Arhimandrit Rafail (Karelin): Kazna nad nerođenim
(o strasnom grehu abortusa)
Svugde slusamo rec “mir”, ali je to laz. To je gnusno licemerje. To jedna od zverskih grimasa savremenog civilizovanog sveta. Oko nas se vodi rat, neprekidan i zestok, gde nema ni primirja ni svrsetka, gde nema pobednika i pobedjenih, vec samo dzelati i njihove zrtve. Taj je rat zahvatio ceo svet, a narocito one drzave koje se ponose svojom civilizacijom, kulturom i progresom. Taj rat je necovecna, metodicna borba, genocid, koji nema precedenta ili poredjenja u savremenoj istoriji covecanstva. To je rat roditelja protiv svoje dece. To je rat u kome se liju potoci krvi, u kome je ubistvo spregnuto sa mucenjem.
Nevidljivo ubistvo
Ala Lisec
Princip delovanja tzv. kontraceptivne spirale je abortivan. Stvar je u tome sto se pri koristenju spirale zacece ipak desava, u proseku cak nekoliko puta na godinu, kao sto pokazuju raniji testovi na trudnocu (beta HCG). Takodje, spirala ne dozvoljava detetu da se implantuje u maternicu, tako da ono najcesce umire u roku od devet dana. Ako se zacece dogodi dve sedmice pre pretpostavljenog dana pocetka menstruacije - a spirala detetu oduzima zivot najcesce u ovom periodu - zena ipak dobiva krvarenje te misli da nije bila trudna, mada je upravo obrnuto. No oduzeti detetu zivot nekoliko sedmica ranije ili kasnije je u stvari svejedno. Ponekad, u toku borbe za zivot, dete ipak uspeva da se unedri u maternicu i kod majke se prekida menstruacija. Spirala nastoji da izbaci dete iz maternice i nakon njegovog ulaska. Treba naglasiti da se ni u ovom slucaju ne sme raditi abortus! Treba znati da spirala ne izaziva rodjenje defektnog deteta.
OVČAR BANJA
Uz reč o manastiru Blagoveštenju potrebno je nešto kazati i o Ovčar Banji, koja mu jepripadala i koja je u neposrednoj blizini toga manastira.
Ovčar Banja nalazi se u najživopisnijoj klisuri Zapadne Srbije između planina Ovčara i Kablara, čije su strane okomite prema Zapadnoj Moravi, koja između njih protiče. Klisurom prolazi železnička pruga Čačak-Ovčar Banja-Požega, i autoput drugog reda Čačak-Ovčar Banja-Požega.
Pasivni Ateizam
Jerej Boban Milenkovic
- opasnost za Crkvu -
Pojam pasivni ateizam u sebi skriva paradoks svakodnevnog zivljenja vecine, formalno, vernog naroda. Ma koliko bio na prvi pogled nelogican i neprimetan, nepostojeci, pasivni ateizam ustvari predstavlja pojavu toliko primetnu da je mi svestenici kao problem u svom apostolskom radu i ne primecujemo, jer nas ona sa svih strana okruzuje bas kao i vazduh.
Obi?no razmišljenje na neobi?nom mestu..
GROBLJE - mesto gde covek grli nebo nosen vetrovima rasutog vina i jeleja. Strmo je i visoko gore iznad kuca scucureno na ledini iz koje izviru kosti. Da, kod drugih ljudi i naroda na takvim mestima izvire voda i poji zivot u ljudima, a samo kod nas izviru kosti ljudske. Gde god da zagrebes naidjes na njih, i one su zaista pravo pice kojim je opijen ovaj narod. Raspeti vetar na tom mestu kao da sapuce i navodi oca na sina u cudnoj igri gde potomci postaju ocevi svojih predaka; a njih je sve manje, bas kao i potomaka. Nema ko da ih prepozna i zapeva vjecnaja pamjat. Strse u nebo svojom bespomocnoscu pokazujuci da narod potomaka bez predaka nema sta da trazi na svetskoj pozornici spasenja.
POROK PUŠENJA - GREHOVNA NAVIKA
Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi;
sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da ista ovlada mnome (1. Kor. 6, 12)
Velika je tiranija navike, i to toliko da se ona uvrstava u prirodnu potrebu, kaze sveti Jovan Zlatoust. U sadasnje vreme se zloupotreba duvana krajnje rasirila u nasoj pravoslavnoj otadzbini. Puse svi stalezi; puse i po kucama i na ulicama; vise se ne ustrucavaju da puse ni zene, pa cak ni mala deca. To se danas smatra nevinim zadovoljstvom. Ali, da li je to tacno?
IZ ŽITIJA SVETIH: Sv. JOVAN ZLATOUSTI
«Carica hoće da je budem kao mrtav; da ne vidim nepravde koje se ?ine; da ne ?ujem glasa tla?enih, pla?ećih i ojađenih; da ne izobli?avam one koji greše. Ali pošto sam ja episkom i meni je povereno staranje o dušama, ja sam dužan nedremljivim okom motriti na sve, saslušavati molbe svih, pou?avati i upućivati sve, i izobli?avati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast: ne izobli?avati bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene ne primene re?i proroka Osije: Sakriše sveštenici put Gospodnji (Os. 6,9) . Jer božanbstveni apostol naređuje karati pred svima onoga koji greši, da i drugi imaju strah (1 Tm.5,20). I on isti u?i, govoreći: «Propovedaj re?, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokraj, zapreti, umoli» (2 Tm.4,2).
MOJ PUT K BOGU I U CRKVU
Rodjen sam u verujucoj porodici – majka i baka su verovale u Boga. Rastao sam bez oca. Od skolskih dana me je interesovala filozofija i matematika. Vec u starijim razredima sam prestao da budem ateista. Citanje knjiga i razgovori sa prijateljima su neprekidno “podgrevali? u meni zelju da shvatim u sta verujem. Posle citanja knjiga indijske filozofije i joge pozeleo sam da dozivim snazno duhovno iskustvo. Neko vreme sam se, odista neregularno, bavio jogom. Medjutim, moje unutrasnje stanje me nije zadovoljavalo. Osecao sam izolovanost od okoline i bolesnu zatvorenost u sebe. Sve je to, sada znam, bilo bez Blagodati, a moze se reci i gore od toga.
Pogovor
Sve što je napisano u ovoj knjizi imalo je za cilj, da posetiocima Ov?arsko-kablarskih manastira kao i ?itaocu pruži jasnije i iscrpnije obaveštenje o tim divnim našim svetinjama; o njihovim žiteljima kao i o tamošnjim događajima, koji su se kroz istoriju odvijali. Njihova stradanja u periodu turskog ropstva, kao i za vreme raznih ratova, zbog duhovne i nacionalne uloge u našem narodu koji su imali, potrebno je da se danas što više iznesu na svetlost dana današnjim generacijama. Otuda je dobro da ponovimo istorijsko geslo: “Manastiri i krivo gudalo, to je srpski narod o?uvalo”. Zato je naš narod kroz svoju istoriju stalno obnavljao svoje porušene manastire i ljubomorno ih ?uvao i izvla?io iz zaborava. Jer, ukoliko smo kadri da svoje svetinje sa?uvamo, ne samo u svom pamćenju - to je malo - već i u svom postojanju, utoliko ćemo više biti kadri da sa?uvamo svoju veru, svoju nacionalnost i svoj identitet.
Između Prvog i Drugog svetskog rata Ov?arsko-kablarski manastiri bili su u vrlo teškom stanju. Neke je, da ne propadnu, valjalo obnavljati. Druge je zapustele, kao Vaznesenje, Jovanje, Svetu Trojicu trebalo oživeti, a neke opet vaskrsavati iz mrtvih, to jest zidati ih na novom mestu, kao Preobraženje, ili na razvalinama starih temelja kao Uspenije, Ilinje, Voda Svetog Save (Savinje).
Vladika Nikolaj se, kao ži?ki arhijerej svesrdno i požrtvovano prihvatio tog posla i u?inio što je znao i koliko je mogao. A u?inio je za kratko vreme, od 1936. do 1951., veoma mnogo, i to kako u Ov?aru tako i u Ži?i i drugim manastirima. Njegova obnova Ov?arsko-kablarskih manastira nije bila samo u obnavljanju i podizanju manastirskih zidova i građevina, već u isto vreme naseljavanje u njih monaha i monahinja, koje je On harizmati?kim svojim darom regrutovao uglavnom iz Bogomolja?kog pokreta. Tako je ova Ov?arsko-kablarska pustinja procvetala, ponovo oživila i progovorila jezikom jevanđelja i monaškog podvižništva na spasenje svojih žitelja i celog srpskog naroda.
Radi svega toga trudili smo se, koliko smo bili u mogućnosti, da opišemo ne samo te manastire kao građevine, već i njihove poznatije žitelje i podvižnike, koji su, kao srpski monasi i monahinje, duhovni oci i matere prosijali svojim duhovnim životom u ovoj Srpskoj Svetoj Gori, ne samo u prošlosti nego i u današnje vreme, i postaju nam primeri i putokazi u ?uvanju svoje vere i hrišćanskog življenja. Koliko smo u tome uspeli, to ostaje da ?itaoci i mlađe generacije ocene, imajući pred sobom to vreme obnove i duhovne delatnosti od vladike Nikolaja do danas.
A u t o r
Arhimandtir Jovan Radosavljević
OVČARSKO-KABLARSKI MANASTIRI
Monaški život i stradanja u XIX i XX veku
Recezenti
Protojerej Trajan Kojić
dr Slobodan Kostić
Lektura i korektura
Ljubiša Rajković
Izdava?i
Društvo za obnovu srbistike - Centar Priština
Narodna i univerzitetska bilioteka u Prištini
Za izdava?e
dr Slobodan Kostić
mr Jovan Ristić
Tiraž: 1000 primeraka
Štampa
DD “Grafika”, Prizren
ISBN 66-7935-053-2
SIR - Katalogizacija u publikaciji
Narodna i univerzitetska bilioteka, Priština
726.7(497.11)(091)
RADOSAVLJEVIĆ, Jovan
Ov?arsko - kablarski manastiri: monaški život i stradanja u XIX i XX veku/ arhimandrit Jovan Radosavljević. - Priština: Društvo za obnovu srbistike: Narodna i univerzitetska biblioteka - Priština, 1998 (Prizren: DD “Grafika"). - 492 str.: ilustr.; 20 cm.
Tiraž 1000
ISBN 66-7935-253-2
0013848093
BIBLIOGRAFIJA
BIBLIOGRAFIJA
Dimitrije Bogdanovic, Istorija stare srpske književnosti , Beograd
Vlada V. Petkovic, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda , Beograd, 1950.
Amfilohije Radovic, Sinaiti i njihov znacaj .
Vuk Karadžic , Danica , 1826.
