MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Nas svakidasnji zivot prepun je pouke o istrajnosti, koja predstavlja sliku one duhovne istrajnosti koju mi treba da imamo u glacanju i kultivisanju nasega srca, u ishrani i bogacenju nase duse, naseg unutrasnjeg nepropadljivog i besmrtnog bica. “Dusa je preteznija od jela i telo od odela” (Lk. 12, 23), porucuje nam Spasitelj nas Gospod Isus Hristos.

Prvosazdani covek ziveo je isto kao i angeli - od gledanja u Boga; njegovi potomci, posle greha, ziveli su - od vere u Boga. Oni kojima je zatvoreno gledanje a nije otvorena vera, ne mogu se racunati u zive, jer nemaju veze sa zivotom.

Sveti Sava - skolska slava! - glasi narodna uzrecica. Vaistinu je tako, braco i sestre. Sveti Sava je ne samo Svetitelj, vec i Prosvetitelj srpskoga naroda. Njegovom zaslugom Srbi jesu narod Bozji, narod koji nosi Hrista u sebi i koji strada za Hrista i pravdu Njegovu. Njegovom zaslugom i njegovih sledbenika Srbi imaju svoje pismo, svoju kulturu, svoje obicaje, svoju svetlu istoriju i sve svoje sto vodi Bogu i istini Bozjoj.

O, Sveti Jovane, divni Krstitelju,

Ti Prete�?a beše slavnom Spasitelju,

Ti �?istotom svojom ljudske duše teknu

I ko strašna truba sa Jordana jeknu

Budeć’ ljude od sna i poroka lena

Kad sekira beše blizu do korena.

Bog se javi, braćo i sestre!

“Veliki si, Gospode, i cudesna su dela Tvoja i nema reci sposobne da opeva cudesa Tvoja.”, peva u ushicenju psalmopojac David. Vaistinu, ove reci ponovice svaka dusa koja imalo oseca prisustvo Bozje u ovome svetu. Danas posebno osecamo da Bog obitava medju nama; da se On i danas kao i pre skoro godina spusta ka reci Jordanu ka svome Preteci i trazi od njega da Ga krsti; da Bog u liku coveka ulazi u vodu i sjedinjuje Sebe sa svakim covekom i sa svecelom materijom, pretvarajuci je time u sasud svetlosti, u svetlosnu materiju koja sva stremi ka radosti i ka zivotu.

“Kako je dobar Bog Izrailjev onima koji su �?ista srca!”, uzvikuje u molitvenom ushićenju psalmopojac David.

Vaistinu, braco i sestre, Bog je neizmerno dobar onima koji su cista srca, onima koji Ga ljube i ispunjavaju zapovesti Njegove, onima koji ljube bliznje svoje kao same sebe i hode uskim putem hriscanskih vrlina.

Čuli smo, braco i sestre, u danasnjem Jevandjelju recenicu koju je jedan mladi knez uputio Hristu a koja i danas ima potpuno isti smisao kao i pre dve hiljade godina kada je izgovorena. Mladi knez je upitao Hrista: “Ucitelju blagi, sta da ucinim pa da nasledim zivot vecni?”

Kada nas u zivotu susretnu “dobri dani”, kada nam ide sve onako kako samo pozeleti mozemo i kada svi oko nas odobravaju nase uspesne zivotne poteze, mi tada osecamo neizmernu radost i zadovoljstvo. Malo ko od nas u takvim trenucima misli na Onoga Koji nam je sve to darovao i Koji ne trazi nista za uzvrat osim poznanja milosti Njegove u svemu sto nam je darovao i sto nas je snaslo u zivotu.

Kada vidimo da neko pati od kakve bolesti ili neduga, obicno se u nama javlja sazaljenje i zelja da bolesnik sto pre ozdravi. Ponekad se, medjutim, desava da obuzeti vlastitim nevoljama ili ovozemaljskim brigama ne primecujemo nista, vec svu paznju usmeravamo samo na sebe. Koliko je nase saosecanje za pohvalu, toliko je nasa nesazaljivost za osudu.

Sva bogatstva ovoga sveta i svih svetova koja vidimo i koja ne vidimo ne znace nista ako u njima nema Boga. Makar postali gospodari svih svetova vidljivih i nevidljivih, znanih i neznanih, nista nam to ne vredi ako Boga nemamo, jer to ne predstavlja nikakvo bogatstvo. Ljudi u ovome svetu jesu puki siromasi sve dotle dok se ne ispune Bogom.

Niko se ne moze spasiti od greha, od rana nanesenih dusi njegovoj, dok ne pozna milost i istinu Bozju, otkrivenu u Svetom Pismu. Kao sto covek samo pri velikoj svetlosti sunca vidi sve puteve pred sobom i bira kojim treba da se uputi, tako isto jedino pri velikoj svetlosti Svetoga Pisma covek gleda i vidi pred sobom sve puteve dobra i zla, i razlikuje jedne od drugih.

Sve sto se zbiva spolja, braco i sestre, samo je slika onoga sto se zbiva unutra. Dusa je zivotna sila naseg tela, a Bog nase duse. Kad se Bog dotakne duse, ona ozivi i progleda; kad se dusa dotakne tela, ono ozivi i progleda. Od Boga dobiva dusa narociti zivot - zivot vecni. Ali, on moze da bude izgubljen, i to onda kad se dusa odvoji od svoga Darodavca delima koja su suprotna Njegovoj volji. Tako vec ovde, dok je u telu, dusa pocinje borbu za svoj vecni zivot nastojeci da se vrati u blizinu Bozju.

Svake godine, braco i sestre, sastajemo se u ovoj nasoj bogomolji da molitveno proslavimo svetog velikomucenika Dimitrija, koji je postradao u grckom gradu Solunu za vreme cara Maksimijana oko 306. godine. Po smrti njegovih blagocestivih roditelja, koji su bili hriscani, car ga postavi za carskog namesnika cele solunske oblasti i tom prilikom mu rece: Cuvaj otacastvo svoje, i ocisti ga od bezboznih hriscana i ubij svakoga koji priziva ime Raspetoga.

Ljudi dele ovu crnu zemlju, i nikad da je podele! I zivotom placaju granice njene, a granice ipak ostaju pomicne. Nesravnjeno skupljim se placa nesravnjeno jevtinije; i ljudi se mnogo i ne bune protiv toga, no tu strasnu cenu nazivaju ili pravom, ili patriotizmom ili nekim drugim utesnim imenom.

Gospod Isus Hristos se radi pouke ljudima cesto sluzio pricama. Uzimao je za primer obicne stvari i dogadjaje, da bi pokazao kako se duboki sadrzaj skriva u njima. Sta ima obicnije od soli, od kvasca, drveta gorusicina, sunca, vrabaca, trave i krinova poljskih, od psenice i kukolja, od kamena i peska? Niko od onih koji to svakodnevno gledaju ne bi ni pomislio da u njima potrazi skrivene tajne Carstva Bozjeg.