MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Manastir Nikolje

Manastiri u Ov�?arsko-kablarskoj klisuri oko Zapadne Morave poti�?u negde od 13. do 15. veka. Tako su oni gotovo svi sinaitskog porekla (1) jer ih većinom podižu i naseljavaju srpski monasi sa Svete Gore ili iz koje od srpskih sinaitskih monaških grupa toga vremena, pa zato ovi manastiri i nose naziv “Srpska Sveta Gora”. U tim ov�?arsko-kablarskim manastirima nalazile su se i prepisiva�?ke škole, u kojima se razvijala prepisiva�?ka delatnost, �?ime su se rado bavili srpski monasi Sinaiti (2) .

Jedan od najstarijih, ako ne i najstariji, od ov�?arsko-kablarskih manastira toga vremena jeste manastir Nikolje. On je imao, prema zapisu u Vukovom putopisu, i do 300 monaha (3) . Vreme njegovog postanka ne može se ta�?no odrediti, pa ni sa jedne ikonice na drvetu iz 1489. , koja je do Prvog svetskog rata �?uvana u Narodnom muzeju u Beogradu.

Tu ikonu, izgleda, naslikao je u “Dubravi kablarskoj blizu Morave… monah Danilo”. Hramovna slava ovog manastira je Prenos moštiju Svetog Oca Nikolaja 9. maja (po starom kalendaru).

Nikolje se nalazi nedaleko od Jovanja, pri ulazu u divnu, romanti�?nu Ov�?arsko-kablarsku klisuru na samoj levoj obali Zapadne Morave, koja se tu iznad manastira sada proširuje u vešta�?ko jezero, tako da se iz starog “Miloševog konaka” sa terase može i riba na udicu loviti, ili , kako Vuk Karadžić veli, “ sa divane” (to jest sa terase) da se može pljunuti u Moravu, tako je blizu. Manastir se nalazi između dva tunela, i između dva puta, a sa zapadne strane je blizu velikog gvozdenog mosta za železni�?ku prugu Ča�?ak - Ov�?ar Banja - Požega. Tako jak saobraćaj u ovoj životopisnoj, stenovitoj, ali i šumovitoj, klisuri dosta remeti tišinu ovom sada naprednom ženskom manastiru. Iako je manastir Nikolje toliko poznat u našem narodu, njegova je crkva mala i bez kubeta, sa malim i uzanim prozorima. Ulazna vrata u crkvu nalaze se na pobo�?noj, južnoj strani, a na 4 do 5 metara odatle nalazi se i stari “Milošev konak”, �?ije zidove sa suprotne, južne strane, sada zapljuskuje Morava. Ovde Morava svojom širinom već prelazi u akumulaciono jezero, koje je tu u Ov�?arsko-kablarskoj klisuri od Ov�?ar Banje u dužini od nekoliko kilometara obrazovano radi hidrocentrale i brane u Međuvršju. Taj konak zove se Milošev zato što ga je podigao ili obnovio knez Miloš Obenović i u njega smestio svoju porodicu za vreme Drugog srpskog ustanka. Tu su grobovi i dva mala deteta kneza Miloša, s kojima je bila sklonjena u Nikolje i kneginja Ljubica sa svojom svekrvom Višnjom. Jedno vreme i sam je knez Miloš tu sklonjen boravio i odatle upravljao srpskim ustankom 1815. godine.

Po arhitekturi crkve moglo bi se zaklju�?iti da je manastir Nikolje jedan od najstarijih manatira ov�?arsko-kablarskih. Ali, ipak, ne zna se tašno ko ga je i kada podigao. Jedni istori�?ari vele da je podignut u 13. veku. Drugi, oslanjajući se na narodno predanje, tvrde da su podigli svetogorski monasi, koji su došli u Srbiju iz Svete Gore zbog najezde Katalana i naselili se u ov�?arsko-kablarsku klisuru u 14. veku. Treći, tvrde da su se monasi isihasti sinaitskog porekla, zbog najezde Turaka posle Mari�?ke bitke 1371. godine, pomerali iz Parorije i Zagore u Bugarskoj, kao i sa Svete Gore, u Lazarevu Srbiju, u kojoj je tada bilo više slobode i bezbednosti. Tako su sa Grigorijem Gornja�?kim i Romilom Ravani�?kim mnogi monasi prešli iz Svete Gore u isto�?nu Srbiju, a odatle se razilazili po svim srpskim zemljama, pa se tako naselili i u Ov�?arsko-kablarskoj klisuri, gde su podigli mnoge manastire i isihastirije, među kojima je manastir Nikolje jedan od najpoznatijih.

Na osnosvu podataka kojima i do danas raspolažemo, znamo da je tako veliki broj monaha u ov�?arsko-kablarskoj klisuri imao i raznovrsne svoje delatnsoti. Pored molitve i svakodnevnog bogosluženja, oni su, podižući svoje manastire, podizali u narodu duhovnost i visok moral, podizali duhovni i kulturni život, jer su u to doba pa kroz celo tursko ropstvo monasi bili gotovo jedini pismeni i za to vreme najobrazovaniji ljudi i duhovni vođi, pa su manastiri bili i jedini kulturno-prosvetni centri kod nas. U njima su obrazovane škole za sveštenike i druga zvanja u crkvi i narodu, preko kojih se razvijala religiozna i nacionalna svest, kultura i umetnost našeg naroda. Osnovane su bolnice, prepisivane i povezivane knjige, izrađivani ikonostasi i ikone, i tome sli�?no. No i pored svega toga, monasi su uredno vršili bogosluženja i svoje molitveno, kelejno pravilo. Zatim su vršili i misionarsku hrišćansku delatnost u svom narodu. Tako je u Ov�?aru Nikolje, kao i Jovanje, u svemu tome prednja�?ilo. U Nikolju su se, pored pisanja knjiga i ikona, još izrađivali i pe�?ati. Tako, vidimo da od 14 ov�?arsko-kablarskih monaha prepisiva�?a, koliko je dosad registrovano, 6 ih je samo iz Nikolja.

Najstarija rukopisna knjiga koja se dugo �?uvala u Nikolju jeste Nikoljsko jevanđelje (4), koje je kako misli �?uro Dani�?ić, napisao na pergamentu 16,5x10,5 cm i 147 listova Hval Krestjanin, pisac “Bolonjskog rukopisa” 1404. godine ili krajem 14. veka. Pisano je srpskom recenzijom i pripada grupi bosanskih rukopisa iz druge polovine 14 i po�?etkom 15. veka. Možda je to i prepis sa starijeg glagoljskog rukopisa, ili u Nikolju, ili u nekom drugom manastiru odakle su ga monasi doneli u Nikolje. Posle Prvog svetskog rata nestalo ga je, ne zna se kako, ali se zna da je arhimandrit nikoljski Gavrilo Marković izdržao surova mu�?enja od Austrijanaca da im ga preda, no nije izdao mesto gde ga je sakrio. Verovatno da je tadasklonjeno u Narodnu biblioteku u Beogradu, odakle je na nepoznat na�?in nestalo za vreme Prvog svetskog rata. Sada se nalazi u Dablinu u Irskoj kolekciji Čester Beti (5).

U Nikolju je dugo �?uvano i Karansko �?etvorojevanđelje, kao i mnoge druge knjige. Na poslednjoj strani ovog jevanđelja zapisano je da ga je pisao u Karanu pop Vuk, sin protopopa Ralete. Postoje tu i druge zabeleške koje se odnose na posete manastiru Nikolju u izuzetnim prilikma visokih crkvenih velikodostojnika, kao što su pećki patrijarsi Maksim, brat despota �?urđa, i Arsenije III Čarnojević. Patrijarh Arsenije krenuo je po�?etkom septembra 1682. godine na hdžiluk sa nekoliko hadžija da se poklone Grobu Hristovom i drugim svetim mestima. Po povratku iz Jerusalima u Srbiju , posetio je manastir Nikolje u Ov�?arsko-kablarskoj klisuri 1683. godine. Pošto su Turci u to vreme, 12. septembra 1683. godine, bili potu�?eni od ugarske vojske pod Be�?om, to je odjeknulo i do Nikolja, koji je tada bio verovatno najugledniji manastir u Ov�?aru i Kablaru. Patrijarh, tom prilikom, izgleda, da o svemu tome u vezi s turskim porazom ništa nije znao. Ali, sledeće, 1684. godine, posetivši ponovo manastir Nikolje o manastirskoj slavi 9. maja, on je tu radosnu vest zapisao ovako: “Vse sile izmailskie letuš�?e jako (kao) zmije krilate, na slavni grad Be�?. No Gospod grdim (gordim) protivi se, tbšt (smirenim) vbzvrati sem (daje blagodat), a voisku mu vsu Ugri ma�?u predadoše”. (Zapis br. 1824). (6)

RUKOPISNE KNJIGE. Po Joakimu Vujiću, rukopisne knjige, koje su verovatno napisane u manastiru Nikolju, u to vreme zate�?ene su sve bez naslova. Takve su knjige:

Psaltir sa mesecoslovom, bez natpisa
Oktoih na pergamentu, pisan na osam glasova, bez natpisa
Na�?alo kanonom, bez natpisa
Oktoih sa �?etiri glasa, bez natpisa
Opet Psaltir s mesecoslovom u velikom kolu
Evangelije bez natpisa
Žitije svjatago oca Nikolaja, s razli�?itim kondacima i besedama u prologu
Minej za novembar
Žitije svetih otaca
Jedna �?ast (deo) apostola
Paterik, bez natpisa
Razli�?ite propovedi nekolikih praznika, bez natpisa
Minej za mart, bez natpisa
Minej meseca januarija
Sasvim nepoznate knjige, bez natpisa
Slova dušepoleznaja, bez natpisa
Oktoih starodrevne štampe serbske
Prolog sobranija svjatih vsego leta, bez natpisa
Jedno neizvesno staro poderano evangelije
Oktoih od pet glasova, štampan staroserbski
Apostol rukopisani
Pored ovakvih rukopisnih knjiga, J. Vujić je video u Nikolju i druge vrednije spise, kao i tapiju o darvnoj vodenici kneza Miloša manastiru Nikolju u Prijevoru na reci Kamenici i druga razna pisma i dokumenta.

Nekoliko zapisa iz 16. veka svedo�?e da je u Nikolju tada postojala prepisiva�?ka škola i da je ona radila više stoleća. Te napisane knjige odmah su u manastirskoj radionici i povezivane.

Rukopisne knjige koje su, prema zapisima, prepisane u Nikolju jesu:

Psaltir, koji je prepisao 1534. godine nikoljski djak Dmitrasin, za vreme duhovnika Ignjatija. (7)
Dva Mineja, koja je prepisao posle 60 godina 1594, kada “porobiše Tatari vlašku zemlju”, jeromonah Isaija, za vreme igumana Kozme.
Triod, koji je prepisao 1616. godine, “v domu Svetoga Nikole” monah Averkije, za vreme iguamana kir Leontija. Psaltir koji je prepisao 1534. godine nikoljski đak Dmitrašin, za vreme
Paterik, prepisao je 1618. godine nikoljski monah Kirijak, za vreme kir Leontija. Isti monah pre 1625. prelazi u manastir Blagoveštenje i tamo nastavlja svoju prepisiva�?ku delatnost.
Minej iz 1755. i Tipik iz 1759. godine. U Nikolju bile su, po Vladimiru Petkoviću, 1829. godine 234 stare knjige. Panta Srećković zabeležio je da je u Prologu manastira Nikolja našao ovakav zapis: “1829. godine biše određeni đaci Stevan i Petar da prebroje Srbljake na tavanu crkvenom i nađoše 234."(8) To je svakako neka greška. Neverovatno je da je u to vreme moglo imati u nekom manastiru toliko Mineja ili Srbljaka štampanih , a još manje rukopisanih.
OBNOVA NIKOLJA. Na kamanoj plo�?i na spoljašnjem zidu, iznad desne pevnice stoji natpis: “Sej boženstveni hram svjatago �?udotvorca Nikolaja obnovi se trudom i podvigom igumana Melentija sa bratijom jeromonahom Vasilijem i Leontijem, pri vladeniju knjaza srbskog Miloša Obrenovića godine 1859… Milenko Vidako(vić), Trbuš(ani).

Kada je Vuk Karadžić posetio manastir Nikolje, �?uo je od monaha da je manastir stradao od požara dva puta. Prvi put ga je nepažnjom zapalilo manastirsko đa�?e, ali ne celog; jedna je strana manastirskih zidova ostala. Drugom prilikom zapalila se nekako i druga strana uo�?i Božića, kad su hara�?lije zakona�?ile u manastiru Nikolju. Tako su u požaru stradale nikoljske freske.

Posle 1772. godine Nikoljski manastir je zapusteo, ali već posle tri godine 1775. obnavljaju ga monasi iz manastira Dobrilovine. Međutim, 1780. godine manastir Nikolje ponovo strada, kao i mnogi drugi manastir u Srbiji. Nikolje se plja�?ka i monasi stradaju po naredbi beogradskog dahije Ku�?uk Alije i 1804. godine.

Nikoljska je crkva pokrivena, a verovatno i sav manastir obnovljen, za vreme vlade Karađorđa, kao što, po Joakimu Vujiću, veli i crkveni zapis koji je video od 26. juna 1811. godine. I za vreme Miloša Obrenovića od 1815. do 1817. godine Nikolje je obnavljano. Građevina crkve je obnavljana i 1849. godine. Posebnu pažnju je knez Miloš obraćao na Nikolje za vreme uprave svog velikog prijatelja arhimandrita Atanasija Radovanović i svog rođaka ili sestrića igumana Isaije Popovića.

OSNOVNI PODACI O ŽIVOPISU. Živopis nikoljske crkve verovatno da poti�?e iz razli�?itih perioda. Na južnom zidu spolja vidi se dosta izbledeo živopis. Iznad ulaznih južnih vrata pa do venca pod krovom nalazi se kompozicija iz života svetog Nikole. Ispod nje do visine vrata nalaze se freske sa likom Hrista, Bogorodice i Svetog Nikole, kao i još dve scene iz života Svetog Nikole. Ispod njih sa obe strane vrata nalaze se dva anđela kao �?uvari pri ulazu u hram i scena kako sveti Nikola spasava brod od bure, kao i scena njegove smrti.

U priprati vidimo natpis iz 1637. godine sledeće sadržine:"Izvolenijem Oca, i

spospešenijem Sina, i svršenijem Svetoga Duha, popisa se sij boženstvavnij hram svetago

velikago �?udotvorca arhijereja Hristova Nikolaja, trudom i podvigom jeromonaha Mateje, pri igumanu Sofroniju, jeromonahu, sa bratijom, meseca aprila 8. den v leto 1637.”

U unutrašnjosti hrama, u naosu, stoji natpis iznad vrata iz kojeg se vidi da sadašnji živopis koji postoji u lađi crkve datira iz 1697. godine. Joakim Vujić ,(9) prilikom posete Nikolju 1826. godine, tvrdi da u muškoj priprati više vrata stoji natpis iz kojeg se vidi da je “crkva slikana 25. avgusta 1587. godine,(10) trudom i nastojanjem igumana Joanikija, jeromonaha, s braćom i ostalim hrišćanima, ktitorima ovog hrama”.

Živopis u priprati Nikolja iz 1637. godine, i po stilu i po sadržaju predstava u mnogome se podudara sa freskama u manastiru Blagoveštenju, pa bi se moglo tvrditi da su rad istog majstora - jeromonaha Mitrofana.

IKONOSTAS. Sadašnji nikoljski ikonostas rađen je od 1826. do 1829. godine i postoji mišljenje da ga je radio Simeon Lazović iz Prijepolja, jedan od najplodnijih srpskih živopisaca i ikonografa s kraja 18. i po�?etkom 19. veka. Fino je ukrašen duborezom, pogotovo carske dveri, tako da na svakog posetioca prijatno deluju. Urađen je za vreme Isaije Popovića, Nikoljskog igumana, odmah posle smrti arhimandrita Atanasija Radovanoviće, a zauzimanjem i novcem kneza Miloša. O tome postoji natpis u podnožju krsta na nikoljskom ikonostasu (11).

Pred ikonostasom nalaze se mošti Svetog Oca Nikolaja i Svetog Atanasija Velikog. Te svete mošti, koje se odskora nalaze u manastiru Nikolju sa kov�?ežićem iz 1835. godine, prethodno su bile �?uvane u svešteni�?koj kući predaka prote Svete Popovića iz Ivanjice. Izgleda da su te svete mošti tu dospele iz Svete Gore, da ih je neko od te svešteni�?ke loze doneo otuda, pa su kod njih �?uvane kao velika domaća svetinja, jer su imali krsnu slavu Svetog Oca Nikolaja.

Poslednji potomak kao sveštenik iz te loze bio je prota Sveta Popović. On je �?uvao te svete mošti do svoje iznenadne smrti. Posle njegove smrti, njegov sinovac Jovan, koji je u drugom stanu živeo, poveri sestrama u Nikolju da oni kod kuće imaju mošti Svetog Oca Nikolaja. Igumanija mati Evpraskija zamoli ga da donesu te svete mošti u Nikolje, da bi ih narod o manastirskoj slavi (9. maja po starom kalendaru) mogao celivati. Jovo tada donese mošti tajno, bez znanja protinice i njenog sina. Kada se u kući primetilo da nema svetih moštiju i kad se saznalo da ih je Jovo uzeo, na njihovo traženje od ih je odmah vratio kući, ali kad se posle izvesnog vremena sin protin razboleo od raka i kad su od njega sestre iz Nikolja ponovo zatražile na uslugu mošti Svetog Oca Nikolaja, on je odmah iz Beograda iz bolnice poru�?io svojima da se radi njihovog zdravlja i napretka mošti iz bolnice odmah predaju manastiru Nikolju na upotrebu i �?uvanje, a i da bi tako imale svoje odgovarajuće mesto, sestre su sa velikom zahvalnošću primile svete mošti. Tako je ova svetinja dospela u trajnu svojinu manastira Nikolje u Ov�?aru

RIZNICA. U riznici manastira Nikolja, pored Vukovog jevanđelja i drugih nekih rukopisnih knjiga, (12) nalazi se više krstova, više ikona iz 16. i 19. veka; kadionica iz 19. veka, pe�?at iz 1613. godine majstora -gravera popa Vuka, sina protopopa Ralete. Zatim disk (tas) iz 19. veka i više drugih predmeta i relikvija. Pored svetih sasuda i drugih crkvenih stvari, u riznici se �?uva i tapija srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića kao i sinđelija Gerasima arhiepiskopa i mitropolita uži�?kog, kojim daje manastiru Nikolju parohje.

METOSI OVČARSKO-KABLARSKIH MANASTIRA. Nije isklju�?eno da ov�?arsko-kablarski manastiri , kao jedna od isihasti�?ko-sinaitskih monaških kolonija u okolini Ov�?ara, Ča�?ka i Ježevice, nisu imali i svojih metoha, gde su živeli povremeno, na smenu ili stalno njihovi monasi. Pod Kablarom Savina Voda u pešteri pripadala je Preobraženju kao metoh. Na Ilinjskom brdu manastir Ilinje, metoh iznad Blagoveštenja, pripadao je manastiru Blagoveštenju. Na Jovanjskom brdu zvanom Gradina ili Kulina nalazio se jovanjski metoh sa visokom kulom (pisarnicom) i manastirom posvećenim Uspeniju Presvete Bogorodice. Tako isto i manastir Vujan pominje se kao metoh manastira Nikolja u eparhiji uži�?koj, okrugu rudni�?kom, srezu moravskom, sa 4 jeromonaha. (13) Prema narodnom predanju, Vujan je osnovan u Srednjem veku pre najezde Turaka, u blizini sela Prislonice, i nije se tada zvao Obrovin, kako se docnije dugi niz godina nazivao, već “Hujansko kaluđersko obitalište”. Predanje upućuje na to da su ga monasi ov�?arsko-kablarskih manastira podigli kao svoj metoh, koji tek kasnije dobija svoju upravu i samostalnost. Izgleda da su dugo sinaitski monasi ov�?arsko-kablarskih manastira posećivali ovo obitalište “Vujanskih Strana”, u njemu živeli i iz njega propovedali narodu hrišćansku veru i moral. Tako je bilo, �?ini se, sve dok ga nisu Turci porušili ili sasvim uništili, a kaluđeri, ukoliko su preživeli, razbežali su se ili se vratili u Ov�?ar. Neki su se povukli u dubinu planine Vujna, u isposnicu u kojoj je iz tog bratstva živeo svetim životom jedan monah isposnik, u narodu poznat kao vujanski svetitelj, i tu je kasnije, s po�?etka Prvog ustanka osnovan, manastir Vujan.

STAREŠINE MANASTIRA NIKOLJA

Starešine manastira Nikolja možemo hronološki pratiti tek od igumana Pahomija:

1. Iguman Pahomije postao je starešina manastira Nikolja 1757. godine.

2. Iguman Ignjatije, duhovnik je i starešina Nikolja u vreme pisanja Psaltira 1534. godine. Za ovih pet starešina od Ignjatija nema hronoloških podataka.

3. Iguman Kozma, za �?ije je vreme napisan Minej 1594. godine.

4. Iguman Leontije, za �?ije je vreme napisan Tripjesnec 1616. i Paternik 1618. godine.

5. Iguman Sofronije spominje se 1637. godine, u njegovo vreme crkva je prvi put živopisana.

6. Iguman Joakinije spominje se 1697, u njegovo vreme nikoljska crkva je drugi put živopisana. Ovi pomenuti igumani upravljali su manastirom Nikoljem preko 163 godine. To je razdoblje od 15. do 17. veka u doba prepisivanja crkvenih knjiga, izrade ikona, živopisa, pe�?ata i drugih aktivnosti. U to vreme bila je u Nikolju i škola za sveštenike - neka vrsta bogoslovije.

Ove starešine bili su za ono doba u�?eni i obrazovani ljudi i doprineli su da Nikolje stekne veliki ugled među ov�?arskim manastirima. Šteta je što nemamo dovoljno podataka za sve starešine nikoljske, ali za koje imamo i koliko imamo, to ovde i unosimo.

Od vremena igumana Joakinija 1697. godine do vremena nikoljskog igumana Pahomija 1757. godine vidimo da je, prema zapisima starešina Nikolja, bio 1751. iguman Pavle. Ne zna se da li je on u ovom razdoblju od 54 godine upravljao ovim manastirom ili je bilo i drugih starešina. Iguman Pahomije, koji se prema zapisima naziva “kir”, rođen je u selu “Trjebšanje”. Živeo je u manastiru Nikolju 28 godina.

7. Iguman “kir” Gerasim, kao sabrat nikoljski, zamenio je Pahomija i postao starešina Nikolja. rođen je u selu “Koš�?enić”. Njega su ubili hajduci. Uzimajući u obzir ova dva mesta u kojima su ovi igumani rođeni, trebalo bi da je Pahomije rođen u Trbušanima, a Gerasim u Koštunićima, nedaleko od Nikolja.

8. Posle smrti Gerasimove, starešina Nikolja postaje iguman “kir” Isaija iz Pive. A posle Isaijine smrti, 1772. godine, manastir Nikolje je zapusteo.

9. Jeromonah Georgije Ded�?ić, nakon tri godine od “zapustjenija”, 1775. godine , dolazi u Nikolje iz manastira Dobrilovine sa još pet monaha, koji su pobegli iz svog manastira od kolašinskih Turaka i njihovog zuluma. Sa sobom su doneli u Nikolje i mnoge crkvene stvari iz svog manastira. Jeromonah Georgije sa svojim novim bratstvom obnavlja manastir i snabdeva ga knjigama i drugim crkvenim potrebama, zavodeći u manastiru red i duhovni život. Zbog toga je unapređen u �?in arhimandrita i pruža mu se prilika da ode u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima i Grobu Hristovom.

No i pored svega toga, manastir je za vreme arhimandrita Georgija 1780. godine mnogo stradao, kao i mnogi drugi manastiri i crkve, a sve zbog velike anarhije koja je vladala u turskoj državi. Tome je doprinela i Austrija, koja se spremala za rat s Turskom 1788-1791. godine i svojom jakom propagandom podizala Srbe na ustanak, iza �?ega su od Turaka usledila stradanja i seobe. U tim odsudnim danima za srpski narod, kao i za njegove manastire i svetinje, mogao se videti “na srpskoj Moravi” i iguman manastira Nikolja, gde uzima u�?ešće u agitaciji protiv Turaka. Tom prilikom arhimandrit nikoljski Georgije, zajedno sa igumanom manastira Ravanice Vićentijem Jovanovićem, provodi dvojicu austrijskih oficira, preobu�?ene kao sluge manastirske, i sa njima idu po narodu, kao da kupe milostinju, a u stvari austrijski oficiri uhodili su zemlju i Turke, beležili položaje, puteve, reke, mostove i drugo što im je bilo od potrebe za rat s Turcima. Zbog takvih usluga, ovaj iguman nikoljski primao je od Austrije stalnu godišnju pomoć (penziju) od 25 dukata.

Uskoro, posle smrti arhimandrita Georgija Ded�?ića 1803. godine, manastir Nikolje ponovo strada 1804. godine od beogradskog dahije ku�?uk Alije, koji šalje svoga brata �?uvenog po zlu, Salih-agu (Rudni�?kog Bika), te oplja�?ka manastir Nikolje i odnese iz njega žito, vino , rakiju, volove, konje, ovce, bakar, srebro, haljine i sve drugo što je bilo od vrednosti tako da to “koje u �?emu ima 20 kesa, to jest 1102 dukata”.

Na nadrgobnoj plo�?i arhimandrita Georgija, koja se nalazi na jednom grobu s isto�?ne strane prema oltaru, stoji napisano :"Zdje po�?ivajet rab Božji jeromonah Hadži �?orđije, bivši arhimandrit nikoljski. Prestavi se 1803”.

10. JEROMONAH ATANASIJE.- Posle smrti arhimandrita Hadži Georgija, postavljen je za starešinu manastira Nikolja jeromonah Atanasije Radovanović, koji je rođen u selu Milićevićima 1771. godine. Kao nikoljski starešina, pokrio je crkvu za vlade karađorđeve 1811. godine. Išao je u Jerusalim 1817. na poklonjenje Hristovom Grobu. Bio je veliki prijatelj s knezom Milošem, a zatim se s njim okumio i krštavao mu decu. Knjigu je u�?io u Nikolju. Tu se i zamonašio. Ceo vek je proveo tu, u svom postrigu, u manastiru Nikolju, gde mu i kosti po�?ivaju. Neko vreme 1815. bio je i administrator negdašnje Uži�?ke eparhije, do dolaska episkopa Melentija Nikšića, “Studeni�?anina”. A i posle njegove smrti vršio je tu dužnost. Umro je u 55-oj godini svog života u Kragujevcu, 29. juna 1826. godine, na Petrovdan, kada je otišao u goste, po pozivu, knezu Milošu. Posle sedam godina njegove su kosti prenesene iz Kragujevca u manastir Nikolje i sahranjene sa isto�?ne strane hrama. (14)

11. IGUMAN ISAIJA. Posle smrti Hadži Atanasija, postavljen je za starešinu manastira Nikolja iguman Isaija Popović, sestrić kneza Miloša. On je pre monaštva bio parohijski sveštenik u Subjelu i zvao se Ilija. Njegov otac je pop Luka Mraković (Mra�?ić). Po nekima, prezivao se Jakovljević, a došao je u Cikote u Se�?u Reku iz Kremana preko Zaharijića. Posle Ilije, Luka je imao još tri sina: Aleksu, Aćima i Pavla. Ilija se zapopio, a Aleksa se bavio trgovinom. Zatim, u vreme Karađorđa bio je nahijski knez, pa glavni vojvoda i komandant uži�?ke nahije posle oslobođenja Užica 1805. godine. Aćim je bio zemljoradnik, a Pavle je radio oko stoke u Majdanima na Rudniku. Ilija , kao pop, posle dužeg vremena pređe iz Se�?e Reke u Subjel na parohiju. Tu podigne kuću i crkvu, jer se služba Božja vršila do tog vremena u Boškovića livadi pod hrastom. “Ali na veliku nesreću, sve što je imao, pogubio je”. Verovatno da su u pitanju Turci ili kuga. Ostala su im samo ženska deca, izuzev Pavla, koji je imao tri sina: dva zapopio u Majdanima, a trećeg, srednjeg, Atanasija pošalje u Nikolje da izu�?i knjigu, pa se zapopi u Subjelu. Ilija, kada je ostao udov sveštenik, pokaluđeri se i dođe u manastir Preobraženje, gde ga je 1820. kao jeromonaha Isaiju i Vuk video. Zatim je uskoro, posle smrti igumana Atanasija Radovanovića, prešao u Nikolje i postao iguman nikoljski. (15) Svoju ćerku, jedino dete koje je imao udao je “u Protiće u selu”. Ovde o monaškom Isaijinom imenu ne slažu se Milan �?. Milićević i Joakim Vujić. Prvi ga naziva Josifom, a drugi Isaijom. Joakim Vujić je prilikom prilikom svoje posete prenoćio u Nikolju i kao putopisac uzeo je od Isaije podatke koji su mu potrebni o manastiru i starešinama, pa je svakako ta�?niji njegov iskaz, tim pre što se Josif nigde ne pominje u manastirskim dokumentima i parohijskim protokolima, a Isaija se pominje sve do 1845. godine kao paroh tada nikoljske parohije u Miokovcima. Jer, ta je parohija pripadala manastiru Nikolju sve do 1882. godine. Zatim, na nadgrobnoj plo�?i Isaije, koja se nalazi iza oltara nikoljske crkve, vidi se na dnu da mu je spomenik podigao njegov unuk jeromonah Melentije S. Popović, sabrat nikoljski, iz �?ega se može zaklju�?iti da je Isaija identi�?an sa Ilijom udovim sveštenikom. (16)Ostaje samo nejasno, zbog nedostatka podataka, kako je pop Ilija, odnosno Isaija, po Vuku “rođak” kneza Miloša, a po drugima “sestrić”.51

Iguman Isaija Popović živeo je 80 godina i umro u manastiru Nikolju 11. oktora 1850. godine.

