo, radosno stanje duha: upravo zato u Srbiji od ruskih svetitelja verovatno najvise vole prep. Serafima Sarovskog. Porazilo nas je i uvazavanje koje Srbi imaju prema svestenstvu. Mi smo svuda putovali u mantijama i nijednom, ni u evropskom Beogradu, niti u provincijskom Prijepolju, ni u prepunom autobusu, niti u zadimljenom vozu - nigde nismo sreli ni jedan popreki pogled, a kamoli culi uvredu. Naprotiv, cesto su na ulici ljudi hteli da od nas uzmu blagoslov, misleci da smo svestenici.

Nazalost, za tako kratko vreme naseg putovanja nismo mogli da posetimo manastire Kosova, Crne Gore i drugih oblasti Srbije, gde, bez sumnje, zive pravi ispovednici, a kojima je veoma tesko u povremeno otvoreno neprijateljskom okruzenju. No, i to sto smo videli pokazalo se sasvim dovoljno da mozemo s uverenoscu reci: u crkve dolazi sve veci broj mladih ljudi, uskladjuje se puni parohijski zivot i obnavlja monaska tradicija. Neka da Bog da se osnaze i rusko-srpske veze, uzajamno obogacujuci nase nacionalne crkve neocenjivim duhovnim iskustvom, sakupljenim medju pravoslavnom bracom.

Inok Vladislav (Tomacinskij)

preuzeto sa web-stranice: http://www.pravoslavie.ru

RAZGOVOR SA VISOKOPREOSVEĆENIM MITROPOLITOM ZAGREBACKO - LJUBLJANSKIM I CELE ITALIJE

NAŠ CILJ JE ŽIVOT VEČNI

- Blagoslovite, Visokopreosveceni. Evo, poceli bismo nas razgovor za casopis “Put, Istina i Zivot” jednom cestitkom i pitanjem. Ove godine se navrsava 25 godina od kako ste mitropolit. Pitanje je: kako su prosle te godine, kako ste ih izdrzali? Nije malo cetvrt veka…

DETALJNIJE...

Uspenije Presvete Bogomajke

Kako su protekle poslednje godine života Presvete Bogorodice

Posle Vaznesenja Gospodnjeg o Majci Bozjoj se starao apostol Jovan Bogoslov, a u njegovom odsustvu Presveta je zivela u kuci njegovih roditelja, u blizini gore Eleonske. Za sve Apostole i verujuce, Ona je bila prva uteha i pouka. Besedeci s njima, Majka Bozja je govorila o cudesnim dogadjajima Blagovesti, besemenog zaceca Hrista Spasitelja i rodjenja Hristovog, Njegovog detinjstva, mladosti i uopste zemaljskog zivota.

Kao i Apostoli, Ona je Svojim prisustvom, recju i molitvama gradila i utvrdjivala Hristovu Crkvu. Posle silaska Svetog Duha na dan Pedesetnice, Sveti Apostoli su nekih desetak godina boravili u Jerusalimu, sluzeci spasenju Judejaca, sa zeljom da Presvetu Bogorodicu sto cesce vidjaju i od Nje cuju bozanske reci. Mnogi novoprosveceni verom hriscanskom dolazili su, cak, u Jerusalim da bi culi i videli Presvetu Bogorodicu.

Sacuvana je poslanica sv. Ignjatija Bogonosca iz Antiohije upucena apostolu Jovanu Bogoslovu, koja glasi: “Mnoge zene kod nas zele da posete Presvetu Bogorodicu, i dotaknu prsa koja su hranila Gospoda Isusa, kao i da od Nje cuju mnoge tajne. Kod nas se pronela Njena slava o Djevi i Majci Bozjoj, ispunjenoj blagodacu i svim vrlinama. Kaze se da je Ona u toku progona i nedaca uvek radosna, da u nevolji i bedi ne podleze ogorcenju, ne gnevi se na neprijatelje, nego im cini dobro, u blagostanju je krotka, prema siromasnima milostiva i uvek spremna da im pomogne koliko god moze, snazna je u veri… a Nastavnica i Uciteljica nasem je jos mladom blagocascu (poboznosti) i svim vernima je na svako dobro delo; vise od svih voli smirene, jer je i Sama ispunjena smirenjem… Neiscrpno je Njeno trpljenje kada joj se podsmevaju ucitelji judejski i fariseji. O Njoj su nam kazivali ljudi, dostojni svakog poverenja, da se na osnovu Njene svetosti vidi sjedinjenost angelske i ljudske prirode. Sve ovo pobudilo je kod nas bezmernu zelju da vidimo to nebesko cudo i tako prekrasnu svetlost.”