V. Mošin, Rukopisi narodne biblioteke u Dablinu , Zagreb.
Rajko Veselinovic, Arsenije III Crnojevic u istoriji i književnosti , Beograd, 1949.
Svetozar Dušanic i Radomir Nikolic , Ovcarsko -kablarski manastiri , Ovcar Banja , 1978.
Panta Sreckovic , Srpska Sveta Gora, Pastir, Beograd, 1968.
Dr Gojko Subotic, Istorija umetnosti .
Joakim Vujic, Putešestvije po Srbiji II , Srpska književna zadruga, Beograd, 1902.
Jovan Gavrilovic , Recnik geografsko-statisticki Srbije , Beograd , 1846.
Prota Radomi Kreckovic, Manastir Nikolje pod Kablarom i njegovi znacatniji duhovnici , Sremski Karlovci, 1930.
Jovan Cvijic, Naselje i poreklo stanovništva , knj. 19.
S. Milutinovic, Istorija Srbije .
S iniša Paunovic, Duga , od 8. II 1975.
Milan ?. Milicevic, Kneževina Srbija , Beograd, 1876.
Vasilije Markovic, Pravoslavno monaštvo i manastiri u Srednjovekovnoj Srbiji.
Glasnik srpskog ucenog društva, knj XVIII
Arhimandrit Serafim, Jovanjski letopis od 1938. do 1942 .
Episkop Nikolaj Velimirovic , Pisma iz Amerike .
dr Nikolaj Velimirovic, Žicki spomenik , ŽED, br. 1, Kragojevac, 1937.
Vuk Stefanovic Karadžic, Pocetak opisanija srpski namastira , Gradac, Cacak , 1991.
?urde Boškovic, Ivan Zdravkovic, Milutin Garašanin, Jovan Kovacevic, Spomenica kulture u Ovcarsko-kablarskoj klisuri i njenoj bližoj okolini , Gradac, Cacak, 1991.
Prof. Stanoje Stanojevic , Narodna enciklopedija , Zagreb, knj. I
Feliks Kanic, O Ovcarsko-kablarskim manastirima , Bec, 1860.
Dušanka Rankov ic, Ovcarsko-kablarsko cetverojevandelje iz zbirke prof. Alekse Ivica, (Zbornik za likovne umetnosti), Novi Sad, 1976.
Dušan Mitoševic, protojerej , Manastir Koporin, Zadužbina Despota Stevana Visokog iz 15. veka , Smederevo, 1972.
Iguman Rafailo Topalovic, Beleške u rukopisu .
Kazivanje ovcarskih i ljubostinjskih sestara, kao i sestara drugih manastira , posle rata.
Kazivanje g. Milete Trnavca, bivšeg šefa železnicke stanice u Kruševcu.
Mihailo Filipovic (Apolonije), Beleške i kazivanje .
Mihailo Valtrovic, Glasnik Srpskog ucenog društva , knj., XLVI, Beograd, 1878.
Milka Canak Medic , Blagoveštenje pod Kablarom, Ovcarski manastiri , Gradac, Cacak, 1991.
Radomir Stanic, Dva podviga u “vremena trudna i nužna”, Beograd, 1994.
Svetlana Pejic i Blagota Pešic, Blagoveštenjski ikonostasi , Beograd, 1994.
Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja , Milorad Medic, Rekonstrukcije ikonostasa, Beograd, 1994.
Republicki zavod za zaštitu spomenika kulture, Narodni muzej, Beograd, Jevta Jevtovic, Ikonostas crkve manastira Blagoveštenje pod Kablarom , Beograd, 1994.
Dragomir Popovic, Prepisivacka delatnost Ovcarsko-kablarskih manastira , Gradac, Cacak, 1991.
Lj. Stojanovic, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd, 1902, knj. I
Protojerej Milivoje Maricic, Crkva Stracimira, brata Nemanj ina, u Cacku, Manastiri Srpske Svete Gore, i ostali manastiri žicke eparhije, manastir Blagoveštenje , Cacak , 1973.
Rukopisna knjiga Svetog Jefrema Sirina, zapis 752.
Iguman Georgije Trepcanac , Letopis manastira Blagoveštenja .
I. Dželebdžic , Arhivska grada za istoriju Narodnog muzeja , I, Narodni muzej, Beograd, 5a, 337.
Dr Milomir Glišic, Manastir Vujan , 1994.
Dr Ljubomir Durkovic Jakšic , Episkop Žicki Sava Decanac i njegov pregled žicke eparhije (1892-1896), Kraljevo, 1989.
Evlija Celebi , Putopis , Sarajevo, 1973
Letopis manastira Vujna.
Milan ?. Milicevic, Pomenik znamenitih ljudi , Beograd, 1888.
Vuk Karadžic , Žizan i podvigi M. Obrenovica , SPBRG, 1825.
Milisav Protic, Lavra Jovanje u Ovcarsko-kablarskoj klisuri , “Pravoslavlje”, br. 241, od 1. aprila 1976.
Jovan Cvijic, Naselje i poreklo stanovništva , Beograd ,1925.
Milisav Protic, Sretenje i Trojica , Gradac, Cacak, 1991.
Jovan Veselic , Opis manastira u Srbiji , I , Beograd, 1867.
Mirjana Šakota, Riznice manastira u Srbiji , Turisticka štampa, Beograd, 1996.
Arhiva manastira Trojice
Radosav (Braca) Pavlovic, Monah mucenik otac Jovan Rapajic , Beograd, 1994.
Nenad Stefanovic, “Duga “, br. 1636, od 2. do 15. marta 1996.
Dr ?oko Slijepcevic, Jugoslavija uoci i za vreme Drugog svetskog rata , 1978.
Radovan M. Martino vic i Radoš Ž. Madžarevic, Podaci o manastirima (u okolini Ovcara i Cacka) iz turskih deftera, Turski katastarski popisi nekih podrucja Zapadne Srbije u 15. i 16. veku.
Manastir Trojica
Manastir Sveta Trojica nalazi se u Ov?arsko-kablarskoj klisuri u zaravni jedne udoline, visoko pod zapadnim vrhom Ov?ara, koji se stenovito i grebenasto spušta u Moravu između Koronjskog potoka, što vodi prema Sretenju, i Banji?kog potoka koji se od Ov?ar Banje penje pored nekadašnjeg bani?kog zbega ka Svetoj Trojici. Tu se razvila u pitomo obraslu vegetacijom udolinu. Tuda pored manastira prolazi put, odozdo iz Banje, i prelazi preko celog prevoja iznad manastira desno u Du?aloviće. Iz Sretenja ima drugi, peša?ki put do Svete Trojice, kojim se penje preko nižeg ov?arskog vrha i spušta se za nepunih pola sata do Svete Trojice. Ima i novi zaobilazni put za kola, sada asfaltiran.
Oko manastira je lepa planinska okolina sa voćnjacima i pašnjacima. Manastir je bio ograđen kamenim zidom, koji je šezdesetih godina devetnaestog veka zbog poplave nestao, što mu je mnogo nedostajalo. Pored samog manastira kraj puta izvire lepa planinska voda. No, danas manastir ima i vodovod.
Što se ti?e postanka ovog manastira, kao i za ostale ov?arske manastire, tako i za Svetu Trojicu niko ne zna ta?no kad je manastir podignut. Crkva ima jedno, lepo osmougaono kube i lepo je zidana u srpsko-vizantijskom stilu raške škole sa upisanim krstom u osnovi. Vuku Karadžiću se toliko dopala pa je zapisao da je “od sige srezata vrlo lijepo kao od sira”. Primetio je i to, kako mu se ?inilo, da “nije molovana”. Smatra se da je bolje i tvrđe zidana od ostalih ov?arskih manastira, da su je zidali sretenjski kaluđeri i da im je to bilo metoh ili ?itluk. Po arhitekturi i stilu, crkva bi mogla biti iz XIII veka. ?urđe Bošković je mišljenja da je iz XVII veka. (1) Najraniji pomen i zapis o Svetoj Trojici imamo iz 1594. i 1595. godine, kada mu je neka Vidosava Radulova iz okoline sela Lisica priložila jednu knjigu, Prolog. Iznad ulaznih vrata posetioci su tvrdim predmetom parajući zapisali svoje ime i posetu u XVII veku (1616,1616,1646,1647). Ima još i drugih zapisa iz XVIII i XIX veka. Godine 1723. mitropolit ariljski Isaija predao je rukopisane knjige iz zapustelog Sretenja u manastir Trojicu. U vreme Milana Obrenovića neke troji?ke njive prenesene su u obližnji manastir Blagoveštenje (1814-1819). Pre 1728. godine, kod troji?kog kaluđera Nikona 7 godina u?io se knjizi sveštenik Simeon. U vreme Vukove posete, i posete J. Vujića (1820-182), Trojica je bila gotovo zapustela. “Kaluđera u ovom manastiru - veli Vuk - sad nema ni jednoga, nego u njemu žive dva popa (otac i sin) sa ženama i đecom”. Stanoje Stanojević i Vlada Petković ovaj podatak potvrđuju, jer vele da je u njihovo vreme “crkva zapustela a njeno imanje pripalo je obližnjem manastiru Sretenju”. (2) U vezi s postankom Svete Trojice vredno je pomenuti i podatak da je 4. septembra 1836. godine knez Miloš naredio da se izvrši popis svih manastira u Srbiji. Tom prilikom obrazovane su za to komisije, koje će prou?iti postanak svakog manastira. Komisija koja je prou?avala manastir Trojicu utvrdila je da je ovaj manastir zidan u isto vreme kada i manatir Blagoveštenje kod Ov?ar Banje. Za Blagoveštenje se govorilo da je zidano u vreme cara Uroša Nemanjića, kao i to da je posle 1459. godine porušen i zapaljen , pa se pretpostavlja da je sli?na sudbina u postanku i obnovi pratila i ostale ov?arske manastire, pa i Svetu Trojicu. Ipak postoji mišljenje da je ona nešto mlađa, kao što rekosmo, od Sretenja i da su je zidali sretenjski monasi. (3)
Mnogi naši nau?ni radnici i istraživa?i iz Muzeja i Zavoda za prou?avanje i obnavljanje naših manastira stavljaju postanak ov?arsko-kablarskih manastira pa i Sretenja, u XVII vek. Iako je u XVI i XVII veku veći broj tih manastira iz osnova obnavljan, moramo znati da su to uslovile velike migracije i u narodu i u monaštvu. Tako je svako zlo toga vremena donosilo i po neko dobro, te je došlo do obnvljanja ov?arsko-kablarskih manastira i do njihovog uspona u duhovnom životu i radu, kao što su rukopisne knjige, ikone, živopis, ikonostasi i drugo. Zato, mislimo da, ipak, ne treba tako brzo žuriti sa utvrđivanjem vremena nastanka tih manastira. Dobro je da se žurno radi na prou?avanju, obnavljanju i zaštiti tih naših duhovnih svetinja da se duže održe, jer će one još kako biti korisne za mlađe generacije. Oduvek je kod nas važilo pravilo: ukoliko je jedan narod duhovno jak, što se posebno ogleda preko njegovog monaštva i manastira, utoliko je i sam taj narod jak i sposoban za velika dela i pregnuća. O tome nam svedo?i i veliki broj ov?arsko-kablarskih manastira. Jer sada ih ima deset, a po temeljima i ostacima preostalim od porušenih manastira moglo bi se tvrditi da ih je bilo i preko 25 većih i manjih.