O Isaiji Popoviću v. Karadžić piše u “Danici” pod naslovom : “Po�?etak opisanija srpskih manastira 1820”, pa veli da je “u Preobraženju zatekao jednu malu kućicu pored crkve i još neke u ruševinama temelje, i u toj kućici živi jedan kaluđer po imenu Isaija, rodom iz uži�?ke nahije iz sela Subjela, rođak Svijetloga i �?estitoga kneza Gospodara Miloša Obrenovića”.

Milan �?. Milićević u “Pomeniku” na strani 753. kaže: “Posle smrti Hadži-Atanasija (1826. leta) u Nikolju za starešinu došao je otac Josif, koji se je kao sveštenik zvao Ilija, i koji je bio sestrić knezu Milošu”. Na istoj 753. strani “Pomenika” u fusnoti M. �?. Milićević piše da Joakim Vujić veli za njega da se zvao Isaija Popović.

U knjizi prote Radomira Kre�?kovića “Manastir Nikolje pod Kablarom i njegovi znatniji duhovnici” (17) stoji da se “obudoveli sveštenik Ilija” u monaštvu zvao “Isaija Popović” i da je bio sestrić kneza Miloša , što bi zna�?ilo da je sestra kneza Miloša majka Isaijina, a supruga njegovog oca pop Luke iz Subjela.

U “Rodoslovnoj tablici Obrenovića” od Alekse Ivića stoji da je Višnja Urošević iz D. Trep�?e u prvom braku s Obrenom Martinovićem iz Brusnice rodila Jakova, Milana i Stanu u Brusnici.

U drugom braku s Teodorom Mihailovićem Višnja je rodila u Dobrinji Miloša, Jovana i Jevrema. Svoju kćer Stanu Višnja je udala u Dobrinje, za Savu.

U II “Rodoslovnoj tablici Obrenovića” od D. Mrđenovića i A. Palavestre (18) stoji da je Višnja kćer Stanu udala za Savu Jašića iz Dobrinje.

U III “Rodoslovnoj tablici” velikog formata kao mapa (što smo je dobili iz “Miloševog konaka-muzeja” u Top�?ideru) od autora prof. dr Radoša Ljušića februara 1996, stoji da je Stana žena Save Nikolića iz Dobrinje. ako je zvezdica znak rođenja, onda Stana rođena oko 1773, a njen otac Obren 1777. Onda je to greška, jer je nemoguće da bude ćerka starija za 3-4 godine od oca.

Još je nejasno otkud Stana u Subjelu, ako je o njoj re�? u vezi sa Ilijom. Ako su sinovi Stane Nikolić Jašić iz Dobrinje: Stevan, Dimitrije i Ilija, onda ovi u Subjelu sinovi pop Luke Popovića: Ilija, Aleksa, Aćim i Pavle, nemaju nikakve veze sa Stanom, sestrom Miloševom, udatom u Dobrinju. Sem ako se nije Stana iz Dobrinje preudala za popa Luku Popovića u Subjel, ili je tu u pitanju neka druga sestra ili rođaka kneza Miloša, a ne Stana. Jer, svi ovog popa Iliju pominju kao igumana nikoljskog Isaiju, sina popa Luke Popovića iz Subjela.

U “Pomeniku” kod M. Milićevića na 472. strani piše: “Posle više raznih gazda, u kojih je �?uvao stoku, nadni�?io ili gonio trgova�?ke volove �?ak na Jadransko more, Miloš se najmi, u Dobrinji, u svoga zeta Save, za kojim je bila njegova sestra Stana. U ovoga �?oveka Miloš je dugo služio, ali mu najposle, dodija ružna gazdina narav, pa ostavi službu i pobegne u Brusnicu, k svome polubratu Milanu Obranoviću…”

Prema svemu gore re�?enom u vezi sa Stanom i udovim sveštenikom Ilijom, �?ini se da je bolje o tom problemu ne zamarati mnogo �?itaoca. Ali je dobro što je, da bi se rasvetlile �?injenice u vezi s tim problemom, u�?injen jedan pokušaj; drugi nek nastave.

KNEZ ALEKSA. Vladan Popović, profesor Beogradske Bogoslovije, sada u penziji, pisao je kao urednik, pod naslovljenim �?lancima o svojim precima Luki, Iliji, Isaiji, Aleksi i drugima. Za istoriju i istorijske događaje, posle Isaije, najzna�?ajniji je njegov brat Aleksa, koji je bio najpre knez a zatim vojvoda i komandant Uži�?ke nahije, u koju su tada spadali i ov�?arski manastiri. Zbog velikog njihovog zna�?aja i uloge koju su vršili u doba Ustanka, reći ćemo, ovde ono što je najvažnije i o knezu Aleksi Popoviću.

Još dok se nije zakaluđerio sveštenik Ilija Popović, njegov brat Aleksa, rodom iz Subjela, bio je u vreme Karađorđa knez, a zatim vojvoda i komandant Uži�?ke nahije. Vidi se iz jedne “diplome” koju prilažemo, u kojoj Karađorđe nalaže vojvodi aleksi 22. decembra 1808. godine da izvrši egzercir vojske u svojoj nahiji, da je snabde sa starešinama i hranom; kad je mrsak da se daje oka hleba i pola oke mesa, uz post - pasulja, svakome jednako.

Užice je u to vreme bilo jako tursko uporište (imalo je jako utvrđenje): Zbog toga se Hafis-paša 1805. godine osmelio da zauzme Beograd, nadajući se u uži�?kog muselima Omer-agu da mu pomogne. Saznavši za takvu tursku nameru, Karađorđe se reši da napadne Turke i zauzme Užice. Po njegovom naređenju, u tom napadu i opsadi u�?estvovali su vojvoda Jakov i prota Matija Nenadović, Milan Obrenović, Hadži Melentije - ra�?anski arhimandrit, prota Milutin Ilić, Gu�?anin, kapetan Radi�? Petrović, Lazar Mutap i pop Luka Lazarević. Ovako veliki broj vojvoda svedo�?i da je Karađorđe znao da Turci imaju jaku odbranu.

Kad su Turci saznali za ovakav Karađorđev plan, pošalju 30 staraca da delegiraju na Crnokosi sa srpskim vojvodama za mir. Tad su ovi turski delegati, pregovara�?i, videli da Srbi imaju i topove, i to en više trešnjeve, već tu�?ane, top je u to vreme predstavljalo moderno oružje. Onda su Turci delegati, pipajući topove, koje je dovukao Jakov Nenadović preko Maljena, zaplakali i kazali: “E, odista hoće da se menja carstvo!” Taj ugovor o miru nije uspeo. Srbi opkole Užice i napadnu Turke. Njihove zgrade većinom od dasaka, od velike žege i usijanih topovskih đuladi “planu kao barut” i varoš skoro sva izgori. Ta borba i zauzimanje Užica bili su na Ilindan 1805. godine.

Srbi su tada sa turskim izaslanicima sklopili mir pod uslovom da uži�?ki Turci isteraju iz Užica Omer-agu, Bega Novljanina, Fo�?ić Osman-agu i njihovu družinu, kako bi u Užicu ostali samo mirni Turci. Drugi je uslov bio da Turci dadu Srbima 50.000 groša u gotovu i 80 konja, da bi se obeštetili i podmirili vojvode i starešine za njihove izginule konje i da se oduzme od Omer-age njegov konj i dade Jakovu Nenadoviću, iz osvete za pose�?enog njegovog brata Aleksu Nenadovića.

Tada je Jakov za uži�?kog komandanta i vojvodu postavio dotadašnjeg kneza, koji je bio jedan od prvih ustanika za oslobođenje Užica. On je bio zaslužan toga položaja, jer je bio ne samo miran �?ovek i pravi�?an kao sudija i upravitelj, već se odlikovao i administrativnim i politi�?kim sposobnostima kao dobar diplomata.

Aleksa Popović bio je predstavnik Uži�?ke nahije u Praviteljstvujuš�?em Sovjetu. Pred propast Karađorđeve Srbije 1813. aleksa nije hteo da beži iz Užica. Poverovao je Turcima i ostao s njima u Užicu kao srpski starešina. Međutim, Turci, uplašivši se 1815. godine od Drugog srpskog ustanka, na prevaru pozovu Aleksu sa još tri druga i zatvore ih kao taoce u Užicu. Uo�?i dana kad su Turci hteli da poseku Aleksu, jedan dobrodušan Tur�?in, “koji je mnogo Aleksinog hleba pojeo”, obavesti ih o turskoj nameri. Tada oni pokušavaju da se spasu spuštajući se noću kroz prozor pomoću pojaseva, i to prema reci �?etinji, gde je bila velika visina. Mihailo Radović i Radovan Maslać srećno prođu, a Aleksa i Vasilije Knežević, koji su bili krupni i teški, pokidaju pojaseve prilikom spouštanja, pa se polome i ugruvaju. Prema M.�?. Milićeviću, Turci ih sutradan nađu i proseku, a po dr Stranjakoviću, Aleksa je uspeo da donekle pođe prema vojsci Jovana Mićića, ali je na putu iznemogao i pao kod Zabu�?ja. Jedan Ciganin ga pozna i prokaže Turcima i oni ga poseku. Grob mu je u Subjelu u crkvenom dvorištu.

Porodica prote Dragoljuba iz Kosjerića, �?iji je predak Aleksa Popović, vojvoda i komandant Užica iz Prvog ustanka, još brižljivo �?uva mnoge podatke i dokumenta iz Prvog ustanka u uži�?kom kraju.

Karađorđeva “diploma” vojvodi Aleksi

Ovde prilažemo i Karađorđevu “diplomu” vojvodi uži�?kom Aleksi Popoviću, koja glasi:

Blagorodni Gospodaru Aleksa!

Vam pozdravlje,

Po ureždeniju našemu u Topoli i Beogradu šaljemo vam ovu diplomu koju kad primite prizovite knezove i vojvode od Uži�?ke nahije, i prou�?ite ovu našu nalogu, vam naloženo da po�?nete u Nahiji uži�?koj uređivati jednu kompaniju vojnika od 250 ljudi iz Nahije uži�?ke, od zadružni ljudi da sakupite, da po�?nu egzercir, ili pripravljenije. Regulatno je vojni u�?iti, na svako 25 ljudi po jednog kaplara veštog da nađete, a nad kompanijom jednog kapetana naimenujte, koji će komandirati celom kompanijom.

(H) ranu vojnikom da se starate davati iz begluka, i svakome vojniku po jednu oku hleba i po pol oke mesa na meroku na dan da se daje, a u postu, starati se pasulja iz nahije sakupiti, i vojnikom regulatnim, svakomu jednako delite preko teftera, i svagda �?ist ra�?un od izdate (h)rane da bude. - Ako ljudi takovi nemate u Nahiji, koji su reguli i egzerciru vešti, a vi nam pišite da se postaramo takove odavde poslati. Vpro�?em vam svako dobro želeći ostajemo u Beogradu 22. dekemvar 1808. (19)

M. P. Praviteljstvujuš�?ij Sovjet

narodne Serbski M.P.

Karađ. prst Kara Georgije Petrović

verhovni komend. i predvodnik(k)

naroda Serbskag

12. IGUMAN MELENTIJE PETROVIĆ postaje starešina Nikolja posle smrti igumana Isaije. Za vreme njegove uprave 1852. Nikolje je ponovo obnovljeno. Međutim, zbog nehata i nedovoljnog poznavanja vrednosti starih fresaka, u njegovo vreme spoljni životopis na crkvi s natpisom iz 1811. godine kre�?enjem je zamazan i upropašćen. No, ipak, te su freske u periodu obnavljanja Nikolja od 1957. do 1965. godine otkrivene i o�?išćene zajedno sa freskama u unutrašnjem delu nikoljske crkve. Velika je šteta što su te freske i pored velikog truda u otkrivanju i �?išćenju ostale blede i nejasne, te se lako ne raspoznavaju.

Iguman Melentije umro je 18. decembra 1861. godine.

13. ARHIMANDRIT NEOFIT u mladim godinama primio je monaški postrig u manastiru Nikolju. Rođen je u Sjenici. Bio je vrlo otresit, re�?it i hrabar �?ovek, pravi junak. Zato ga je i knez Miloš cenio. Jednom prilikom, za vreme Hadži-Prodanove bune (1814) , krene oko hiljadu Arnauta s Turcima od Ča�?ka prema Ov�?aru kroz Draga�?evo da plja�?kaju i do robe raju, da bi je na taj na�?in smirili. Ovaj �?udni i hrabri nikoljski kaluđer, videći kako narod beži od Turaka po ov�?arskim pećinama i zbegovima, izađe sa nekoliko manastirskih momaka (stalnih radnika) i s puškama odbrane jedan deo naroda, koji je bežeći sa Ov�?ara iz zbega sišao pod stene ispod Nikolja. Posavetuje narod da sa neja�?i beži uz Moravu i da pređe s desne na levu stranu k manastiru Nikolju, a on s momcima presretne Arnaute i Turke. Tu pogine nekoliko turskih vojnika, a Ćaja-paša bude ranjen, o �?emu smo napred već pisali.

Za vreme Drugog ustanka pod Milošem Obrenovićem Neofit je bio sa rudni�?kom vojskom na Moravi kod Ćuprije uz gospodara Jovana, Miloševog brata. Tu su oni, Dimitrije Ćehaja i knez Miloje Todorović imali prvi sastanak zakazan s Turcima u manastiru Jošanici, gde su saopštili Turcima zašto su se Srbi protiv njih ponovo podigli na oružje. Tih dana knez Miloš pregovarao je na Drini sa Rušid-pašom o miru, a Neofita je, znajući njegovu diplomatsku sposobnost, odredio da bude poslat u ime knezova i naroda iz Bjeli�?kog logora u Ćupriju sa knezom Milojem veziru Marašliji-Ali paši, da mu usmeno i li�?no objasne zulume i nasilja turska, zbog �?ega je srpski narod i ustao ponovo na oružje, i to je obavljeno sa uspehom.

U avgustu 1815. godine knez Miloš šalje Neofita sa ostalim deputatima u Carigrad da donesu carski ferman o amnestiji Srba i o sklapanju mira s Marašlijom. Tako je ova deputacija, sa ovim nikoljskim sposobnim duhovnikom, potpomognuta od ruskog poslanstva u Carigradu, sa uspehom svršila povereni joj posao. I, kao plod svega toga: sultan je potvrdio Miloševe i Marašlijine pregovore o primirju, a po povratku ovog postanstva iz Carigrada, u septembru iste godine, vezirova vojska propuštena je u Beograd i zaklju�?en usmeni mir. (20)

Posle deset godina, opet u avgustu, 1825. godine Miloš ponovo šalje Neofita u Carigrad. samo ovog puta šalje ga tamo na mesto umrlog kalenićkog arhimandrita Samuila Jovanovića, radi narodnih poslova. No, on se neznano zbog �?ega, već 1826. vratio u svoj manastir Nikolje. Verovatno da su i njega kao i Samuila Turci hteli da zatvore i u mukama da umore. Tu je u svom manatiru proveo ostatak života. Proizveden je u �?in arhimandrita 1872. Te iste godine izgleda da je i umro, jer se o njemu ništa više ne govori. (21)

14. Iguman Vasilije, zvani “Madžar”, rođen je u selu Koševine kod Prijepolja 26. septembra 1826. godine. Ne zna se kad je postao starešina manastira Nikolja, ali je za vreme njegove uprave tim manastirom podignut kameni zid s južne strane pored Morave. Umro je 11. marta 1879. godine

15. Iguman Isakije Lukić postrižnik je Visokih De�?ana. Boravio je u Nikolju i umro 21. maja 1881. godine.

16. ARHIMANDRIT MAKSIM STOJANOVIĆ iz Kaludre, srez leva�?ki. Živeo je u Nikolju i umro 7. januara 1907. godine.

17. ARHIMANDRIT GAVRILO MARKOVIĆ rođen je u Beogradu 25. januara 1860. godine. Zamonašio se na Spasovdan 1880. godine. Upravu manastira Nikolja primio je 1907. godine. Prvo je postao sinđel a zatim arhimandrit. (22) Iste 1907. godine, ovaj vredni i cenjeni starešina podigao je u manastiru Nikolju novi konak. Zlostavljali su ga zbog “Nikoljskog jevanđelja” austrijanci, ali isto tako zlostvljali su ga radi plja�?ke manastira i hajduci.

Vojvoda Stepa Stepanović voleo je ov�?arske manastire i “kad god bi bilo lepo vreme, svraćao bi iz Ča�?aka u pojedine te manastire a naj�?ešće u manastir Nikolje kod �?uvenog arhimandrita Gavrila Markovića, koji je pod austrijskom okupacijom izdržao surova mu�?enja, i nije odao mesto gde je sakrio znamenito Nikoljsko jevanđelje. Arhimandrit Gavrilo bio je jedan od organizatora s ministrom Mihailom Čvrkićem (�?ija je rodna kuća iznad manastiraNikolja na putu za Rošce), za obarane u Moravu poslednjeg neprijateljskog voza, koji se s austrijskom vojskom , municijom i oplja�?kanom hranom povla�?io iz Srbije . Vojvoda Stepa je za to saznao �?im je po završetku rata pošao u Ča�?ak i odmah je došao u Nikolje da poseti arhimandrita Gavru. (23) Ovog uvaženog i hrabrog nikoljskog starešinu i duhovnika poštovao je i vladika Nikolaj Velimirović i rado ga u Nikolju posećivao. Posle Drugog svetskog rata vladika Nikolaj, �?ak iz Amerike kao emigrant, pozdravljajući “Drežni�?anina” mitropolita Josifa Cvijanovića, umoljava ga da pored ostalog preliju grob arhimandrita “Gavrila” i ostalih. Arhimandrit Gavrilo umro je u Nikolju 17. marta 1927. godine. Sahranjen je odmah iza oltara. Šteta je što mu je nadrgorbni spomenik s fotografijom uklonjen prilikom obnavljanja Nikolja i novelisanja porte oko crkve između 1957. i 1965. godine. Sada se tu nalazi samo nadgrobna plo�?a.

18. Arhimandrit Mitrofan. Posle smrti arhimandrita Gavrila Markovića, upravu manastira Nikolja primio je tada blagoveštenjski arhimandrit i starešina Mitrofan Ivan�?ević, rodom iz Like. On je u to vreme bio starešina svih ov�?arsko-kablarskih manastira, ali mu je stalno mesto boravka bilo u Blagoveštenju, gde je tih godina obnavljao i podizao nove konake. Arhimandrit Mitrofan bio je �?ovek strog, disciplinovan i autoritativan. Voleo je da mu manastiri budu lepo uređeni . Zato je više vodio ra�?una o ekonomskoj i materijalnoj strani manastira nego o duhovnoj. Vladika Nikolaj ga je 1934. godine premestio u manastir Ra�?u kod Bajine Bašte. Tamo je uskoro umro i sahranjen pored crkve s južne strane.

Sadašnji iguman tronoški otac arhimandrit Antonije �?urđević, iz Sudovanja kod Valjeva , te 1934. godine, došao je posle svršene male mature, u manastir Blagoveštenje da bude iskušenik. Po njegovom kratkom i jasnom kazivanju te godine u Nikolju bio je jeromonah Miron.

19. Jeromonah Miron Nikić, po sećanju oca Antonija rodom je iz Bresnice nedaleko od Ča�?ka. Jedno vreme bio je i starešina manastira Nikolja, ili ga je zamenjivao. No, ipak 1934. godine on je samo namesnik i paroh manastirske parohije. U Nikolju se zadržao izvesno vreme i iste godine otišao u Hercegovinu, u neki manastir, najverovatnije u Žitomislić ili u manastir Krsta�?u. Tamo je kao i studeni�?ki monah Dositej od ustaša ubijen za vreme Drugog svatskog rata. Neki tvrde da su ga ubili partizani 1943. godine, jer je bio u �?etnicima i sa desetoro svoje sabraće borio se sa ustašama. (24)

20. TEODOSIJE GAČIĆ. Posle odlaska oca Mirona u Hercegovinu, u Nikolje dolazi za starešinu jeromonah Teodosije Ga�?ić. On je pre toga bio u manastiru Vujnu, pa je po kazni premešten u Blagoveštenje. Posle odlaska oca Mirona iz Nikolja, a po izdržanoj epitimiji, jeromonah Teodosije bude postavljen za nikoljskog starešinu. Sa njim je tada prešao u Blagoveštenje u Nikolje i otac Antonije, gde boravi kao iskušenik tri godine. Teodosije, budući labilna li�?nost, nije se pokazao na visini ni kao starešina ni kao monah. Znao je samo lepo i mekano, gotovo smerno, da pri�?a, pa slušalac sti�?e dobar utisak o njemu. Izgubivši dalji smisao monaškog života napušta manastir i odlazi u svet. Na njegovo mesto u Nikolje vladika Nikolaj, koji je tek došao iz Ohrida, postavlja Emilijana Nenadovića.

21. Jeromonah EMILIJAN NENADOVIĆ rodom je iz Blaznave. I on je malo vremena bio nikoljski starešina, pa ga Vladika smenjuje i postavlja za starešinu jeromonaha Zosimu Ivanovića.

22. IGUMAN ZOSIMA IVANOVIĆ pokazuje se dobar kao starešina. On je rođen u Ramaći (25) nedaleko od manastira Vraćevšnice negde po�?etkom dvadesetog veka. Njegovi su se kasnije iz Ramaće preselili u Ribnicu kod Kraljeva . Kao mladić otišao je u manastir. Bio je iskušenik u manastiru Vraćevšnici i Dra�?i a kod igumana Aleksija Jovnaovića, potonjeg arhimandrita studeni�?kog u manastiru Voljav�?i. Iz Voljav�?e odlazi u manastir Rakovicu kod Beograda, gde završava �?etverogodišnju monašku školu. Zatim se monaši za vreme starešine Atanasija (Tase) Popović i dobija monaško ime Zosima. Monaški postrig izvršio je arhimandrit Mardarije Uskoković, potonji episkop ameri�?ko-kanadski. U međuvremenu bio je izvesno vreme i u manastiru Klisura. Zatim se ponovo nalazi u Vraćevšnici i Dra�?i. Kao sabrat Dra�?e postavljen je za starešinu manastira Nikolja pod Kablarom negde 1936. godine. U Nikolju je ostao nepune tri godine, ali je osetno unapredio manastir, obnovio je u Nikolju zgrade i ekonomiju. Na imanju u Zagrađi podigao je kuću, štalu za stoku i druge prostorije, i sve to ogradio. U manastiru se vodio duhovni život i redovno bogosluženje. Pored toga, u Nikolju su se o praznicima održavali bogomolja�?ki skupovi, na kojima se misionarilo propovedanjem i pevanjem duhovnih pesama. Otac Zosima je imao dara da tiho, ali lepo propoveda i pou�?ava narod u veri.

U to vreme se u Nikolju nalazio i otac Antonije �?urđević. On naziva oca Zosimu svojim duhovnikom, jer ga je ovaj posle tri godine iskušeništva, po blagoslovu vladike Nikolaja, zamonašio u Nikolju 20. juna 1937. godine. Na Vavedenje u Jovanju rukopoložen je za đakona , a uo�?i Svetog Nikole, na Svetog Savu Osvećenog, iste godine, rukopoložen je za jeromonaha. Tako je otac Zosima u mladom monahu Antoniju stekao veoma vrednog, savesnog disciplinovanog i u duhovnim podvizima i vršenju bogosluženja zrelog i revnosno uvežbanog saradnika i pomoćnika.

No, tako nije moglo dugo ostati, jer je otac Antonije morao poći na odsluženje vojnog roka. On o tome dalje sam kazuje:” Tu sam u Nikolju bio do vojske. Tad u aprilu 1938. godine odlazim u vojsku i tamo ostajem 15 meseci. Kad sam se iz vojske vratio, oca Zosima više nisam našao u Nikolju: otišao je u Studenicu ili u Makedoniju. U Nikolju sam umesto njega zatekao na starešinskoj dužnosti jeromonaha Arsenija Kojadinovića.”

Koliko nam je poznato, otac Zosima je po odlasku iz Nikolja otišao u Makedoniju, u manastir Matej�?, gde je kao iguman upravljao manastirom. Po�?etkom Drugog svetskog rata, 1941. godine, otac Zosima je proteran od Bugara iz Makedonije u Srbiju. Tako, on iste godine po drugi put dolazi u manastir Studenicu, u kojoj ostaje do kraja rata kao namesnik. Godine 1943, kad su Bugari žestoko tukli i mu�?ili bratstvo studeni�?ko, mnogo je tu�?en i mu�?en i otac Zosima.

Njega i jeromonaha Luku Milanovića bugarski vojnici su odveli sa arhimandritom Aleksijem i u kamionu do Ušća �?upali im bradu i maltretirali ih dokle su hteli. Zatim su oca Zosimu i Luku proterali za Rašku i Kosovsku Mitrovicu, gde su ih predali Šiptarima . Posle nekoliko dana otac Luka bude pušten, a oca Zosimu zadrže tri meseca u mitrova�?kom zatvoru, pa su u Studenici bili svi ubeđeni da više nije živ.

Posle tragi�?ne smrti arhimandrita Aleksija u Studenici 1948. godine, otac Zosima se, potresen njegovom smrću, ozbiljno razboleo. Kad je malo prezdraveo, postavljen je za starešinu u manastiru Vujan. Iz Vujna uskoro odlazi u Nišku eparhiju, u manastir Ajdanovac. Zatim odlazi u Viso�?ku Ržanu, a potom 1961. godine biva postavljen za duhovnika u manastiru Temska kod Pirota. Tamo ostaje do svoje smrti 17. oktobra 1970. godine. Sahranjen je u manastirskom groblju sa južne strane crkve.

Ovaj poznati duhovnik i starešina Nikolja i mnogih drugih manastira svuda je radio na njihovom obnavljanju i unapređenju. Posebno se odlikovao u vođenju administracije i ra�?unovodstva u manastiru. Razmišljajući o Bogu i svom pozivu radi spasenja svoje duše, otac Zosima pred smrt prima veliku shimu i velikoshimni�?ko ime Zaharija. Međutim, u crkvi je ostao pozantiji kao iguman Zosima.

23. JEROMONAH ARSENIJE KOJADINOVIĆ nije se najbolje snašao na starešinskoj dužnosti, pa je menjao više manastira: Studenica, Ži�?a, Nikolje, Koporin i drugi. Po povratku iz vojske krajem 1939. godine otac Antonije nije se mogao dugo kod njega zadržati, jer se nije mogao slagati sa njegovim radom i ponašanjem. Zato, on jednog dana o tome napiše Vladici pismo. Vladika ga Nikolaj, kao mlađeg, nije hteo u tome podržati, već ga pošalje na epitimiju od tri meseca, da je izdrži u manastiru Klisuri kod jeromonaha Domentijana Zdravkovića. Po izdržanoj epitimiji, a na intervenciju oca Atanasija �?okića, �?uvenog po �?estitosti i monaškim vrlinama, igumana manastira Trojica, Sretenja a tada i Blagoveštenja, vladika Nikolaj uvaži njegovo mišljenje i predlog te premesti oca Antonija u manastir Blagoveštenje kod mladog i darovitog, tada namesnika , oca Vasilija Domanovića. Tamo će kod njih uskoro biti postavljen za starešinu jeromonah Nikolaj Lazović, veoma sposoban iguman manastira Vujna. To će biti složno i srećno bratstvo, samo za kratko vreme, jer uskoro dolazi ratna 1941. godina, koja će ih razbiti i unesrećiti, kao i sav naš narod.

Uskoro po odlasku oca Antonija iz Nikolja, jeromonah Arsenije je smenjen, a na njegovo mesto za starešinu Nikolja postavljen iguman Mina. Ovo su glavni podaci, uzeti iz pismenog kazivanja oca Antonija �?urđevića, sada arhimandrita manastira Tronoše.

24. IGUMAN MINA JOVANOVIĆ rođen je u Valjevu 1888. godine. Duže vremena živeo je u manastirima Šaba�?ko-valjevske eparhije, kao u Čokešini i drugim manastirima. Zatim je prešao u Uži�?ku eparhiju, u manastir Dra�?u i Divostin, jer još nije bila osnovana Šumadijska eparhija. Iz Dra�?e je 1940. godine premešten i postavljen za starešinu manastira Nikolja. Prirodno obdaren, poznavao je dobro crkvena pravila i administraciju, �?ime se i odlikovao. Te godine utopila su se dva manastirska iskušenika, kada su hteli da preko nabujale Morave prevezu �?amcem neke posetioce. Jedan od njih zvao se Milan, a drugi Veljko, sin Milorada Mijailovića iz Kotraže, koji se te godine u Ži�?i zamonašio i dobio monaško ime Trifun. Oba su utopljena mladića bila istih godina, njihova smrt je izazvala veliku tugu u ov�?arskim manastirima. Po�?etkom rata 1941. godine u Nikolje se sklonio sinđel dr Vasilije Kostić. U to vreme rata i okupacije, pored igumana, manastirsko bratstvo sa�?injavali su još monah Damaskin Glavonjić iz Vi�?e u Dra�?evu, monah Joakim iz Lopatnja kod Valjeva, koji se tu sklonio iz porušene Ži�?e (obojica su docnije prešli u Hilandar), jeromonah Aleksije, koji je bio malo defektan sa govornim organima pa ga je bilo teško razumeti, iskušenik Srboljub od Obranovca i dva starca iskušenika: Dragoljub Milićević iz Zaruba kod Valjeva i �?orđe �?unisijević, iz draga�?evskog sela Ratara. U Zagrađi na manastirskom imanju radila je oko stoke starica Mileva Stevanović iz Plušca, u Ose�?ini. U to vreme sam i ja, Milisav Radosavljević iz Lelića kod Valjeva, kao ži�?ki iskušenik, zbog oskudice prešao iz Preobraženja za jedno vreme u Nikolje, pa se u toku leta vratio u svoj mati�?ni manastir Ži�?u.

I za Nikolje, kao i za ostale ov�?arske manastire, to ratno vreme nosilo je sobom burne dane i još ni malo predviđene nevolje i stradanja, koja su nam dolazila u susret. Često su tada razne vojske gonile jedna drugu po Ov�?arsko-kablarskoj klisuri: Nemci, Bugari, �?etnici, partizani i drugi. Na Krstovdan 1943. godine Nemci su oterali iz manastira Nikolja u Ča�?ak i zatvorili kao taoce i starešinu manastira igumana Minu i sve bratstvo njegovo, zato što je poginuo ili bio ranjen jedan Nemac u blizini manastira. Za to vreme, upravu i nadzor manastirom Nikoljem primila je jovanjska igumanija Katarina, što ju je već trećeg oktobra, u nedelju po Krstovdanu koštalo života, jer su je toga ranog jutra na putu iz Nikolja za Jovanje ustrelili bugarski vojnici. Sreća je jedino bila što su Nemci pustili sve bratstvo da se vrati u manastir Nikolje.