U drugoj poslanici, sv. Ignjatije Bogonosac pise apostolu Jovanu Bogoslovu: “Ako samo budem bio u mogucnosti, doci cu k tebi da se vidim sa svima svetim vernicima koji su sabrani oko tebe, a iznad svega zeleo bih da vidim Majku Isusovu, o kojoj govore da kog svih izaziva divljenje, ljubav i postovanje i svi bi hteli da je vide. Kako i ne bih zeleo da vidim Presvetu Bogorodicu, da sa NJom razgovaram, sa Onom koja je rodila istinitoga Boga!”

Za vreme progona koje je podigao Irod protiv mlade Crkve Hristove (Dap. 12, 1-3), Presveta Djeva Marija se, zajedno sa apostolom Jovanom Bogoslovom, sklonila na 43 godine u Efes, gde je ovom apostolu bilo odredjeno da propoveda Jevandjelje.

Presveta Bogorodica je posecivala Hriscane i u drugim gradovima. Na primer, Ona je bila u Antiohiji kod sv. Ignjatija Bogonosca, kome je pisala: “Doci cu sa Jovanom i tebe cu sa tvojima videti.”

Presveta Bogorodica je, takodje, bila i na Kipru kod sv. Lazara »etvorodnevnog, koji je bio tamosnji episkop, zatim na Svetoj Gori Atonskoj, o kojoj je, kako svedoci sv. Stefan Svetogorac, Majka Bozja rekla: “Ovo mesto ce meni biti dodeljeno, dato Mi od Sina i Boga Moga. Bicu pred Bogom zastupnica ovoga mesta.”

O spoljasnjem izgledu Presvete Bogorodice

Po predanju, zasnovanom na recima svestenomucenika Dionisija Aeropagita i sv. Ignjatija Bogonosca, sv. Amvrosije Milanski u spisu “O devstvenicama” pise o Majci Bozjoj: “Nije Ona bila samo Djeva telom, nego i duhom, smirena srcem, obazriva u reci, blagorazumna, nemnogoreciva, bogomudra, ne brza na reci, stalno je citala Sveto Pismo, bila je neumorna u trudovima, celomudrena u razgovorima, govoreci sa ljudima kao pred Bogom. NJeno pravilo je bilo: nikoga ne uvrediti, zeleti svima dobro, postovati starije, ne zavideti drugima, izbegavati hvalisanje, biti zdravomislen, voleti vrline.

Kada je Ona uvredila roditelje i kada je bila u zavadi sa srodnicima? Kada se pogordila pred skromnim covekom, podsmehnula slabome, uklonila od siromasnog?

U Njenim ocima nije bilo niceg surovog, nesmotrenog u reci, niceg neprilicnog u delima: skromni pokreti tela, tih nastup, glas ujednacen, telesne oci bile su kod Nje izraz duse, otelovljenje cistote. Sve dane Svoje Ona je posvetila postu. Snu se predavala samo koliko je nuzno, ali i tada, kako je Njeno telo bilo smireno , duh je bio bodar, ponavljajuci u snu ono sto je procitano, ili razmisljajuci o sprovodjenju u delo postavljenih ciljeva ili, pak, planirajuci nove. Iz kuce je izlazila samo u crkvu i to u prisustvu srodnika. Uostalom, mada je i izlazila iz svoga doma u drustvu drugih, najbolja straza za Sebe bila je Ona Sama. Drugi su cuvali smo telo NJeno, a o Svom karakteru brunula je Ona Sama...”

Na osnovu predanja, koje je zabelezio crkveni istoricar Nikifor Kalist, Bogorodica je “bila srednjeg rasta ili, kako drugi smatraju, nesto visa od srednjeg, boja Njenog lica bila je kao boja zrna psenicnog. Njena kosa je bila svetlosmedja i malo zlatasta, bistre oci boje zrele masline, obrve povijene i tamne, nos malo izduzen, usta boje lica i ispunjena slatkim recima, lice nije okruglo niti ostro, nego nekako izduzeno, sake i prsti dugacki… U govoru sa drugima cuvala je uravnotezenost, nije se smejala niti zbunjivala, a posebno se nikada nije gnevila… uvek jednostavna, bez i najmanjeg pritvorstva, bez mekustva. Ona u isto vreme bejase olicenje najuzvisenije smirenosti. Haljine Njene behu jednostavne, bez ikakvih ukrasa, kao sto to pokazuje Njen svesteni pokrov na glavi koji se do danas sacuvao. Ukratko receno, u svemu Njenom bese prisutna ogromna blagodat.”