Crkva troji?ka bila je do pre nekoliko godina i spolja kao i iznutra omalterisana i belo okre?ena. Njeni polukružni svodovi i lukovi podsećaju na svedoke i lukove nekih naših srednjovekovnih manastira, kao što je crkva u Arilju, Ži?a, Crkva svetih Apostola u Peći i još neki drugi, iz ?ega se vidi srpskovizantijski stil raške škole. Svi su krovovi troji?ke crkve ćeramidom bili pokriveni 1856-1875, osim kubeta, koje je bilo klisom pokriveno nešto docnije, svakako za vreme putopisa Josifa Veselića, jer u vreme M. Valtrovića i Milutinovića 1875. nije bilo klisa ni na kubetu ni na drugim crkvenim krovovima. (4)
ZVONIK. Manastir Trojica imao je veće popravke i obnavljanja u prošlom veku, 1850. godine. Sve je to izvedeno troškom “Srbskog praviteljstva”. Tada je pred ulazom uz crkvu dozidana velika zvonara, na koju su postavljena dva zvona. Iznad ulaznih, zapadnih vrata nalazio se sledeći zapis: “Siju zvonaru isplati Srbsko Praviteljstvo pri gospodaru i knjazu Aleksandru Karađorđe(viću), pri uži?kom episkopu Nikiforu Maks.(imoviću), i pri nastojatelju troji?kom jeromonahu Nikodimu Pavloviću 1850. godine”. Josif Veselić, kao putopisac, u svojim zapisima govori o doziđivanju zvonare i o zapisu na njoj, kao i o pokrivanju crkve ćeramidom i kamenom. Takođe pominje “da oko crkve ima tvrdo ozidan grad” od kamena. (5) U tako osiguranoj manastirskoj porti nalazio se i konak sa deset soba, koje i Vuk pominje.
Prema opisu J. Veselinovića, manastir Trojica nije mogao ostati dugo u tako obnovljenom stanju. Zbog nestabilnog tla, a i same težine zvonika, došlo je do pucanja crkve, zbog ?ega je zvonik morao biti porušen 1870. godine. M. Valtrović ga nije našao ni spomenuo 1875. godine, kada je posetio manastir. (6) Međutim, Milisav Protić kazuje da je 1896. godine od velike kiše, poplave i silne vode i odronjavanja zemlje pao zid oko manastira, zvonara se nakrivila, crkva prepukla, a ostale zgrade postale su neupotrebljive. Manastir se našao u teškoj situaciji. U to vreme ima jedan zapis iz crkvenog prologa za mesec jun-avgust, koji glasi: “Manastir Sveta Trojica bio je probrađen u mirsku crkvu rešenjem arhijerejske vlasti 1886. godine, i prvi joj je sveštenik mirski bio Ljubomir Ivković, Uži?anin. Posle njega došao je sveštenik Dragutin Adžemović iz Zablaća, i 1887. godine troji?ka crkva se zatvara zbog svoje trošnosti i nije služila do 1894. godine. Tad je opravljena, ali zvonara joj je srušena i služila je do 20.maja 1897. godine. No, uo?i Troji?ina dana zemlja se pod crkvom potisnula i sva je (crkva) isprepucala i opet zatvorena, a 29. juna iste godine oglašena je za metoh manastiru Sretenju”. Tako je crkva ostala punih 40 godina zatvorena, sve do obnove 1937. godine. (7)
TREM. Ruski nau?nik Petar Pokriškin, kada je po?etkom XX veka došao u Svetu Trojicu, zatekao je pred ulazom uz samu crkvu, sa zapadne strane, umesto zvonika nov, drveni trem, kojeg danas nema. Nekoliko godina posle njegove posete manastir Trojica je, kao i Blagoveštenje, zapusteo, pa je zajedno sa svojim imanjem postao metoh manastira Sretenja. (8) Obnovljen je nekoliko puta, ali ne zna se da je Crkva ikada bila rušena ili preziđivana. (9)
Portali crkve u manastiru Svetoj Trojici bolje su napravljeni i o?uvani od ostalih portala ov?arsko-kablarskih manastira i, kao takvi, predmet su za prou?avanje portala iz tog vremena.
OD MERMERNIH PREDMETA u crkvi iz XVII veka koji su vredni pomena jeste rozeta u crkvi na mestu avmona. Ona je ukrašena motivima iz biljnog sveta. Zatim, plo?e na prozorima troji?kog kubeta. U crkvi se ?uva i dekorativan mermerni svećnjak sli?an onom u Blagoveštenju kablarskom.
ŽIVOPIS. Crkva troji?ka sad je malterisana iznutra. Vuk Karadžić kaže da “nije molovota”. (10) Iz zapisa o životu ov?arsko-kablarskih manastira vidimo da su živopisani manastiri Blagoveštenje, Nikolje, Sretenje i Trojica. Za druge nema podataka. Josif Veselić takođe veli da “crkva nije živopisana, ni okre?ena”. Tako se vidi da je stari živopis propao, pa je zbog toga docnije malterisana i okre?ena, zbog ?ega se mislilo da uopšte nije živopisana. Međutim, postoje od starog živopisa iz XVII veka još dve kompozicije na kojima je prikazana spolja, iznad ulaznih vrata, hramovna slava Sveta Trojica, a iznad unutrašnjih vrata pri ulazu u naos Presveta Bogorodica sa Hristom. (11)
IKONOSTAS. Kada su oštećeni glavni delovi blagoveštenjskog ikonostasa iz XVII veka, na predlog znamenitog ruskog mu?enika P. Pokriškina, preneseni u Beograd u Narodni muzej 1908. godine radi rekonstruisanja i konzervacije oštećenih delova, na njegovo mesto donesen je u Blagoveštenje 1900. godine ikonostas Svete Trojice u Ov?aru. Ovaj troji?ki ikonostas rad je Nikole Markovića iz 1868. godine. Tako su se neki delovi od tog blagoveštenjskog ikonostasa iz 1632. godine nalazili i u Narodnom muzeju i u Blagoveštenju, a neke ikone u Svetoj Trojici. To su poznate dve prestone ikone - Hristova iz 1634/5. u kompoziciji “deisis sa apostolima” i “Bogorodica odigitrija” iz 1602. godine, sa potpisom zografa Mitrofana i druga ikona Bogorodi?na “Širšaja nebes” sa Bogomladencem Hristom na grudima, sa anđelima i prorocima iz 1634/5. godine, koje su se nalazile na improviziranom ikonostasu u manastiru Svetoj Trojici ov?arskoj. Za ove ikone vladika Nikolaj Velimirović rekao je da “vrede više nego sve imanje ov?arskih manastira”.
Na ?este opomene i molbe sadašnjeg blagoveštenjskog igumana oca Georgija Dobrosavljevića, muzejski radnici i istraživa?i ubrzali su rad na rekonstrukciji, restauraciji i konzervaciji tog blagoveštenjskog ikonostasa. (12) Tako je kablarsko Blagoveštenje u doba poslednjeg obnavljanja manastira 1967. godine trebalo odmah da dobije svoj obnovljeni ikonostas iz 1632. godine, rad jeromonaha Mitrofana, jer je troji?ki ikonostas Nikole Markovića iz 1868. vraćen, restaurisan, iste 1967. godine na svoje mesto u manastir Svetu Trojicu u Ov?aru. (13) Međutim, blagoveštenjska crkva ostaje tada bez ikakvog ikonostasa više od 25 godina i tek negde u leto 1994. godine zavodski i muzejski stru?njaci donose blagoveštenjski ikonostas, raskošan i blistav od pozlate, koji je kopija originalnog ikonostasa iz 1632. godine i improvizovano postavljen u blagoveštenjsku crkvu. Preživeli delovi tog originalnog ikonostasa, koji su žižak i vreme pretvorili u brašno i trulinu, kao neupotrebljivi zadržani su u Beogradu. Sada ovom obnovljenom ikonostasu nedostaju neke ikone i južne dveri (vrata). Neki od umetnika misle da te dveri nisu ni bile, valjda, zbog ikone Presvete Bogorodice (Odigitrije) iz 1632. godine, koju su postavili na mesto tih dveri. Ali svakom verniku i posmatra?u koji vidi taj lepi ikonostas ne treba mnogo ni estetskog ni liturgijskog osećaja pa da zaklju?i da tu nedostaju južni dveri. Zato bi, verujemo, svaki posetilac i vernik a, ne samo monah, bili veoma zahvalni umetnicima, koji su uradili ikonostas ako bi uradili isto tako i južne dveri.
Ko dođe u Svetu Trojicu, videće da je i troji?ki ikonostas veoma lepo rekonstruisan i postavljen sa svojim odgovarajućim ikonama na svoje mesto. Tako su najzad, posle toliko godina, i Trojica i Blagoveštenje dobili svoje obnovljene ikonostase.
Što se ti?e ikona, i manastir Trojica, kao i drugi ov?arski manastiri, morao je imati svojih starih i vrednih ikona Hristovih, Bogorodi?inih, prazni?nih i svetiteljskih. Ali, kako je ovaj manastir ?esto padao u bedu i sirotinju i ostajao bez svog bogatstva, to su i njegove ikone i knjige, kao i drugi vredni predmeti i starine, prenošeni u obližnje manastire ili su ih posetioci i putopisci uzimali i raznosili.