Krajem rata 1945. godine, kad je slomljena nema�?ka sila, i dok je još iguman Mina bio živ, bratstvo nikoljsko imalo je teškoća i od partizana. Naime, dolaskom partizana na vlast u Jugoslaviju uz veliku pomoć Crvene armije, �?etnici iz Srbije morali su se povući u Bosnu ili preći preko granice u druge evropske zemlje i u ameriku. Međutim, neki koji nisu uspeli da pređu granicu pohvatani su po šumama i zemunicama u Srbiji gde su se krili, i bili pobijeni. Tako su partizani u vezi s jatakovanjem s �?etnicima osumnji�?ili 1945. godine igumana Minu i njegovo bratstvo, a posle njegove smrti osumnji�?ili i gonili igumaniju Ilinu i sestre: kad je Nikolje možda prvi put u svojoj istoriji postalo ženski manastir. Iguman Mina nije bio dugog veka. Nežnog zdravlja , iscrpljen za vreme rata od raznih maltretiranja Nemaca, a posle rata i od partizana, umro je u Nikolju 1945. godine.

25. Jeromonah Vasilije Domanović, rodom iz Sokoliće nedaleko Ča�?ka, posle smrti igumana Mine, kao starešina Blagoveštenja postavljen je i za starešinu manastira Nikolja. Otac Vasilije vodio je nadzor nad ovim manastirom i njegovim imanjem svega nekoliko meseci. Zatim je Nikolje pretvoreno u ženski manastir i postavljena je za nastojateljicu igumanija vaznesenjska monahinja Ilina.

26. MONAHINJA MELANIJA STEVANOVIĆ rodom je iz sela Plušca, u Ose�?ini, kod Valjeva. Vredno je pažnje pomenuti i ovu divnu staricu, koja je godinama sagorevala na nikoljskoj stoci i imanju, proizvodeći za manastir beli mrs. Došla je u manastir pred Drugi svetski rat u starijim godinama kao Mileva. Bila je veoma pobožna, smerna i razobrita starica. Međutim, kada su posle rata stradale sestre u Jovanju i Nikolju od raznih optužbi nove partizanske vlasti, došao je red da pokaže trpljenje u stradanjima i mati Melanija. U zimu 1945. godine, poznati iz Međuvršja komunista Srećko Paji�?ić (Pejica) iskoristio je vreme dok još nije izglasan zakon, kad su crne trojke palile i žarile, kad su ubijale svakog ko tom poretku smeta, da se obra�?una i sa ovom usamljenom i pobožnom staricom. Upao je tada noću u Zagrađu gde je mati Melanija u manastirskoj zgradi tada kao monahinja stanovala. pretukao ju je, isprebijao i izgazio, tako da je dugo od toga bolovala. Umrla je u manastiru Nikolju uz pažnju i negovanje sestara 1956. godine.

Ali ni Srećko nije ostao bez Božje kazne. Od tada nije prošlo dugo vremena, a njemu tragi�?no pogine sin jedinac. Padne sa stene koja se obruši, pritisne ga i usmrti. To nam samo pokazuje da ni jedan zlo�?in ne ostaje nekažnjen.

27. IGUMANIJA ILINA STEVANOVIĆ. Posle nekoliko meseci od smrti igumana Mine za nastojateljicu Nikolja postavlja se igumanija Ilina. Od tada Nikolje se pretvara u ženski manastir. To se posle rata događa i sa mnogim drugim manastirima, zbog povećanog dolaska ženskinja u manastire, pogotovo iz Bosne. Igumanija Ilina rođena je 2. decembra 1913. godine u Plušcu, u Ose�?ini, od pobožnih roditelja Ljubomira i Petrije Stevanović, �?lanova hrišćanske zajednice. Na krštenju dobila je ime Stamena. Od devetero dece, koliko su ih njeni roditelji imali, Stamena je najmlađa. Njena starija sestra Ruža i ona otišle su u manastir. Ruža je otišla u manastir Kalište na Ohridskom jezeru 1925. godine gde se i zamonašila sa monaškim imenom Irina. Ona će biti prva igumanija jovanjska. Posle smrti njihove majke Petrije, i Stamena odlazi sestri u manastir Kalište, 1931. godine. U Kalištu je provela kao iskušenica tri godine. Zatim je primila monaški postrig, po blagoslovu vladike Nikolaja , od manastirskog duhovnika oca Kiprijana s blagoslovom na rasu i kamilavku 1934. godine. Odmah po prijemu tog monaškog �?ina bude premeštena u manastir Svete Petke u Caparima. U malu shimu zamonašena je od tamošnjeg duhovnika Anatolija sa monaškim imenom Ilina. U to vreme, kod nje u manastir dolazi i njen otac Ljubomir sa svojom unukom a njenom bratanicom Leposavom. Ljubomir, kao star �?ovek, uskoro prima monaški �?in i monaško ime Serafim. Posle godinu dana otac Serafim prima i veliku shimu kao shimonah Sofronije. Druge dve unuke oca Sofronija Olga i Dara kao mala deca odlaze u manastir Jovanje, a njegov sin Trifun, brat Ilinin i otac Olgin, posle Drugog svetskog rata odlazi u Ov�?ar Banju, da bude iskušenik u manastiru Blagoveštenju. Tako, ova pobožna i blago�?estiva familija skoro cela odlazi u manastir, da služi Bogu.

Kad je episkop Platon 1940. godine zatvorio taj ženski manastir u Caparima, otpustio je i sve sestre iz tog manastira. Tako je mati Ilina sa monahinjom Jelisavetom, monahinjom Lidijom i iskušenicom Leposavom došla u Ov�?ar, u manastir Vaznesenje, u oktobru 1940. godine. Njen otac shimonah Sofronije došao je tada u Ži�?u i , posle nekoliko meseci, kada je 1941. godine Ži�?a od Nemaca bombardovana, prešao je k njima u Vaznesenje, gde ostaje do svoje smrti 1951. godine.

Mati Sara �?uketić, po dolasku u Ov�?ar, jedno vreme kao nastojateljica vodeći ra�?una o obnavljanju Vaznesenja, vodila je brigu i o de�?jem hranilištu u Ča�?ku. Kada je 1939. postavljena za nastojateljicu u manastiru Ljubostinji, ona odvodi sa sobom i svoje sestre iz Vaznesenja. U to vreme Vaznesenje je bio pod upravom Jovanja do dolaska igumanije Iline u Ov�?ar. Kad je ona primila upravu Vaznesenja, k njoj je odmah prešla iz Jovanja njena sinovica Dara, docnije Darija.

Igumanija Ilina ostaje u Vaznesenju sa svojim sestrama sve do smrti igumana Mine u Nikolju. Posle njegove smrti igumanija Ilina prelazi sa sestrama iz Vaznesenja u Nikolje, gde prima od oca Vasilija Domanovića upravu kao nstojateljica manastira 1946. godine. Na toj dužnosti ostaje do kraja 1947. godine. Te godine, zbog nastalih teškoća sa državnim vlastima, sve sestre iz Nikolja sa svojom igumanijom ponovo se vraćaju u manastir Vaznesenje, odakle odlaze u Staru Srbiju - na Kosovo, u manastir Draginac, nedaleko od Kosovske Kamenice, 1949. godine. Iz Draginca prelaze u Brani�?evsku eparhiju, u manastir Miljkovo, 1950. godine. Iz Miljkova odlaze iste godine u Sopoćane. Zbog “krivi�?nog” gonjenja od nove komunisti�?ke vlasti, igumanija Ilina jedno vreme 1952. godine sklanja se sa sestrama u Crniljevo, između Valjeva i Šapca, a potom u manastir Klisuru, gde joj sestre ostaju oko šest meseci, a ona se sama povla�?i u Kusadak da se tamo skloni kod pobožnih građana. Ali, tamo je komunisti�?ke vlasti hvataju u domu pobožne domaćice Ane, koja uskoro i sama odlazi u sestrinstvo manastira Sopoćana, odakle posle nekoliko godina Ana bude premeštena u manastir Gorio�?, gde pretrpi velika iskušenja i maltretiranja od Šiptara. Organi vlasti sprovode igumaniju Ilinu iz Kusatka u Ča�?ak, gde bude grubo ispitivana i mu�?ena, zatim osuđena na šest godina izdržavanja strogog zatvora u Požarevcu, koji je docnije smanjen na �?etiri godine. Zna se da je dve ili tri godine izdržavala u Požarevcu, a jednu godinu u Ča�?ku, gde je posebno isleđivana.

Ilinine sestre, koje su se sklonile iz Sopoćana u Crniljevo a onda u okolinu Arilja, u manastir Klisuru, uskoro su uhapšene i zatvorene u Arilje. “Zvale su se Branka Lazović, Darinka Stevanović, (sada igumanija u Sopoćanima), Katica Vujatov i Zora Despotović. Sve su izvedene pred Sreski sud i osuđene: Branka i Katica po 18 meseci zatvora, Darinka na 15 meseci, a Zorka pošto je bila maloletna upućena je u vaspitno-popravni dom”. (26) To su krštena svetovna imena Ilininih sestara.

Takvo mu�?enje snalazilo je ne samo igumaniju Ilinu i njene sestre iz manastira već i igumaniju Teklu i njene sestre iz Jovanja, kao i druge. Sve su se te sestre tada, kao i za vreme bugarskih napada i nema�?kih miniranja mostova, morale, preplašene, u crkvu sklanjati i �?itati Psaltir, Akatiste i druge molitve da ih Gospod spase od tih ratnih strahota koje su trpele. I sve su to morale podnositi tih prvih meseci posle rata, pa i �?itave dve godine, zbog toga što su bile optužene da su zaostalim �?etnicima toga vremena davale hranu (ti �?etnici su se tada krili po Ov�?aru). Za vreme igumanije Iline, dok je bila u Nikolju, optužene su i ona i sestre da je k njima dolazio jedan ranjeni �?etnik radi le�?enja i hleba, koji se zvao Slaviša. Drugi �?etnik, kako su bile optužene, dolazio je k njima kao i u druge ov�?arske manastire i seoske kuće. On se zvao Vlado Martinović, u�?itelj iz Pakovraća. Bio je rezervni oficir i pripadnik nekog �?etni�?kog odreda iz okoline. Po pri�?anju meštana, takvu je optužbu dostavila partizanima jedna žena iznad jovanjskog tunela koja se zvala Sava Ljubi�?ić. Ona je kao kuma, vele, i izdala Vlada Martinovića, jer je znala njegovo sklonište. Tako su, najzad, ovi �?etnici uhvaćeni i pobijeni u potoku iznad Nikolja prema Čvrkićima.

Za optuženu igumaniju Ilinu tada nastaju teški dani progona, zatvora i bežanja, što ju je pratilo skoro do smrti. Posle izdržanog zatvora u Požarevcu i Ča�?ku, ona ponovo sakuplja svoje sestre i sve zajedno dolaze u Sopoćane. Tada su sa njom došle u Sopoćane monahinje Jelisaveta, Serafima, Pelagija, Teodora, kao i iskušenice Darija, Milanka i -anka, a i druge sestre, ukupno njih oko 12 do 15 monahinja i iskušenica. U tom sestrinstvu, još od Nikolja, nalzio se i iskušenik Rastko Krivkuća sa svojom rođenom sestrom Pelagijom. to je danas arhimandrit gorio�?ki kod Istoka Sava. Pored oca Save, tada se u Sopoćanima nalazio i otac Dositej, kasnije duhovnik i iguman ži�?ki, kao i Vladislav (Vlado) Gvozdenović iz Deževe, sada iguman Varnava, starešina manastira Mileševo.

Igumanija Ilina zadržala se tada u Sopoćanima dve godine i, neznano iz kojih razloga, da li opet zbog optužbi ili progona, ona 1959. odlazi u manastir Voljav�?u, u Gruži, zajedno sa svojom saradnicom i namesnicom Jelisavetom (Teodorom). Tamo su živele u sirotištu u bedi i nisu se dugo zadržale, jer se Jelisaveta radi neke zemlje i penzije prividno kod mati�?ara priven�?a za nekog �?i�?u, živeći i dalje u manastiru. Episkop ži�?ki Vasilije Kostić, saznavši za to, Jelisavetu liši monaškog �?ina, a igumaniju Ilinu, što je tolerisala takav njen postupak, kaznio je, izgleda, istom kaznom. Tada one odlaze iz Ži�?ke eparhije u Makedoniju, u Skopsku Crnu Goru, u manastir Svete Bogorodice - Pobužje. Igumanija Ilina umrla je, sita muke i progona, posle nekoliko godina tu u manastiru 3. oktobra 1975. godine.

28. Igumanija Tekla Mićić rođena je u selu Stepojevcu, u srezu posavskom, 1912. godine, kao jedno od osmoro dece u svojih roditelja Radojice i Ružice Mićić. Na krštenju dobila je ime Mileva. Otac joj je poginuo u Prvom svetskom ratu, a majku nije zapamtila, jer joj se majka odmah posle muževljeve smrti razbolela i uskoro umrla. Pred smrt majka je ostavi u amanet svojoj sestri Staniji, udatoj u Breoce, kod Lazarevca, da je neguje. Tako je mala Mileva kod svoje pobožne tetke lepo odnegovala i hrišćanski vaspitala. Uz tetku i bogomolja�?ke skupove Mileva je saznala i za ženske manastire, jer se tetka Stanija o njoj brinula tako da ne bi bolje ni rođena majka. Kad se Mileva, iako nežnog zdravlja , kao devojka od svojih 19 godina odlu�?ila da pođe u manastir, tetka joj se, iako nije bila za to raspoložena, ipak složila sa njom i dovela je u obližnje selo Šopiće, kući poznatog bogomoljca brata-Živana, gde su ih �?ekale igumanija Kasijana i monahinja Irina iz manastira Kališta. Tako je sa njima dvema Mileva pošla k njima u ovaj manastir u Makedoniji uo�?i svoje krsne slave Svetog Ignjatija Bognosca, 19. decembra 1930. godine.

Onako tihu, poslušnu i pobožnu, sve su je sestre u manastiru zavolele, jer je, pored tih dobrih osobina znala i na mašinu da šije kao i da radi sve druge ženske posleve. Po blagoslovu vladike Nikolaja, manastirski duhovnik otac arhimandrit Rafailo zamonašio ju je uz Božićni post u manastiru Kalištu 1935. godine. Tada je dobila monaško ime Tekla.

Kada je duhovnik otac Rafailo 1936. godine odabrao i poveo iz Kališta u Srbiju 12 sestara, među kojima je bila i monahinja Tekla. Svi su oni došli i Ov�?ar, u manastir Jovanje. Monahinja Tekla bila je u Jovanju primerna monahinja. Posle smrti igumanije Irine 1939. godine, ona pomaže novoj igumaniji Katarini u upravljanju manastirom i , kao u Kalištu, tako i u Jovanju, pomažući igumaniji, ona pomaže u crkvi, u oltaru, pri bogosluženju.

Kada je 1943. godine , igumanija mati Katarina poginula od Bugara, sestre su u manastiru izabrale sebi za igumaniju mati-Teklu. Manastir se i pod njenom upravom lepo razvijao i napredovao, premda je zbog njene suviše tihe naravi �?esto bila pod uticajem izvesnih sestara, što je ponekad razbijalo duhovnu harmoniju u sestrinstvu. Zato je morala u svom životu da nosi veći krsni podvig trpljenja.

Prvih godina posle Drugog svetskog rata i igumanija Tekla imala je sa svojim sestrama u Jovanju dosta nevolja od nove komunisti�?ke vlasti, kao što ih je tada imala i nikoljska igumanija Ilina. I to sve u vezi s tim što im se pripisivalo da i one pomažu te zaostale �?etnike, kao što su bili Vlado Martinović i Slaviša. Zato su i one iz Jovanja �?esto odvođene u Ča�?ak na saslušanja i pritvore, gde se sa njima vrlo grubo postupalo.

Kada je Jovanje 1954. godine osuđeno na potapanje, igumanija Tekla sa svojim sestrama iz Jovanja prelazi u manastir Nikolje, gde prima upravu. Tako, ova dobra i tiha, ali nedovoljno energi�?na, igumanija postaje nestojateljica pod novim uslovima u manastiru Nikolju. Postavila je dobar temelj i okupila sve sestrinstvo koje je bilo u Jovanju. Ali, ona, tiha, osetljiva, ne snalazeći se uskoro napušta Nikolje i odlazi u Bosnu, u manastir Gomionicu, bez blagoslova svog arhijereja. Tako ona dolazi u sukob sa svojim nadležnim episkopom Germanom, koji je stavlja pod epitimiju lišavnja monaškog �?ina za iznenadno napuštanje svog manastira. Verovalo se da je ta kazna nezaslužena, pa joj je, na zauzimanje episkopa Vasilija Kostića i drugih arhijereja, �?in vraćen. Međutim, mati Tekla od tada, sa monahinjom Nedeljom, s kojom je i pošla iz Nikolja i pod �?ijim je uticajem najviše bila, prolazi i kroz niz drugih iskušenja i manastira, kao što su De�?ani, Sveti Vra�?i u Zo�?ištu, Mrzenica kod Kruševca. U manastiru Mrzenici, u Niškoj eparhiji, zahvaljujući episkopu Irineju, zadržala se kao nastojateljica 12 godina. kada se razbolela, predala je upravu manastira novoj igumaniji, monahinji Katarini 1975. godine.

Mati Tekla se 1977. godine najzad smirila i upokojila u Gospodu, radi koga je ostavila sve u svetu i došla u manastir. Sahranjena je u Mrzenici pored crkve sa južne strane.

29. IGUMANIJA EFROSINIJA SIMIĆ iz ugledne je seoske porodice. Otac joj je bio predsednik opštine u Ose�?ini. rođena je 17. jula 1917. godine u selu Plušcu, u Ose�?ini, kod Valjeva, kao jedinica kći u svojih roditelja. Kršteno joj je ime Dragoslava. Osnovnu školu završila je u svom rodnom mestu. U manastir Jovanje došla je kao devojka od svojih

Manastir Vaznesenje

Manastir Vaznesenje nalazi se u podnožju Ov�?ara na jednoj uzvišici sa jugoisto�?ne strane. Na suprotnoj, levoj strani Morave nalazi se Novo Jovanje ( a iznad njega Uspenije). Do Vaznesenja se dolazi obi�?nim putem sa ceste uz brdo kroz sitno gustu šumu ostavljajući udesno potok koji se iznad manastira postepeno spušta dole u Moravu.

Do 1937. godine ovaj manastir bio je u potpunim ruševinama. Pretpostavlja se da je bio jedan od najzna�?ajnijih manastira u Ova�?ru i da poti�?e iz 12-13. veka. Ulaz u crkvu nije, kao obi�?no, sa zapadne strane, već sa severne, sli�?no nikoljskoj crkvi, u koju se ulazi sa južne strane. U priprati i u naosu nalaze se na podu dve rozete ukrašene ornamentima iz biljnog sveta. Po njima bi se moglo zaklju�?iti da pripadaju 16. veku.

Ko je podigao ovaj manastir, ne zna se, kao što se ta�?no ne zna ni kada je podignut. Verovatno da su ga Turci razrušili kad i Jovanje i druge ov�?arske manastire.

Kad je Vuk Karadžić dolazio 1820. godine u Ov�?ar, Vaznesenje je bilo razrušeno i pusto. Samo su se dugo mogle videti delimi�?ne zidine od crkve i konaka, kao i pro�?elje gde je bilo ognjište.(1) Crkva je bila jednobrodna i možda je imala iznad srednjeg traveja kube.(2)

Ov�?arsko-kablarski manastiri �?esto su u tursko vreme plja�?kani i rušeni. Tako oštećeni neki su delimi�?no obnovljeni, a neki su, kao preobraženje i Vaznesenje , sasvim zapusteli. Preobraženje je obnovio sretenjski iguman Nikifor Maksimović. U Vaznesenju je takođe zapo�?eta obnova, pa je prestala, jer ministar sam nije imao tih sredstava, a ostali ov�?arski ov�?arski manastiri nisu imali mogućnosti da ga pomognu, jer su morali sebe obnavljati i zbrinjavati.

Istina, sretenjski jeromonah Makarije pokušao je da Vaznesenje obnovi, verovatno kao njihov u to vreme metoh, ali mu nije dozvolio uži�?ki episkop Janićije.(3) Iz kojih razloga, nije poznato.

I u manastiru Vaznesenju izgleda da su monasi prepisivali knjige, kao što su to �?inili monasi i u susednom manastiru Jovanju. Poznato je da je u manastiru Vaznesenju 1570. godine, prepisano i jedno iluminatorski bogato �?etvorojevanđelje “trudom i usrdnošću oca igumana Silvestra jeromonaha i celog bratstva”.(4)

Iz toga se vidi da je Vaznesenje u to vreme imalo više monaha, koji su verovatno pomagali svom igumanu u prepisiva�?koj delatnosti. Šteta je što nije sa�?uvano više tih rukopisnih knjiga, jer teško je verovati da je u tom manastiru, sa tako darovitim prepisiva�?em, prepisana samo jedna knjiga.

Posle obnavljanja manastira Jovanja i naseljavanja u njega sestara iz Kališta, vladika Nikolaj po�?eo je već 1937. godine, sa obnavljanjem i manastira Vaznesenja.(5) Za taj posao on je doveo majstore iz Ohridsko-bitoljske eparhije.

Jednom prilikom, na po�?etku jeseni, vladika Nikolaj poseti Vaznesenje da vidi kako napreduju radovi. Okolni seljaci, koji su pomagali obnovu Vaznesenja, radosno i sreda�?no do�?ekaju Vladiku i na pro�?elju (ognjištu) u ruševinama starog konaka, po Vladi�?inoj želji, založe vatru, stanu se grejati i peći zelenjake (purenjake) uz razgovor. Tada je vladika sa narodom i iskusnim majstorima iz Makedonije u�?vrstio dogovor da se odmah ozida crkva i da se stari konak obnovi. Glavni izvor za finansiranje tih radova bili su narodni prilozi koje je prikupljao brat Boško i ostali bogomoljci i ov�?arsko-kablarski monasi.

Te godine crkva je, sa centralnim kubetom, bila već gotova. Zapo�?eta je i obnova konaka, ali je varovatno zbog nedostatka novca, u polovini gradnje obustavljena.

Tada je, po blagoslovu Vladi�?inom, u Vaznesenje došla stara monahinja Paraskeva, rodom iz Bosne, koja se zamonašila još 1914. godine. Ona je u Vaznesenju malo bila pa se upokojila. Posle njene smrti, došla je iz Jovanja monahinja Sara, koja tek što je stigla sa pet svojih sestara iz Makedonije, gde je u obdaništu “Bogdaju” u Bitolju radila sa sestrom Nadom Adžić. Nova nastojateljica Sara imala je �?etiri svoje sestre, Antoniju (Stojku �?uketić), Agripinu (Stanu Jakovljević), iskušenicu Ranku i Kosanu (kasnije monahinju Karolinu) a uskoro ih je bilo osam sestara. To malo sestrinstvo, na �?elu sa energi�?nom i snalažljivom igumanijom Sarom, veoma brzo je dovršilo obnavljanje i manastira i konaka i omogućilo sebi, istina, skroman, ali pristojan, monaški život. U želji da pomogne manastiru Sara je s blagoslovom Vladi�?inim pošla u Bosnu 1939. godine. U Bosni je pomogla narodu u misionarenju i vršenju hrišćanske jevanđeljske delatnosti nekoliko meseci, a narod je, opet pomogao preko nje manastir Vaznesenje svojim prilozima.

Videći višestruke sposobnosti mati-Sare, vladika Nikolaj poverava njoj i njenoj sestri Antoniji de�?je hranilište u Ča�?ku. U jesen 1938. on će to hranilište prepustiti jovanjskoj monahinji Varvari i Ani, a mati-Sari poveriti da 1939. godine osnuje sestrinstvo u manastiru Ljubostinji. Tako ona postaje možda prva igumanija tog uglednog ženskog manastira i sestrinstva posle carice Milice i Jefimije. Ona će za vreme rata 1943. godine podneti velika stradanja.(6) Ceneći njen rad u manastiru, episkop Nikolaj napisao je u Ljubostinji pored većeg broja knjiga, i knjigu “Mudra igumanija ljubostinjska”.

Sledeće 1940. godine u Vaznesenje dolazi iz Makedonije igumanija Ilina. Te godine vladika Platon zatvara ženski manastir Capare, a igumanija Ilina sa sestrama iz manastira, monahinjom Jelisavetom, monahinjom Lidijom i svojom bratanicom iskušenicom Leposavom dolazi u Ži�?ku eparhiju, gde ih vladika Nikolaj dodeljuje manastiru Vaznesenju. Tu docnije dolazi iz Jovanja u sestrinstvo i druga Ilinina bratanica Dara (monahinja Darija). Otac njen, shimonah Sofronije, zadržao se nekoliko meseci u Ži�?i, a kada su Ži�?u 1941. godine Nemci bombardovali i zapalili, on kao i još neki monasi iz Ži�?e dolazi u Vaznesenje, gde ostaje sve do svoje smrti 1951. godine.

Na toj dužnosti ostaje do kraja 1947. godine. Tad su se sve sestre iz Nikolja sa svojom igumanijom, zbog pretnji i �?estih saslušanja od partizanskih vlasti, ponovo vratile u manastir Vaznesenje, odakle odlaze u Staru Srbiju - Kosovo, u manastir Draginac 1949. godine. Iz Draginca prelaze u Brani�?evsku epahiju, prinuđene i na dalju selidbu.

Po odlasku igumanije Iline iz Vaznesenja, u manastiru je ostao jedno vreme ži�?ki stari monah otac Tihon �?urić. On odlazi u manastir Ćelije i Pustinju u Šaba�?kokraljevskoj eparhiji, a u Vaznesenje će doći odmah posle rata iz Vujna ži�?ki đakon Timotej Knežević, brat arhimandrita studeni�?kog Julijana Kneževića. On je oboleo u Ži�?i na plućima i umro u Vaznesenju 17. januara 1950. godine.

U to vreme bio je u Vaznesenju i rođeni brat oca Kalista monah Mihailo Milunović, koji je posle Vaznesenja bio jedno vreme u manastiru Ra�?i, kao i u više drugih manastira. Grob mu se nalazi u manastiru Sićevu, u Niškoj eparhiji. Posle Mihaila, u Vaznesenje dolazi Mihailo Filipović, koji jedno kratko vreme provodi tu kao iskušenik, a zatim postaje rasoforni monah s monaškim imenom Apolonije. Imao je pesni�?kog dara i lepo je propovedao i misionario u narodu na saborima i bogomolja�?kim skupovima. Sazidao je u Vaznesenju nesrazmerno veliku za taj manastir zvonaru, koju je po�?eo graditi 1956. godine, a završio 1960. godine. Te godine patrijarh German osvetio je i crkvu i zvonaru 25. septembra 1960. godine. Vladika Nikolaj u pismu svešteniku Milivoju Mari�?iću od 22. juna 1955. godine veli za njega da hoće da ispiše crkvu vaznesenjsku za koji posao mu je potrebno oko dva miliona dinara.(7) Svakako da je monah Apolonije tražio otuda iz amerike pomoć u tu svrhu, pa Vladika ocenjuje da je za to vreme opšte krize ta koli�?ina novca mnogo velika i da bi on pre taj novac utrošio na ži�?ke tada ruševine. Vladika ži�?ki Vasilije Kostić smenio je ovog starešinu sa te dužnosti i uklonio iz eparhije, iz nepoznatih razloga. Posle Apolonija Vaznesenje je bilo pod upravom Jovanja. Jedno kratko vreme 1968. ili 1969. godine bila je u Vaznesenju i monahinja Agnija sa tri sestre iz beogradskog (na Top�?ideru) manastira Vavedenja.

Sada se već duže vreme u Vaznesenju nalazi jeromonah Sava �?urović, koji je iz Šumadijske eparhije došao u Vaznesenje u septembru 1973. godine. U isto vreme došla je u Vaznesenje iz manastira Raletinca u Šumadijskoj eparhiji monahinja Jelena �?urić iz Donjeg Vakufa sa 4-5 sestara. Tako je Vaznesenje i sada ženski manastir a duhovnik mu je jeromonah otac Sava. On je najviše od svih doprineo da ovaj mali manastir sad ima veliku portu i veliku baštu. Zakopao je iza crkve brdo i svukao ogromne koli�?ine zemlje oko crkve. Tako se Vaznesenje sad nalazi na jednoj lepoj i velikoj terasi, ali neuobli�?enoj. Sada je potreban isto tako veliki trud da se formira i ogradi lepa porta, a okolina uredi. Otac Sava ima o�?igladno mnogo energije i ljubavi prema svom manastiru, i to je veoma pohvalno, samo mu nedostaje stru�?no lice, stru�?an saradnik, koji bi mu dao plan i nacrt da se lepo sve dovede u red. Bogosluženje je svakodnevno po Tipiku.

MIHAILO FILIPOVIĆ

Mihailo Filipović rođen je 1924. godine u okolini Kruševca. Bio je kao mladić u nekoliko manastira od 1940. do 1951. godine. To je, kako sam veli, morao �?initi da bi se sklonio od komunista, a verovatno i zbog punoletstva, u koje je tada dorastao, da ga ne bi koja vojska mobilisala, a imao je i ki�?mu povređeno.

Prvo je došao u manastir Naupare 1940. godine. Zatim je, sa kraćim prekidima, proveo nekoliko meseci u manastiru Svetom Romanu kod �?unisa. Potom se, zbog komunista, kako veli, ponovo vraća u Naupare, gde ostaje sve do kraja septembra 1944. godine. Tad se, sticajem okolnosti, sklanja u manastir Divljane (posvećen Sevtom Dimitriju), što donekle pokazuje i njegovu nestalnost, odnosno nespremnost da ostane u jednom manastiru. Posle nešto više od godinu dana dolazi u manastir Sukovo, nedaleko od Pirota, i tamo ostaje. Svi Mihailovi podaci koje daje o sebi, kao i detalji koje rado navodi, koriste da se vremenski lakše odrede događaji vezani za oca Justina i oca Jelisija. Mihailo je imao nameru da se odmah vrati u Divljane, ali monahinja Paraskeva, docnije devi�?ka igumanija, koja ga je i dovela iz Divljana, zadržala ga je radi oca Justina, koji je, izgleda, tek došao u Sukovo, u jesen te 1945. ili po�?etkom 1946. godine.