U dnevniku sv. pravednog Jovana Kronstatskog stoji zapisano da mu se javljala Bogorodica: “Na dan 15. avgusta, odnosno Uspenja Bogomatere 1898. godine imao sam cast da u snu prvi put vidim lice Carice Nebeske i slusam Njen najumilniji, blazeni glas koji bodri: Vi, najmilija ceda Oca Nebeskog! Tada osecajuci svoju nedostojnost, gledao sam precisti Lik Njen sa trepetom i mislju: nece li me s gnevom odgurnuti Carica Nebeska! O, Lik Njen presveti i preblagi! O, oci ciste, dobre, smirene, spokojne, velicanstvene, nebesne, bozanstvene! Necu vas zaboraviti, divne oci! Jos minut se produzilo to javljanje, zatim je Presveta necujno iscezla. Najpre je videh kao da je na ikoni, a zatim Ona sidje s nje i podize se i ode.”

Zasto smrt Bozje Majke nazivamo Uspenjem?

Rec “uspenje” znaci - pogruzenje u san, usnuce, mirna koncina, upokojenje slicno snu. Koncinu Bozje Majke Crkva naziva Uspenjem zato sto ona “kao da je na kratko usnula i kao da se od sna okrepila”.

Divan je bio zivot Preciste Djeve, divno Njeno Uspenje, kako u pesmi peva Sveta Crkva: “Bog vaseljenom ukazuje na Tebe, Carice cudesa koja prevazilaze zakone prirode. I u Rodjenju sacuvao je Tvoje devstvo i u grobu sacuvao od truleznosti telo Tvoje” (kanon 1, pesma 6, tropar 1). U liku Presvete Djeve pobedjeni su zakoni prirode: smrt, koja vraca u zemlju telo sazdano od zemlje. Smrt nije kosnula Njeno telo; rodivsi Boga, sacuvala je Svoje devstvo, i u Uspenju je ostala ziva. Po rodjenju Hristovom, Ona prebiva kao Djeva, a posle smrti prebiva kao ziva. Ona je usnula da bi se probudila za zivot vecnog blazenstva. Prestavila se Zivotu, Izvoru zivota, da bi duse raba Bozjih izbavljala Svojim molitvama.

Praznik Uspenja Presvete Bogorodice naziva se velikim zato sto je na taj dan “Spasitelj svih u svoj slavi Svojoj sreo i zanavek nastanio Majku Svoju kraj Sebe.”

Kako se dogodilo Uspenje Bozje Majke?

Okolnosti pod kojim se dogodilo Uspenje Bozje Majke poznate su u Pravoslavnoj Crkvi jos od apostolskih vremena. U prvom veku o Uspenju je pisao svestenomucenik Dionisije Aeropagit, a u drugom veku kazivanje o telesnom preseljenju Presvete Bogorodice na Nebo nalazi se u spisima episkopa Melitona Sardskog. O predanju o Bogorodicinom Uspenju u cetvrtom veku govori sveti Epifanije Kiparski, dok je u petom veku sveti patrijarh Juvenalije Jerusalimski govorio svetoj blagovernoj grckoj carici Pulheriji sledece: “Mada u Svetom Pismu nema povesti o koncini Presvete Bogorodice, ipak o tome imamo saznanja na osnovu najdrevnijeg i najverodostojnijeg predanja.” Naime, ovo predanje je detaljno sabrano i izlozeno u crkvenoj istoriji Nikifora Kalista u 14. veku.

Do vremena Svog blazenog Uspenja Presveta Djeva Marija je ponovo boravila u Jerusalimu. Njena slava kao Majke Bozje vec je bila rasprostranjena, te je navukla na Sebe i mnoge protivnike, koji su zeleli da nasrnu na Njen zivot. Medjutim, Bog ju je cuvao od neprijatelja. Dane i noci provodila je u molitvi.