STARINE. Od starina u manastiru Trojici danas se nalazi jedan putir iz XIX veka i jedan lep prestoni krst, uzrađen od filigrana, pozlaćen i bogato ukrašen dekorativnim kamenjem i merdžanima. Izrađen je 1846. godine, a 1847. preneo ga je jedan monah iz Hercegovine u Ov?ar, za koji mu je bratstvo manastira Svete Trojice dalo znatnu sumu novaca prikupljenog kao prilog od naroda. Vredno je ovde još spomenuti i pozlaćeni drveni polijelej s po?etka XIX veka. (14)
RUKOPISNE KNJIGE. Što se ti?e rukopisnih knjiga, nije poznato da su se tim radom bavili troji?ki monasi kao nikoljski, jovanjski, preobraženjski i blagoveštenjski, ali se zna da ih je bilo. Tako znamo da su donošene crkvene knjige 1723. godine iz poluzapustelih manastira Jovanja u Svetu Trojicu po blagoslovu ariljskog mitropolita Isaije; verovatno da se tu ?uvaju , a i da se njima služe. (15) A kad bi Trojica zapustela, onda su knjige prenošene iz Trojice u Sretenje ili u Blagoveštenje, kao i druge stvari, o ?emu smo već govorili. (16)
Joakim Vujić, kad je posetio manastir Trojicu, video je u crkvi za pevnicom razli?ite knjige, od kojih su jedne bile štampane a druge rukopisne. Od rukopisnih pominje dve: minej za mesec jun, na kraju kojeg stoji zapis: “Pisa se ova sveta i božanstvena knjiga zvana minej u potkrilju Fruške Gore u hramu Svetog Save, za vreme igumana, jeromonaha Stevana, godine 1579”., i “druga neka starodrevna, rukopisna debela knjiga, ime nema: Žitija svjatih otec”, na kojoj stoji ovakav zapis: “I ova knjiga manastira Trojice kod Ov?ara, blizu reke Morave i planine Kablara. Neka se zna kada se roblje porobi u Ov?aru: koliko se porobi, toliko se dvojinom natera u Moravu prema manastiru Preobraženju od nasilja turskoga Ćaja paše: I u šeru Ča?ku svojom glavom zaplati, i što se roblja nađe živo, sve se povrati od turskoga nasilja. Tu korist u?ini Miloš Obrenović sa sirotinjom. Meseca maja 4-ti dan 1815”. (17)
Rukopisne knjige koje je Vuk Karadžić video u Svetoj Trojici na šest godina ranije od Joakima Vujića i zapisao ih jesu:
1. Jedno veliko, na hartiji lepo i krupnim slovima napisano u Jovanju Jevanđelje 1571. godine. Pisano je trudom igumana Mateja i bratstva.
2. Minej za mesec jul, pisan takođe u Jovanju pri igumanu Mateju 1563. godine.
3. Minej za mesec mart, pisan takođe u Jovanju pri igumanu Mateju 1566. godine.
4. Minej za mesec jun, napisan u Fruškoj Gori u hramu Svetog Save, pri igumanu Stefanu 1569. (Ova godina izgleda ta?nija nego kod J. Vujića).
5. Dve velike knjige s besedama Sv. Jovana Zlatoustog i Sv. Vasilija Velikog, bez potpisa i godina pisanja, a na jednom otcepljenom listu stoji “1592” godina.
6. Još nekoliko poderanih mineja i jedan psaltir bez potpisa. (18)
Tako, dok Vuk Karadžić pominje nekoliko rukopisanih knjiga u Svetoj Trojici, Joakim Vujić pominje samo dve crkvene knjige, a S. Matić pominje dve rukopisne, koje su pripadale Narodnoj biblioteci u Beogradu i koje poti?u iz manastira Trojice u Ov?aru, to su :
1. “Slova Zlatoustog i drugih” iz XVI-XVII veka i
2. Minej za novembar iz XVI-XVII veka , ?iji je jedan deo pisao “okajani i grešni Jovan”. Sve ovo ne bi trebalo da zna?i da u drugim ov?arskim manastirima, koje nismo pomenuli, nije bilo prepisiva?a i prepisiva?ke delatnosti: jer je veliki broj knjiga u ov?arsko-kablarskim manastirima prepisan, ali je u nedostatku zapisa ostao anoniman. Tako je moguće da je i Svetoj Trojici i drugim nepomenutim ov?arskim manastirima bilo prepisiva?a, ali su te knjige sa vremenom ili upropašćene od Turaka i druge upotrebe ili su rasturene po stranim, državnim i privatnim bibliotekama. (19)
Nažalost, bilo je naših, a svakako i stranih, putopisaca koji su, posećujući naše manastire, po koju knjigu, gde se moglo, i sami sobom odnosili i prodavali ih u inostranstvu da bi mogli živeti i putovati.Tako je Vuk Karadžić, po re?ima Gerharda Birkfelnera, prodao Be?koj biblioteci, između 1856. i 1858. godine, oko 46 rukopisa , od kojih su 28 iz Srbije. Od Vukove ćerke Mine otkupljeno je 18 rukopisa, a od Vuka “verovatno” još 57 rukopisa. Ako se tome doda da je Vuk prodao rukopise i Berlinu i Drezdenu, a pogotovo Rusiji, onda neće biti pogrešno ako kažemo da je bar jedan deo od tih mnogih rukopisa pripadao ov?arsko-kablarskim manastirima sli?no “blagoveštenjskom jevanđelju”. To nam je, iako bleda slika, potrebno da znamo radi toga koliko je zna?ajan rad ov?arsko-kablarskih manastira i njihovih monaha na prepisivanju knjiga. (20)
______________________________________________________________________
1 - ?urđe Bošković, Srednjovekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji, Bg., 1948. str. 115
2 - Vuk Stefanović Karadžić, navedeno delo, Gradac, Ča?ak, 1991, str. 17; J. Vujić, navedeno delo, str. 26; V. Petković , Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda, Beograd, 1950, str. 330; prof. St. Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929, knj. IV, str 164
3 - Milisav Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, Ča?ak, 1991, str. 67
4 - Milka Čanak Medić, Manastir Trojica pod Ov?arom , Gradac, Ča?ak, 1991, str. 106
5 - Isto, str. 103.
6 - Isto, str. 105.
7 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 68
8 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105
9 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105
10 - Vuk Karadžić, pomenuto delo, str. 17
11 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 104
12 - Radomir Stanić, Dva podviga u vremena trudna i nužna, Ikonostas, crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Beograd, 1994, str. 11, 5, 9, 10.
13 - Svetlana Pejović i Blagota Pešić, Blagoveštenjski ikonostasi, navedeno delo str. 13; Milorad Medić, Rekonstrukcija ikonostasa, navedeno delo, str. 20-22; Milisav Protić , Sretenje i Trojica, Gradac, Ča?ak, 1911, str. 68
14 - Mirjana Šakota, Riznica manastira u Srbiji, Turisti?ka štampa, Beograd, 1966, str. 28-29; Hadži Milivoje Mari?ić, navedeno delo. str. 55
15 - M. Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, Ča?ak, 1911, str. 68
16 - V. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda, Beograd, 1950, str. 135
17 - J. Vujić, Ov?arsko-kablarski manastiri, Gradac, Ča?ak, 1991, str. 23
18 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 17-18
19 - Dragomir S. Popović, Prepisiva?ka delatnost ov?arsko-kablarskih manasitra, Gradac, Ča?ak , 1991. str. 121
20 - Dragomir S. Popović, navedeno delo, str. 121
ŽIVOT U MANASTIRU
Feliks Kanic, iako kao Nemac ponekad kad hladno opisuje život ov?arskih monaha, kao u starom Preobraženju igumana Isaije i drugih, on se, ipak, o njima u celini pohvalno izražava. Oslanjajući se na Vukovo opisivanje ov?arskih manastira, imamo utisak da i on ponekad stavlja prigovor tim duhovnim revniteljima u monaštvu, a ponekad ih, svakako, zbog njihovog podvižništva, ikonografije i rukopisne delatnosti sa divljenjem pohvaljuje. Opisujući loše stanje svetogorskih bilioteka i upoređujući ih sa ov?arskim, on veli: “Ja izjavljujem da između Ov?ara i Kablara, kao i u ostalim srpskim manastirima, stvari stoje sasvim druga?ije: tamo nema ni loših ni dobro uređenih biblioteka, ni u?enih bibliotekara. Kao svi stanovnici isto?nih manastira, i srpski kaluđeri pripadaju redu Svetog Vasilija…”, ti “isposnici su nas zadivili svojom jednostavnošću, kontemlativnošću i slobodoljubivošću. Ovi verni sledbenici velikog kapadokijskog u?itelja vizantijskog hrišćanstva verovatno će moći, neometani od svetovnih vlasti, da neguju svoje duhovne vrline, da se usavršavaju u asketskom samosavlađivanju i da se klone svetovnih stvari, sve dok se podno Ov?ara ne izgradi jedan dobar put, koji sam 1860. godine uzalud tražio na Kipertonovoj karti”. On i dalje prori?e da to nije daleko, kao što se uskoro i zbilo. Po njegovom viđenju iz druge polovine prošlog veka “klisuru Morave traže obi?no samo oni ljudi koji hoće da raskinu veze sa društvom, koji teže da pobegnu od njega. S jednim ili dvojicom istomišljenika, ili potpuno sami, žive oni u kućicama ukleštenim među stenama, s nešto malo zirantne površine pod kukuruzom, jabukom ili šljivom, vinovom lozom ili povrćem, usred šumskog zelenila i grmlja.
Osim udaraca klepala, radnim danom nikakav zvuk ne remeti sve?anu tišinu koja vlada svuda unaokolo; svetska buka ne dopire preko visokih planina Ov?ara i Kablara, niti remeti monašku tišinu pesma “?obanica” ni ?ekić i bradva “ba?vara”. (21)
Tako su se ov?arsko-kablarski monasi, u toj sve?anoj tišini ov?arsko-kablarske klisure, mogli stolećima lako odzemljivati od zemnih stvari i prinebesiti se nebeskim i anđeoskim. Predani radu i molitvi i pisanju rukopisnih knjiga i ikona, ovi ?udesni žitelji produhovljene Ov?arsko-kablarske klisure ponekad su u rukama držali ralo, a naj?ešće molitvenik, Sveto Pismo i pero, kojim su pisali i umetni?ki prepisivali knjige. Njihov pređašnji mir, monašku tišinu i duhovnost u mnogome je poremetio po?etak dvadesetog veka, kada je proveo kroz ovu divnu i njihovim molitvama produhovljenu klisuru železnicu i drum. Miris tamjana po?eo se tada mešati sa dimom iz zahuktalih i zagroktalih lokomotiva. Tada se postepeno po?ela menjati fizionomija ove klisure. Ali zahvaljujući tamošnjim manastirima i njohovim nebozemnim žiteljima u anđeoskom ?inu, ona još uvek miriše tamjanom i molitvom i opravdano je može srpski narod i dalje zvati: Srpska Sveta Gora. I sada svaki put kada prođete ovom klisurom i posetite njene manastire, uverićete se da su svi lepši i nekako mirisniji; mirišu nekim tajanstvenim , blagodatnim mirom i molitvama njenih prošlih i sadašnjih žitelja.