Mihailo je kao iskušenik radio tu u manastiru i poslušavao oca Justina sve do njegovog hapšenja u poznu jesen 1946. godine. U Sukovu je ostao do leta 1947. godine, kad ga je posle hirotonije oca Vasilija Kostića za episkopa, pozvao otac Justin Popović u Beograd. Tamo se po Avinoj preporuci prihvatio te ode u hrvatsku, u jedno selo iznad Bjelovara, da pomogne ocu Jeliseju Popoviću, koji se posle Avinog hapšenja morao preseliti iz sela Zvonca, nedaleko od Sukova. Kad je, međutim, otac Jelisej posle dvadesetak dana uhapšen, on se vratio u Beograd.

Po blagoslovu oca Justina, Mihailo odlazi u Pećku patrijaršiju. Posle godinu dana, 1948. ponovo posećuje oca Justina, a zatim odlazi u Ži�?u, te iste 1948. godine. Otuda posle dva-tri meseca prelazi u Ov�?ar, u manastir Preobraženje. Polovinom oktobra 1949. godine, UDBA ga u Preobraženju hapsi i posle kratkog saslušanja sprovodi u Kragujevac, gde je proveo u zatvoru mesec dana radi isleđenja. Tamo će, ili još u Ov�?aru, doživeti da ga Srdan Belošević, komandir milicije i drugi udbaši, pod pretnjom ga isleđujući, podignu do lustera i namaknu mu om�?u na vrat govoreći: “Priznaj, sad si gotov!” Zatim ga zatvore u samicu do drugog isleđenja…

Sedamnaestog novembra te 1949. godine, osvanuo je Mihailo na Golom otoku, gde ih je to jutro sa ostrva Bakra prevezao brod “Punat”. Tamo je mnogo mu�?en i isleđivan. Pod maltretiranjem i terorom, koji teško može da se iskaže, proveo je godinu dana. Zatim je otpušten sa karakteristikom: “Greškom uhapšen”.

Sa Golog otoka Mihailo ponovo dolazi u Ov�?ar, u Preobraženje. U tom međuvremenu otac Vasijan primio je upravu manastira Studenice, a otac Evstatije, koji ga je zamenio i primio upravu manastira Preobraženja, nije smeo Mihaila da primi u manastir. Zato Mihailo odlazi u manastir Vujan, igumanu ocu Julijanu Kneževiću, i tamo ostaje nešto više od godinu dana (od maja ili juna 1950. , kad je pušten sa Golog otoka, pa do leta 1951. godine). Tada se otac Julijan vratio u Ra�?u, a Mihailo odlazi u Studenicu, ocu Vasijanu.

U leto 1952. godine, Mihailo bude u Studenici zamonašen u rasu, sa monaškim imenom Apolonije. Posle samo nekoliko dana mitropolit Josif Cvijanić premesti monaha Apolonija u Ov�?ar, u manastir Vaznesenje, gde mu iste 1952. godine, poverava upravu manastira. Okretan i snalažljiv, Apolonije nastavi obnovu tog manastira i za tri-�?etiri godine podigne lepu zvonaru, a od staze kojom se dolazilo sa ceste u manastir, proširivši je, napravi dobar kolski put.

Posle hapšenja oca Jeliseja u Hrvatskoj, o njemu se više ništa nije znalo. Apolonije (Mihailo) je živeo u strahu od UDBE i u neizvesnosti. Zato nikome o njemu nije smeo ništa da pri�?a, a nije imao ni blagoslov za to od Ave, pogotovo posle boravka na Golom otoku. Tek 1957. godine, kad je bila gotovo ozidana zvonara, došao je iz manastira Trojice iguman Irinej Vasiljević da je vidi, i tom prilikom, kao i još jednom, kad je Apolonije bio kod njega u Svetoj Trojici, otkrije mu tajnu nestanka oca Jeliseja, o �?emu se govori u njegovoj biografiji kao starešine manastira Trojice.

Posle završetka novog manastira Jovanja, u �?ijoj je izgradnji monah Apolonije bio predsednik građevinskog odbora, kao i po završetku zvonare u Vaznesenju, on se povla�?i iz iz Ov�?ara i, budući nestalnog duha, napušta manastir i zasniva u Pan�?evu porodicu. Međutim, iako je imao trgi�?nu prošlost, on do kraja svog života ostaje tesno vezan za crkvu. Piše lepe, ponekad i dirljive, duhovne pesme, pogotovo o ov�?arskim manastirima i nekim monasima. Poznata mu je irado pevana pesma: “Poslednje zbogom”, o vladici Nikolaju Velimiroviću. Gotovo redovno posećuje bogomolja�?ke skupove i sabore u Ži�?i i u Ov�?aru, na kojima kao pokajnik propoveda. Umro je iznenada, šlogiran, u leto 1996. godine.

IGUMANIJA SARA

Pronicljiva, mudra i snalažljiva igumanija Sara, budući na raznim dužnostima u Crkvi, pokazala se kao izvanredan pedagog u radu s omladinom, a u manastiru je bila uvek stroga, ali i veoma sposobna kao organizator i duhovna majka. Zato je svuda pokazivala vidljiv uspeh,zbog �?ega je potrebno nešto više reći o ovoj velikoj monahinji i mudroj igumaniji.

Igumanija Sara �?uketić rođena je 13. decembra 1904. godine, od roditelja Aleksandra i Savke �?uketić, u selu Šušnjaru, srez lazareva�?ki. Na krštenju dobila je ime Leposava. Hrišćanski lepo vaspitana u domu roditelja, a pod uticajem Bogomolja�?kog pokreta, koji je predvodio vladika Nikolaj, mlada dvadesetpetogodišnja devojka Leposava umesto udaje 1929. godine odlazi sa dve svoje mlađe sestre, Stojkom i Radojkom, u ženski manastir Petkovicu kod Šapca, gde su živele ruske monahinje emigrantkinje sa svojom igumanijom Sidonijom. Tamo su ove tri rođene sestre primljene kao iskušenice. Pod rukovodstvom tih dobrih i opitnih ruskih monahinja, Leposava je brzo uznapredovala u manastirskom, duhovnom životu i pokazala se u svemu zrelom i sposobnom sestrom.

Posle dve godine, 1931. igumanija Sidonija, po blagoslovu nadležnog episkopa i patrijarha Varnave, poverava novu dužnost iskušenici Leposavi i njenoj sestri Stojki i šalje ih sa jednom starijom i iskusnijom monahinjom u Beograd na rad u ženskom, hrišćanskom pokretu. Tamo im se poverava veoma delikatna i odgovorna dužnost: vaspitavanje dece i omladine u tek osnovanim de�?jim hranilištima, obdaništima, prihvatilištima i domovima. Jer, u to vreme u našoj zemlji bilo je mnogo siromašne, napuštene i nezbrinute dece, pa se tim problemom morala i crkva pozabaviti. Pored patrijarha Varnave, u tom pogledu najviše je u�?inio vladika Nikolaj Velimirović.

Leposava se sva svesno predala toj �?asnoj i odgovornoj dužnosti staranja i hrišćanskog vaspitanja naše nezbrinute omladine. Radeći u Beogradu na vaspitanju dece, ona i njena sestra Stojka radile su u isto vreme i na svom duhovnom i kulturnom uzdizanju. Pored ruskog crkvenog pojanja, koje su u�?ile sa Ruskinjama u manastiru Petkovici, one su u Beogradu nau�?ile lepo srpsko crkveno pojanje i završile žensku zanatsku školu, što će im docnije biti od velike koristi jer će biti u mogućnosti da nau�?e i sestre raznovrsnim, lepim ženskim radovima.

Kada je 1934. godine, ruska igumanija otišla iz manastira Petkovice u Makedoniju, u Skopsku eparhiju, iskušenica Leposava je napustila svoju, već svima poznatu, plemenitu dužnost u Beogradu i, na poziv vladike Nikolaja, prešla je u manastir Kalište na Ohridskom jezeru. Te iste godine na Lazarevu subotu, po blagoslovu vladike Nikolaja, arhimandrit Rafailo Holandarac zamonašio je u manastiru Kalištu nekoliko sestara, među njima i Leposavu i Danicu. Leposava �?uketić, primivši monaški �?in, dobila je ime Sara, a Danica Milenović dobila je monaško ime Varvara. Obe ove tada mlade monahinje postaće nešto docnije igumanije ugladnih ženskih manastira u Srbiji, sa isto tako uglednim sestrinstvom.

Monahinja Sara, posle monašenja, premeštena je u Bitolj, u de�?je obdanište “Bogdaj”, gde je, zajedno sa u�?iteljicom Nadom Hadžić, Beograđankom, radila sve do 1937. godine.

Uskoro, posle dolaska 12 sestara iz manastira Kališta u ov�?arski manastir Jovanje, u Ži�?koj eparhiji, sa ocem arhimandritom Rafailom, prešla je tamo i monahinja Sara. Jovanjski duhovnik arhimandrit Serafim upisuje njeno ime u Letopis jovanjskih sestara. Vladika Nikolaj, znajući njene sposobnosti, poverava joj, odmah po njenom dolasku u Ov�?ar, obnovu manastira Vaznesenja. Monahinja Sara je posle smrti stare monahinje Paraskeve, kao kališka a sada jovanjska sestra, primila upravu manastira Vaznesenja 1937. godine. Po�?ela je život i obnovu manastira sa sestrama koje je sa sobom dovela, a to su njena rođena sestra Antonija (tada iskušenica Stojka), Agripina (Stana Jakovljević) - obe su u Vaznesenju zamonašene, zatim iskušenica Ranka i iskušenica Kosana, koja je kao monahinja dobila ime Kaliopa. Uskoro je mati Sara imala u tom manastiru osam dobrih sestara. Budući energi�?na , otresita i snalažljiva, sa takvim sestrinstvom ona je brzo dovršila obnovu manastira Vaznesenja, u kojem se normalizovao skroman manastirski život. S blagoslvom vladi�?inim, Sara je nekoliko meseci provela u Bosni radi misionarske delatnosti u narodu.

Po dolasku iz Makedonije u Ži�?ku eparhiju, vladika Nikolaj osnovao je u Ča�?ku de�?je hranilište i poverio ga protojereju Radomiru Kre�?koviću i monahinji Sari, kao i njenoj sestri monahinji Antoniji, na staranje i rukovođenje. Tu dužnost one su obavljale do jeseni 1938. godine, kada je Vladika poverio hranilište jovanjskim sestrama monahinji Varvari Milanović i monahinji Ani Mihailović. Monahinji Sari i njenim sestrama Vladika povrava otvaranje novog ženskog manastira u Ljubostinji, a ljubostinjskog tadašnjeg igumana sinđela Platona Milojevića postavlja za starešinu manastira Ra�?e.

Nastojeteljica Sara, primivši upravu manastira Ljubostinje, brzo je sakupila 10 do 15 sestara, �?iji se broj stalno povećavao. Zahvaljujući tome bila je u mogućnosti da organizuje u manastiru život, red i bogosluženje sa punim monaškim, svetogorskim pravilom i svakodnevnom svetom Liturgijom. Sa tako zdravom i �?vrstom duhovnom disciplinom i pravilom, ovo je sestrinstvo iz dana u dan u svemu napredovalo. Srećna je okolnost za njih bila i ta što je manastir Ljubostinja imao tih godina dovršen jedan od najlepših manastirskih konaka, koji je zajedno sa inženjerima porjektovao mudri i energi�?ni arhimandrit ljubostinjski Nikon Lazarević, Dalmatinac, u to vreme veoma poznat i kraljevom dvoru i celoj našoj Crkvi. Ljubostinja je tada bila jedan od najbogatijih manastira u Srbiji, a Nikon je bio dugo godina starešina i Ljubostinje i manastira Kalenića.

Po�?etkom II svetskog rata de�?je hranilište i u Ča�?ku i u Kraljevu prestalo je da radi. Monahinja Varvara i Ana prešle su u manastir Ljubostinju. Monahinja Julijana Bajić prešla je iz kraljeva�?kog hranilišta takođe u manastir Ljubostinju. Neka od te dece iz hranilišta došla su u Trstenik, gde je za njih osnovan dom. Devoj�?ice su smeštene u Ljubostinju. Po pri�?anju bivše bogovaćske igumanije Efrosinije, koja je i sama bila jedno od te siromašne dece u Ljubostinji, u Trsteniku je bilo oko dvadeset siromašnih de�?aka, a u Ljubostinji sa sestrama 12 siromašnih devoj�?ica, koje su sestre u manastiru negovale. Tamo je po�?etkom rata došla i sestra Nada Adžić iz de�?jeg obdaništa “Bogdaja” u Bitolju, koja je sa igumanijom Sarom i drugim sestrama mnogo doprinela u staranju oko te siromašne dece.

Na Petrovdan 1941. godine vladika ži�?ki Nikolaj konfiniran je od Nemaca i prisilno doteran iz Kraljeva u Ljubostinju sa DR Vasilijem Kostićem i njegovim sinovcem Jovanom Velimirovićem, profesorom Bitoljske Bogoslovije. Tamo se vladika nalazio do 5. decembra 1942. godine u kućnom pritvoru. Mnogo puta bio je tamo i u krizi i u brizi, i od Gordićevih �?etnika i od partizana i njihovih špijuna, kao što je bio Miša Brašić zvani “Džin”, a najviše od Nemaca, koji su �?esto pretresali manastir Ljubostinju i okolicu, najverovatnije prema izveštaju Miše Brašića. Četni�?ka radio stanica, za kojom su tragali i Nemci i partizani, nije bila u Ljubostinji niti je ona dopremljena od Engleza radi veze s vladikom Nikolajem, kao je ovaj �?etvorostruki špijun rodom iz Belušića, izveštavao svoje poslodavce. Kad je saznao da se ta �?etni�?ka radio stanica nalazi na 10 kilometara iznad Ljubostinje u selu Loboderu, Miša je, prema kazivanju njegovih prijatelja i svedoka, otišao u to selo. Dva dana po njegovom povratku Nemci su došli u Loboder, spalili ga i nekoliko ljudi uhapsili i ubili. Kako je Miša sarađivao ne samo sa Kominternom i partizanima, već i sa Nemcima i �?etnicima, to se sumnjalo da je on doveo Nemce u Loboder. Vladika je zbog njega više puta saslušavan i vođen iz Ljubostinje u Kruševac u zatvor.(8)

Posle Vladi�?inog interniranja u Banat, u manastir Vojlovicu, igumanija Sara, kao nastojateljica manastira Ljubostinje, imala je velikih teškoća, jer su je sve vojske za ponešto �?inile krivom. Tako biva u ratnom periodu. Dok je vladika Nikolaj bio kod njih u manastiru, sestre su se osećale više zaštićene, jer je on svojim autoritetom stajao ispred njih. A kad su vladiku, zajedno sa njegovim sinovcem Jovom i sinđelom dr Vasilijem Kostićem, nema�?ki oficiri 5. decembra 1942. godine, sproveli džipom u manastir Vojlovicu kod Pan�?eva u stroži kućni zatvor, igumanija Sara sa sestrama bila je u većem ratnom strahu.

U to vreme, pored dece iz obdaništa, u Ljubostinji je bilo i dosta izbeglica. Samo iz porušene i zapaljene Ži�?e bilo je nekoliko monaha: monah Jakov Arsović, jeromonah Sava Maksimović od Ljubovije, �?redni jeromonah i manastirski duhovnik Tadija sa svojom majkom monahinjom Darijom, jerođakon Kasijan, jerođakon Valerijan Lekić iz Mr�?ajevaca, iskušenik Živorad Vasić, rodom iz Ljubovije, sinđel otac Jovan Rapajić, koji je �?esto boravio u Ljubostinji za vreme vladike Nikolaja, zatim jeromonah otac Vasilije Mišić, koji je 1942. kao duhovnik zamenio oca Tadeja, i drugi.

Po odlasku Vladi�?inom u Vojlovicu, Gordićevi �?etnici ubili su jeromonaha Savu Maksimovića iako ih je otac Jakov Arsović savetovao da to nipošto ne �?ine. Nemci su u mukama umorili jerođakona Valerijana u kruševa�?kom zatvoru. Kažu da je od batina bio poludeo.(9) Sa njim je mu�?en i streljan Jovo Gordić, sin �?etni�?kog komandanta Nikole Gordića.(10)

Nemci su manastir Ljubostinju �?esto pretresali zbog oružja i �?etni�?ke radio stanice, za koju se prenosila lažna vest da se u manastiru nalazi dar Engleza vladici Nikolaju.

U manastir su �?esto dolazili cetnici, a ponekad i partizani, radi hrane i drugih potreba, što je sve stvaralo strah i trepet sestrama u manastiru. U to vreme igumanija Sara okrivljavana je za sve i svašta, pa �?ak i za hapšenje đakona Valerijana i Jova Gordića kao i za zaostavštinu vladike Nikolaja, koju su, po pri�?anju igumanije Varvare, tražili �?etnici. U manastiru se u to vreme nalazila, krijući se, i neka Olga, �?etnik. Često su tada dolazili iz Beograda u Ljubostinju već poznati �?ika-Aleksa Trajković u to vreme i prota Sava Petrović, sudija Ži�?kog crkvenog suda.

U to vreme, posle odlaska vladike Nikolaja iz Ljubostinje, s mati-Sarom i njenim sestrama koje su bile u upravi manastira nisu se slagali prota Sava Petrović i neke sestre. Da li su sestre bile toliko naivne i nepromišljene da za svoje unutrašnje stvari i probleme, da bi ih rešile, traže posrednike i prijatelje među oružanim ljudima ili su tu umešali svoje prste agenti kao što je Miša Brašić, koji je ne tako retko navra�?ao u manastir Ljubostinju i koji je preko Nemaca gledao da uništi vladiku Nikolaja, ta�?no se ne zna. Ono što je bilo jasno, to je da su stvorene takve intrige da su se u njihov unutrašni život umešali Gordićevi �?etnici. Za igumaniju Saru stvorena je opasna situacija. Čika Aleksa Trajković savetovao je Sari i njenim rođenim sestrama da se odmah, na vreme, sklone. Bivša ljubostinjska sestra , sada igumanija Mitrodora Jovanović, nastojateljica manastira Svetog Romana i manastira Naupare kazuje da joj je jednom prilikom u razgovoru episkop Vasilije ži�?ki, koji je dugo bio u Ljubostinji s vladikom Nikolajem, rekao da mu je Vladika pri�?ao da je opomenuo igumaniju Saru da se odmah ukloni sa svojim sestrama iz manastira Ljubostinje, jer tu predstoje tri sestrinska groba. Da li je to sveti Vladika proro�?ki predvideo, ne znamo, ali to se uskoro sve dogodilo.

Tih dana, na po�?etku 1943. godine, jedan �?etnik iz odreda Bogdana Gordića ubacio je kroz prozor u manastirsku kancelariju cedulju na kojoj je pisalo:” Odmah se sklonite jer ćete biti pobijene”. Ovo se odnosilo na igumaniju Saru, Antoniju, Radojku i Milku. Od nekih drugih “�?etnika” ove sestre dobijale su pisma sa opomenom da ne beže, jer će u svakom slu�?aju biti pobijene. Kad su prvom prilikom došli da uhvate i ubiju Saru, spasao ju je, vele, Jovo, sin Nikole Gordića. Drugom prilikom, uo�?i Bogojavljenja te 1943. godine, po svedo�?enju Milice Stevanović, sada stare monahinje iz manastira Bogovađe Jefimije, spasla ju je sestra Milanka, sada igumanija Irina Sarić iz manastira Kamenice, u trenutku kada je neko rekao: “�?akon je gotov, sad možemo Saru”, a spasla ju je tako što ju je sakupila u crkvu pod Sveti Presto.(11)

U manastiru Ljubostinji radili su dva momka, dva stalna radnika, Radomir i �?orđe, otac sestre Olimpijade. Radomir rano ujutru na Bogojavljenje 1943. godine upregne konja u sanke i, po odluci sestara da hitno sklone igumaniju Saru iz Ljubostinje, stavi je zajedno s poslušnicom Milankom u sanke, jer je bio sneg, i maskirane senom i šarovinom (kukuruzovinom) prevezu ih do Trstenika, a odatle vozom otputuju u Beograd �?ika-Aleksi Trajkoviću i gospođi Mari Ostojić, gde ostanu oko dve godine.

Osim manastirskog momka �?orđa, oca sestre Olimpijade, koja se sada nalazi u Devi�?u, u manastir Ljubostinju �?esto je dolazio i jedan drugi visoki �?orđe od Trstenika, koji je, onako krupan i siledžijski namrgođen, tražio od đakona Valerijana da mu preda svoje oružje. Kad mu ga ovaj nije predao, prisiljavao je sestru Kosu (sada monahiju Kaliopu) da mu ga ona nekako uzme i preda njemu. No, ona se u to nije htela mešati, jer nije ni znala da đakon ima ikakvo oružje. Taj �?orđe, vele, posle Sarinog odlaska dolazio je u Beograd da traži Saru da je ubije, preteći da treba da bude ubijeno pet ljubostinjskih sestara i Sara kako bi se zauvek spre�?io njen povratak u Ljubostinju. Zato se smatra da je i on jedan od ubica ljubostinjskih sestara. U kojoj meri je �?orđe u�?estvovao u njihovom ubistvu, ne zna se, ali se zna da su i taj �?orđe i još neki posle ubistva tih sestara, u kojem su u�?estvovali, otišli iz �?etnike u partizane, no nisu preživeli rat, o �?emu će još biti re�?i.

Po Sarinom odlasku iz Ljubostinje, na bogojavljenje 1943. godine, manastir je izgledao kao razgrađena bašta, po kojoj stoka i zverinje nanosi štetu. Već po Savindanu došlo je do ubistva ljubostinjskih sestara, o kojima ćemo ovde, koliko nam je poznato, govoriti. Gordićevi �?etnici koji su vrebali da ubiju igumaniju Saru, videći da im je izmakla iz ruku , okomili su se na njene sestre Antoniju i Radojku, kao i na njenu poslušnicu Milku. O tome svedo�?i više tadašnjih ljubostinjskih sestara, kao i g. Mileta Trnavac i drugi.(12) Prvo su bile na udaru rođene Sarine sestre, monahinja Antonija i iskušenica Radojka. Po pri�?anju stare monahinje Jefimije Stevanović, iz manastira Bogovađe, koja je tada bila u Ljubostinji kao iskušenica Milica, rodom iz Trstenika, a koja još uvke dobro pamti i sređeno kazuje događaje i godine, kao i po kazivanju igumanije Mitrodore Jovanović, to je bilo ovako:

Ono ve�?e kada će sestre Antonina i Radojka stradati, živeći pod psihozom pretnji i straha, one su došle malo ranije u ve�?ernjim �?asovima u svoju sobu sa sestrom Kosom (Kaliopom), koliko da nisu same i hrabrile su se razgovorom. Sestra Milka je neopaženo nešto ranije ušla u sobu i sakrila se pod krevet. Nije jasno da li iz straha ili iz nestašluka de�?jeg da uplaši Antoninu i Radojku, jer joj još nije bilo ni 20 godina, a sa sestrom najlepše je pevala u manastiru. Kad se iznenada pojavila, izazvala je strah i vrisak kod prisutnih sestara. O�?igledno da nije ni slutila šta će ih uskoro snaći.

Kad su se uve�?e sestre sakupile u manastirsku kapelu na akatist, sestra Milka ostala je, ipak, skrivena u sobi pod krevetom. U tom trenutku upali su u kapelu Gordićevi iz Bogdanja rilja�?ki �?etnici i odveli monahiju Antoninu i njenu sestru Radojku, kao i još jednu sestru, misleći da je to sestra Milka. To ve�?e bio je u Ljubostinji prota Dušan iz Veluća. Prve dve sestre �?etnici su svezali i poveli preko potoka, po velikom snegu, uz reku. Za njima su išli gotovo kilometar monahinja Jefimija iz Stragara, otac Tadej, manastirski duhovnik, i monah dr Jakov Arsović. Otac Tadej zapitao ih je:” Zašto vodite ovu treću sestru Olimpijadu?” Tada oni rekoše toj sestri: “Zar ti nisi Milka?” kad im je odgovorila da je ona Olimpijada, a ne Milka, oni su je odmah vratili sa pretnjom, stavljajući prst na usta da nikome u manastiru ništa ne govori. Tad se i otac Jakov sa sestrom Olimpijadom vrati u manastir.

Otac Tadej i mati Jefimija još malo pođu sa njima, ali i njih ubede �?etnici da se vrate, obećavajući da će ih odmah pustiti, samo da ih nešto saslušaju. Čim su se oni vratili, �?etnici su ih odmah obe usmrtili. Prvo su ih noževima (kamama) izboli, zatim su sestru Antoniju udarili kundakom u glavu tako snažno, da je odmah mrtva pala u sneg. Radojku je u mraku okrznuo jedan metak preko lica, a drugi joj je prošao kroz lakat, te je i ona pala onesvešćena, budući kao i Antonina izbodena.

Misleći da su obe mrtve, �?etnici su ih ostvili u snegu na putu i produžili dalje prema Riljcu. Kad se sestra Radojka osvestila i videla da joj je sestra mrtva, pošla je sama u manastir teturajući se onako izbodena i ranjena. Tako se nekako dovukla do prvih kuća pored puta.(13) Jedan seljak natovari je na sanke i doveze odmah u manastir, a zatim u Trstenik, gde joj sestra Nada Adžić iz de�?jeg obdaništa ukaže prvu pomoć, a onda je odvezu u Kruševac u bolnicu.

Mileta Trnavac veli da su �?etnici prvo izboli i zaklali sestru Antoniju, pa posle neki dan uve�?e odveli sa akatista sestru Radojku i, posle 200 do 300 metara, kad su se vratili u manastir duhovnici Roman (14), odnosno Tadej, Jakov i stragarska monahinja Jefimija, �?etnici su izboli noževima sestru Radojku i ostavili je onesvešćenu u snegu. Kad je došla k sebi, pokušala je da pođe u manastir, ali nije bila u mogućnosti iscrpljena od uboda noževima, pa su je u toku noći, negde pred zoru, otac Tadej i dve sestre, koji su krenuli iz manastira putem prema Riljcu, sreli na oko 500 metara od manastira svu krvavu i izbodenu, kako se tetura i pokušava da ide prema manastiru, ali ne može, jer nema moći. Odmah su je, vele sestre, preneli do Trstenika, a zatim u Kruševac u bolnicu. Tamo je, u bolnici, ležala dugo i prezdravela. Doktor Erić ukazao joj je pomoć i, kad je prezdravela i malo se oporavila, rekla je da zan ko je kriv za sve to što je od njih u�?injeno i da će ih prokazati. Erić je, izgleda, to sve znao i delimi�?no bio u to uklju�?en, jer je poznavao ljubostinjske sestre. bojeći se, verovatno, revanša, neko je kažu, izdao naređenje da se Radojka iz bolnice ne sme pustiti živa. I kad joj je doktor Erić dao jednu injekciju, njoj naglo pozli i posle dva dana ili dva sata umre, pa se sumnjalo da ju je usmrtio injekcijom dr. Erić. No, ipak, pre toga duhovnik otac Tadej (15) dođe u bolnicu i, kako mu nije bilo dozvoljeno da uđe na glavni ulaz, on uđe u bolnicu preko Bagdale i odmah zamonaši sestru Radojku davši joj monaško ime Evgenija. Tako je mu�?eni�?ki završila svoj život i druga Sarina sestra kao monahinja.

Jadnim Srbima, koji su tada ma kakvoj partiji, stranci ili pokretu pripadali, �?inilo se da tada u ratnoj situaciji sve mogu oružjem koje su nosili i da im je slobodno da sve �?ine pa i ovakve zlo�?ine kao što je ubijanje i klanje ovih nedužnih ljubostinjskih sestara. Malo im je što su nerazumno, bez rasuđivanja, ubili dve rođene Sarine sestre, pa su kroz neki dan došli i za treću žrtvu. Ta treća žrtva bila je manastirska iskušenica Milka, mlada devojka od nepunih 20 godina, koja je sa sestrom Kosanom (Kaliopom) najlepše u crkvi pevala. Sestra Milka rođena je u Strmovu kod Lazarevca i bila je komšinica i služavka kod Sarine majke u Strmovu. Videći da je poštena, otresita i vredna, igumanija Sara povede je po�?etkom II svetskog rata, po njenoj želji za iskušenicu u manastir Ljubostinju. Kako je bila veoma sposobna, poverljiva i odana manastiru i igumaniji kao svojoj duhovnoj majci, igumanija Sara poveri joj odgovorno ekonomske dužnosti kao i klju�?eve od svega u manastiru.

Ono ve�?e kad se sestra Milka zbog Gordićevih �?etnika sakrila pod krevet i kad joj je sestra Kosa rakla da su to ve�?e �?etnici iz kapele odveli Sarine sestre Antoninu i Radojku, ona se zaprepastila i još više uplašila. Nekoliko dana po sahrani monahinje Antonine, sestra Milka dobila je poziv da ide u Trstenik na neko saslušanje. To ju je mnogo uznemirilo i zastrašilo, jer je tada znala šta to zna�?i, ali je morala poći. No, i pored toga sestre su pokušale da je negde sklone, pa je s njom pošla i monahinja Angelina. Manastirski momak �?orđe upregne konja u sanke i pođu u Trstenik da bi je sklonili. Međutim, nisu ni primetili da su rilja�?ki �?etnici već opkolili manastir i držali ga na oku. Kad su bili ispred prve manastirske ćelije (propusta), trojica naoružanih ljudi izašli su pred njih, zaustavili ih i zapitali kuda idu i kako se zovu. Kad je sestra Milka kazala svoje ime, oni su odgovorili:"Tebe i tražimo, ti nam trebaš”. Preplašena, sestra Milka zakukala je:"Joj, �?orđe, ne daj me!” Ali to joj nije ništa vredelo, �?orđe joj nije mogao pomoći. M. Trnavac veli da su je poveli sa sobom stazicom preko Bogdanske šume, pored kapele Svete Petke, i spustili se na Moravu. Naterali su je da prvo otpeva pesmu: “Oj, Moravo, primaš li me?” Zatim su je silovali, a onda nožem izboli i zaklali i bacili u Moravu.