Cesto je dolazila do Groba Gospodnjeg, kadila ovo mesto tamjanom i padala nicice u molitvi. Ne jednom su neprijatelji Spasiteljevi pokusali da je sprece da posecuje sveto mesto i trazili od prvosvestenika da postave strazu radi cuvanja Groba Gospodnjeg. Medjutim, postajuci na cudesan nacin, Duhom Svetim, nevidljiva za strazare, Sveta Djeva je nastavljala da se moli pred Grobom.

U jednoj od takvih poseta Golgoti, pred Nju je stao Arhangel Gavrilo i najavio Joj NJeno skoro preseljenje iz ovog u vecni blazeni zivot nebeski. Kao zalog ovoga, Arhangel Joj je urucio palmovi granu iz Raja, koja je svetlela netvarnom svetloscu Carstva Bozjeg. Posle ove nebeske vesti, Bogorodica se, sa trima devojkama koje su Joj prisluzivale (Sepforom, Evgenijom i Zoilom) vratila u dom sv. Jovana Bogoslova, gde je zivela.

Presveta Djeva se stade pripremati za Svoj odlazak. Ona najpre o tome obavesti svog usinjenika apostola Jovana i pokaza mu svetlosnu granu, ostavljajuci mu u zavet da tu granu pri sprovodu nosi pred odrom Njenim. Sveti ap. Jovan odmah pozva apostola Jakova, prvog episkopa jerusalimskog i sve srodnike i bliznje i sve Hriscane ne samo u Jerusalimu, nego i po okolnim gradovima i selima. Svima njima Presveta Bogorodica poce da besedi o tome kako Joj se javio Arhandjeo i najavio da ce se uskoro preseliti u zivot vecni. Dok je Presveta Bogorodica govorila, svi sabrani su plakali, a Ona ih je savetovala da ne placu, nego da se raduju Njenom odlasku, posto ih Ona nece ostaviti sirote, vec ce se pred Prestolom boga Zivoga jos usrdnije moliti za njih i za citav svet. Jos im je zavestala da Njeno telo bude pogrebeno u Getsimanskom vrtu, jer tamo bese grobnica svetih pravednih roditelja Njenih Joakima i Ane i svetog pravednog Josifa, zarucnika Njenog.

Dok je Ona izdavala predsmrtne naloge, iznenada nastade huk veliki sa neba i mnostvo oblaka okruzi dom svetog Jovana Bogoslova; jer po Bozjem naredjenju Sveti Andjeli uzese Svete Apostole rasejane po raznim krajevima vaseljene radi propovedi Jevandjelja i neocekivano ih donesose na oblacima u Jerusalim i spustise pred vrata kuce u kojoj je ziveka Mati Bozja. Ugledavsi jedan drugoga, Apostoli su se radovali i sa nedoumicom pitali: “Koji je razlog zbog koga nas Gospod sve ovde sabra?” Sveti Jovan Bogoslov ih doceka sa radosnim suzama, kazujuci im da ce se Presveta Bogorodica uskoro preseliti ka Gospodu.

Usavsi k Majci Bozjoj i videvsi je preispunjenu nebeskom radoscu, kako blagolepno sedi na Svome odru, Apostoli je pozdravise i ispricase o Svom cudesnom sabranju. Presveta bogorodica proslavi boga sto je uslisio Njenu molitvu i ispunio zelje Njenog srca. Potom im Presveta Bogorodica isprica o Svom skorom prelasku u zivot vecni, a Sveti Apostoli se kupahu u suzama. Presveta Bogorodica ih je tesila govoreci: “Ne placite, prijatelji i ucenici Hristovi, i moju radost ne pomucujte svojom tugom, nego se radujte sa Mnom, jer odlazim Sinu i Bogu svome.” Dok je Bogomati ovako tesila Apostole, pojavi se i apostol Pavle sa svojim ucenicima: Dionisijem Areopagitom, divnim Jerotejem, bozanstenim Timotejem i drugima iz reda sedamdesetorice Apostola. Sve njih je sabrao Sveti Duh da bi se udostojili poslednjeg blagoslova Presvete Djeve Marije i da bi sa svakim blagoljepijem pripremili pogrebenje Majke Gospodnje.

Svakog od njih Ona je po imenu pozivala k Sebi, blagoslovila i odala pohvalu njegovoj veri i trudu u propovedi Hristovog Jevandjelja, svakom je pozelela vecno blazenstvo i zajedno sa svima njima se pomolila za mir i blagodtanje celog sveta.