MANASTIRSKI KONACI. O starim konacima Svete Trojice izgleda da najpodobnije svedo?i Vuk Karadžić. Kanic samo spominje “jednospratni konak u manastiru sa deset ćelija”, a dalje govori o baštama, voćnjacima i ekonomijama. (22) J. Vujić, takođe, govori o manastirskom imanju, vinogradima, livadama i drugim “gruntovima”. A za konake kaže da su to manastirska zdanja, koja nisu mnogo važna. (23) Međutim, Vuk Karadžić, pošto za crkvu troji?ku sa divljenjem veli da je “od sige kao od sira srezata”, za konake dodaje: “Ćelija ima s donju stranu (ispred crkve) dosta, oko deset soba, i osim podruma imaju dva kata” (sprata). Sem toga konaka, bila su još dva za koje on veli: “Imaju još dvije velike kuće, ali su obataljene, i gotove pasti”, što zna?i da su to još tada bile stare zgrade i da se broj ?lanova manastirskog bratstva toliko smanjio, svakako od turskog zuluma, da su se u manastiru nalazili samo “dva popa (otac i sin) sa ženama i đecom”. Čak i njih nije zatekao u manastiru, jer su, veli, “otišli u nuriju da obijaju nekake kukuruze”. (24) Verovatno da su na manastirskom ?itluku, koji nije daleko prema selu, brali kukuruz i da je i tada Sveta Trojica bila parohijska crkva, ?im nije bilo monaha u manastiru.
O stanju ovog manastira i njegovih starih konaka imamo i druge sigurne podatke. Naime, uži?ki episkop Nikifor Maksimović je 1838. godine javio knezu Milošu Obrenoviću da monasi odlaze iz manastira Trojice, jer su im konaci i ćelije sasvim propali, tako da su im ostala još samo dva jeromonaha. (25) Knez Miloš je odmah izdao naredbu Sovjetu da je prenesu moravsko-podrinjskom komandantu da se preko sreskih starešina obezbede u narodu materijal i sredstva za popravku ovog manastira. Ali, kako to nije odmah u?injeno, a u međuvremenu Miloš bude smenjen sa vlasti, to konak ovog manastira, sa severne strane crkve, bude obnovljen tek posle šest godina, za vreme Aleksandra Karađorđevića 1844. godine. Pokriven je ćeramidom i ima umesto hodnika na spratu po dužini otvorenu terasu. Ima i podrum. (26) Taj konak i danas, obnovljen, postoji. Do skora je bio ruiniran i sklon padu, u njemu niko nije stanovao, pa je obnovljen kad i crkva, 1967. godine.
O ovom troji?kom konaku i Josif Veselinović kaže da je podignut 1844. godine. Osim konaka, on pominje i ogradni zid tvrdo ozidan oko crkve i konaka. Ispred toga zida je kraj puta ?esma, a malo dalje je ambar, koš za kukuruz i konjušnica. Danas je to sve druga?ije.
BANJA. Manastir Trojica imao je sa Sretenjem i svoju banju. Ona se nalazila dole u Ov?ar Banji, odmah ispod velikog gvozdenog mosta s desne strane Morave. Zbog toga je i došao naziv “Ov?ar Banja”, je se nalazila na ataru Ov?ara. Sa leve strane Morave, na kablarskoj strani, gde je sada Banja, do svršetka Drugog svetskog rata manastir Blagoveštenje imao je svoju banju. Tada je nova komunisti?ka vlast oduzela Blagoveštenju i banju i banjski plac, izuzev jedne ili dve trošne zgrade. Međutim, tok Morave je pokvario banjske izvore manastira Trojice i Sretenja još krajem XIX veka, pa je ta banja prestala redovno da radi, a onda je i ta strana prešla u državnu svojinu.
Zbog poplave i stradanja Ov?ar Banje i imovine pomenutih manastira, na slovenskoj Bibliji zapisao je Dragutin Adžemović , paroh troji?ki, sledeće: 1826, 27. i 28 . oktobra, izli se reka Morava i potopi okolna sela i baš?ine, odnese hranu, narod, storku i građevine. Odnese na Banji ćupriju od 120 dukata, i vodenicu s valjaricom od 100 dukata, i sve kvartire iz Banje. Ovim povodnjem propali su Sretenje i Blagoveštenje”. (27) Tada je i Sveta Trojica mnogo oštećena.
MANASTIRSKO IMANJE. Vuk Karadžić ne govori mnogo o troji?kom imanju, ali spominje da su sveštenici troji?ke parohije, prilikom njegove posete, bili u “nuriji” na branju kukuruza, jer je u manastirskoj parohiji Čitluk, gde su pomoćne zgrade za manastirsku ekonomiju i stoku. (28) J. Vujić nije zatekao konake da su u dobrom stanju, ali je, veli, zatekao “prekrasne baš?e oko manastira”, to jest voćnjake s jabukama i drugim dobrim voćem, a takođe i vinograde, livade i druga dobra za koje godišnje plaća spahiji tur?inu kao glavnicu po 22 groša, a od svakog roda daje desetak. (29)
Nema?kog putopisca F. Kanica takođe oduševljavaju troji?ke “lepe voćke, naro?ito jabuke, koje se nalaze oko manastira, koji je tad u svojoj parohiji imao tri sela. “Iguman i još jedan duhovnik upravljaju manastirskim posedom do 29 hektara oranice i livada, 88 hektara šume i podosta stoke. Upravljali su imovinom tako dobro da ne samo što pokrivaju godišnje izdatke od 1700 dinara, nego su 1883. godine imali 9000 dinara ušteđene imovine. Danas to nije više manastir, veli Kanic, već samo mirska crkva. (30)
I u vreme Josifa Veselića manastir Trojica imao je dosta imanja, kao i zgrade na ekonomiji. (31)
Iz izveštaja episkopa ži?kog Save De?anca na Arhijerejskom Saboru 1892. godine vidimo da su granice imanja manastira Trojice bile sledeće: “Iz u vir Prla, odavde obalom do putića, i ovim ispod vodenice aksentijeve u reku; i rekom pdo pod Pećurinu, i uz reku na Vojkovac, pa potokom uz Ive, i pored Voznika s umke na umku do druma sretenjskog, i ovim do Krsta, pa onda vencem do Morave, i od ove (Morave) opet u vir Prla”. (32)
Sva imanja ov?arsko-kablarskih manastira posle II svetskog rata svedena su agrarnom reformom na minimum od deset hektara ukupne površine svakom manastiru. Nemajući mogućnosti da se iz svojih sredstava i prihoda sami obnavljaju, manastiri su po?eli naglo da prokišnjavaju i propadaju. Da nisu formirani negde 1950. godine Zavodi za obnovu manastira kao “kulturno-istorijskih spomenika”, kako su ih najradije u tim Zavodima nazivali, mnogi bi zapusteli.
_______________________________________________________________________
21 - Feliks Kanic, O ov?arsko-kablarskim manastirima, Gradac, Ča?ak, 1991, str, 32,33
22 - Feliks Kanic, navedeno delo, str. 32
23 - J. Vujić, navedeno delo, str. 23
24 - V. Karadžić, navedeno delo, Gradac, Ča?ak, 1991. str. 17
25 - I. Dželebdžić, Arhivska građa za istoriju Narodnog muzeja, I, Narodni muzej, Beograd, 5a, 337
26 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 112
27 - Milisav Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, Ča?ak, 1991, str. 66-67.
28 - V. Karadžić, navedeno delo, str. 17
29 - J. Vujić, navedeno delo, str. 23
30 - F. Kanic, navedeno delo, str. 32
31 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 104
32 - Ljubomir Durković-Jakšić, Episkop ži?ki Sava De?anac, njegov pregled ži?ke eparhije 1892-1896, Kraljevo, str. 37, 53-54.
OBNOVA. Nova obnova manastira Trojice i ostalih ov?arskih manastira po?ela je 1936. godine dolaskom vladike Nikolaja Velimirovića iz Ohrida u Ži?ku eparhiju. Tako je troji?ka crkva, koja je ispucala stajala zatvorena 40 godina, po?ela da se obnavlja. Otac Atanasije ?okić, koji je iz manasstira Klisure došao u Sretenje za starešinu manastira, brinući o Sretenju brinuo je i o Svetoj Trojici, koja se tretirala kao metoh sretenjski. Zato vladika Nikolaj, zajedno sa ocem Atanasijem ?okićem, pokreće 1936. godine obnovu Trojice. Tako, uz pomoć starešine oca Atanasija, njegovog bratstva i dr Radoja (kasnije, od 1939. monaha Jakova) Arsovića, crkva i konak južno od crkve, što je do sadašnje velike, ulazne kapije u manastirsku portu, obnovljeni su već 1937. godine. Tada je vladika Nikolaj na Duhove, dan hramovne slave, osvetio manastir, a oca Atanasija proizveo u ?in igumana. 33 Za ove radove na crkvi izvršen je “predra?un po skici za popravku građevinskog inženjera Sergija Popova iz Ča?ka”. Tada su na dubini od 60 sm temelji oja?ani betonskim prstenom, a oslabljeni i ispucali zidovi crkve na priprati i naosu utegnuti su gvozdenim zategama, a izvršene su i sve druge popravke. 34
_______________________________________________________________________________
33 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 68
34 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105
Novi iguman troji?ki nastavio je uređivanje manastira podizanjem novog konaka ispred crkve, gde je sadašnji novi konak, a gde se nalazio i stari konak sa 10 soba koji pominje Vuk Karadžić. Taj novi konak imao je, negde na sredini, i kulu, to jest zvonaru. Mogao se videti krajem 1940. i tokom 1941. godine, kako je na kamenom temelju, ciglom, lepo ozidan na spratu i pokriven, ali ne i malterisan. No, taj novi konak nije bio dugog veka. Već po?etkom jeseni 1941. godine porušen je. Nemci su ga u srpskim ustani?kim borbama s ?etnicima i partizanima, od Užica do Kraljeva, na sam dan Male Gospojine 21. septembra bombardovali. 35 Tada je bombardovano i Sretenje. U Trojici je tom prilikom oštećena na crkvi priprata i oba stara konaka sa južne i severne strane crkve, a novi nedovršeni ispred crkve konak prepolovljen je i veliki deo sa zvonarom porušen.
U toku rata, za vreme starešine manastira Jeliseja Popovića, stari konak sa južne strane od crkve obnovljen je da bi imalo gde bratstvo da se smesti i izbegli gosti.
Posle rata, 1953. godine, novi starešina iguman , Irinej Vasiljević iz Bresnice, s bratstvom, obnovio je crkvenu pripratu a takođe i preostalu polovinu novog konaka ispred crkve, koja je bila manje porušena. Zatim je i oba stara konaka doveo u red, koliko da se mogu koristiti.
OBNOVA I PROJEKAT ZA OBNOVU TROJIČKE CRKVE. Tehni?ke podatke za obnovu crkve ovog manastira od 1936. godine prikupili su ?. Bošković, I. Zdravković, M. Garašanin i j. Kova?ević, a 1964. godine Milka Čanak Medić i drugi istraživa?i nastavili su sa istim poslom istraživanja u okviru Jugoslovenskog instituta i Narodnog muzeja u Ča?ku. Projekat za saniranje troji?ke ckrve izradio je O. Hrabovski, docent Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. 36 Tako je troji?ko kube na crkvi dobilo lep vizantijski izgled. Umesto starog krova pod oštrim uglom od klisa, kube je pokriveno ćeramidom, kao i cela crkva. Obnovljen je i stari konak sa severne strane crkve, koji je samo tako generalno obnovljen 1844. godine. No, kube na crkvi nije izdržalo pod takvim krovom ni 20 godina, a već je po?elo da prokišnjava, što pokazuje da ćeramida nije pogodan krov za kube.