Stara monahinja Jefimija iz manastira Bogovađe (16), sećajući se života u Ljubostinji, taj događaj objašnjava sa više pojedinosti. Po njenom svedo�?enju, kad su ih trojica naoružanih Gordićevih ljudi iz Riljca sreli kod mosta ispred manastira uzviknuvši “Stoj!”, sestra Milka je od straha povikala: “Joj, �?orđe, ne daj me!” Međutim, oni su je opomenuli da ćuti. Kad su je ispitali i saznali da se zove Milka , rekli su da nju traže i odmah je poveli ispod ćuprije putanjom u šumu. Prošlo je dva dana, a oni u manastiru ništa nisu saznali za Milku. Tada otac Kasijan, koji će docnije do smrti živeti u Studeni�?koj isposnici, pođe sa �?orđem tim putem na konjima da traže sestru Milku. Kad su došli do mesta koje se zove Bogaz, konji nisu hteli da pređu preko tog bogaza. Po vidnim znacima da su se tu dželati sestre Milke s njim zadržavali, po zaustavljanju konja i da frkćući nisu hteli da pređu to mesto, kao i mogućim, ne�?asnim hvalisanjem tih zlikovaca, pro�?ulo se i otkrilo da su na tom mestu ovu manastirsku sestru oni mu�?ili i silovali, a zatim je odveli i do velike ćuprije (mosta) ispred Trstenika. Tu kraj Morave mu�?ili su je ponovo i nagonili da peva: “Oj, Moravo, primaš li me?” Videći kome je pala u ruke i šta je �?eka, sestra Milka po�?ela ih je moliti:"Braćo, molim vas, nemojte me ubiti i baciti u Moravu”. No, njena molba nije imala odziva u njihovim kamenim i zlo�?ina�?kim dušama i savesti, jer su je odmah izboli noževima i zaklali, pa s mosta bacili mrtvu u Moravu.

Stražar koji je tada �?uvao most, ispri�?ao je docnije ljubostinjskoj monahinji Jefimiji (Jevdokiji) šta je te noći sve �?uo i video na tom mostu. Zatim joj je rekao da je tom prilikom, kad je sestra Milka ba�?ena s mosta u Moravu, video belog goluba kako je uzletio iz Morave u nebo lepršajući krilima. Da li je to bila pravedna duša ove svete mu�?enice ljubostinjske?

Saznalo se da je to gnusno delo u�?inio neki Miso sa još dva druga iz Bogdanja (17). Ali Bog, koji sve vidi i sve zna, nije ostavio nekažnjenog ni tog ubicu. Docnije, posle II svetskog rata, njegov će se sin utopiti na istom mestu u Moravi, gde je on ubio i mrtvu utopio ljubostinjsku sestru Milku.

Posle nekoliko dana telo ove ljubostinjske sestre, mu�?enice, Morava je izbacila kod vodenice “vitla�?e” u Bogdanju. Pronašao ga je vodeni�?ar te vodenice i poznao. Uzeo joj je iz džepa klju�?eve, koje je uvek nosila sa sobom, i vratio ih u manastir, jer je sestra Milka bila ekonom i na njenom su poverenju, kao što već rekosmo, bile sve sobe i namirnice u manastiru. Vodeni�?ar se nije usudio da je sahrani da ne bi odgovarao i prošao kao ona, već je leš, ili bolje re�?eno njeno sveto telo, otisnuo u vodu i nabujala Morava odnela ga je. Pošto njeno telo više nikad nije nađeno, to ona nema svoga groba.

Episkop Nikolaj, tek što se malo duševno smirio u manastiru Vojlovici, gde su ga Nemci pritvorili, saznao je za žrtve u sestrinstvu manastira Ljubostinja. Zato je napisao u jednoj debljoj svesci posvećenoj materi Sari �?itavu knjigu sa divnim savetima, poukama i izuzetnim sadržajnim primerima iz monaškog života svetih monaha (Otaca) i svetih monahinja (Matera). Sva je knjiga ukrašena nacrtanim prekrasnim inicijalima, pobožnim slikama, rozetama i šarama. Napisan je i spisak Ljubostinjskih živih i upokojenih sestara za vreme igumanije Sare. Zatim je pažljivo nacrtao i prekrasan spomenik u vidu raskošnog crkvenog potala, na kojem je ispod luka napisano: “Proslavi, Gospodi, proslavivših tja”. Zatim, ispod ucrtanog krsta: “Novomu�?enice: Monahinju Antoninu, sestru Milku, sestru Radojku (monahinju Evgeniju). Vo Ljubostinje 1943. Zaklana Hrista radi od slugu sataninih 1943. , pred manastirom o Svetom Savi (1943) “ U po�?etku knjige na jednoj margini piše: “Na dar svom duhovnom �?adu monahinji Sari, episkop ži�?ki Nikolaj u o Vojlovici 1943.” Sara se tada nalazila, kad je primila ovu knjigu u rukopisu, u Beogradu sa sestrom Milankom (Irinom) kod pobožne gospođe Mare Ostojić 1943. godine.

Pri�?alo se da su ti Gordićevi rilja�?ki �?etnici, što su ubili ljubostinjske sestre, odmah otišli u partizane i da nisu, sem krupnog i grubog, visokog �?orđa, živi do�?ekali završetak rata.

Jedan od razloga za ovakvu tragediju ljubostinjskih sestara je i taj što se u manastiru nije dovoljno držala “Dedina” zapovest; što se nije stražarilo nad jezikom. A Sveti Vladika ži�?ki lepo je u Ži�?i, a svakako i u Ljubostinji, po�?etkom rata rekao: “Sad dolazi ratno vreme, i ko bude umeo da sa�?uva jezik svoj, moći će i glavu da sa�?uva, a ko ne bude umeo da sa�?uva jezik svoj, neće moći ni glavu sa�?uvati. “

Posle Sarinog prisilnog bekstva iz Ljubostinje i posle smrti njenih sestara, ostale sestre morale su da biraju drugu igumaniju. Jedne su bile za Varvaru, a druge za monahinju Marinu; izabrana je monahinja Varvara. Tako je tada najbolje odgovaralo. U manastiru se tada nalazio i prota Sava Petrović, sudija Crkvenog ži�?kog suda u Kraljevu, Vladika Vasilije, kao i još neki episkopi, ljutili su se na njega , kao i na neke sestre, jer se Sava mnogo mešao u unutrašnji život sestara u Ljubostinji, pa se, pored drugih, i njemu pripisuje krivica za tragi�?ne događaje u tom ženskom manastiru u toku rata. Uzimamo kao rđav primer mešanja sa strane u život manastira to što je ovaj prota u to vreme kaznio jednu sestru tog manastira da nedelju dana nikud ne izlazi iz svoje kelije (sobe), da bude odlu�?ena od sestrinstva i sestrinske trpeze - bez hrane i opštenja sa sestrama, kao i bez molitvenog opštenja sa njima. To je izazvalo uznemirenje u manastiru kod sestara, pogotovo kod doti�?ne sestre, koja se tako razbolela, da su u manastiru mislili da će umreti ili duševno oboleti.

Posle rata, 1946. godine, episkop šaba�?ko-valjevski Simeon primio je igumaniju Saru u svoju eparhiju i poverio joj manastir Ćelije kod Valjeva. Primivši upravu manastira Ćelija, igumanija Sara dovela je sa sobom u Ćelije svoju poslušnicu i saradnicu Milanku Sarić, kao i još šest ljubostinjskih sestara. Milanka je uskoro u Ćelijama postala monahinja Irina. Tako je manastir Ćelije posle oko 15 godina ponovo postao ženski manastir, ali iguman Serafim iz Ćelija premešten je u manastir Petkovicu. Umro je i sahranjen u manastiru Kaoni.

U to posleratno vreme dolazi u Ćelije i arhimandrit dr Justin Popović, profesor Univerziteta u Beogradu, duhovni gorostas i veliki um bogoslovlja Srpske pravoslavne crkve, negde u maju 1948. godine. Pre toga boravio je u Beogradu kod �?ika-Alekse Trajkovića, kod g-đe Mare Ostojić, kod svog zemljaka i školskog druga prof. Velimira Arsića, kao i u Devi�?u i još nekim manastirima. U Ćelije dolazi, kako je i sam docnije govorio: “Iz poštovanja prema vladici Nikolaju”. Zatim, zbog reda i manastirske discipline koju je uspostavila u Ćelijama igumanija Sara, gde je imao i najpogodnije uslove za svoj obiman književni rad. No, iako su ga komunisti�?ke vlasti pratile gotovo u stopu, on je mirno radio na pisanju dela “Svetosavlje”, “Filosofske urvine”, “Crkva i ekumenizam”, “Dogmatika” (III tom) itd., prevodeći u isto vreme mnoga bogoslužbena dela, “Trebnik” i “Žitija svetih”. Često bi govorio tada da može da zahvali komunistima, koji su mu, držeći ga u manastiru kao u kućnom pritvoru, i neslućeno omogućili da prevodi tolike evharistijske, bogoslužbene �?inove i knjige. Dakle, zahvaljujući Bogu i sestrinstvu, otac Justin obavio je u Ćelijama do svoje smrti ogroman posao i stvorio Srpskoj Crkvi veliki duhovni kapital. Bio je velika duhovna podrška sestrinstvu u manastiru, narodu toga kraja, omladini i svim prijateljima i svetoota�?kim svojim savetima. Blagodareći njegovom prisustvu, Ćelije su, iako mali i siromašan manastir, postale odmah poznate u zemlji i van naše zemlje. Zato su mnogi njegovi poštovaoci i prijatelji i u zemlji i iz celog sveta, pomažući njega, materijalno ustvari pomagali manastir Ćelije, pogotovo onda kada mu je odmagala domaća vlast. To je omogućilo da je taj siromašan manastir�?ić postajao sve poznatiji i bogatiji, dok se nije pretvorio gotovo u divno sređenu i uređenu lavru kakav je danas. Zbog svega toga, u svoje vreme, igumanija Sara i njeno sestrinstvo znale su visoko ceniti i poštovati ovog jedinstvenog, savremenog srpskog visokoobrazovanog bogoslova i u isto vreme asketu kao svog najmilijeg duhovnog oca.

Igumanija Sara odmah je po svom dolasku u Ćelije, prema svojoj urođenoj sposobnosti, otpo�?ela sa obnavljanjem manastira i mnogo je za svoje vreme uspela. Obnovila je postojeće konake za sestrinstvo i podigla nov konak ne mestu starog s kapelom, gde je bila osnovna škola u kojoj se u�?io u svoje vreme vladika Nikolaj. Sakupila je oko 40 sestara, tako da je u manastiru sve napredovalo kao u medoto�?noj košnici. U to vreme posle rata, baba-Katu, majku vladike Nikolaja, po njegovoj želji iz Amerike, zamonašio je iguman preobraženjski iz Ov�?ara otac Vasilijan, i od tada o njoj kao i o celoj njihovoj kući vodila je brigu stara monahinja Marina iz Ljubostinje. Zatim je došla poznata monahinja Julijana Bajić, takođe iz Ljubostinje, i monahinja Paraskeva Milošević iz manastira Jovanja. Posle dve-tri godine Sarine sestre iz Ćelija primaju i vode brigu, kao o svom metohu, o vladi�?inoj kući u Leliću, o njegovoj majci i snaji Pelagiji, Jovinoj majci (18), koj je, po ugledu na svekrvu Katu, takođe primila monaški �?in.

Za sav trud koji je mati Sara �?inila manastiru u crkvi, vladika Simeon proizveo ju je u �?in igumanije 1950. godine, a posle dve godine odlikovao ju je i naprsnim krstom.

Negde 1953. ili 1954. , dakle, posle 12 godine, otac arhimandrit Justin došao je sa igumanijom Sarom i sestrama u Kruševac, gde su iz groba izvadili kosti Sarine sestre Radojke (Evgenije), preneli ih u manastir Ljubostinju i sahranili kraj groba njene sestre monahinje Antonine. Neki misle da su kosti monahinje Evgenije tada sahranjene u Ćelijama.

Tako harmoni�?an život i rad sestrinstva ovog primernog ženskog manastira i njihovog duhovnika oca Justina bio je sve do negde 1957. i 1958. godine, kada je, zbog razli�?itog na�?ina shvatanja monaške discipline i rada u manastiru, došlo do razmimoilaženja između igumanije Sare i oca Justina. Tada je, po sporazumu sa nadležnim arhijerejem Jovanom Velimirovićem, igumanija Sara, 28. marta 1958. godine, dobila kanonski otpust za Brani�?evsku eparhiju i stavljena je za nastojateljicu novog ženskog manastira u Koporinu. Sa igumanijom Sarom prešla je iz Ćelija u Koporin i jedna polovina sestara. Ostatak sestara nastavio je dalje, uz pomoć oca Justina, sa radom i obnovom manastira Ćelije.

Ovo razrojavanje bilo je svakako po Božjem promislu i blagostanju, jer su do njihovog dolaska u manastir Koporin i crkva i konaci bili toliko oronuli i prepukli da, poduprti, nisu mogli biti ni za upotrebu ni za bogosluženje. Tako je ovo sestrinstvo sa igumanijom Sarom došlo u ovu svetu obitelj u poslednji �?as radi njenog opstanka. Ova umna i energi�?na igumanija odmah je odlu�?ila da i ovaj, �?etvrti joj, novoosnovani ženski manastir obnovi. Obnova je tekla sređeno, brzo i sa puno volje i elana. Crkva je tako dobro obnovljena i podzidana sa restauratorskim izvedenim radovima i ikonostasom, da je osigurana od propadanja za dugi niz godina. Podignut je veoma lep nov konak sa dva sprata i suterenom, kao i druge pomoćne zgrade. Igumanija Sara je obnovila i unapredila ekonomiju i raznovrsnu žensku radinost u manastiru. To je isto u�?inila i u drugim manastirima u kojima je prethodno bila. Osnovala je �?etiri ženska manastira i u njih primila i odgajila više od stotinu sestara- svoje duhovne dece. Nekoliko monahinja iz njenog angeoskog duhovnog jata postale su i igumanije raznih ženskih manastira.

Igumanija Sara shvatila je monaški život svetoota�?ki strogim i odgovornim, a otuda i svetim. Zato je uvek bila i prema sebi i prema sestrama veoma stroga. Ali nikada ta strogost nije isklju�?ivala njenu ljubav i rasudljivo razumevanje svojih sestara. Pred kraj svog života primila je veliku shimu. Upokojila se u Gospodu u manastiru Koporinu 27. aprila 1964. godine, gde su je sestre sahranile i ožalile kao svoju duhovnu majku (19).

+

MONAHINJA LIDIJA (1883 - )

Monahinja Lidija Bajić rođena je 1883. godine u selu Ratkoviću, srez Leva�?ki, od roditelja Sime i Milenije Sarić. Na svetom krštenju dobila je ime Milica. Udala se u istom selu za Ljubisava Bajića i imala sa njim tri sina: Dragutina, Dragomira i Dragoljuba i ćerku Draginju. Dragoljub je veoma dobro izu�?io duboreza�?ki zanat i u Ži�?i je kao iskušenik radio u duborezu od orahovine lepe ikonostase dve-tri godine pred II svetski rat. Imao je i srebren glas i poznavao je dobro crkveno pojanje, pa je izuzetno lepo u crkvi pevao. Streljali su ga Nemci u Kruševcu za vreme II svetskog rata.

Draginja se, po ugledu na igumaniju Katarinu , koja je iz istog sela , odlu�?ila i pošla u manastir Kalište 1927. godine. Zamonašila se 1930., a došla u Jovanje sa ostalim kališkim sestrama 1936. godine.

Kad su im deca poodrasla, Ljubisav i Milica dođu 1937. u Jovanje da posete ćerku, tada već sedmogodišnju monahinju Julijanu. Oni tamo ostanu pola godine pomažući sestrama u obnovi zapuštenog i do njihovog dolaska zapustelog Jovanja.

Posle pola godine Ljubisav se vraća kući, a Milica se odlu�?ila da ostane u manastiru. Nakon izvesnog vremena Milica odlazi u Makedoniju, u manastir Svete Petke, u Caparima kod Bitolja, jer je Jovanje devi�?ki manastir, a ona je bila u braku, zbog �?ega u njemu nije mogla ostati. U Svetoj Petki, videvši Milicu da je žena pobožna i molitvena, koja zna zašto je napustila svet i došla u manastir, odmah su je već krajem 1937. godine zamonašili. Vladika Nikolaj postrigao ju je u malu shimu i dao joj monaško ime Lidija.

Kad je 1940. godine episkop Platon zatvorio ovaj ženski manastir u Caparima i otpusti sve monahinje, one su došle u Ov�?ar, u manastir Vaznesenje, odmah po Mitrovdanu 1940. godine.

+

MONAHINJA EVGENIJA (1923 - )

Monahinja Evgenija Petronijević, iz sela Gornje Gorevnice, srez ljubićki, rođena je 17. februara 1923. godine. Kršteno joj je ime Ranka. Njeni roditelji imali su �?etvoro dece. Ranku, Milosavu, Slavka i Milenka.

Po odobrenju roditelja i s blagoslovom vladike Nikolaja, Ranka je došla u manastir Vaznesenje 15. juna 1938. godine, za vreme igumanije Sare. Mirna, krotka i pobožna, ona je u manastiru služila za primer. Kad je igumanija Sara 1939. postavljena u Ljubostinji za nastojateljicu, s njom i ostalim sestrama pošla je i sestra Ranka. U Ljubostinji je primila monaški postrig i dobila monaško ime Evgenija 1940. godine.

+

MONAHINJA JELISAVETA ( 1910 - )

Monahinja Jelisaveta ćerka je Milovana i Živane Milovanović. Rođena je u selu Pridvorici, srez jaseni�?ki, okrug smederevski, 30. maja 1910. godine. Na krštenju dobila je ime Bosiljka. U školu nije išla, nau�?ila je u manastiru da �?ita i piše.

Bosiljka se kao devojka udla za Paora. Ali u tom braku ona nije mogla dugo ostati, pa se razvela. Uzrok je bio taj što je ona u taj brak ušla iz poslušnosti prema roditeljima, a ne što je htela. Zato joj je bra�?ni život bio nepodnošljiv. Otac joj je rano umro, a majka kao pobožna žena vodila ju je �?esto u crkvu na Službu Božju kao i na bogomolja�?ke skupove. Kad se udala, njen muž bio je protiv bogomolja�?kog pokreta, pa ju je zbog toga �?esto zlostavljao. Zato je ona, budući da se odlu�?ila da ide u manastir, zatražila razvod braka i dobila ga.

Tako je Bosiljka odmah posle razvoda braka 1937. godine otišla u manastir svete Petke u Caparima. U tom manastiru bude i zamonašena 1939. godine. Postrigao ju je u rasu manastirski duhovni otac Anatolije i dao joj monaško ime Jelisaveta, a igumanija Ilina, kao duhovna majka, privela ju je monašenju. Sa ostalim sestrama iz tog manastira, i monahinja Jelisaveta došla je u Vaznesenje u oktobru 1940. godine. Dalje, ona je svuda po svim manastirima sa igumanijom Ilinom, pa i u zatvoru. Sa Ilinom je prešla i u Makedoniju. Pred kraj života primila je malu shimu i novo monaško ime Teodora.

+

MONAHINJA KALIOPA (1923 - )

Monahinja Kaliopa kći je Miloša i Zorke �?urović. Rođena je u selu Leuši, u srezu takovskom, 1923. godine. Na krštenju dobila je ime Kosana (Kosa). Imala je tri brata: Radoša, Sekulu i Petra, kao i dve sestre: Božanu i Vidosavu. Kosa ima izuzetno lep glas i sluh, zato je veoma lepo �?itala i pevala u crkvi.

Sa blagoslovom vladike Nikolaja, došla je materi Sari u Vaznesenje 24. juna 1938. godine. A kad je igumanija Sara premeštena u Ljubostinju 1939. godine, da otvori ženski manastir, sa ostalim sestrama iz Vaznesenja pošla je tamo i sestra Kosa. Ona se tamo i zamonašila i dobila novo monaško ime Kaliopa.

Sticajem posleratnih okolnosti, monahinja Kaliopa živela je u više manastira. Međutim, već je dugo godina kako se ona nalazi u manastiru Stjeniku pod planinom Jelicom. Tamo ona živi sa još jednom jovanjsko-ljubostinjskom sestrom i svojom dugogodišnjom saputnicom , krotkom igumanijom Julijanom Bajić , koja je nekada gotovo isto tako angeoski lepo i molitveno pevala kao i monahinja Kaliopa. Sada su to divne monahinje starice i sapodvižnice.

+

MONAHINJA PELAGIJA ( 1914 - )

Monahinja Pelagija Krivokuća rođena je 1914. u selu Ravnoj Gori kod Ivanjice. Udavana je i ima sina. Došla je u manastir Vaznesenje 1942. godine. Njeno kršteno ime bilo je Draginja. Posle �?etiri godine od dolaska u manastir Draginja je sa igumanijom Ilinom i ostalim ssestrama od nove vlasti zatvarana i maltretirana. U toku 1946. godine celu godinu dana nalazila se po zatvorima, i to �?etiri puta po tri meseca, ni kriva ni dužna. Osumnji�?ena je, kao i ostale sestre da su im dolazili u manastir za hranu neki zaostali �?etnici.

Sestra Draginja zamonašena je u manastiru Sopoćanima 1964. godine u rasu. Oko 1970. godine premeštena je u manastir Gorio�? kao monahinja Pelagija kod svog brata igumana Save, gde se i sad nalazi.

+

ARHIMANDRIT SAVA ( 1923 - )

Arhimandrit Sava Krivokuća rođen je u selu Ravnoj Gori kod Ivanjice 1923. Kršteno ime mu je Rastko. Došao je u manastir Vaznasenje kao mladić od 22 godine 1945. Za vreme igumanije Iline i Rastko je u Nikolju sa sestrama boravio godinu dana.Zatim su se svi vratili u Vaznesenje. Iz Vaznesenja Rastko odlazi u Vojsku. Za to vreme sestre su mu�?ene i saslušavane po zatvorima. Kad je Rastko došao iz Vojske, i on je morao proći oko šest meseci kroz zatvor, gde je saslušavan i maltretiran iz istih razloga kao i sestre. Zamonašen je u Studenici 1950. godine i dobio monaško ime Sava. Rukopoložen je za đakona uo�?i Male Gospojine iste 1950. godine i dobio monaško ime Sava. Rukopoložen je za đakona uo�?i Male Gopsojine iste 1950. godine a drugog dana Svetog Joakima i Ane za jeromonaha. Za igumana je unapređen u Gorio�?u 1967. godine, a za arhimandrita 1992. godine.

Arhimandrit Sava obnovio je manastir Gorio�?, dozidao je staroj crkvi pripratu sa zvonikom. Podigao je i nov, lep konak, a u vezi s manastirskom portom podigao je lepu štalu za krave i na spratu dve-tri sobe. Kamenitu portu izravnao je i nasuo zemljom pa zasejao travom. Povezao je crkvu sa konakom lepom poplo�?anom stazom. Tako je nekadašnji de�?anski metoh Gorio�? dobio novi izgled zahvaljujući ocu arhimandritu Savi.

+

ISKUŠENICA LEPOSAVA

Leposava Stevanović, kći Trifuna i Živke, rođena je u Plušcu, u Ose�?ini, 1913. godine. Njena rođena sestra Olga (sada igumanija Jelena) otišla je u manastir Jovanje 1938. godine, a Leposava , završivši drugi razred gimnazije odlazi u manastir Svete Petke u Caparima, u Makedoniji, 1937. godine. Tamo se pokazala kao izuzetno dobra, pobožna i �?estita sestra. Zajedno s tetkom igumanijom Ilinom i Jelisavetom, došla je u Ov�?ar, u manastir Vaznesenje, u oktobru 1940. godine.

Vaznesenjske setre za vreme igumanije Iline:

Igumanija Ilina,
Rastko,
Pelagija,
Darija,
Branka,
Serafima,
Milanka,
Irina i druge.

+

IMENIK BRATSTVA, ODNOSNO SESTRINSTVA MANASTIRA VAZNESENJA ZA KOJE POSTOJE PODACI

Iguman Silvestar, jeromonah koji je 1570. godine u Vaznesenju prepisao sa bratstvom ukrasno �?etvorojevanjđelje.

Monahinja Paraskeva, upravljala manastirom 1937. godine.
Igumanija Sara �?uketić, od 1937. do 1939. starešina manastira Vaznesenja.
Monahinja anotnina (Stojka �?uketić), rođena sestra igumanije Sare, vaznesenjska sestra od 1937. do 1939. godine.
Monahinja Agripina (Stana Jakovljević), 1937.-1939.
Iskušenica Kosa - Kosana (monahinja Kaliopa), 1937-1939.
Iskušenica Ranka (monahinja Evgenija), 1937-1939.

Sve su ove sestre i igumanijom Sarom prešle u Ljubostinju 1939.

Igumanija Ilina Stevanović, 1943 -1946, 1947 -1949, starešina manastira Vaznesenja. Vidi njenu biografiju gde je re�? o manastiru Nikolje,

Shimonah Sofronije Stevanović, otac Ilinin, rođen je 1874. godine. Došao u Vaznesenje iz Ži�?e u vreme njenog stradanja 1941. Umro 1951. Spomen mu je podigao sin Trifun, koji je umro u Blagoveštenju kao iskušenik u poznijim godinama 1979.

Monahinja Jelisaveta Paor. Došla u Vaznesenje 1940.

Monahinja Lidija Bajić, 1940.
Iskušenica Leposava Stevanović, 1940.

Dara Stevanović (monahinja Darija), prešla je iz Jovanja u Vaznesenje 1942. Po odlasku igumanije Iline u Makedoniju, monahinja Darija prima upravu Sopoćana. Premeštena je u manastir Gorio�? kod Istoka sa svojim sestrama 1996. godine.

Monahinja Pelagija Krivokuća.
Arhimandrit Sava Krivokuća.

Monah Tihon �?urić, iz Kotešice kod Valjeva. Posle bombardovanja Ži�?e 1941. godine prešao je u manastir Vaznesenje. Potom je izvesno vreme dio duhovnik ćelijski i paroh lelićski.Umro u manastiru Pustinji kod Valjeva.

Jeromonah timotej Knežević, posle stradanja Ži�?e 1941, došao je u Vujan, a zatim u Vaznesenje, gde se i upokojio 1950. Ima brata arhimandrita studeni�?kog Julijana Kneževića. Rodom je iz Vitkova kod Aleksandrovca.

Monah Mihailo Milunović, brat jeromonaha Kalista.

Mihailo (monah Apolonije) Filipović. Vidi njegovu biografiju.

Monahinja Agnija, od Gornjeg Milanovca.

Monahinja Evlampija.

Monahinja Marta.

Iskušenica Leposava Stevanović.

Monah Irinej Bogićević iz Dvorana kod Kruševca. Rođen 1909. Umro 1996.

Iguman Sava Ćirović, rođen u Gruži, u selu Goda�?ici, 1924. godine. Došao u manastir Ži�?u 1943. Iz Ži�?e prešao u Šumadijsku eparhiju, gde je proveo izvesno vreme kao iskušenik i monah. U Vaznesenje došao u septembru 1973, gde se i danas nalazi. Posle njega došla je u Vaznesenje monahinja Jelena �?urić, iz Bosne, 1974. godine. Ona je primila upravu manastira i za kratko vreme formirala malo i ugledno sestrinstvo u manastiru. Otac Sava, kao duhovnik, od dolaska u manastir Vaznesenje vodio je brigu o manastiru i sestrinstvu i u duhovnom i u materijalnom pogledu. Izuzetno je vredan, radan i molitven monah kakvih danas malo ima u našoj crkvi. Videći da nema nomalnog prilaza kolima sa ceste do manastira, zauzeo se svojski te napravio dobar put. Takođe, videći da Vaznesenje ima veoma malu i gotovo neuglednu portu, odlu�?io se i po�?eo da iznad crkve otkopava brdo. Taj posao radio je godinama, a kako i sa kime to samo on zna. Svakao da je fizi�?ki tu on sam najviše zapeo. Sad kad dođete u Vaznesenje, vi vidite da je on svukao veliki deo brda i od te zemlje koju je nasipao sa donje strane manastira napravio tako veliku i lepu lokaciju kao retko koji ov�?arsko-kablarski manastir. Tako je stvorio mogućnost da manastir ima i veoma lepu i ravnu portu, a isto tako i baštu. Kao monah starinskog, ota�?kog kova, nije mnogo polagao na unutrašnje uređenje manastira. Sve je jednostvno i monaški skromno. Potrebno je da se porta niveliše, ogradi i još ponešto dogradi. Otac Sava je mnogim teškim radom, a i godinama već iscrpljen. Zato će to sve morati da sa�?eka neke mlađe snage. Ko dođe u Vaznesenje, videće u ocu Savi malog starca, duhovno i nacionalno veoma zdravog i krepkog, u izvesnoj meri jurodivog. Tako najradije do�?ekuje goste. To je neka njegova individualna proba i legitimisanje sagovornika. Ko ga ne zna, može da se brzo razo�?ara i oštećen ode iz tog manastira. Ko ga odmah prou�?i i sa strpljenjem pri�?eka, videće da je to zaista veoma doba, �?estit i primeran monah, sa originalnim stavom ali punim hrišćanske i monaške ljubavi prema svakom dobronamernom posetiocu. Manastir ima nekoliko sestara sa mati igumanijom:

Monahinja Jelena �?urić, nastojateljica.
Monahinja Teodora.
Monahinja Efrosinija.
Monahinja Hristina.
Iskušenica Danica.
Iskušenica Slobodanka.

________________________________________________________________________

1 - Prof. Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, knj. 1, str. 306; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ov�?arsko-kablarski manastiri, Ov�?ar Banja, 1978, str. 26; vuk Stefanović Karadžić, Po�?etak opisanija srpskih Manastira, Gradac “, str. 13.