U petnaesti dan meseca avgusta nastade treci cas, kada je trebalo da se zbude Uspenje Majke Bozje. U odaji u kojoj je Bogomati lezala gorelo je mnogo sveca. Sveti Apostoli su, uz pojanje i slavoslovlje, stajali kraj blagolepno ukrasenog odra na kojem je lezala Precista Djeva Bogorodica. Presveta Bogorodica se neprestano molila, ocekujuci Svoje upokojenje i dolazak Svog prezeljenog Sina i Gospoda.

Odjednom odaju obasja neizreciva Svetlost Bozanske Slave i oni koji su ovo videli bili su zahvaceni poboznim trepetom. U lucama neizmerne Svetlosti, ka Presvetoj sa Nebesa sidje Sam Car Slave Hristos pracen mnostvom Arhandjela, Andjela i drugih Nebeskih Sila, zajedno sa pravednim dusama Praotaca i Proroka koji su od davnina prorokovali rodjenje Presvete Djeve. Videvsi Svoga Sina, Majka Bozja se uspravi sa odra i pokloni Hristu, govoreci: “Velica dusa moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, jer pogleda na smirenje sluskinje Svoje!” Gospod tada Svoju Majku pozva da predje u Vecni Zivot, a Presveta Djeva - ponovivsi kao nekada u Blagovestima: “Neka mi bude po reci Tvojoj” (Lk. 1, 38) - opet leze na odar i bez ikakvog telesnog stradanja, kao da zaspa slatkim snom, jer je bila bez greha, predade dusu u ruke Svoga Sina i Boga.

Tada otpoce radosno arhangelsko i angelsko pojanje. Prateci cistu dusu Bogoneveste ka Nebesima, sa bogobojazljivim strahom kao Carici Nebeskoj, Angeli su uzvikivali: “Raduj se, Blagodatna, Gospod je s Tobom, blagoslovena si Ti medju zenama!” Nebeske dveri se tajanstveno otvorise i Heruvimi i Srafimi sa radoscu proslavise susret sa dusom Presvete Bogorodice. Blagodatno lice Bogorodicino sijalo je slavom Bozanstvenog devstva, a od tela NJenog vijao je najkrasniji miomir.

Bogobojaznivo i sa strahom Sveti Apostoli se poklonise Gospodu, Koji sa slavom vaznese na Nebo dusu Svoje Majke, i sa placem okruzise odar Presvete bogorodice. Oni pristupise i celivase Njeno presveto telo, odajuci mu svecano postovanje, i time se osvecivahu i ispunjavahu blagodacu i duhovnom radoscu. Svemoguca sila Bozja koja iz Njenog svetog tela isticase, isceljivase bolesne koji sa verom i ljubavlju dodirivase Njen svesteni orar.

Oplakujuci svoj rastanak na zemlji sa Majkom Bozjom, Apostoli savrsise pogrebenje NJenog precistog tela. Sveti apostoli Petar, Pavle, Jakov, sa drugima iz reda dvanaestorice Apostola, ponesose na svojim plecima odar na kojem je lezalo telo Svagdadjeve Marije. Sveti Jovan Bogoslov isao je ispred svih sa rajskom svetlozracecom granom, a ostali Apostoli i mnostvo vernih pratili su odar sa svecama i kadionicama, pevajuci svestene pesme. Ova svecana povorka kretala se od Siona, kroz celi Jerusalim, sve do Getsimanije.

Pogrebna povorka sa precistim telom Bogomatere kretala se od Siona kroz Jerusalim ka Getsimaniji. Odjednom se iznad nje javi zlatokrug od oblaka, slican vencu, blistajuci silnom svetloscu. I iz njega se razlegase predivno andjelsko pojanje koje ispunjavase vazduh, za sve bivajuci cujno. Taj blestavi oblak sa Nebeskim pojcima kretase se vazduhom ponad pogrebne povorke do samom mesta pogrebenja.

Zitelji Jerusalima koji nisu verovali u Hrista, porazeni neuobicajenim i velicanstvenim prizorom i ozlobljeni pocastima ukazanim Majci Bozjoj, izvestise o svemu prvosvestenike i knjizevnike. Ostrasceni zaviscom i mrznjom prema svemu sto podseca na Hrista, ovi poslase sluge da rasteraju povorku i spale telo Majke Bozje. Pobesneli narod i vojnici sa jaroscu se ustremise na Hriscane, ali venac od oblaka spusti se na zemlju i nacini pregradu kao zid. Gonioci su mogli cuti korake i pojanje, ali ne mogahu videti nikoga iz povorke. Mnoge od njih Sveti Angeli oslepese, tako da su se vratili u grad pipajuci i bauljajuci.