SADAŠNJA OBNOVA I OBNOVITELJ. Posle smrti igumana Irineja Vasiljevića 1985.godine, za starešinu manastira Svete Trojice postavljen je jeromonah Varnava Miodragović, Kruševljanin, iz Riđevštice. Ovaj mladi starešina bio je prethodno sabrat manastira Vujna, Studenice i drugih manastira.
U Svetoj Trojici otac Varnava pokazao se izvanredno sposoban i kao starešina i kao obnovitelj. Pod njegovim rukovodstvom izvode se mnogi radovi na obnovi manastira Trojice. Novi nedovršeni konak, koji su Nemci bombardovali 1941. godine, otac Jelisej i iguman Irinej obnovili su delimi?no za vreme i posle Drugog svetskog rata . Međutim, otac Varnava taj konak proširuje prema temeljima projektovanim od 1940. s druga?ijim unutrašnjim rasporedom, i , u sklopu tog konaka, sa zapadne strane, podiže divnu kapelu posvećenu “uspeniju Svete Ane”. Zapadno od konaka, odnosno od kapele, zida novu od cigle lepo fugovanu zvonaru sa ?etiri zvona, visine 19,5 metara. Sve je ovo podigao od 1987. do 1991. godine i sve ove građevine osvetili su naši episkopi iz Kanade i Amerike Jovan Mladenović i Georgije ?okić 21. maja 1995. godine. U isto vreme otac Varnava radi i na široj obnovi manastira i manastirske ekonomije. Iz starog konaka, iz 1844. godine, otkopao je deo brda i stvorio lokaciju za ekonomiju, na kojoj je podigao štalu, salaš, ambar, šupu za sto?nu hranu, šupu i garažu za poljoprivredne mašine i alat. I sve je to uradio od 1980. do 1995. godine. Zatim je za to vreme i cela manastirska porta ograđena ?vrstim kamenim zidom, u visini od dva do dva i po metra pokrivenim ćeramidom.
Porta ima tri kapije i jedan izlaz za ekonomiju. Velika ulazna kapija ima vrata izuzetno dobro urađena od mahagonije afri?ko-irske (to je neka vrsta afri?kog hrasta lužnjaka, bez ijednog ?vora). U porti su napravljene lepe staze od svakog konaka prema crkvi i ulaznoj kapiji od kamenih plo?a uzetih iz bukovika kod Banje Trep?e.
Pred ulaznom kapijom napravljena je velika garaža za kola, šupa za drva, radiona i lep, veliki parking asfaltiran, kao što je i ceo put od Parmenca i Pakovraća do manastira.
ČITLUK. Na manastirskom imanju u Čitluku 1938. porušena je jedna kuća i od njenog materijala napravljen konak sa južne strane crkve do ulazne kapije u manastirskoj porti. Od ostalog građevinskog materijala i građevina zapuštene ekonomije u Čitluku otac Varnava obnovio je neke građevine u manastiru i napravio ogradni zid. U nedostatku, dobavio je kamena iz Jelendola. Tako se danas u Čitluku u jednom komadu nalaze samo tri hektara livade i ništa više, a bratstvu je olakšano time što je ekonomija podignuta pored manastira. 37
___________________________________________________________________________
35 - Ovaj datum je prema jovanjskom Letopisu; neki vele da je to bilo 22. septembra
36 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105
37 - Podaci o obnovi Svete Trojice za vreme igumana Varnave Miodragovića uzeti su iz manastirske arhive, a samo neki su saopšteni po kazivanju starešine oca Varnave
STAREŠINE MANASTIRA TROJICE I BRATSTVO U XIX VEKU
1. IGUMAN FILIMON POPOVIĆ bio je starešina manastira Trojice za vreme Drugog srpskog ustanka protiv Turaka. Na valjevskom šancu zarobe ga Turci sa vladikom Alaukom. On zavara Turke i pobegne im na vladi?inom konju.
Jeromonah Pajsije postao je starešina Svete Trojice 1826. godine. Pre njega, kada je Vuk Karadžić posetio Trojicu, nije bilo monaha, jer veli: “Kaluđera nema, nego su žive dva popa (otac i sin) sa ženama i đecom”.
2. IGUMAN SOFRONIJE. Posle Pajsija za troji?kog starešinu postavljen je iguman Sofronije.
JEROMONAH MELHISEDEK MARINKOVIĆ rođen je u Du?alovićima , blizu Trojice, 1847. godine. Zamonašen je u tom manastiru, u njemu je i umro 1874. godine. Radio je na unapređenju manastira i obnovio stari konak.
3. NIKODIM PAVLOVIĆ rodom je takođe iz Du?alovića. Postavljen je za starešinu Trojice posle Melhisedeka. On je podigao nadgrobnu plo?u “bratoljubcu” Melhisedeku. “ U to vreme, pri gospodaru i knjazu Aleksandru Karađorđeviću , pri uži?kom episkopu Nikiforu Maksimoviću” , a za vreme njegovog starešinstva 1850. godine Praviteljstvo je podiglo u Trojici zvonaru. U to vreme nalazili su se u Trojici, pored igumana Nikodima i njegova sabraća, monasi Pavle i Melhisedek. Oni su te 1850. godine obnovili u manastiru ogradni zid. (38)
4. IGUMAN MELENTIJE rođen je 1813. godine. Postavljen je za starešinu Svete Trojice, gde je živeo i služio 26 godina. Kupio je manastiru zvono sa 150 svojih dukata. Imao je u bratstvu 1867. godine, jeromonaha Metodija i đakona Daniela. Umro je u Trojici 1871. godine i sahranjen sa južne strane crkve.
Jeromonasi Joanikije i brat mu Metodije bili su u manastiru Trojici do 1871. godine.
SELA TROJIČKE PAROHIJE OD 1874. GODINE JESU:
1. Du?alovići, imalu su u to vreme 82 doma
2. Rtari, imali su 59 domova
3.Lu?ani, imali su 76 domova
4.Dljan, imao je 93 doma
Svega: 310 domova
SELA TROJIČKE PAROHIJE u vremenu posle Drugog svetskog rata jesu:
1.Du?alovići, imali su 170 domova
2.Dljan, imao je 210 domova
3.Lu?ani, imali su 130 domova
4.?erić, imao je 55 domova
Svega: 535 domova
Dakle, svega pet stotina trideset i pet domova, u kojima su živela 3494 stanovnika. Od tada parohiju opslužuje bratstvo manastira Trojice. (39)
______________________________________________________________________________
38 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 69
39 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 69
STAREŠINE MANASTIRA SVETE TROJICE I BRATSTVO OD 1940. DO DANAS
1. IGUMAN ATANASIJE ?OKIĆ rođen je u Bresnici kod Ča?ka 1900. godine. Iz njegove zaostavštine u knjigama i školskim sveskama vidi se da je kao starešina manastira Klisure 1933. godine, u?io gimnaziju. Otac Atanasije, kao duhovnik, postao je ?uven po ?estitosti, smirenju i mnogim drugim monaškim vrlinama. Zato ga je vladika Nikolaj, po dolasku iz Ohrida u Ži?ku eparhiju, odmah u Ov?aru postavio za starešinu manastira Blagoveštenja. Za njegovo vreme vladika Nikolaj pokrenuo je obnovu manastira Trojice, što je jeromonah otac Atanasije monaški savesno i izvršio uz pomoć bratstva i priložnika. Kada je 1937. godine završio obnovu crkve i postojećih starih konaka, kao i zidanje jednog konaka koji se danas nalazi sa južne strane crkve, vladika Nikolaj je izvršio osvećenje i crkve i konaka i tom prilikom oca Atanasija proizveo za igumana. Manastir je za njegovo vreme veoma brzo unapređen. Kad sam na dva-tri meseca pred njegovu smrt prvi put došao u Svetu Trojicu, iz Preobraženja kozjom stazom preko stena, otac Atanasije nalazio se na doksatu tog konaka koji je tek podigao i zapitao me ko sam i odakle sam. Kad sam mu kazao, odgovorio je: “a ja sam grešni iguman Atanasije”. Izgovorio je to tako tiho i smerno da sam se, sa stidom, zadivio. I kad god bi obuzelo ili mene ili koga drugog u manastiru kakvo nesmirenje, dolazile bi mi na pamet re?i tog smernog monaha i duhovnika: “A ja sam grešni iguman Atanasije”. To je samo mala slika ovog velikog duhovnika. Umro je krajem 1940. godine i sahranjen u manastiru sa južne strane pored crkve.
JELISEJ POPOVIĆ
JEROMONAH JELISEJ POPOVIĆ rođen je 16. marta 1908. godine u Bor?u, u Gruži. Kršteno mu je ime Mihailo. Kao dete siromašnih roditelja rano odlazi u Kragujevac i tamo u?i abadžijski zanat i ve?ernju osnovnu školu, koju završava sa odli?nim uspehom. Zatim nastavlja obrazovanje i u?i srednju trgova?ku školu, potom, šestogodišnju bogosloviju i teološki fakultet. Na selu je imao sa roditeljima i starijeg brata Pantu.
Dok je u Kragujevcu, kao šegrt, u?io ve?ernju osnovnu školu i srednju trgova?ku, upoznao se sa dvojicom školskih drugova, koji su ga kao odli?nog u?enika sa finom, smernom i pitomo veselom naravi mnogo voleli i bili nerazdvojni. Sa njim su ?esto dolazili i u kragujeva?ku crkvu na službu i u?estvovali u crkvenom horu. Prvi mu je drug bio Miodrag Gajić, sada sudija u penziji u Beogradu, koji i daje, uz fotografiju, ove osnovne podatke o njemu. Drugi mu je drug bio Jovan ?orđević, koji po završetku pravnih studija postaje advokat, ali za malo. U po?etku rata 1941. videći svog mlađeg brata u stroju sa ostalim kragujeva?kim đacima, koje Nemci vode u Šumarice na streljanje, pritr?i, zagrli brata, te oba pođu i zajedno sa ostalima budu streljani. Po svedo?enju sudije Miodraga Gajića, druga Mihailovog, tad je u Kragujevcu streljano 6300 u?enika i ostalih građana.
Mihailo se školujući u Kragujevcu i posećujući hram i sveta bogosluženja, upoznao i sa tamošnjim bogomolja?kim pokretom, kao i sa ocem Jovanom Rapajićem. Zahvaljujući bogomolja?kom pokretu i ocu Jovanu, Mihailo je upoznao i zavoleo monaški poziv. Zato, odmah po završetku, ili još pre završetka, bogoslovije (neki misle po završetku monaške škole, što mu ne stoji u dokumentima), Mihailo se odlu?uje i prima monaški ?in i novo monaško ime Jelisej u manastiru Treskavcu, na Malu Gospojinu 8/21 septembra 1930. godine.