2 - �?orđe Bošković, Ivan Zdravković, Milutin Garašanin, Jovan Kova�?ević, Spomenica kulture u Ov�?arsko-kablarskoj klisuri i njenoj bližoj okolini, “Gradac”, str. 72

3 - Feliks Kanic, O ov�?arsko-kablarskim manasstirima, Be�?, 1860., preštampano u �?asopisu “Gradac”, Ča�?ak, 1991. str. 27.

4 - Dušanka Ranković, Ov�?arsko-kablarskio �?etvorojevanđelje iz zbirke prof. Alekse Ivića, , Zbornik za likovne umetnosti 1, Novi Sad, 1976.

5 - Dušan Matošević, protojerej, Manastir Koporin - zadužbina Despota Stevana Visokog iz 15. veka, Smederevo, 1972, str. 36-37, (Ovo iznosimo rema podacima iz Jovanjskog letopisa i beležaka u rukopisu oca Rafaila Topalovića).

6 - Videti kratku biografiju igumanije Sare

7 - Videti pismo vl. Nikolaja ocu Milivoju Mari�?iću, na str 65. ove knjige

8 - Miša Brašić, kao agent Kominternin, posle rata, za vreme rezolucije informbiroa, dospeo je na Goli otok, gde je odrobijao 5 godina

9 - Zabeleženo po pri�?anju igumanije Varvare i drugih tadašnjih ljubostinjskih sestara

10 - Bogdan i Nikola Gordić su braća. Bili su pećan�?evi �?etnici: Bogdan kao komandant ljubostinjskog �?etni�?kog odreda, a Nikola kao komandant go�?kog �?etni�?kog odreda

11 - Iskušenica Milanka Sarić bila je Sarina poslušnica sve vreme do njene smrti, i u Beogradu, i u Ćelijama, i u manastiru Koporionu, gde je igumanija Sara umrla. Sada se Milanka kao igumanija Irina nalazi u manastiru Kamencu, u Gruži.

12 - Mileta Trnavac, rodom iz Globodera, u to ratno vreme bio je šef železni�?ke stanice u Kruševcu i od tada kao prijatelj vladike Vasilija Kostića poznavao je mnogo pojedinosti u Ljubostinji kao �?est posetilac toga manastira.

13 - M. Trnavac tvrdi da je to mesto pusto, šumovito i da tu nije bilo nikakvih kuća.

14 - Duhovnici manastira Ljubostinje u toku II svetskog rata bili su: jeromonah Tadej iz Ži�?e, jeromonah Vasijan Mišić, jeromonah Nikolaj tumanski, Rus, jeromonah roman i drugi.

15 - Duhovnik u Ljubostinji u to vreme bio je jeromonah Tadej, a ne otac Roman, kako veli Trnavac. Roman je docnije, posle Vasijana i Rusa Nikolaja, došao iz Tumana u Ljubostinju.

16 - Ova bivša ljubostinjska iskušenica, Milica Stevanović, a sada monahinja Jefimija, namesnica manastira Bogovađe, rođena je u selu Mijalovac, kod Trstenika, oktobra 1926. godine. Došla je u Ljubostinju 1941. godine. Dobro pamti i živo se seća svih događaja iz rata u vezi sa stradanjem ljubostinjskih sestara i monaha.

17 - Ovo je kazivanje monahinje Jefimije (Jevdokije) monahinji Jefimiji (Milici Stevanović) takođe sestri ljubostinjskoj, koja je docnije iz Ljubostinje prešla u manastir Bogovađu, gde se i sada nalazi.

18 - Majka vladike Jovana Velimirovića

19 - Pri izradi ove biografije igumanije Sare koristio sam se li�?nim poznavanjem, kazivanjem njenih bivših sestara iz Ljubostinje kao radom uvaženog prote D. Mitoševića o m. Koporinu od 1972. “Smederevo” str. 34-45

Ov�?arsko - kablarski manastiri II deo

MANASTIR BLAGOVEŠTENJE

Manastir Blagoveštenje nalazi se na jednoj tesnoj zaravni zapadno, odmah iznad Ov�?ar Banje i hidrocentrale, a južno dole ispod manastira hu�?i Zapadna Morava. Iznad manastira sa gornje strane uzdižu se postepeno i malo usko prema vrhu Kablara Ilinjsko brdo, a iznad njega Me�?kovo brdo. To je mesto ovog divnog ov�?arsko-kablarskog manastira, za koji Vuk Karadžić kaže, kad je u njega dolazio 1820. godine, da mu se od svih tih manastira najviše sviđa crkva blagoveštenjska i jovanjska. (1)

Kada je manastir Blagoveštenje podignut i ko je njegov prvi osniva�? i ktitor, nije poznato. Po mišljenju Mihaila Valtrovića, samo su od tih manastira “Blagoveštenje i Vavedenje još zadržali svoj prvobitni osnov, i podizati su nanovo”. Tako bi podizanje blagoveštenjske crkve 1602. godine, “u teška i nužna vremena”, a možda i bez kubeta, moglo da zna�?i da je tad u stvari samo crkva obnovljena na starim temeljima. (2) Saglašavajući se sa ovakvom tezom, isto mišljenje imaju Vladimir Petković, Svetozar Dušanić i drugi, dodajući još da bi, po izvesnim arhitetonskim elemantima, blagoveštenjska crkva u Ov�?aru mogla biti sagrađena u vreme procvata takozvane “raške škole”, to jest u XII i XIII veku. Takve podatke ima i manastrski letopis, koji je, istina, iz novijeg doba. (3) Vuk Karadžić je u manastiru saznao da je oltarska apsida napukla, odvojila se od crkve i pala, povredivši ispred sebe zgradu. To isto moglo se desiti toj apsidi kada su 1946. godine mine u tunelu ispod manastira po�?ele potresati crkvu. I tada je blagoveštenjska , oltarska apsida napukla i prili�?no se odvojila od zidova crkve. Na sreću, intervenisao je Zavod za zaštitu iz Beograda i Muzej iz Ča�?ka, te do većeg oštećenja nije došlo.

Crkva s kubetom podignuta je u vidu upisanog krsta, što je odlika vizantijskog stila i “Raške škole”. U natpisu iznad ulaznih vrata, spolja u tremu crkve, stoji tekst u vezi sa zidanjem crkve, koji glasi: “Izvoljenijem Oca i pospješenijem Sina i svršenijem Svetago Duha sazda se sij sveti i božestveni hram Blagoveštenije Presvjatije Vladi�?ice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije u vremena teška i nužna trudom i userdijem igumana kir Nikodima s bratijami i svrši se v leto 7110=1602. godine. (4)

Drugi zapis govori da je crkva živopisana 1632. godine. On se nalazi u hramu na prvom pilastru severnog zida i glasi: “Izvoljenijem Oca i pospješenijem Sina i Svetago Duha, popisa se sij sveti i boženstveni hram Blagoveš�?enija presvatije Vladi�?ice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije trudom i userdijem igumana Kir-Mihaila i daskala Kirijaka s bratijami i s ktitori svetago hrama sego. Bog da ih prosti. I po�?e se pisati meseca maja 9 dana, a svrši se meseca junija 27, v leto 7143, a ot Roždestva Hristova 1632…” (5) u vreme pećkog patrijarha Pajsija i mitropolita vjen�?(a�?kog) kir-Serafima.

Neki naši stru�?njaci, kao �?urđe Bošković i drugi, misle da je spoljni trem postao još u XVIII veku kad i crkva, tuma�?eći u tom pogledu i zapis sa istog trema u kojem se kaže da ga “popisaše i otkupiše zlatar Belan i terzija Obrad iz mesta Užica”, da to pokazuje samo kolika je zainteresiranost naših obogaćenih zanatlija za održavanje manastira u vreme turskog ropstva. Zato smatraju da je, valjda prema onom zapisu sa dve pogrešne godine, trem živopisan 1632, a unutrašnjost hrama 1635. godine. (6)

Najstariji podatak posle zidanja ovog manastira je na nadgrobnoj plo�?i smederevskog mitropolita Sofronija, koja se nalazi pri ulazu iz trema u crkvu s desne, strane, ispod freske kneza Lazara i svetog kralja Stevana De�?anskog. Mitropolit je umro 20. novembra 1616. godine, a grobnicu mu je podigao njegov naslednik mitropolit smederevski Silvestar 1619. godine. Grobnica je umetni�?ki ukrašena, pa je i zbog toga vredna, jer su ornamenti iz prve polovine 17. veka. Nije jasno otkud to da je smederevski mitropolit tu umro i zašto mu je njegov naslednik tu baš grobnicu podigao, pa se pretpostavlja da je u to vreme administrirao Uži�?kom eparhijom ili je došao u Ov�?ar Banju radi le�?enja, pa tu i umro.

ŽIVOPISANJE I OBNAVLJANJE MANASTIRA

Prema do sada re�?enome, vidi se da je crkva sva živopisana od 1632, eventualno, do 1635. godine. Blagoveštenjske freske spadaju među najlepše u prvoj polovini XVII veka, pogotovo one spolja, na zapadnoj fasadi što su pod tremom, gdje je Strašni sud prikazan na celoj površini. Zahvaljujući tremu, koji još i Vuk spominje da je postojao, one su se mogle tu o�?uvati. U unutrašnjosti hrama u pripratnom delu u prvoj zoni prikazane su uglavnom figure srpskih svetaca: Simeon Miroto�?ivi, Sveti Sava, sveti kralj Stevan De�?anski, knez Lazar i drugi. Iznad njih u drugoj zoni prikazana su u medaljonima poprsja mnogih svetaca. U gornjoj zoni prikazane su scene iz života Gospodina Isusa Hrista i Presvete Bogorodice. U pandantaifima su naslikani jevanđelisti, u tamburu kubeta su proroci, a u kaloti kupolnog svoda je Hristos Pantokrator (Svedržitelj) i “Nebeska liturgija”. Velika je šteta što su mnoge freske oštećene od raznih potresa, zemljotresa, turskog zuluma, pomeranja tla eksplozivom i minama prilikom probijanja dva tunela, pa mnoge od njih nisu više dovoljno jasne. Ali su, ipak, još najbolje od svih drugih ov�?arskih manastira o�?uvane i, sa nikoljskim freskama, imaju najveću vrednost svog vremena. Što se ti�?e živopisa blagoveštenjskih fresaka, najverovatnije da ih je radio poznati zograf jeromonah Mitrofan, iako su u Nikolju radili freske i drugi zografi.

Često pokrivanje i prepokrivanje blagoveštenjske crkve pokazuje koliko je tom manastiru, kao i mnogim drugima, trebalo trpljenja i �?vrstine da izdrže nasilje turskog ropstva, mnoštvo eksplozija pri postavljanju železnice i hidrocentrale, kao i nema�?ko bombardovanje za vreme rata. A onda i, prilikom odstupanja okupatora miniranje i rušenje mostova i propusta u Ov�?arsko-kablarskoj klisuri, gde su od silne eksplozije mnogi manastirski zidovi i prozori na crkvama u manastirskim zgradama popucali uz veliko opadanje maltera i fresaka, od Jovanja do Blagoveštenja. Onda, razume se da nije bilo lako ni tim našim divnim svecima na freskama.

Tako vidimo da su na manastiru Blagoveštenju bile neophodne velike i male popravke i prepokrivanje šindrom ili klisom još od XVII veka, od 1644. godine. Takođe je manastir prepokrivan i 1809. godine. Kada je Joakim Vujić dolazio u Blagoveštenje 1826. godine zatekao ga je popaljenog. Ne zna se da li je odmah bio obnavljan. Tako, kada je F. Kanic posetio manastir 1866. ili 1867., imao je u njemu gostoprimstvo i lepo se osećao, jer je u njemu video gostoljubivog igumana Danila i još tri sabrata. To je, ustvari, jedna porodica iz Hercegovine: deda, otac i dva unuka, svi monasi. Crkva je i tada imala drveni trem i bila pokrivena klisom. Ali, već 1895. godine crkva je oronula toliko da se u njoj nije moglo služiti. Temeljnije popravljenu vidimo je tek 1906. godine. Međutim, već 1908, do 1913, crkva je zapustela. Kad je proradila, ne znamo, ali za vreme starešine arhimandrita Mitrofana Ivan�?evića, oko 1932. godine, ponovo je pokrivana i obnavljana, možda oko 1932. godine, ponovo je pokrivana i obnavljana, možda zbog posledica u probijanju železni�?kog tunela minama.

Zatim, crkva je mnogo oštećena i 1946. do 1947. godine kad su bili u jeku radovi u Banji na probijanju tunela za hidrocentralu, o �?emu je već bilo re�?i. Najzad, 1967. godine, �?a�?anski Muzej za zaštitu, sa svojim stru�?nim kadrom, preuzeo je sanaciju ispucalih crkvenih zidova. (7)

U blagoveštenjskom tremu, gde je kompozicija o Strašnom sudu, ostavio je zapis o svojoj poseti mitropolit ariljski i zvorni�?ki Stefan, u vreme sobe Srba pod Arsenijem Jovanovićem-Šakabentom 1737. U tom zapisu on izražava “ne malu tugu i ozlobljenost od bezbožnih Agarjana” - Turaka.

IKONE

Od blagoveštenjskih ikona koje su još sa�?uvane najveću vrednost ima Presveta Bogorodica sa Hristom iz 1602. godine, (8) sa sledećim zapisom na donjoj, desnoj strani:"Sije svete �?asne ikone pisaše trudom i userdijem duhovnika kir Nikifora, jeromonaha s bratijama. Bog da ih prosti vo veki, amin v leto 7110, grešni Mitrofan zograf”. Iz ovog zapisa vidi se da su i ikone rađene u isto vreme kad i freske. Vidi se i to da je u to vreme bio u Blagoveštenju duhovnik kir Nikifor, po �?emu bi moglo da bude da je on baš taj potpisani iznad crkvenih vrata iguman kir Nikifor, a ne Nikodin ili Nikola.

Osim Bogorodice Odigitrije iz 1602. od zografa Mitrofana postoje i druge, isto tako vredne, ikone, kao “Krštenje Hristovo”, “Raspeće Hristovo”, “Vaznesenje Gopsodnje”, “Vaskrsenje Lazarevo”, “Sretenje” “Gostoljublje Avramovo”, to jest Sveta Trojica u vidu tri anđela, i mnoge druge. Takođe, postoje i dve prestone ikone “Deisis sa Apostolima” i “Bogorodica sa malim Hristom, anđelima i prorocima” iz 1635. godine, koje se nalaze na ikonostasu manastira sveta Trojice u Ov�?aru, a koje je priložio Blagoveštenju prezviter Radivoj iz Gostilja. (9) O prestonim ikonama biće još re�?i kad se bude govorilo o ikonostasu.

IKONOSTAS

Blagoveštenje je najzad 1944. godine dobilo i svoj ikonostas posle 94 godine. Stari blagoveštenjski ikonostas iz XVII veka bio je jedan od najlepših u Srbiji, ne samo u Ov�?aru. Ali kada ga je 1902. godine, pronašao znameniti ruski nau�?nik P. Pokriškin u Blagoveštenju demontiranog i isklju�?enog iz upotrebe, nastojao je svim silama da ga spase. Kako je Blagoveštenje zapustelo od 1908. do 1913. godine, to je i veća opasnost bila za ikonostas. Zato je P. Pokriškin nekako angažovao Vladimira R. Petkovića, tadašnjeg kustosa u beogradskom Narodnom muzeju, te dođe u Blagoveštenje i prenese glavne delove ikonostasa u Beograd, u Muzej, , gde je radio 1908. godine. Pošto se ikonostas nije mogao odmah ni konzervirati ni rrestaurirati, morao je da �?eka.

Posle kratkog vremena dolazi Balkanski rat, a onda, Prvi svetski rat. Zatim, kratka pauza mira, pa Drugi svetski rat. Ikonostas za sve to vreme nije mogao biti obnovljen. Tako je on seljakan s mesta na mesto, pa �?ak delimi�?no i zaziđavan, dok nije u toj svojoj golgoti seljakanja u ratu i miru po�?eo da strada i nestaje; dveri su mu izgorele u požaru Drugog svetskog rata. Drugi delovi, gde su bili zazidani, poplavljeni su vodom zbog slabih vodovodnih cevi ili su nestajali. Tako je malo ostalo od originalnog ikonostasa, valjda samo krst, ali zahvaljujući ostacima u blagoveštenju i Svetoj Trojici, imala se prema �?emu izvršiti rekonstrukcija ikonostasa. Blagodareći tome što je zauzimanjem P. Pokriškina i Muzeja brižljivo fotokopirana i celina i detalji ikonostasa, postojali su elementi za rekonstrukciju. Neki detalji koji su bili sporni rešeni su svesrdnim zauzimanjem u prou�?avanju Svetlane Pejić, Blagote Pešić i Dušanke Ranković-Vu�?ićević, kustosa Narodnog muzeja u Ča�?ku, koji su se, uz pomoć ostalih, posvetili tom poslu, te Blagoveštenje najzad dobije rekonstruisan svoj ikonostas1994. godine. Dakle, posle više od 90 godina �?ekanja. Originalni delovi ikonostasa zadržani su u fondu Narodnog muzeja u Beogradu. (10)

Kada je blagoveštenjska crkva sagrađena, 1602. godine, još dok je zograf Mitrofan nije živopisao (1632), urađene su za ikonostas prestone ikone, o �?emu svedo�?i napred pomenuti zapis zografa Mitrofana na ikoni Presvete Bogorodice, Odigitrije. Prema tome, možda je u isto vreme rađen i rezbaren ikonostas, imajući u vidu razmeru i raspored ikona. Ili je ikonostas nešto kasnije rađen kad su ikone već bile gotove i kad je crkva 1632. godine bila živopisana. Sada rekonstruisani ikonostas u Blagoveštenju veoma lepo i impozantno deluje. Pozlaćen je i sav se presijava, da se ne može iskazati, već treba doći i videti. Ikonostas i krst na njemu sli�?an je ikonostasima XVI i XVII veka u De�?anima, Mora�?i, Pivi, Gra�?anici o još nekim. Nedostaju mu još južne dveri, kako se to lepo vidi u projektu rekonstrukcije ikonstasa od Milorada Medića, (11) i da se poređaju odgovarajuće ikone u tri zone kako je u originalnom ikonostasu i predviđeno. Taj posao, kako se �?uje, već je u planu nadležnih i odgovornih muzejskih i zavodskih stru�?njaka. (12)

Od umetnika iz prve polovine XVII veka u ov�?arsko-kablarskim manastirima i šire izdvaja se svojim radom zograf Mitrofan. S obzirom na krizno vreme turskog ropstva, kad se nisu mogle lako naći potrebne boje i drugi odgovarajući materijali za slikanje ikona i fresaka, on se, ipak, snalazio i pokazao svoje visoke kvalitete i veliku ljubav prema svom poslu u slikanju ikona i fresaka. Postoji mišljenje da je živopis u manastirima: Blagoveštenju (1602-1632), Nikolju (1637), Svetoj Trojici (1635) i Ježevici (1646), koja je u to vreme bila manastir, delo ovog vrednog monaha i velikog umetnika, kao što su njegovo delo i mnoge ikone.

Što se ti�?e lepih i umetni�?ki kvalitetnih ikona po manastirima Ov�?ara i Kablara iz nešto mlađeg doba koje pripadaju XVIII veku, ne smemo zaboraviti ni Simeona i Aleksija Lazovića iz Bijelog Polja.

RUKOPISNE KNJIGE U MANASTIRU BLAGOVEŠTENJU

Iz narodnog predanja saznaje se da je u ov�?arsko-kablarskim manastirima živeo veći broj monaha, pogotovo u Nikolju i Jovanju, a verovatno i u Blagoveštenju. Dolazili su ovamo zato što su to bila tiha i mirna planinska mesta, pogodna za monaški život. Ali izgleda da su pored tu već nastanjenih monaha dolazili i drugi monasi, iz drugih većih manastira i bratstava da se u to vreme turskog ropstva sklone. Time se, možda, objašnjava tako veliki broj monaha u tim malim, siromašnim i sa basputnim prilazima manastirima. Zato je bilo sasvim moguće, i i sasvim prirodno, da se u takvim monaškim zajednicama ovih manastira pojave prepisiva�?ke škole, kao što su bile i u drugim manastirima po Srbiji.

U Nikolju i Jovanju kao i Sretenju može se videti da i do danas ima po nekoliko crkvenih , rukopisnih knjiga. Tako ih isto ima i u Blagoveštenju . “Najstarija rukopisana knjiga iz ov�?arskih manastira jeste, koliko je danas poznato, Blagoveštensko jevanđelje, koje se i danas nalazi u Be�?koj biblioteci. Poti�?e iz 1372. godine”. (13) Po Jacimirovom navodu, ono ima ovakav zapis: “Godine 1372. voljom Oca i revnošću Sina, blagoslovom i pomoću Pre�?iste Vladi�?ice naše Bogorodice Marije i svetih nebeskih sila bestelesnih, �?asnog i slavnog proroka, Prete�?e i Krstitelja…"Dalji tekst zapisa na sledećem listu je oštećen. Na osnovu ovog fragmenta ne bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da je jevanđelje pisano u Blagoveštenju, iako to izgleda sasvim verovatno. Ali na osnovu druga dva zapisa, sa sigurnošću se može zaklju�?iti da je ovo jevanđelje pripadalo manastiru Blagoveštenju. Drugi zapis govori o povezivanju i restauraciji rukopisa izvršenoj godine 1799, a treći, koji poti�?e iz XVIII, glasi: “Neka se zna kako je pisao Isaija iz manastira Blagoveštenja blizu reke Morave pod Kablarom…"Po Jacimirskom opisu ornamenti ovog rukopisnog jevanđelja su “prekrasne izrade”. (14)

Iz drugih zapisa vidimo da je u XVI i XVII veku u Blagoveštenju prepisano nekoliko knjiga. Po pri�?anju monaha iz manastira Blagoveštenja, Vuk Karadžić je zapisao predanje da je u manastiru Ilinju, blagoveštenjskom metohu, postojala pored crkve i kula od koje su samo ostale zidine, u kojoj su prepisivane knjige. Crkvicu Ilinjsku obnovio je vladika Nikolaj 1939. godine, a o kuli se ta�?no još ništa ne zna, iako postoje u zemlji nekakvi temelji.

Rukopisne knjige u Blagoveštenju o kojima se zna, jesu:

1. Molitvenik, napisao ga u Blagoveštenju neki monah Kirijak 1623. godine.

2. Dela apostolska, takođe su napisana u Blagoveštenju, pri igumanu Mihailu 1644. godine, nađena su u (starom) Preobraženju.

3.Triod, napisao 1559. godine jeromonah Nikifor, verovatno “duhovnik blagoveštenjski”, iako se u zapisu ne kaže gde je pisan. Lj. Stojanović kaže: “Pisa s v leto 7067"-5508=1559.; Dragomir S. Popović veli da je pisan 1539. godine. (15)

5 . PRAVILO SLUŽBE pisala su i iluminirala (ukrašavala) ornamentima 1681. godine dva monaha u Blagoveštenju. Oni su tu o sebi ostavili ovakav zapis: “Ovo pravilo je izvoleo pisati ja grešni monah Simeon s ljubavlju prema Presvetoj Bogorodici i svetome Hristu, ugađajući mu, i Atanasiju i Kirilu…” Drugi je zapisao:” I ovo crtah ja mnogogrešni Sofronije od manastira Blagoveštenja koji je na reci Moravi”. Tako se vidi da su dva monaha radila na jednoj knjizi.

Joakim Vujić, kada je 1826. godine bio u Blagoveštenju, pominje druge �?etiri knjige koje je zapisao. Na njima nije bilo nikakvog zapisa, pa se ne zna ko ih je, kada i gde napisao. Te su knjige:

Jevanđelje “sa zlatnim na�?alnim pismenim”.
Minej za maj.
Pamjatnik serbskih careva, vožda i despota. Po Vujićevom mišljenju, to je verovatno rodoslov ili neki letopis.
Beseda Svjatago (Jefrema) Sirina.
Prota Milivoje Mari�?ić i Svetozar Dušanić pominju osam rukopisanih knjiga koje se �?uvaju u Blagoveštenju, pretežno iz XVI veka, to su:

Apostol.
Minej za maj.
Minej za maj.
Minej za jun.
Minej za septembar.
Besede Svetog Jefrema Sirina.
Ote�?nik
Katastig (manastirski tefter).
Od tadašnjih starih srpskih knjiga �?uvaju se:

Beogradsko �?etverojevanđelje, kao najstarija štampana srpska knjiga koja se �?uva u Blagoveštenju. Štampao ga je 1552. godine, Dubrov�?anin Trojan Gundulić.
Jevanđelje iz štamparije u Mrkšinoj crkvi kod Kosjerića, štampao ga je 1562. godine štampar jeromonah Mardarije.
Trebnik, Mleta�?ke štamparije, Jeronima Zagurovića iz 1570. godine. (16)

STARINE I ZAPISI

Osim starih srpskih ikona rukopisanih srbulja i štampanih knjiga, u Blagoveštenju se �?uvaju i drugi crkveni i sakralni predmeti i zapisi.

Nekoliko gr�?kih antiminsa, verovatno od jerusalimskih patrijarha, i srpski antimins iz 1808.godine, koji je nabavio Isaija �?aković , “vrhovni mitropolit svih Srba” pod austrijskom vlašću, a osvetio ga 1709.” smerni raški mitropolit Arsenije Jovanović.

Episkopski tron iz XVII veka.

Dva mermerna postolja za �?irake (svećnjake), izrezbarena u mermeru, iz XVII veka.

Dva mesingana svećnjaka iz 1866. godine.

Mermerna rozeta na sredini crkve iz XVII veka.

Nalonj za �?itanje jevanđelja sa tokarenim ukrasima iz XVII veka.

Sveti presto u oltaru iz XVII veka. (17)

U Mineju za jun zabeleženo je: “Bratije, pisa se sija knjiga v nužde i smrti”. Drugi zapis u istom mineju govori o prodaji blagoveštenjskih 12 mineja 1800. godine.

U knjizi Ote�?niku zapisao je blagoveštenjski iguman Danilo da “1817 godine bist astaluk (boleština) velik dve godine”.

U manastirskom katastigu (Tefteru), vođenom od 1802. do 1876. godine, sadrže se ne samo beleške o raznim prilozima i rashodima u manastiru Blagoveštenju, već Katastig iznosi i podatke o monasima u manastiru; daje razne istorijske podatke, kao pomenik umrlih monaha, koji su bili u blagoveštenjskom bratstvu. U tom tefteru zapisano je i to da “Kara Georgije 1805. godine na sam Petrovdan uze Karanovac (Kraljevo), i uze Užice u subotu, i uze se Užice za šest sati. Izgore Užice 1805. leta. Godine 1809. pri deržavi gospodara Kara �?orđija manastir bi pokriven”.

Drugi zapis u istoj knjizi o prvim danima vladanja Miloša Obenovića kazuje da je zavladala glad. “Pervo za�?elo vladanja gospodara knjaza Miloša Obrenovića 1815. goda, aprila meseca 20, vo to vremje velika glad…znaj srpski rode"… U jednom zapisu blagoveštenjskog Teftera veli se da se Morava zaledila 1858. godine, tako da se preko leda moglo prelaziti”. Te zime bist propast nad mladežom stoke”. (18)

U crkvenoj knjizi manastira Ra�?e, koja se nalazila u Preobraženju pod Kablarom, zabeležio je blagoveštenjski crnorizac ovako:"Po padeniju Serbije iza Karađorđa tri godine, a to leto zapustje manastir Ra�?a 1813. godine, meseca oktobra, 21 den. Hadži Melentije ute�?e u Srem. A jeromonasi Mojsej i Teodosije ostadoše u Serbiji, i mnogu bjedu nesnosnu podniješe od prokletih Turaka i bezbožnih nekijeh Srbijanaca. A (jeromonaha) Isaiju i jerođakona Ignjatija posekoše Turci u Ra�?i u crkvi 1813. oktobra 21. den. Znaj, znaj srpski rode”. Prepisao jeromonah manastira Blagoveštenja ispod gore Kablara 1872. godine (Minej za mesec avgust).