Jedan judejski svestenik iz zavisti i neprijateljstva prema Majci Isusa Nazarecanina htede da prevrne odar na kome je bilo telo Presvete Djeve, ali mu nevidljivi Andjeo Bozji odsece obe ruke koje se dotakose odra. Videvsi uzas koji mu se dogodi, on pade na zemlju i poce da vapije Svetim Apostolima: “Smilujte se na mene, sluge Hristove!” Gorko se pokaja i sa verom ispovedi Majku Bozju i Hrista Spasitelja i tada dobi isceljenje, i obe ruke mu se vratise na mesto na kojem su bile, i on se prikljuci onima koji idjahu za telom Bogomajke, postavsi od tada revnosni pristalica Hristov.

Kada je povorka stigla u Getsimaniju, tamo je sa placem i ridanjem pocelo poslednje celivanje precistog tela Bogomaterinog. Tek uvece Sveti Apostoli su mogli da ga poloze u grob i velikim kamenom zatvore ulaz u pecinu. Sveti Apostoli provedose kraj groba Presvete Bogorodice u Getsimanskom vrtu tri dana, moleci se i pevajuci psalme.

Po promislu Bozjem apostolu Tomi nije bilo sudjeno da prisustvuje pogrebu Majke Bozje. Dosavsi treci dan u Getsimaniju, on se gorkim suzama okrenu ka grobu i glasno izrazi zalost sto se ne udostoji poslednjeg blagoslova Majke Bozje i oprostaja sa Njom. Sazalivsi se na njega, Apostoli odlucise da otv ore grob, i omoguce mu utehu poslednjeg poklonjenja svestenim ostacima Svagdadjeve. Ali, otkrivsi grob, oni u njemu nadjose samo Njene pogrebne ovoje iz kojih se sirio nebeski miomir, i na taj nacin se osvedocise prizorom divnog vaznesenja na Nebo tela Presvete Djeve.

Uvece istog dana, kada se Apostoli sabrase u domu da veceraju, dok su prinoseci blagodarenje uznosili k nebu komad hleba ostavljen u cast Gospoda, javi im se Majka Bozja, okruzena mnostvom Andjela, i rece: “Radujte se! Ja sam s vama u sve dane doveka”. Ovo je tako obradovalo Apostole i sve koji su bili sa njima, te oni uskliknuse: “Presveta Bogorodice, pomozi nam!” Tako je uspostavljen pocetak cina uznosenja panagije, tj. uznosenja hleba u cast Majke Bozje, koji se i do danas ocuvao u manastirima.

Od tada Sveti Apostoli se sami uverise i svu Crkvu uverise u to da Precista Mater Bozja bi u treci dan posle pogrebenja vaskrsnuta od Sina i Boga Svoga i u telu vaznesena na Nebo. Sveti Apostoli ponovo udjose u grob i uzese plastanicu ostavljenu za utehu tuznima i kao nelazno svedocanstvo Bogomaterinog ustanuca iz groba.

Praznik Uspenja Presvete Bogorodice se do danas s posebnom svecanoscu praznuje u Getsimaniji, na mestu Njenog pogrebenja. Zapravo, nigde srce ne biva tako potreseno tugom zbog rastanka sa Bozjom Majkom i nigde se ne ispunjava takvom radoscu i verom u Njeno beskrajno i neprestano materinsko posredovanje za svet kao tamo, na mestu Njenog pogrebenja.

Svetigora, br. 106-108, Uspenje 2001, str. 3-10

Re�? urednika

REČ UREDNIKA

Pomaze Bog, dragi citaoci! Bilo je predvidjeno da ovaj dvobroj izadje iz stampe pred Veliku Gospojinu, ali ga zbog raznih razloga - objektivnih vise nego subjektivnih - tek sada drzite u ruci. Zato, pre svega, molim sve pretplatnike i citaoce za razumevanje zbog kasnjenja.