Po završetku bogoslovije odmah nastavlja studije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U to vreme viđaju ga u Beogradu kao monaha u mantiji i njegovi drugovi iz Kragujevca, Miodrag Gajić i Jovan ?orđević.
Otac Jovan Rapajić pomaže ocu Jeliseju kao siromašnom studentu da lakše završis studije i uklju?uje ga, kao i oca Mihaila Ćusića, u misionarsku delatnost bogomolja?kog pokreta. Tako otac Jelisej sarađuje sa ocem Jovanom u “Misionaru” i postaje mu najbliži saradnik. Njegovi ?lanci iznose problem askeze i uopšte problem monaškog, podvižni?kog života. Zato su njegovi ?lanci bili veoma uo?ljivi i cenjeni.
Oko izlaska ?asopisa hrišćanske zajednice “Misionara” u Kragujevcu, od 1936. godine, sve poslove kao glavni urednik obavljao je sveštenik Milan Sretenović, a od 5. broja , kada je otac Milan premešten u Kraljevo, taj ?asopis kao glavni i odgovorni urednik uređuje otac Jovan Rapajić. Međutim, od 12. broja “Misionara” pojavljuje se kao odgovorni i pomoćni urednik jeromonah Jelisej Popović, koji je, po svedo?enju njegovih savremenika, kao li?nost i monah bio veoma zanimljiv i po mnogo ?emu jedinstven. (40)
_______________________________________________________________________________________________________
40 - Radoslav (Braca) Pavlović, Monah mu?enik - otac Jovan Rapajić, Beograd, 1994. str. 15-16
Po završetku studija otac Jelisej je rukopoložen u septembru 1939. za đakona i jeromonaha, a zatim postavljen za katihetu u ?a?anskoj Gimnaziji kao sabrat manastira Blagoveštenja.
Često je pre Drugog svetskog rata dolazio vladici Nikolaju u Ži?u, gde je služio svetu Liturgiju i propovedao. Zapamćen je po smirenju kao monah. Višeg je rasta, mršavijeg izgleda, dugog lica i isposni?ki bledog, smeđih i bistrih s nao?arima o?iju, visokog ?ela i retke male brade i isto takve do ramena smeđe kose, sa jedva tridesetak govina. Veoma okretan i živahan, lako je i prijatno govorio i ne tako glasno. U školi je,v ele bio blag, smeran, vedar i omiljen. Svi su se radovali njegovoj poseti u Ži?i.
Posle smrti troji?kog igumana oca Atanasija ?okića, pred sam rat 1940. godine, otac Jelisej se nalazio u Blagoveštenju, zatim je postavljen za starešinu manastira Trojice. Na toj dužnosti ostao je do kraja rata 1945., sa kratkim poslovnim odsustvovanjem. Povremeno bi odlazio i na poznati kurs, koji su u njegovom Bor?u kao i u manastiru Kaleniću održavali 1944. godine otac Jovan Rapajić i Ratibor ?urđević sa oko 50 bogoslova i studenata raznih škola i fakulteta. Na tom kursu, pored oca Jeliseja, zapaženi su kao po?asni predava?i jeromonah profesor Mihailo ?usić i otac Justin Popović, a bilo je i drugih.
Ariljski prota Rnjaković dao je publicisti Nenadu Stefanoviću svoju izjavu za feljton u “Dugi” (br. 1626, od 1. do 15. marta 1996. godine) o tom kursu koji su u Bor?u i manastiru Kaleniću, i po njegovom kazivanju, držali otac Jovan Rapajić, Mihailo ?usić i Ratibor ?urđević septembra 1994. godine i koji on naziva seminarom. Sećajući se predavanja oca Jovana seća se i sledećeg njegovog poređenja u tim predavanjima: “Komunizam je upala mozga, a fašizam upala pluća”.
Još se prota Rnjaković seća jedna žestoke polemike između oca Justina Popovića i ?ura Vilovća, Hrvata iz Vrhovne komande, “ o nacionalnom pitanju”. Pošto je od tada puno vremena prošlo, ariljski prota se tek priseća da je u tom sporu sa ocem Justinom “?uro Vilović branio hrvatstvo, kao evropsku kategoriju, koju su ustaše izdale”. Na tom, da kažemo “ravnogorskom” seminaru živelo se skromno. Ustajanje u pet sati. U crkvi jutarnje bogosluženje, skroman doru?ak- posnim danom ?aj i neka marmelada ili što sli?no; mrsnim danom mleko, ka?amak ili bela kafa, popara, sir - šta je Bog dao. Za ru?ak naj?ešće pasulj. Za ve?eru nešto lakše, neka ?orba, mleko i tome sli?no, ratno je doba. Predavanja su držana i pre i posle podne ili vežbe u govorništvu u Bor?u i Kaleniću. Ponekad bi ih držali i van manastira narodu, sa verskonacionalnim ili politi?kim karatkterom. (41)
___________________________________________________________________
41 - Nenad Stefanović, “Duga”, br. 1636, od 2. do 15. marta 1996. str. 96
Jedan od polaznika tog misionarskog kursa bio je i sadašnji ?a?anski, stavroforni prota Milojko Petrović. On je kao bogoslov ?etvrte godine polazio taj kurs u manastiru Kaleniću po?etkom jeseni 1944. Predavanja je, po njegovom sećanju, bilo više. Mi smo ih već unapred spomenuli. Ali, prota Milojko se najviše seća oca Jovana Rapajića, koji im je predavao Sveto Pismo i tuma?enje Jevanđelja. “Predavanja njegova bila su, veoma uverljiva, te?no i lagano izgovarana, i to sa tolikim uticajem, da nam se i kosa na glavi dizala. U njemu sam- veli prota- gledao budućnost Crkve i naroda. Osećalo se da je đak vladike Nikolaja”. Otac Jovan izveo bi ih sve u lepu kalenićku portu i vežbao u propovedanju. Izvodio bi ih jednog po jednog na 10 do 12 metara ispred ostalih, pa mu kaže:” Vi ste predava?, a mi slušaoci, da vidimo kako bessedite”. Ocenjivao je tako svima stav i proiznošenje besede sa gestikulacijom. (42) Tu nije bilo politike. Tada se sa njima nalazio na kursu i jeromonah Hrizostom (Ljubisav Vojinović), potonji episkop brani?evski, kao i drugi bogoslovi. Vojin Rakić, svršeni bogoslov, docnije dugogodišnji profesor Prizrenske i Beogradske bogoslovije, toga leta zapažen je sa ostalim kursistima na manastirskoj slavi- letnji Sveti arhanđeo Gavrilo (26/13 VII) - u manastiru Vujnu svojom izuzetno upe?atljivom i sadržajnom propovedi. Tad su mnogi poslednji put videli oca Jovana Rapajića.
________________________________________________________________________
42 - Isto, str. 96.
Taj jedini u to ratno vreme u Srbiji misionarski kulturnoprosvetni i nacionalno-politi?kog karaktera kurs nije bio dugog veka. S dolaskom sovjetske Crvene armije u Rumuniju i s njenim približavanjem Jugoslaviji, kurs je prestao s radom, i to negde krajem septembra 1944. godine.
Po kazivanju ariljskog prote Rnjakovića, posle prestanka kursa sa radom u manastiru Kaleniću pojedini kursisti su krenuli u Draga?evo. Na tu stranu krenuli su i predava?i toga kursa. Jer, krajem 1944. i tokom 1945. godine vidimo da se otac Justin Popović nalazio u Ov?aru, u manastiru Sretenju i u “Gradu”, a otac Jelisej u manastiru Trojici i Sretenju. U Sretenju se tada jedno vreme nalazio i vujanski starešina jeromonah Justin Stevanović-Valjevac.
U to ratno vreme uticalo se na mnoge sveštenike i starešine manastira u Srbiji da budu uklju?eni u ravnogorske odbore. Zbog toga su nedužno mnogi od njih stradali, bilo od Nemaca bilo do partizana. Kad se videlo da Crvena armija nastupa sa istoka prešavši granicu Jugoslavije, a partizani iz Bosne da nastupaju prema Srbiji, ?etnici, a sa njima i mnogi drugi građani i sveštena lica, odstupali su prema Bosni. Tada se u Blagoveštenju kod Ov?ar Banje našlo nekoliko sveštenika i monaha. Sa njima je bio otac Jovan Rapajić, otac Jelisej Popović, arhimandrit Metodije Muždeka - profesor bogoslovije, otac Mihailo Ćusić i drugi. Po kazivnju dr Rajka ?urđevića, oni du svi pošli iz Blagoveštenja u Užice 11. novembra 1944. godine. Kada su došli u Užice, oni su se tu pod uticajem uži?kih sveštenika, s jedne, i pod uticajem oca Jovana Rapajića, s druge strane, ratali. Sinđel Jovan Rapajić i Mihailo Ćusić pošli su sa ?etnicima u Bosnu, kao i još neki sveštenici. Tamo su oni pobijeni, sa još sedam sveštenika, od partizana. Profesora oca Metodija Muždeku uputio je otac Jovan iz Užica u manastir Studenicu, odnosno u Studeni?ku Isposnicu. Ratibora ?urđevića odvratio je da ide s njima u Bosnu, znajući da je to suviše rizi?an put, uputivši ga kao mladića na drugu strane. Tako se starešina troji?ki otac Jelisej vrati zajedno s Ratiborom u Ča?ak, a zatim u svoj manastir. Ratibor, budući da jeobosio, kupi sebi neke cipele, a onda, kroz petnaest dana krene sa jednim dobrovolja?kim divizionom za Sloveniju preko Zvornika i Bijeljine. Tako se srećno prebaci u Italiju, a zatim u Ameriku.
Otac Jelisej te jeseni i zime nalazio se u svom kraju od Bor?a do Svete Trojice u Ov?aru, ili u Ča?ku. Svakako da je u to bratoubila?ko vreme mnogo pomogao i ocu Justinu Popoviću da nađe bezbednije uto?ište u manastiru Sretenju i okolini, koju je otac Jelisej dobro poznavao. Jer su do kapitulacije Nema?ke i celog leta 1945. partizanske crne trojke u službi OZNE krstarile po Srbiji i ubijale sve koji su im se ?inili sumnjivi, pogotovo sveštena lica.
Ne zna se ta?no u kojem su mesecu 1945. godine otac Justin i otac Jelisej prešli iz Ov?ara u Nišku eparhiju i da li su napustili Ov?ar u isto vreme. Izgleda da je otac Justin otišao sa protosinđelom Vasilijem Kostićem u te krajeve, u manastir Sukovo kao mirnije mesto, odmah po dolasku partizana na vlast, a otac Jelisej docnije.