Zapis iz rukopisne knjige svetog Jefrema Sirina, br. 752, donosimo zbog mnogih imena ov�?arskih igumana, mitropolita u Srbiji i nekoliko episkopa. Tako , povodom svog rukopoloženja ovaj crnorizac piše: “Jeromonah manastira Blagoveštenja Mihail Aksentijević, isti rodom iz sela Du�?alovića, okružja �?a�?anskog sreza draga�?evskog , postrižen bist vo monašeski �?in svjš�?enojejstvom gospodina nastojatelja Smuila Popovića 1855. godine na dan zovom Vidovdan 15. junija, a za dijakona bist postavljen 15 avgusta iste godine svjaš�?enodjejstvom uži�?kog episkopa gospodina Joakinija Neškovića u manastiru Sveta Trojica. A vo prezvitera rukopoložen istim episkopom u crkvi karanova�?koj na dan Cvetonosija Gospodnja, 8. aprila 1856. godine pri vladeniji kneza srbskog gospodina Milana Obrenovića, pri nasledniku jego knjazu Mihailu Miloševiću - Obrenoviću, pri mitropolitu srpskom gospodinu Mikailu, pri episkopu timo�?kom gospodinu Gerasimu, pri episkopu šaba�?kom gospodinu Gavrilu, pri igumanu manstirah Nikolje gospodinu Meletiju, pri nastojatelju manastira Jovanja gospodinu Filimonu; Manastir Preobraženje tada bist pusto, pri nastojatelju protosinđelu manastira Sretenja gospodinu Benediktu, pri nastojatelju manastira Trojice gospodinu Meletiju, pri nastojatelju manastira Vavedenja gospodinu Isaiji.” (19)

“Znano budi da se predstavio knez Miloš Obrenović 14 septembra 1860. godine, na preveliku žalost srpskom narodu”. (20)

Zapis o poplavi: “U Ov�?ar Banji je, posle troji�?ke poplave, prvi put 1896. godine, gotovo vulkanskom snagom, proradilo zbog kiše klizište. Zemlja je grunula u Moravu i napravila branu visine osamdeset metara. Stvorilo se ogramno jezero, koje je poplavilo i Uži�?ku Požegu. A kada je brana popustila, voda je potopila sav kraj na suprotnoj strani pored Morave i sva naselja, među kojima i Ča�?ak. silne vode od tog jezera prodrle su i u dvorove Jovana Obrenovića, pa je otuda nastala i poznata pesma:"Kiša pade, kiša pade te Morava dođe, i poplavi Jovanove dvore…” (21) U vezi s tom poplavom Dragutin Adžemović, paroh troji�?ki u Ddu�?alovićima, na slovenskoj Bibliji ostavio je ovakav zapis: “1896. 27. i 28. oktobra izli se reka Morava i potopi okolna sela i baš�?ine, odnese hranu, narod, stoku i građevine. Odnese na Banji ćupriju, vodenicu s valjaricom i sve kvartire iz Banje. Ovim povodnjem propali su Sretenje i Blagoveštenje”. (22)

MANASTIRSKO IMANJE

Ne zna se ta�?no koliko je manastir Blagoveštenje imao zemljišta u srednjem veku. Kada je Joakim Vujić posetio Blagoveštenje 1826. godine, saznao je da “ovaj manastir derži i grunt (obradljivo zemljište) za koji Tur�?inu spahiji plaća na godinu po 12 gorša, i ot svakog ploda daje desetak”. (23)

Feliks Kanic, kad je šezdesetih godina XIX veka proputovao kroz ov�?arske manastire, posetio je i Blagoveštenje. On se više interesovao o imovnom stanju manastira od J. Vujića i podrobnije izveštava da se manastir Blagoveštenje izdržavao “iz prinosa sa svojih 26 hektara livada i pašnjaka, 4 hektara voćnjaka i vinograda, dva hektara šume, i od stoke �?ija se (ukupno) vrednost ceni na 5000. (tadašnjih) dinara. Manasstir pokriva svoje izdatke od 2300. dinara godišnje”. Međutim, u to vreme Blagoveštenje je bilo zatvoreno, kao i Preobraženje, a sela koja su mu pripadala upućena su na crkvu u Dobrinji. Svakako da su Turci nametnuli velike globe i dažbine koje ovaj manastir nije mogao da plaća, pa je zatvoren, a kaluđeri se razišli u druge manastire. (24)

Imovno stanje ov�?arskih kao i svih drugih manastira između Prvog i Drugog svetskog rata bilo je u povoljnijim prilikama nego posle Drugog svetskog rata. Tako je Blagoveštenje pre Drugog svetskog rata pa sve do 1946. godine imalo ukupno 216 hektara (25) obradive zemlje i šume. Osim toga, gotovo sav banjski plac sa zgradama i mineralnom vodom pripadao je manastiru Blagoveštenju. Na taj na�?in, ovaj manastir imao je u Ov�?ar Banji pet svojih zgrada i sve bazene za kupanje. Samo je jedna zgrada bila sa spratom, u kojoj je stanovao brat arhimandrita Mitrofana Velimir Ivan�?ević sa porodicom, a ostale su bile prizemne. Kao banjske “vile” svaka je imala svoje ime. Jedna od tih pet zgrada zvala se vila “Sirotica”. To je jedna obi�?na, druga �?etverougaona zgrada sa hodnikom, s većim brojem soba i s prozorima koji imaju sitna okna, pa ju je bilo lako poznati. Još postoji. Napravljena je zauzimanjem vladike Nikolaja i Uprave manastira Blagoveštenja za sirotinju, da se u njoj može imati le�?enje i smeštaj besplatno.

Posle Drugog svetskog rata, kada je agrarnom reformom nova komunisti�?ka vlast oduzela imanje manastirima, oduzeta je Blagoveštenju i Banja sa gotovo celim placem. A kad se po�?ela 1946. graditi u Banji hidrocentrala, izgrađen je i urbanisti�?ki plan za Banju, po kojem su sve stare zgrade porušene, kao i bazeni za mineralnu vodu, pa je u pitanju bila i vila “Sirotica”. Ostala je samo vila “Blagoveštenje” bez spora. Sav je banjski plac invelisan. Kroz sredinu Banje prokopan je kanal za moravsku vodu i tunel za hidrocentrale. Stari bazeni ispod železni�?ke pruge i bivše pošte sa mineralnom vodom za le�?enje zatrpani su, a novi su pomoću bušilica blizu Morave pronađeni i napravljeni. Napravljeno je i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada.

U prošlom veku imali su svoje bazene sa toplom banjskom vodom za le�?enje i Sveta Trojica i Sretenje. Oni su bili sa suprotne, desne strane Morave, ali ih je nadošla voda, pogotovo u poplavi 1886. zatrpala. Tako, usled gradnje hidrocentrale, Blagoveštenje je ostalo bez svoga minimalnog placa i vila u Banji, oko �?ega se godinama sudski sporilo. Današnji blagoveštenjski starešina otac Georgije Dobrosavljević i u tom pogledu imao je dosta uspeha.

O MANASTIRSKIM KONACIMA I BUNARU

Da progovorimo još i o manastirskim konacima o kojima smo već po�?eli govoriti. Pre svega, u manastirskoj porti pokraj lađe crkve, sa severne strane, nalazi se stari bunar, koji verovatno poti�?e još iz XVII veka. F. Kanic ga je video u svoje vreme i prikazao na skici sa manastirom. Ozidan je jedan metar iznad zemlje, zatim, ograđen letvama pa pokriven. Do posle Drugog svetskog rata iz njega se koristila voda za piće i druge potrebe, sve dok nije doveden vodovod u manastir.

Znalo se da su oko crkve u XVII veku postojali konaci, koji se pominju još 1644. godine, ali oni nisu sa�?uvani. Najstariji sadašnji konak je iz 1869. godine, koji je pre oko 20 godina bio u upotrebi. Međutim, on je toliko oronuo i propao da se morao iz osnova preziđavati. Zato je sadašnji starešina manastira Blagoveštenja iguman Georgije, u saradnji sa muzejskim i zavodskim stru�?njacima, porušio sprat tog starog konaka, postavio betonsku plo�?u iznad podruma i ozidao konak sa novim odgovarajućim prostorijama. Druga dva konaka sa jugoisto�?ne i isto�?ne strane podigao je blagoveštenjski starešina arhimandrit Mitrofan. Prvi je podigao 1928. a drugi 1932. godine. I oni su za vreme igumana Georgija obnovljeni i dovedeni u red, premda zavodski stru�?ni kadar smatra da ti konaci ne odgovaraju stilu manastira Blagoveštenja. No, i pored svega toga, razboriti starešina otac Georgije, imajući u vidu opstanak tog siromašnog manastira, kome nije ostavljen ni onaj minimum imanja koji je predviđen agrarnom reformom, odlu�?io je, da bi imao gde smestiti bratstvo i banjske goste, da uz veliku štednju i pomoć naroda podigne još jedan veoma lep, na dva sprata, s terasama (�?ardacima), manastirski konak. Podigao ga je u produžetku starog konaka, koji je pre ovog prezidao i obnovio oko 1975. godine.

Hajduci i iguman Isaija Katanić

Stari konak, koji je obnovio otac Georgije, podigao je starešina blagoveštenjski iguman Isaija Katanić 1869, pa je, izgleda, taj konak prvi put obnovljen 1881. godine. Tako je ovaj stari konak za vreme igumana Georgija Dobrosavljevića doživeo svoju treću, generalnu obnovu. Ali mi ovde osećamo dužnost da o tom znamenitom blagoveštenjskom starešini nešto više kažemo.

Isaija Katanić je divan �?ovek i srpski monah. Rođen je u Bresnici, u Katanićima, nedaleko od Ča�?ka. Vidimo ga kao mladog kaluđera u manastiru Vujnu kod Gornjeg Milanovca. Tamo je proveo više godina. Iz divne monografije manastira Vujna može se videti, u spisku manastirskog bratstva, da je “jeromonah Isaija Katanić” živeo u Vujnu od 1841. godine pa do kraja 1859. Dakle, skoro �?itavih 20 godina. Potom je premešten u manastir Blagoveštenje pod Kablarom. (26) Svakako da je tamo upućen kao veoma sposoban, da pomogne i obnovi manastir, što je on i u�?inio. Međutim, ljudi koji stvaraju i imaju, po nekom zakonu moraju i da stradaju. Zloba i zavist ljudska ne podnosi ih. Prvo budu ogovarani, a onda i napadani. U to Isaijino vreme bilo je u Ov�?aru i okolini puno hajdu�?ije i zlih ljudi, pa su zlostavljani, plja�?kani i ubijani mnogi domaćini, kao i starešine manastira. U to vreme u Vujnu je već bio ubijen noću od zlikovaca u manastirskoj kući u vinogradu na Poljani jeromonah Sava.

U Ov�?aru su, takođe, hajduci iz obližnjih sela hvatali neke kaluđere, zlostavljali ih, plja�?kali i ubijali. Napadali su više puta i igumana Isaiju Katanića, no, on se nekako spasavao. Onda su ga ponovo oplja�?kali i najzad ubili. O tom njegovom stradanju episkop ži�?ki Sava De�?anac u svom godišnjem izveštaju Svetom Arhijerejskom Saboru (1892-1896) ovako kaže:” Ovi se (ov�?arski) manastiri dosta i od nekih suseda napadaju i, na žalost znamo da su ovde, u ovim ov�?arsko-kablarskim manastirima, do sada poginula �?etiri kaluđera. Pre pet godina poginuo je u Blagoveštenjskom manastiru �?estiti, �?uveni i dugogodišnji arhimandrit Isaija Katanić, koji je bio najverniji sveštenoslužilac, najodaniji narodnoj stvari, najsavesniji manastirski radnik i odli�?an ekonom, �?ija zdanja i danas ukrašavaju svetu obitelj, s kojim se imanjem, koje je on negovao, i danas pomaže manastir; �?ijim se materijalnim sredstvima, koja je on posle sebe ostavio, i danas opravlja i podiže hram Božji, koji je posle njega prepukao. Taj su takav zlo�?in u�?inili, gramzeći za novcem, njegova duhovna deca (Srbi), toliko ga puta isprebijali i oduzimali mu imovinu. Na posletku su mu oduzeli sve što je god kod sebe imao, pa ga njazad i života lišili...” (27) O tom događaju i danas stari ljudi iz okoline znaju da pri�?aju. Ugledni domaćini iz Vrni�?ana �?ika Obrad Odžić, pri�?ajući o tome, posle Drugog svetskog rata govoraše, kao što je već re�?eno, da su igumana blagoveštenjskog Isaiju Katanića hajduci više puta ganjali i ubijali zbog novca. Iguman se, veli �?ika Obrad, �?uvao i radio svoj posao, a imao je dosta prijatelja koji su ga štitili. Saznavši kad u manastiru ima novaca, verovatno pred kraj banjske sezone, okolni hajduci, ne mogući lako doći do starešine manastira, uhvate njegovog kuma iz jedne ugledne familije u okolini, koju su zvali Jovanovići, a imala je izgleda i nadimak “Munjići”, i primoraju ga da im ga on izda. Tako dođu u manastir Blagoveštenje noću i stanu kucati na vrata konaka. Iguman Isaija javi se i zapita ko ga to uznemirava po noći. Kum se javi i kaže da ide iz Ča�?ka pa je zakasnio i moli da kod njega prenoći. Arhimandritu Isaiji to bude nešto sumnjivo pa ga ponovo zapita sa kim ide i on mu odgovori da je sam. Tada će mu Isaija reći: “Zaklinjem te, kume, živim Bogom, nemoj me izdati, da ti nije prosto”. A kum ga spolja hrabrio kako toga ne može biti, jer su kumovi. Kako je iguman otvorio vrata, tako su ga u isti mah uhvatili iz mraka hajduci i zatražili novac. Arhimandrit Isaija izgovarao se da nema novaca ili da nisu kod njega. No, to mu nije pomoglo. Pritisnut maltretiranjem i batinama, nešto im je dao, a glavni deo, vele, da je �?uvao za gredom na tavanu . Ne verujući mu, zlikovci ga izvedu iznad manstira poviše štale, pretresu ga i isprebijaju, a onda ga ubiju i ostave na putu. Kraj samog puta i sad stoji spomenik na kojem je napisano.

“Arhimandrit Isaija: + Ljudije moji što vam sotvorih, vozdaste mi zlaja za blagaja. Na ovom mestu poginu od zlikovaca neumorni trudbenik i starešina manastira Blagoveštenja Arhimandrit Isaija Katanić noću između 1 i 2 februara 1887. godine. - Ovaj spomenik podiže mu Mitrofan Ivan�?ević starešina ovog manastira”.

Posle ovog ne�?uvenog događaja u familiju Isaijinog kuma, izdajnika, kao da je grom udario. Dotle velika, ugledna i poštovana, familija Jovanovića-Munjića naglo se po�?ela rasturati i izumirati. Ljudi su odmahivali glavom i zamišljeno, zgražajući se, govorili: “Prokletstvo!” I zaista, od te nekad divne i jake, a sada uklete, familije posle Drugog svetskog rata ostao je samo jedan siromah sav u rutama, u nekom malom kućerku. Zvali su ga, kao poslednjeg izdanka njegove familije, Munja. Sav je zaudarao na dim sa ognjišta i rakiju, bez koje nije mogao , a sve što je govorio, to je bilo u stihu. Višeg rasta, malo poguren, prosed i neizbrijan, dolazio bi �?esto u Blagoveštenje, eto, koliko da dođe; nešto bi ga vuklo. Da li kao siromašan da dobije u manastiru par�?e hleba ili zarad ne�?eg drugog, nije se moglo znati. Činilo se kao da nešto traži, kao da pokušava ne bi li gdegod, ma i posle toliko godina, mogao ugledati arhimandrita Isaiju Katanića u Blagoveštenju. Ili da bar nekako oseti njegov duh, jer je žrtva njegovih predaka, pa želi da izmoli od njega oproštaj i za sebe i za svoju familiju, koje više nema, i da skine prokletstvo.

Pod pritiskom navike za rakijom i tih muka koje je preživljavao, Munja ode u Ča�?ak nekom doktoru Zariću da se pregleda. Doktor, videći njegovu zdravstvenu situaciju, kaže mu: “Munjo, nije dobro, �?uvaj se! Ne smeš da jedeš i piješ ni slano, ni kiselo, ni ljuto. Je si li razumeo??” Munja, kako je već navikao da govori u stihu, odgovori mu:"Razumem, gospodine Zariću, kad dođem kući, uzvariću, biće žuta, neće biti ni kisela ni ljuta:” Tako je ubrzo završio svoj život i poslednji Munjić. Čika Obrad, završivši svoje kazivanje, iskašlja se malo, i podignutih veđa uozbiljen mrdnuvši glavom u stranu, uzdahnu i dodade:"Ja (da), eto, pa vidite šta zna�?i kumova izdaja i kletva”.

Zbog nedostatka podataka, nismo u prilici da možemo više primera izneti o ov�?arskim monasima iz ranijih vremena.

ŽIVOT U MANASTIRU ZA VREME II SVETSKOG RATA I POSLE RATA

Ne bi bilo pravo da propustimo ovu priliku a da ništa ne kažemo kako su blagoveštenjski monasi proveli Drugi svetski rat i vreme odmah posle rata, kada su komunisti ustoli�?ili svoju vlast.

Po�?etkom aprila 1941. godine, kada su Nemci objavili Jugoslaviji rat, vladika Nikolaj, umesto odstupanja iz zemlje, odlazi u Ov�?ar Banju, u manastir Blagoveštenje, na slavu. Tamo je zatekao mnogo automobila s nekim državnicima i ministrima koji su se povla�?ili, pa su i Vladiku ubeđivali da odmah napusti zemlju, jer mu Nemci neće oprostiti borbu protiv konkordata i vojnog pakta sa njima. A onda njegov doprinos kod saveznika - Amerikanaca, Engleza i Francuza, bio od ogromnog zna�?aja. Vladika je na sve to oćutao, jer je odgovorio u Ži�?i, kad mu je od Vlade tih dana ponuđeno da pođu i on i patrijarh u emigraciju, da to neće u�?initi.

U to vreme blagoveštenjsko bratstvo sa�?injavali su starešina manastira jeromonah Nikolaj Lazović, jeromonah Vasilije Domanović, jeromonah Antonije �?urđević, đakon Kuzman, monah Damjan i dva iskušenika, Hranislav �?okić, sinovac troji�?kog igumana Atanasija, i Lazar Zdravković, sinovac jeromonaha Domentijana i jeromonaha Danila, sada arhimandrita u Velikoj Remeti. To je bilo valjano, složno i primerno bratstvo. Prosto ne znate ko je od koga bolji; svi veoma dobri. Veliko je zadovoljstvo bilo provesti jedan trenutak u njihovoj sredini. I taj njihov od Boga blagoslov koji ih je pratio prenosio se i na ostale generacije u tom bratstvu. Na žalost, ta blagoslovena monaška zajednica bila je kratkog veka. Odmah tih dana s po�?etka aprila jeromonah otac Antonije �?urđević mobilisan je kao vojni ratni obveznik, koji je ubrzo dospeo u ropstvo, jer su njegovu jedinicu zarobili Nemci i oterali u zarobljeni�?ki logor u Austriji 17. 6. Njemu i još nekima slati su paketi sa hranom za vreme rata iz Studenice, a svakako i iz drugih manastira, samo je pitanje da li su ih primali.

I manastir Blagoveštenje i druge manastire Nemci su, kao i Bugari, pretresali u toku Drugog svetskog rata. Negde u leto 1943. godine Nemci su, pretresajući Blagoveštenje, uhvatili starešinu oca Nikolaja Lazovića, izveli ga dole u Ov�?ar Banju i pod stražom ga držali dva sata na toplom sun�?anom danu sa naredbom da netremice (stalno) gleda u sunce. Posle dva sata, kad više nije mogao izdržati, otac Nikolaj je onesvešćen pao na zemlju. Saznalo se, kao što smo ranije rekli, da ga je optužila Nemcima neka partizanka, u�?iteljica Slavica iz Rožaca, i još neki partizani. Tako je ovaj divni blagoveštenjski monah i starešina još u Banji mnogo mu�?en kao “�?etni�?ki simpatizer”, kako je od partizana i optužen, a zatim je odveden u Beograd, na Banjicu. Iz Banjice je uspeo samo jednom da se javi svom bratstvu u Blagoveštenje kratkim pismom, u kojem potresno, bolno i dirljivo pojedina�?no pozdravlja svakog sabrata u bratstvu i umoljava ih da se mole Bogu za njega. Dalje se o njemu ništa nije saznalo, sem toliko da je na Banjici mnogo mu�?en i streljan od nema�?kih gestapovaca.

Ustani�?ka struja, koja je pokolebala mnoge 1941. godine, pokrenula je iz Blagoveštenja i mlade monahe Kuzmana i Damjana, zamonašene 1939. godine koji su nestali u onom ratnom, ustani�?kom vihoru negde između Ov�?ara i Kablara, Valjeva i Beograda. Blagoveštenjski iskušenici Hranislav �?okić i Lazar Zdravković zadržali su se jedno vreme u manastiru, zatim je, krajem rata, Hranislav pošao svojoj kući u Bresnicu, gde ga u jesen 1944. godine partizani mobilišu. Posle mesec dana �?ulo se da je poginuo u Bosni u borbama kod Prozora. Lazar je takođe otišao tada svojima u Vojvodini, igumanu stricu. Posle rata postao je sveštenik, ali je ubrzo umro. U Blagoveštenju je ostao samo jeromonah otac Vasilije Domanović. Njega su jednom prilikom 1944. godine, kad se peške vraćao iz Jelendola, sa parohije za Ov�?ar Banju, partizani nagnali da pred njihovim džipom tr�?i oko sedam kilometara od Jelendola do Banje. (28) Od toga se toliko premorio da se razboleo i dugo ležao u postelji. Posledica toga bila je da je izgubio normalan glas i govorio tiho da se jedva �?uo. To mu je verovatno pomoglo da ga je smrt zatekla tek u 49-oj godini života. Otac Vasilije, bio je retka dobrota i inteligencija. Poreklom je od poznate familije Domanovića u Hercegovini.

Po završetku rata 1945. godine, starešina manastira Vujna iguman Julijan Knežević bude iznenada, za vreme ži�?kog administratora episkopa Vikentija, premešten u Blagoveštenje. Odmah s njim pređu iz Vujna u Blagoveštenje i tri preostala iskušenika. Prvi je tretiran više kao gost, ali je voljom Božjom bio iskušenik, jer se iznenada odlu�?io za monašenje. Tako je Raško prizrenska eparhija u njemu docnije imala svog vladiku, a sad i Crkva patrijarha. Zvao se Gojko Stoj�?ević. Druga dva iskušenika su Miloje Toskić, Kruševljanin, i Milisav Radosavljević iz Lelića. Tako je otac Vasilije nenadano stekao svoje novo bratstvo. Imao je i jednu divnu i pobožnu baku koja je radila u kuhinji. Zvala se Milomirka.

Otac Vasilije i otac Julijan služili su u crkvi sveta bogosluženja i opsluživali jelendolsku i dljinsku parohiju. Iskušenici su pevali u crkvi, posluživali i još radili sve druge poslove u manastiru. Gojko je bio bolešljiv i radio je ono što je mogao, a znao je svašta da radi. Pravio je izrezivanjem u drvetu lepe krstove za celivajuću ikonu ili za paraman (monašku shimu), umeo je svašta da popravi u ono posleratno vreme, pa je �?ak i sat znao da rasklopi i popravi. Obuća se u to vreme nije mogla lako naći, on se nije za to sekirao, već nađe gde bilo par starih cipela, bez đona, sa još dobrim licem, i od toga sa gumom od to�?ka napravi đon i izradi sebi lepe cipele. A ako nema gume, on izradi đon od drveta i potkuje ga. Tako ima za zimu tople cipele. Zbog stalne povišene temperature, koja mu je dosađivala oko dve godine, morao je da leži i miruje, da ne oboli na plućima, za šta tada nije bilo leka. Da bi disciplinovano koristio vreme u postelji, on napravi nalonj sa pokretnom ru�?icom koju zaka�?i za krevet i tako bi ležeći mogao da �?ita. Čitao je brzo i mnogo. Imao je �?itavu hrpu književnih glasnika odabranih iz manastirske biblioteke, kao i mnogo drugih vrednih knjiga. Ponekad bi nam o pro�?itanom pri�?ao, ili bismo slobodno vreme koristili da dođemo njemu i �?ujemo ono što nas interesuje. Gojko je tada bio jedini među nama fakultetski obrazovan �?ovek. Tako bismo ponekad satima razgovarali s njim o raznim životnim i monaškim problemima, o �?emu je znao puno da kaže, iako se još nije odlu�?io za monaštvo. Imao je dara da lepo i ubedljivo pri�?a.

Negde 1946. dođe u Blagoveštenje jedan milicioner i po�?ne Gojku da pri�?a o Marksu, Engelsu i komunizmu “kao novom otkriću za društveni život i poredak”. Gojko mu je tada sve to malo stru�?nije i veštije od njega i od mnogih tadašnjih marksista po�?eo da pri�?a, jer je dobro poznavao marksizam. Tada mu je milicioner resko odgovorio: “Pa tebe treba ubiti! Ja vidim da ti to sve bolje znaš od mene, ali nećeš tako da sprovodiš i u život…”

Gojko je umeo veoma duhovito i lepo da se našali ili da nam ispri�?a po neku anegdotu. Otuda bi mu otac Vasilije, s kojim se on najviše šalio, ponekad u šali rekao: “Ti, Šavle, (29) (Gojko), nalaziš se među nama kao broj među nulama. Pa kao što nule bez broja ne zna�?e ništa, a tek s brojem imaju svoju vrednost, tako i mi kao nule bez tebe nemamo mnogo vrednosti, i tek zajedno s tobom �?ini nam se da smo obrazovaniji i pametniji. “ Ponekad bi znao otac Vasilije da mu kaže i ovako:” Znaš, Šavlino, iako smo mi kao nule, ali nule povećavaju vrednost broju; što više nula, to broj ima veću vrednost:” Jer, svi smo mi tada imali samo �?etverorazrednu osnovnu školu, izuzev oca Julijana, koji je imao u De�?anima završenu pre rata �?etverorazrednu monašku školu i dva razreda male mature. Zato smo voleli da Gojka zadržimo što duže sa nama. Posle godinu dana 1946. iskušenik Milivoje upisao se u bogosloviju u manastiru Rakovici. Ja nisam imao te sreće, iako je Gojko pokušao da me upiše, pa sam morao ostati da pomažem u manastiru i da �?uvam goveda.

Nova vlast osetila je odmah da mi imamo dobre volove od oko 14 tovara (1400 kgr) i narežu nam taman toliko mesa da predamo. To se zvalo “narez”, a za žito se zvalo “otkup”. U to vreme koja kuća nema sto�?ne zaprege, ona propada. A ako nemaš da predaš koliko ti je narezano, ideš u zatvor ili ti se vrši popis imovine, pa biraj!

Pored volova imali smo mi u Blagoveštenju i dve krave: “Ružu” i “Milku” i jednu rasnu steonu junicu, lenjeg “Ježa”, kao i magarca “Marka”. To je bilo “moje stado”, kojim sam ja bio zadužen i koje sam izgonio svakog dana na pašu u one strane iznad pruge i tunela do Ilinja.

Jednog lepog letnjeg dana, ne mogu nikad to zaboraviti, isterao ja goveda visoko iznad pruge i nekih lipa visoko ispred tunela, gde sam i bunarić mali iskopao, da u onom �?estaru brste, pasu i piju vode. A ja seo na jednu stenu iznad samog tunela, odakle vidim i goveda i celu okolinu. Sedim i �?itam neku �?itanku o Svetom Savi, gde ima puno i pri�?a iz života Svetog Save i našeg naroda. U tom �?itanju nekako sam se de�?a�?ki zaneo u molitvene svetosavske ideale i duhovna sabiranja, da su me neka mesta do suza ganula. Tako �?itajući, ja se nekako prevarim i zaspim.Koliko sam spavao, ne znam, ali najmanje će biti jedan sat. Kad je iznad moje glave leteći prhnulo jato golubova, trgao sam se iz sna i sko�?io. Trljajući dremovne o�?i, prva misao mi je bila tako jasna kao da me je neko iz dubine glasom viknuo:"A gde su ti goveda?!” Pogledao sam, ali ni jednog gove�?eta nema gde sam ih ostavio. Nije bilo vremena za traženje i predomišljanje. Druga misao, isto tako jasna, kao da me neko iz dubine zove, glasila je:"Trk u tunel!” Znao sam da je na svakom drugom mestu bezopasnije nego u tunelu, zato sam za tren str�?ao, putanjom koju sam poznavao, pravo u tunel. Kad tamo, imam šta videti. Sva goveda izukrštala se preko železni�?ke pruge kao klade i ležeći bezbrižno preživaju, dok ih onaj svež povetarac hladi, a magarac Marko kraj njih stoji, kao da je na straži, i ponekad samo što klimne svojim lepezastim klempavim ušima. Preplašen, po�?eo sam iz sve snage izbezumljeno vikati na goveda i tući ih prutom koji sam nosio. ali neće ni da se pomaknu iz one duboke hladovine gde nema ni jedne muve, i to ti je. Onda sam morao da ih gađam, gotovo pla�?ući, onim kamenjem sa pruge uz veliku galamu i viku. Tako ih jedva nekako podignem i isteram iz tunela, kad šine po�?eše da bruje i za�?u se pisak voza sa suprotne strane kroz tunel od Požege. Tek što sam lenjeg “Ježa” odvojio od pruge na gornju stranu, iza mojih leđa protutnja lokomotiva sa desetak teretnih vagona. Možete li zamisliti kako sam se tad osećao? Gotovo da nikad nisam, posle Bugara u Studenici, tako osetio prst Božji kao tada. Zato sam zablagodario Bogu iz dna duše što je spasao i mene i goveda, a i manastir. Jer, da sam zakasnio još samo jedan minut, bilo bi sve kasno. Tunel bi postao strašna kaspnica, a ja, kud bi?, “ni u manastir ni u svet!” Posle nekoliko dana morali smo se oprostiti od naših dobrih volova i predati ih novim gazdama za “narez”.

Otac Antonije se, kao i mnogi drugi, najzad, posle �?etiri godine robovanja vratioiz Autrije kući živ i zdrav. Vladika ga postavi za starešinu manastira Klisure. Tamo je bio nepune dve godine, pa je premešten u Kovilje iznad Ivanjice. Iako smo bili radvojeni, ipak smo se osećali kao jedno bratstvo, jer je otac Antonije bio dugo sabrat blagoveštenjski. Kod njega je u Klisuri, silom prilika, imao nekoliko meseci uto�?ište i pošteni vujanski starešina i nacionalni radnik otac Antonije (Justin) Stevanović, za kojim je tragala OZNA kao �?etni�?kim simpatizerom i �?lanom ravnogorskog odbora, nazivajući ga “izdajnikom i zlo�?incem”.

Sledeće 1947. godine, pred polazak u vojsku, naši oci u manastiru rešili da me zamonaše. Gojko kaže: “Milisave, ajde zamonaši se”. “A zašto se Vi ne zamonašite, gospon Gojko?” - odgovorih ja. On se pravdao kako se još nije odlu�?io za monašenje. “E, onda, nemojte ni mene da nagonite i vezujete pre vojske”. Kad me je o tome ponovo zapitao, kazao sam mu: “Ajde, vi se zamonašite danas, a ja ću bez razmišljanja sutra”. Toliko smo mi cenili i voleli Gojka. I kad sam na jesen otišao u vojsku, mnogo sam se obradovao kad mi je posle dva do tri meseca pisao u Dubrovnik otac Vasilije i kaže:"Mi sad, ovih dana dobismo novog monaha, koji nije više Gojko nego Pavle”. Za mene je to bila velika radost, da sam u pismu rekao: “Sad spremajte mantije za mene”.