Dvobroj, dakle, izlazi u povodu Uspenija Presvete Bogorodice, praznika kojim Crkva Hristova u sve vekove pamti kraj zemaljskog zivota Djeve Marije, Majke Gospoda Isusa Hrista. Uspenije je crkvenoslovenska rec i znaci: usnuce, san, pokoj. Vec kroz to znacenje mozemo da naslutimo kako Hriscanstvo gleda na odlazak iz ovoga sveta. Za coveka ciji zivot protice neobasjan svetloscu vere, i sama smrt ostaje u tami, zagonetna i zastrasujuca. Potpuno obuzeti svakodnevnim poslovima, ljudi danas o njoj uglavnom ne razmisljaju i ne govore, cak nastoje da sve sto podseca na nju istisnu iz svesti; kao da misao na prestavljenje, svoje ili svojih bliznjih, svesno zele da predaju zaboravu. Posledica toga su osecanja straha, teskobe i ocaja u trenutku kada se smrt priblizi, buduci da njome - “sve nestaje”. Za verujuceg coveka, naprotiv, smrt ne znaci kraj, nego pocetak. Smrcu pocinje novi, vecni zivot. “Zaista, zaista vam kazem, ko slusa moju rec i veruje Onome koji me je poslao ima vecni zivot, i ne dolazi na sud, nego je presao iz smrti u zivot”. Verom primajuci reci Spasitelja, Koji je za nas umro i vaskrsao, hriscani znaju sta coveka ocekuje posle smrti. Telo se vraca u zemlju da, kako neko seme, ceka ustajanje iz grobova u dan opsteg vaskrsenja, a dusa se uznosi pred Presto Gospodnji, da od svoga Tvorca dobije mesto koje je zasluzila. Radi toga se istinski hriscani zivotom pripremaju za smrt, gledajuci u nju sa nadom. Naravno, i dalje za upokojenim tuguju njegovi bliznji, ali to nije tuga neutesna. I dalje na sahranama teku suze, ali to nisu suze ocajanja. U hriscanskim suzama, zbog vere, nade i ljubavi, uvek ima i tihe radosti.

Za radost u zalosti kod hriscanskog usnuca u Gospodu najlepsi je primer usnuce One u cijoj se devicanskoj utrobi ovaplotio Sin Bozji. Kada su na cudesan nacin sa svih krajeva vaseljene bili sabrani oko samrtnicke postelje Presvete Bogorodice, apostoli su - kazuje nam crkveno predanje - gorko zaplakali; teseci ih, Majka Bozja im je rekla: “Radost moga odlaska ne pretvarajte svojim suzama u plac.” I kad su u povorci apostoli nosili kroz Jerusalim do mesta pogrebenja Bogorodicino sveto telo, praceno “sladosnim oblakom iz kojeg je brujala andjelska pesma”, ispred svih je isao sv. Jovan Bogoslov noseci u ruci rajsku grancicu mira i radosti, koju je tri dana pre toga sv. arhangel Gavrilo doneo Djevi Mariji. A kad su tri dana posle toga apostoli bili na molitvi, javila im se Precista Bogomajka, u Svojoj nebeskoj slavi, i rekla: “Radujte se, ja sam s vama u sve dane.” Tako Crkva do dana danasnjeg, s radoscu koju joj je darovala Presveta Bogorodica, peva o prazniku Njenog uspenja: “Rodivsi sacuvala si devstvo, upokojivsi se nisi ostavila svet.”

Radost ovogodisnjeg praznovanja Velike Gospojine u manastiru Lepavini uvecao je jedan dogadjaj koji ce uci u manastirski letopis: Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski G. Jovan rukopolozio je sabrata sv. obitelji lepavinske monaha Vasilija (Srbljana) u cin jerodjakona. O. Vasilije nastavlja niz lepavinskih postrizenika koji su manastir dosli iz blize okoline, kao potomci Srba starosedelaca doseljenih ovde posle osnivanja manastira u 16. veku; neka ovde, u znak secanja i blagodarenja, budu navedena i njihova imena upisana u Knjigu postrizenika manastira Lepavine: jeromonah Melhisedek (Godec) iz Vel. Sesveta (upokojio se 1903.), Teofan (Strajnic) iz Sokolovca (upokojio se 1918. u svojoj 28. godini), Lukijan (Petric) iz Bolfana (rodjen 1844.), Anatolije (Jankovic) iz Krizevaca (postrizen 1885.), Gavrilo (Bota) iz Novih Pavljana kod Bjelovara (postrizen 1878.), Gedeon (Barbaric) iz Duge Rijeke (postrizen 1890. godine)...