Posle godinu dana celo blagoveštenjsko bratstvo, zajedno sa ocem Antonijem, koji mu je pripadao, došlo je u manastir Ra�?u na Drini, a dotadašnji ra�?anski iguman otac Platon Milojević premešten je u manastir Blagoveštenje. Tamo smo se u Ra�?i svi okupili i živeli zajedno desetinu godina. Iz toga bratstva došao je docnije u Ov�?ar i otac Geogije Dobrosavljević i postavljen za starešinu manastira Blagoveštenja 1964. godine. Njegovim dolaskom, aktivnim zauzimanjem i domaćinskim rukovođenjem, taj manastir je izuzetno dobro obnovljen, a i danas se sve bolje izgrađuje i obnavlja. Pre dolaska za starešinu u Blagoveštenje oca Georgija, a posle odlaska u Studenicu sinđela oca Platona 1950, u Blagoveštenju jedno vreme bio je starešina otac Danilo Zdravković. Zatim je, do dolaska oca Georgija, Blagoveštenje bilo pod upravom manastira Preobraženja.

________________________________________________________________________

1 - Vuk Stefanović Karadžić, Po�?etak opisanija srpski manastira “Gradac”, Ov�?arsko-kablarski manastiri, januar-april, Ča�?ak, 1991. str. 15.

2 - Mihailo Valtrović, Glasnik srpskog u�?enog društva, knj. XLVI. Beograd, 1878, str. 248-249, 251-252.

3 - Vladimir R. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950. str. 27; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ov�?arsko-kablarski manastiri, Ov�?ar Banja, 1978, str. 14.

4 - Ovde, zbog nejasnog teksta razli�?ito se �?itaju imena igumana �?ijim je trudom sazidan manastir. Vuk Karadžić, J. Vujić, F. Kanic i još neki �?itali su to ime: Nikodim, Vl. Petković i još neki �?itaju to ime Nikola, a Svetozar Dušanić, kao i još neki, �?itaju to ime Nikifor. Ako su ranije od ostalih zapisali ovaj tekst Vuk, J. vujić i Kanic, pretpostavljamo da je tada bio tekst o�?uvaniji i da su ga jasnije mogli oni pro�?itati.

5 - U ovom drugom zapisu postoji greška. Jer, po biblijskom ra�?unanju vremena od 7143, ne može po novom ra�?unanju od hrista biti jednako 1632. već 1635. godina.

6 - �?urđe Bošković, Ivan Zdravković, Milutin Garašanin i Jovn Kova�?ević, Spomenici kulture u ov�?arsko-kablarskoj klisuri. ("Gradac", Ov�?arsko-kablarski manastiri, januar-april, Ča�?ak, 1991. str. 72.

7 - Milka Čanak Medić, Blagoveštenje pod Kablarom, “Gradac” , Ov�?arsko-kablarski manastiri, januar-april, Ča�?ak , 1991, str. 88-89

8 - Po narodnom verovanju, ova se ikona poštuje kao �?udotvorna

9 - Republi�?ki zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, Narodni muzej, Beograd, Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom; Radomir Stanić, Dva podviga u “vremena trudna i nužna”, Beograd, 1945, str. 5; Svetlana Pejić i Blagota Pešić, Blagoveštenski ikonostasi, Beograd, 1994, str. 15.

10 - Ovo je jasan primer kako ne treba iz crkava uzimati stare predmete i dragocenosti i gomilati ih radi rekonstrukcije i konzervacije po muzejima i zavodima, već jednu po jednu stvar uzimati, popravljati i na svoje mesto vratiti.

11 - Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Milorad Medić, Rekonstrukcija ikonostasa, Beograd, 1994. str. 20-23.

12 - Republi�?ki zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, Narodni muzej Beograd, Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Jevta Jevtović, Beograd, 1994, str. 4; Isto delo, Svetlana Pejić i Blagota Pešić, Blagoveštenjski ikonostasi, str. 13-14; Isto delo, Radomir Stanić, Dva podviga u vremena trudna i nužna, str. 5-7.

13 - Dragomir Popović, Prepisiv�?ka delatnost ov�?arsko-kablarskih manastira, Gradac, Ča�?ak, 1991, str. 116-117

14 - Navedeno delo, str. 17

15 - Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd, 1920. knj.I, str. 190; Dragomir S. Popović, Prepisiva�?ka delatnost ov�?arsko-kablarskih manastira, Gradac, Ča�?ak, 1991, str. 116-117

16 - Protojerej Milivoje Mari�?ić, Crkva Stracimira, brata Nemanjina, u Ča�?ku, Manastiri Srpske svete gore i ostali manastiri eparhije ži�?ke, Ča�?ak, 1973, str. 61; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ov�?arsko-kablarski manastiri, Ov�?ar Banja, 1978, str. 21.

17 - Protojerej Milivoje Mari�?ić, navedeno delo, Ča�?ak, 1973, str. 61; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ov�?arsko-kablarski manastiri, Ov�?ar Banja, 1978, str. 21.

18 - Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, navedeno delo, Ov�?ar Banja, 1978, str. 20-21.

19 - Rukopisna knjiga Svetog Jefrema Sirina (zapis 752). Prepisano iz manastirskog letopisa u Blagoveštenju u vreme igumana Georgija Trep�?anca.

20 - Isto

21 - Letopis man. Blagoveštenja. Podatak preuzet iz “Politike” od 7. marta 1978. godine.

22 - Milisav Protić, Sretenje u Trojici, Gradac, Ča�?ak, 1991., str. 66-67.

23 - Joakim Vujić, Ov�?arsko-kablarski manastiri, Gradac, Ča�?ak, 1991, str. 26

24 - F. Kanic, Ov�?arsko-kablarski manastiri, Gradac, Ča�?ak, 1991. str. 29.

25 - U manastriskim dokumentima danas piše da je M. Blagoveštenje imao do 1946. godine 260 hektara ukupno imanja (igum. Georgije)

26 - dr Milomir i B. Glišić, Manastir Vujan, 1994, str. 76

27 - dr Lj. Durković, Episkop ži�?ki Sava De�?anac i njegov pregled ži�?ke eparhije (1892-1896), Kraljevo , 1989, str.56-57

28 - Ljutomir (Ljutica) Gavro iz Jelendola, kao svedok tog događaja, tvrdi da je gledao ispred svoje kuće sa terase kad su partizani terali ispred džipa jeromonaha oca Vasilija Domanovića da tr�?i od Ov�?ar Banje kroz Jelendol prema Požegi. Od Ov�?ar Banje do Požega je 16 kilometara. (Zabeležio u Letopisu blagoveštenjskom iguman Georgije Dobrosavljević)

29 - Gojko je sa oduševljenjem �?esto govorio o ap. Pavlu i njegovim poslanicama, i izgleda da mu se još tada to ime sviđalo ako se zamonaši. Zato mu je otac Vasilije, koji ga je mnogo cenio i voleo, izdevao u šali imena: Šavle, Pavle i sl.


OVČAR BANJA

Uz re�? o manastiru Blagoveštenju potrebno je nešto kazati i o Ov�?ar Banji, koja mu jepripadala i koja je u neposrednoj blizini toga manastira.

Ov�?ar Banja nalazi se u najživopisnijoj klisuri Zapadne Srbije između planina Ov�?ara i Kablara, �?ije su strane okomite prema Zapadnoj Moravi, koja između njih proti�?e. Klisurom prolazi železni�?ka pruga Ča�?ak-Ov�?ar Banja-Požega, i autoput drugog reda Ča�?ak-Ov�?ar Banja-Požega.

U Ov�?ar Banji, svuda gde se zakopa pored Morave kod velikog gvozdenog mosta, može se naići na toplu mineralnu vodu. Po narodnom predanju, ta topla voda vulkanskog je porekla i, da nije Morave da je rashlađuje, vulkan bi mogao proraditi. Ov�?ar Banja je stara, u svakom slu�?aju , koliko i ov�?arski manastiri, a možda i mnogo starija. Jer, od vajkada narod iz ove okoline i šire, dolazio je u ovu banju i le�?io se od reume. Najviše se naroda ovde slegne na Ilindan, kada je manastirska slava u manastiru Ilinju, a u Banji saborni dan (panađur).

Evlija Čelebija , u prošlom veku, kao putopisac dolazio je u Ov�?ar Banju, o kojoj je zapisao sledeće: “Selo Banja je bugarsko selo od hiljadu kuća. Ono je zijamet. Tu ima sedam manastira i nekoliko dućana, tako da li�?i na veliku kasabu. U blizini ovog velikog naselja, u planinama bogatim drvećem, nalaze se kupke (to jest bazeni) Sela Banje. Još u doba hrišćanskih kraljeva na ovoj lekovitoj vodi podignute su veli�?anstvene visoke kupole, veliki bazeni, mnogobrojni hladnjaci, halvati i svla�?ionice. Tu se godišnje u doba lubenica sakupi �?etrdeset do pedeset hiljada duša, održavaju se panađuri i trguje. To je veli�?anstveno izletište i mjesto za uživanje. Kako je voda tih banja jako topla, to se vodi, kupki (bazenima) dodaje nešto hladne vode”. (1) Ovde treba da zahvalimo Evliji na ovakvom obaveštenju, ali Evlija Čelebija o�?igledno da kao stranac u to tursko doba, zbog mešavine naroda, nije znao da u Ov�?ar Banji živi srpski narod i da to nije nikakvo “bugarsko selo”. Jedino, ako su se sami Srbi tako registrovali da bi ih Turci kao “Bugare” manje tiranisali, kao što u svom putopisu iz prošlog veka po Južnoj Srbiji navodi Spiridon Gop�?ević.

Kad je episkop ži�?ki Sava De�?anac krajem prošlog veka bio u kanonskoj poseti ov�?arskih manastira, za Ov�?ar Banju kaže ovako: “Na samoj Moravi postoje dve banje; na desnoj obali Ov�?arska (Banja) manastira Sretenja (tad je i Sveta Trojica imala svoju banju kod sretenjske), a na levoj Kablarska (Banja) manastira Blagoveštenja, sa vrlo rđavim i prestarim kolibicama, kvartirima. No, ipak, manastiri od trogodišnjeg zakupa ovih kvartirića i banja mogu uzeti do 18000. dinara, jer su ovo vrela najlekovitije vode u našoj domovini za reumatizam. Pa stoga, i pored ovakve prvobitne uredbe, obadve banje godišnje poseti do 4000 posetilaca. No pored ovoga sveta, uobi�?ajeno je još da se na dan svetoga Ilije, 20. jula skupi po nekoliko hiljada duša na saboru ove Banje, što se pretvara u pravi panađur. A već je spremljeno što treba da se iduće godine podignu postojana zdanja po planu i s jedne i s druge strane Morave. A što se ti�?e samih zdanja za kupanje, ona će još i dalje dugo ostati u prvobitnom stanju, jer nije postojano mesto, već se moraju kopati rupe onde gde izvire vrela voda u pesku, pa se naokolo ograde daskama i unutra se nešto popodi (popatosi), a pokrije se platnom, pa se posle sezone dižu ova zdanja. A leti �?esto voda poplavi ove izvore, i sve će ovko trajati dok se Morava ne reguliše”. (2) U vezi s tim poplavama sveštenik Dragutin Adžemović, paroh troji�?ki u Du�?alovićima, na slovenskoj Bibliji stavio je zapis:"1896. 27. i 28. oktobra”, o �?emu smo već pisali pod naslovom STARINE I ZAPISI ovog manastira. (3)

Vladika Sava De�?anac, dalje, govori o bespuću u ovom predelu Ov�?ara i Kablara, kao i o veoma teškom komuniciranju sa manastirima, a i o drugim teškoćama. (4) Iz Blagoveštenja do (starog) Preobraženja, veli on, moglo bi se doći za 10 minuta, međutim, jedna velika stena sastavila je Kablar s Moravom od dvadesetak metara, pa se onda mora �?itav sat ići naokolo preko Kablara da se dođe u Preobraženje. Do Nikolja, isto tako, razdaljina je od 20 minuta peša�?enja, ali, pošto nema puta, mora se utrošiti tri sata hoda naokolo oko Kablara preko Vrn�?ana i Rožica. Tako je bilo onda, a sad su svuda asfaltirani putevi do svakog od tih manastira i kolima se stiže za nekoliko minuta, osim Sretenja i Trojice, koji su visoko ispod vrhova Ov�?ara i do kojih se lako može doći od Sv. Vavedenja preko Parmenca i Pakovaća, automobilom za pola sata.

+

STAREŠINE I BRATSTVO MANASTIRA BLAGOVEŠTENJA OD 1940. DO DANAS

JEROMONAH NIKOLAJ

Jeromonah Nikolaj Lazović rođen je u Bresnici kod Ča�?ka 1914. Kao mladić došao je u manastir. Završio je monašku školu u Visokim De�?anima kao sabrat manastira Vujna. Izuzetno sposoban o obdaren i kao starešina i kao besednik. Vladika Nikolaj ga je zamonašio, rukopoložio za jeromonaha i postavio 1937. godine za starešinu manastira Vujna kod Gornjeg Milanovca. Posle tri godine, 1940, kada je u Ov�?aru umro iguman Atanasije, starešina troji�?ki i blagoveštenjski, vladika Nikolaj postavlja jeromonaha Nikolaja Lazovića za starešinu u Blagoveštenju. Tamo je ostao do 1943. godine. U to vreme ov�?arski manastiri bili su izloženi velikim teškoćama, maltretiranjima i hapšenjima , kao i 1941. godine. Zbog borbi između �?etnika, partizana, Bugara i Nemaca, Nemci su tog leta 1941. godine oterali iz Nikolja i starešinu Minu i sve bratstvo u �?a�?anski zatvor kao taoce, a oca Nikolaja partizani optužuju Nemcima kao �?etni�?kog saradnika, zbog �?ega bude saslušavan i mu�?en još u Ov�?ar Banji, a zatim proteran u Beograd, n Banjicu, gde je još mu�?en i streljan. O njemu smo delimi�?no već govorili.

IGUMAN DANILO

Iguman Danilo Zdravković rođen je u Sremu 1905. g. Možda je neku godinu stariji od oca Nikolaja Lazovića. Kao mladić došao je u manastir, zamonašio se i posvetio svoj život Bogu i spasenju svoje duše. Živeo je u Vujnu i u drugim manastirima, a u Blagoveštenju u dva maha; i kao sabrat i kao starešina. Imao je i starijeg brata Domentijana, koji se pre njega zamonašio i bio u svoje vreme starešina manastira Klisure istarešina manastira Studenice. Oba brata bila su dobri monasi i duhovnici. Jeromonah Domentijan je, po pri�?anju oca Danila, povu�?en od svake politike, živeo u manastiru mirno, no su ga ipak neki pokvarenjaci optužili Nemcima, te ga Nemci, kao i mnoge druge Srbe oteraju na Banjicu i tamo streljaju. (5)

Otac arhimandrit Danilo obnovio je u Fruškoj gori manastir Veliku Remetu, koji je bio u zgarištu u ruševinama dugi niz godina: od kraja rata kad su bile velike borbe na Sremskom frontu pa do dolaska oca Danila, za �?ije je vreme Velika Remeta bila obnovljena. U doba rušenja Velike Remete stradali su i ostali fruškogorski manastiri, i to od partizana, koji su ih rušili bombardovanjem za vreme rata 1994. godine iz ideoloških pobuda, ali pod izgovorom da su u njima bile vatrene ta�?ke nema�?ke vojske u odstupanju. Tako je otac Danilo, obnovivši Veliku Remetu, stvorio od nje veliki duhovni centar, u koji se osamdesetih godina ovog dvadesetog veka sakupljala naša omladina da sluša na tamošnjim simpozijima naše u�?ene bogoslove i profesore univerziteta.

Ovaj blagorodni i blagoobrazni starac dugo je godina živeo kao arhimandrit, starešina i obnovitelj manastira Velike Remete. Danas se nalazi u dubokoj starosti, ali još uvek svež i pun duhovnog poleta.

IGUMAN VASILIJE

Iguman Vasilije Domanović rođen je u selu Sokolićima nedaleko od Ča�?ka, od oca Radivoja i majke Stajke 1914. godine. Roditelji mu poti�?u iz Hercegovine, od �?uvene familije Domanović. Kršteno mu je ime bilo Vojislav. Kao de�?ak, primivši lepo vaspitanje od svojih pobožnih roditelja, Voja odlazi u manastir da posveti sebe na službu Bogu. Kao iskušenik boravio je u manastiru Dra�?i kod Kragujevca i u manastiru Vujnu, a zatim u manastiru Blagoveštenju kod Ov�?ar Banje. Tamo se i zamonašio. Rukopoložio ga je za đakona i jeromonaha vladika Nikolaj u Ži�?i 1938. godine. Drugi svetski rat do�?ekao je kao sabrat u manastiru Blagoveštenju. Imao je još dva brata: Damjana, koji se kao bolešljiv zamonašio i umro u manastiru Sretenju, i drugog starijeg brata Dragoljuba koga su ubili partizani odmah posle rata. Za Damjana otac Vasilije je pri�?ao, uz primetnu ganutost, da je bio najdarovitije i najpobožnije dete u njihovoj porodici.

Otac Vasilije bio je �?ovek višeg rasta, kestenjste lepe duge kose i brade, zelenih o�?iju i veoma smernog i mudrog pogleda. Odavao je u svemu blagu i impozantnu figuru, dobrotu i u svemu primerenog monaha i duhovnika, što je svojim životom i potvrđivao. Odlikovao se izuzetnom inteligencijom i pronicljivošću. Misleći ljudi od pera i nauke koji su ga poznavali govorili su da srpska crkva ne bi imala boljeg patrijarha od doba Svetog Save da je otac Vasilije imao potrebno školsko obrazovanje.

Za vreme rata jeromonah otac Vasilije kao starešina Blagoveštenja o�?uvao je svoj manastir i u materijalnom i u duhovnom pogledu na primernoj visini. Kada je njegov prethodnik, otac Nikolaj, 1943. godine, oteran na Banjicu i streljan, i kad se razišla bratija silom rata na razne strane, on je ostao i �?uvao svoj manastir pomažući i ostalim ov�?arskim manastirima. Po završetku rata partizani su ga iz bezbožni�?ke obesti nagonili da pred džipom tr�?i od Banje do Požega. Od toga je dugo bolovao, ali je ipak izdržao. Posle rata sakupio je novo bratstvo. Ono je bilo malo, ali takvo da je iz njega izašao i u njemu se duhovno formirao, od iskušenika, teologa Gojka, srpski jerarh i patrijarh Pavle. Zatim, jedan takav primeran i u svemu ugledan duhovnik kakav je danas studeni�?ki starešina otac arhimandrit Julijan Knežević. Ili, kao što je danas u svemu što je jevanđeosko i monaško ugledan i primeran tronoški arhimandrit otac Antonije �?urđević. Svemu tome je na neki na�?in mnogo doprineo otac Vasilije svojom monaškom dušom, bistrom pameću i jevanđeoski srda�?nom duhovnošću i ljubavlju, koji je tako blagodatno zra�?io da nam je i u onom za Crkvu nestabilnom vremenu bilo svima lepo i toplo kao u kakvom gnezdu. On je u Blagoveštenju u to posleratno vreme, uz pomoć Gojka, odnosno monaha Pavla, i oca Julijana stvorio jednu �?vrstu i složnu monašku duhovnu zajednicu, koja je u tom duhovnom gnezdu uzrastala i okrilatila. Zatim su svi zajedno 1949. prešli u manastir Ra�?u, kao povoljnije mesto, da u toj ispod Tare tišini i lepoj Božjoj prirodi intenzivnije nastave monaški život. Tamo se odmah okupilo desetak mladića željnih monaškog života, i manastir je u svemu po�?eo napredovati. U to vreme vladika Nikolaj iz Amerike interesovao se za sve manastire svoje eparhije i pomagao ih koliko je mogao. Setio se i bratstva manastira Ra�?e. U jednom svom pismu pozdravljajući ih, uz svoj blagoslov, veli:"Da svi slušaju oca Vasilija, a otac Vasilije Boga, pa će biti srećni”. I po tome se, eto može videti koliko je taj sveti Vladika cenio oca Vasilija i njegovo bratstvo. Međutim, i bratstvo se molitveno uvek sećalo vladike Nikolaja.

Kada se posle godinu dana otac Julijan vratio iz manastira Vujan u Ra�?u, otac Vasilije iz svog velikog monaškog smirenja i bratske ljubavi prema ocu Julijanu privoli ga da on primi upravu manastira. No, promislom Božjim, na poziv sarajevskog mitropolita Nektarija 1954. ili 1955. godine, bratstvo se saglasi te otac Vasilije dođe iz Ra�?e u Bosnu, u Čajni�?e, da pomogne u obnavljanju ratom porušene �?ajni�?ke crkve. S obzirom da je ta �?ajni�?ka crkva velika svetinja, jer se u njoj (poštovanoj od muslimana iz �?itave Bosne) nalazila �?udotvorna ikona “Čajni�?ke matere Božje”, otac Vasilije se lako odazove i primi te dužnosti. S njim se uvek nalazio još po neko od bratstva iz manastira Ra�?e, jer je �?ajni�?ka parohija velika i teška za opsluženje za jednog sveštenika pošto se sastoji iz nekoliko (gotovo desetak) rasturenih planinskih sela. Od 1941. godine, ta parohija nije imala sveštenika do njegovog dolaska. Zato i de�?aci i devoj�?ice od 15 godina, koliko je prošlo od rata, kad bi ga videli u selu, bežali bi i dozivali svoje roditelje da vide šta je to, jer nikad

"Ov�?arsko- kablarski manastiri"

Pisac: Arhimandrit Jovan Radosavljevic
Izdavac: Drustvo za obnovu srbistike, Pristina
Godina: 1998

SADRŽAJ

UVODNE NAPOMENE
MANASTIRI I “ZBEGOVI” SRPSKE SVETE GORE
MANASTIR VAVEDENJE
MANASTIR SVETO USPENIJE
MANASTIR JOVANJE
MANASTIR VAZNESENJE
MANASTIR NIKOLJE
MANASTIR BLAGOVESTENJE
OVCAR BANJA
MANASTIR ILINJE
STARI MANASTIR PREOBRAZENJE
NOVI MANASTIR PREOBRAZENJE
MANASTIR SRETENJE
MANASTIR TROJICA
BIBLIOGRAFIJA
POGOVOR

DETALJNIJE...

Dušekorisna knjiga o čestom pričešćivanju Svetim Hristovim Tajnama

Autori: sv. Nikodim Svetogorac i sv. Makarije Korintski
Izvor: http//:www.kiev-orthodox. org/liturgy/ever_communion
Datum: 23. avgust 2004

DETALJNIJE...

O MOLITVI

Autor: Ilarion (Ajfejev), episkop
15.09.2003.

Zapis televizijskih emisija koje su isle u etar po blagoslovu njegove Svetosti Patrijarha Moskovskog I cele Rusije Alekseja II u prolece 1999 godine .
Izvor:  http://www.kiev-orthodox.org

DETALJNIJE...

Iz manastira Esfingmen na Svetoj Gori: ISTINA O "GONJENJIMA" ZILOTA

autor: Sveti Kinot Svete Atonske Gore
Izdavacka kuća “Sveta Gora”?, 2003., 48 s .

Od (ruskog) izdavaca: U poslednje vreme se u ruskoj stampi cesto razmatra tema zilota na Svetoj Atonskoj Gori.

DETALJNIJE...

Zamke zlih duhova

Autor: Jeromonah Pantelejmon (Ledin)
Izdavac: Pravoslavni fond “Blagovest�? , Moskva
Godina: 1997

Jeromonah Pantelejmon (Ledin)

ZAMKE ZLIH DUHOVA
© Jeromonah Pantelejmon (Ledin), tekst, 1997
Izd. Pravoslavni fond “Blagovest�?, 1997, Moskva

SADRŽAJ:

DETALJNIJE...

Propoved pre �?ina izgonjena zlih duhova iz �?oveka

Autor: Arhimandrit German (Česnokov)
Izdavac: g. Sergiev Posad
Izdanje hrama ap. Petra i Pavla

Godina: 2002

Po blagoslovu

Svjatjeseg Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja

Uvazeni citaoce!

DETALJNIJE...

Duhovne besede i pouke starca Antonija

Iz redakcije “Ukarajine Sengenske�?

Treba napomenuti da prva verzija date knjige u stampanoj formi nije dobila blagoslov za izdavanje, iako u nase vreme dobijeni blagoslov ne predstavlja garanciju za dusekorsni sadrzaj duhovne literature zbog velikog broja datih najuzvisenijih blagoslova i povrsnog odnosa prema blagoslovu kao takvom. Misljenja svestenstva o sadrzaju predlozene knjige su u datom momentu protivurecna.

DETALJNIJE...

Samoubistvo – posledica bolesti ili slobodan izbor?

Materijal televizijske emisije “Pravoslavna enciklopedija�? 12.02.05.

Voditelj – svestenik Aleksej Uminski:- Dobar dan, ova emisija “Pravoslavne enciklopedije�? ide direktno u etar i tema kojoj je danasnja emisija posvecena je teska: samoubistvo. Mislimo da nije u redu da se ona zaobidje bez obzira na to koliko teska ona bila. Previse nasih ljudi cine ovaj teski, smrtni greh. Da li je moguce sacuvati coveka od tog strasnog koraka? Kako i cime mu se moze pomoci? I ako je to moguce, ko to moze da uradi?

DETALJNIJE...

KAKO SE MOLITI ZA ONE KOJI SU UMRLI NEKRŠTENI

Naslov originala:
Kak molitísŢ za umersih nekreůennńmi. Kanon sv. muceniku Uaru.
Moskva, 2001.

Sa ruskog prevela:
Dr Ksenija Koncarevic

ŽITIJE SVETOG MUČENIKA UARA

DETALJNIJE...

SVETI JOVAN ZLATOUSTI

«Carica hoće da je budem kao mrtav; da ne vidim nepravde koje se �?ine; da ne �?ujem glasa tla�?enih, pla�?ećih i ojađenih; da ne izobli�?avam one koji greše. Ali pošto sam ja episkom i meni je povereno staranje o dušama, ja sam dužan nedremljivim okom motriti na sve, saslušavati molbe svih, pou�?avati i upućivati sve, i izobli�?avati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast: ne izobli�?avati bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene ne primene re�?i proroka Osije:

DETALJNIJE...

Nedelja sesta po Vaskrsu: Slepog

Bog svakodnevno cini razna cudesa i razliva milost Svoju po delima ruku Svojih, braco i sestre. Mi, na zalost, to ne vidimo i ne osecamo jer smo dobrovoljno ogradili svoja cula raznim ovozemaljskim obavezama i problemima. U neprekidnom trku od jedne do druge obaveze, postajemo sluge njihove. Boga ostavljamo po strani sve dotle dok nas nevolje ne prisile da se vratimo u Njegovo tiho i mirno pristaniste.

DETALJNIJE...

NEDELJA SAMARJANKE

Episkop Nikolaj Velimirovic, tumaceci danasnju jevandjelsku pricu, izrekao je sledece reci: “Covece, ako ikad pomislis da telesna hrana i telesno pice mogu nahraniti i napojiti dusu tvoju, onda se nalazis na stupnju na kome se nalaze zivotinje domace i zverovi gorski. Ako si presao taj stupanj, pa se nadas da dusu tvoju moze nahraniti i napojiti mudrost ljudska i krasota ovoga sveta, onda se nalazis na stupnju poluopitnih i poluzrelih.

DETALJNIJE...

Tražilica

Kategorije

• MANASTIRSKE NOVOSTI
• VESTI IZ HRIŠĆANSKOG SVETA
• MANASTIRSKA IZDANJA
• KNJIGA: ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• ARHIVA
• DUHOVNE POUKE I BESEDE
• SAVREMENI PODVIŽNICI
• KNJIGE
• INTERNET BIBLIOTEKA
• INTERVJUI
• PROPOVEDI O.VASILIJA
• ČUDA BOŽJA
• PISMA
• REPORTAŽE
• PITANJA I ODGOVORI

Mjesečna arhiva

• April 2009
• Mart 2009
• Februar 2009
• Januar 2009
• Decembar 2008
• Novembar 2008
• Oktobar 2008
• Septembar 2008
• Avgust 2008
• Juli 2008
• Jun 2008
• Maj 2008
• April 2008
• Mart 2008
• Februar 2008
• Januar 2008
• Decembar 2007
• Novembar 2007
• Oktobar 2007
• Septembar 2007
• Avgust 2007
• Juli 2007
• Jun 2007
• Maj 2007
• April 2007
• Mart 2007
• Februar 2007
• Januar 2007
• Decembar 2006
• Novembar 2006
• Oktobar 2006
• Septembar 2006
• Avgust 2006
• Juli 2006
• Jun 2006
• Maj 2006
• April 2006
• Mart 2006
• Februar 2006
• Januar 2006
• Decembar 2005
• Novembar 2005
• Oktobar 2005
• Septembar 2005
• Avgust 2005
• Juli 2005
• Jun 2005
• Maj 2005
• April 2005
• Mart 2005
• Februar 2005
• Januar 2005
• Decembar 2004
• Novembar 2004
• Septembar 2004
• Avgust 2004
• Juli 2004
• April 2003
• Kompletna arhiva

Zadnji postovi

• DUHOVNO POSLANJE OCA GAVRILA U VIRTUELNOM PROSTORU
• KRATKA INFORMACIJA O RADU I PROGRAMU: "RADIO MANASTIRA LEPAVINE"
• LIČNA SVEDOČANSTVA O ISCELJENJIMA OD ČUDOTVORNE IKONE PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• RADIO MANASTIRA LEPAVINA - SVJETIONIK JEVANĐEOSKE ISTINE
• KNJIGA UTISAKA U PRVIM DANIMA EMITOVANJA PROGRAMA RADIO BLAGOVESTI
• SAVETI DUHOVNIKA I ODGOVORI NA SVAKODNEVNE NEDOUMICE VERUJUĆIH LJUDI
• OSVRT POSETILACA SAJTA
• ODELJENJEM SPOLJNIH CRKVENIH VEZA MOSKOVSKE PATRIJASIJE RUKOVODI EPISKOP BECKI ILARION
• ČETIRI PRIČE O SRPSKOM PATRIJARHU PAVLU
• RAZBOJI I RUŽE
• KAKO SE LEČITI OD OSEĆANJA KRIVICE
• MITROPOLIT JOVAN SLUŽIO U MANASTIRU LEPAVINA
• LEPO NEDELJNO POPODNE SA MATI MIHAILOM
• NOVO IZDANJE MANASTIRA LEPAVINE
• NOVA KNJIGA U IZDANJU EPARHIJSKOG UPRAVNOG ODBORA