O novijoj, pak, istoriji lepavinskog manastira, vezanoj za njegovu poslednju obnovu, u ovom broju govori Visokopreosveceni Mitropolit G. Jovan. Razgovor, koji je sa G. Mitropolitom vodila saradnica naseg lista Radmila Misev, obuhvata jos i teme monastva, cudesnih isceljenja, molitve…

Ako su devstvo i materinstvo, neizrecivo sjedinjeni u blagom liku Majke Bozje, vrhovne hriscanske vrednosti, onda su njihova krajnja suprotnost strasni gresi pobacaja i cedomorstva. Pred danasnjim razmerama takve negacije zivota zastaje um normalnog coveka; s razlogom se u publicistici za tu tragediju koristi izraz bela kuga. Tekst “Kazna nad nerodjenim” arhimandrita Rafaila (Karelina), duhovnika i pravoslavnog pisca iz Gruzije, bez imalo ublazavanja govori o tom, kako on kaze, ratu roditelja protiv sopstvene dece. Nekome ce se mozda poneka autorova rec uciniti preostrom, ali je to, cini se, jedan od retkih preostalih nacina u pokusaju da se probude duboko uspavane savesti.

S blagoslovom iz manastira Lepavine

vas

Tražilica

Kategorije

• MANASTIRSKE NOVOSTI
• VESTI IZ HRIŠĆANSKOG SVETA
• MANASTIRSKA IZDANJA
• KNJIGA: ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• ARHIVA
• DUHOVNE POUKE I BESEDE
• SAVREMENI PODVIŽNICI
• KNJIGE
• INTERNET BIBLIOTEKA
• INTERVJUI
• PROPOVEDI O.VASILIJA
• ČUDA BOŽJA
• PISMA
• REPORTAŽE
• PITANJA I ODGOVORI

Mjesečna arhiva

• April 2009
• Mart 2009
• Februar 2009
• Januar 2009
• Decembar 2008
• Novembar 2008
• Oktobar 2008
• Septembar 2008
• Avgust 2008
• Juli 2008
• Jun 2008
• Maj 2008
• April 2008
• Mart 2008
• Februar 2008
• Januar 2008
• Decembar 2007
• Novembar 2007
• Oktobar 2007
• Septembar 2007
• Avgust 2007
• Juli 2007
• Jun 2007
• Maj 2007
• April 2007
• Mart 2007
• Februar 2007
• Januar 2007
• Decembar 2006
• Novembar 2006
• Oktobar 2006
• Septembar 2006
• Avgust 2006
• Juli 2006
• Jun 2006
• Maj 2006
• April 2006
• Mart 2006
• Februar 2006
• Januar 2006
• Decembar 2005
• Novembar 2005
• Oktobar 2005
• Septembar 2005
• Avgust 2005
• Juli 2005
• Jun 2005
• Maj 2005
• April 2005
• Mart 2005
• Februar 2005
• Januar 2005
• Decembar 2004
• Novembar 2004
• Septembar 2004
• Avgust 2004
• Juli 2004
• April 2003
• Kompletna arhiva

Zadnji postovi

• DUHOVNO POSLANJE OCA GAVRILA U VIRTUELNOM PROSTORU
• KRATKA INFORMACIJA O RADU I PROGRAMU: "RADIO MANASTIRA LEPAVINE"
• LIČNA SVEDOČANSTVA O ISCELJENJIMA OD ČUDOTVORNE IKONE PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• RADIO MANASTIRA LEPAVINA - SVJETIONIK JEVANĐEOSKE ISTINE
• KNJIGA UTISAKA U PRVIM DANIMA EMITOVANJA PROGRAMA RADIO BLAGOVESTI
• SAVETI DUHOVNIKA I ODGOVORI NA SVAKODNEVNE NEDOUMICE VERUJUĆIH LJUDI
• OSVRT POSETILACA SAJTA
• ODELJENJEM SPOLJNIH CRKVENIH VEZA MOSKOVSKE PATRIJASIJE RUKOVODI EPISKOP BECKI ILARION
• ČETIRI PRIČE O SRPSKOM PATRIJARHU PAVLU
• RAZBOJI I RUŽE
• KAKO SE LEČITI OD OSEĆANJA KRIVICE
• MITROPOLIT JOVAN SLUŽIO U MANASTIRU LEPAVINA
• LEPO NEDELJNO POPODNE SA MATI MIHAILOM
• NOVO IZDANJE MANASTIRA LEPAVINE
• NOVA KNJIGA U IZDANJU EPARHIJSKOG UPRAVNOG ODBORA