Iz spiska bratstva manastira Sretenja od 24. marta 1945. godine, sa potpisom starešine manastira oca Jeliseja, vidi se da se u tom spisku nalazi i otac Justin i otac Jelisej. Posle toga o ocu Justinu nema tamo pomena, a iz korespodencije i dokumenata ime oca Jeliseja kao starešine Sretenja i Trojice pominje se, gotovo cele te 1945. godine, od januara do 22. oktobra. Od tada nisu više jasni podaci o ocu Jeliseju. Verovatno da se u to vreme, zbog pretnji mesnih vlasti, i on povukao u blizinu manastira Sukova, u selo Zvonce, na parohiju. Jer se u Sukovu tada već nalazio otac Justin, a zbog njega, svakako, tu se u svom pirotskom kraju nalazio protosinđel Vasilije Kostić. Monahinja Paraskeva, docnije devi?ka igumanija, nalazila se tada takođe u Sukovu, kao namesnica manastira. Ona je tvrdila da je mesna milicija tragala za ocem Jelisejem. Posle hapšenja oca Justina i Vasilija, koje je bilo ili po?etkom decembra 1945. godine ili u proleće 1946., otac Jelisej morao se ukloniti iz Zvonca. Kada je on jednog dana, rano ujutro, otputovao iz toga sela, mati Paraskeva, u toku prepodneva, ?ula je telefonski razgovor između komandira milicije iz Pirota i manastirskog iskušenika Mihaila Filipovića iz kojeg je razumela re?i:"Druže komandire, lice koje tražite jutros je otputovalo prema Zagrebu. Dalje se godinama ništa više nije znalo o ocu Jeliseju, premda su kolale pri?e, da je poginuo od partizana kod Ča?ka pored Morave, kao i to da je proteran na Goli Otok, gde još nije bilo informbirovskog logora. Sumnjalo se i na Mihaila da je uklju?en u nestanak oca Jeliseja, kao i na neke od njegove bratije u Trojici.
Kada smo pomenutog Mihaila Filipovića videli 1994. godine na misionarskom kursu u Ži?i, bilo je re?i o ocu Jeliseju Popoviću. On je tom prilikom rekao da je posle odlaska Jelisejevog iz Zvonca i sam pošao k njemu da ga poseti u Hrvatskoj, u okolini Bjelovara, jer je znao mesto u koje je pošao. Kada je došao tamo, našao ga je i sa njim bio nekoliko dana. Zatim je došla hrvatska, odnosno ustaška milicija i odvela ga radi ispitivanja u neki logor. Dalje, prema njegovim re?ima, ni on ništa više nije znao, ali se osećalo da je bio uzdržljiv. Ovo je prva verzija o nestanku i hapšenju oca Jeliseja.
Drugu verziju nam daje starešina manastira Trojice iguman Varnava, a dopunjava je Mihailo. Interesovanje za to poja?ao je feljton o ocu Jeliseju u “Dugi” od 1996. godine, koji smo već spomenuli. Kod oca Varnave u manastirskoj arhivi nalazi se nekoliko dokumanata koji nam daju neke podatke o ocu Jeliseju iz 1945. godine.
Kako smo rekli za ?etnike da su za vreme Drugog svetskog rata insistirali da mnogi sveštenici i monasi iz manastira , kao i građani postaju ?lanovi ravnogorskih odbora, tako su i partizani 1944. godine, dolaksom na vlast, insistirali da sva sveštena i monaška lica kao i građani masovno ulaze u “Narodni front”. Ta nova vlast uticala je i na osnivanje svešteni?kog uduženja, koje su imali pod svojim nadzorom. Na taj na?in, starešina troji?ki Jelisej izabran je odmah 1945. za predsednika Narodnog fronta u Markovici. Izgledalo je kao da komunisti nisu o njemu imali u po?etku rđavo mišljenje, iako je upisan u ravnogorski odbor i bio u?esnik misionarsko, ravnogorskog kursa za ideološko-kulturno i versko vaspitanje.
U manastiru Trojici u arhivi postoji partizanskih pozivnica koje, kao dokumenti, svedo?e da su se partizanske vlasti prvih meseci obraćale ocu Jeliseju kao starešini manastira Trojice, tražeći od njega pomoć u hrani i u?estvovanju na proslavama, ali su mu se obraćali i pretećim zvani?nim pismima. Neki od takvih dokumenata su sledeći:
INŽENJERSKA ČETA
III 1945.
OVČAR BANJA
Starešina manastira Svete Trojice, Ov?ar Banja.
Ostajući dosledni srpskim narodnim obi?ajima, iako pod vrlo teškim okolnostima, pozivamo Vas da i Vi pored mnogih zvanica prisustvujete sve?anom otvaranju mosta u Ov?ar Banji, i svojm prisustvom uveli?ate ovu sve?anost. Otvaranje mosta izvršiće se u nedelju 25. marta 1945. u 10 ?asova pre podne. (43)
Smrt fašizmu - sloboda narodu
Primite srda?an pozdrav od komandanta inženjerske ?ete
M. Vujinović
polit. komesara - (Otsutan)
Opštinska milicija
O. Br.:službeno
18. aprila 1945. god.
Markovica
Nalog Upravniku manastira,
O?e Jeliseju, pošaljite nam jednu ovcu, jedno kilo masti i 50 kom. jaji, pošto nam odbornici nisu doneli, a vojska se mu?i i gladuje. Pošaljite nam 50 kilograma krumpira.
Smrt fašizmu - sloboda narodu
Komandir Komesar
M. Matijević (Otsustvo)
Pisma napisana ocu Jeliseju 1945. godine, pre nejgovog odlaka iz manastira Svete Trojice:
Pismo od ?oke Erićća koji traži dig, 12. januara 1945. godine. Drugo pismo od gospođe Milice, 31. januara 1945. godine. Treće pismo kod Drag. Vujića, koji potražuje dug (od manastira) od 18.000 dinara, i od prodate robe 2750 dinara, 25. februara 1945. godine.
Pismo nikoljskog igumana Mine od 18. februara 1945. godine kojim poziva oca Jeliseja na slavu u Nikolje - iguman Mina Jovanović.
Jeromonah otac Vasilije Domanović poziva oca Jeliseja sa bratstvom 5. aprila 1945. godine u Blagoveštenje na manastirsku slavu.
Dopisnica arhimandrita Vikotra Gizdavića iz Pećka patrijaršije, od 12. avgusta 1945. u kojoj govori o svojim teškoćama na starešinskoj dužnosti i sažaljeva oca Jeliseja što i on ima velike brige i muke u manstiru, nadajući se da će to brzo proći i da će opet biti sve dobro.
Poslednje pismo, iz Unutrašnjeg odseka - Gu?a, sa pretećom sadržinom. Pisano je crvenom olovkom:
Unutrašnji odsek SNO, Br. službeno
(Odelenje sigurnosti, (re? ne?itko napisana)
GUČA, 22. oktobar 1945. godine
I ovoga puta se upozoravate, odnosno vam se naređuje da jednom prestanete sa se?om manastirske imovine. (44) Pošto je gospodin Jelisej to prekršio i danas danji švercari, špekuliše i putuje bez odobrenja, jer nema pravo glasa i pošto za njega nije vredelo strožije moje naređenje, to se ponovo naređuje g. Jeliseju, ili njegovom zameniku da se odmah pridržava već dobijene naredbe u vezi gornjega i ne ?ini prestupe ina?e će biti odgovoran starešina. U protivnom može biti kažnjen pristojno za rušenje zakona i nepokoravanje pred vlašću. Kazna za takve slu?ajeve pogotovo kada je re? o g. Jeliseju može biti i težih posledica.
SF - SN M. P.
Šef Narodne Obrane
M. Jovanović “Migo”
Komanda narodne milicije, Srez draga?evski - Gu?a.
_______________________________________________________________________________
43 -Taj gvozdeni most u Ov?ar Banji Nemci su porušili minama pri odstupanju, krajem marta 1944. godine.
44 - Ovakva pretnja nema mesta kad se zna da starešine manastira i bratstva svuda savesno i gotovo ljubomorno ?uvaju manastirsku imovinu. a zna se da su komunisti?ke vlasti, odmah posle Drugog svetskog rata, sekle nemilice i manastirsku i državnu šumu, a onda teren delimi?no pošumljavale.
Iz ovih se podataka može videti do kada je otac Jelisej bio u Svetoj Trojici i kada se morao skloniti iz Ov?ara.
Poslednji datum kada se spominje otac Jelisej u manastiru Trojici jeste 5. novembar 1945.. Toga dana pošao je on na voz u Ov?ar Banju i od tada se o njemu ništa više nije znalo, eto već 50 godina. Međutim, od prošle, 1995. godine, po?elo se i o tome glasnije pri?ati. Bivši iguman troji?ki otac Irinej i sadašnji arhimandrit otac Varnava, po pri?anju okoline, govorili su da je jedan od ubica oca Jeliseja, kako se docnije saznalo, Radojica Pantelić iz Du?alovića. On se pred smrt teško razboleo i nije mogao umreti dok se nije nekome u vezi s tim zlo?inom ispovedio. Kao komunista, nije priznavao ni Crkvu ni sveštenika, pa se zato ispovedio jednom svom prijatelju, komšiji i otkrio mu tajnu ubistva Jeliseja, rekavši da su njih trojica komunista, dva iz Du?alovića i jedan iz Vrn?ana, sa?ekali oca Jeliseja na putu ispod manastira Trojice prema Ov?ar Banji, po naređenju Milojice Pantelića, šefa OZNE a brata Radoji?inog, i pozvali ga da uđe u njihov crni “mercedes” da ga oni povezu do železni?ke stanice da bi otputovao za Ča?ak. Ne sluteći ništa rđavo, otac Jelisej zahvalio se i ušao u kola. Kada je seo, oni su odmah krenuli u neželjenom pravcu, skrenuli su kola s puta prema topoljaku k Moravi, da li nedaleko od velikog gvozdenog u Banji mosta ili u blizini starog Preobraženja, ne zna se. Ono što se po pri?anju na samrti ubice zna, jeste da su ga, zlostavljajući i mu?eći ga, prvo svi jahali, a onda ga ubili. (45) Ljudi iz okoline Ov?ara, koji su ga znali, poštovali i voleli , kažu da je najverovatnije ubijen i ba?en s kamenom u Moravu, jer da se znalo za grob, izvadili bi ga i sahranili u njegovom manastiru. Tu se završava ova druga jeziva pri?a i verzija o smrti oca Jeliseja, ovog retkog duhovnika i veoma sposobnog, obrazovanog i ?estitog monaha mu?enika.
_________________________________________________________________________
45 - Nenad Stefanović, “Duga” br. 1636, od 2. do 15. marta 1996, Beograd, str. 94-96
Ipak, ovo što navodi “Duga” ne bi se moglo uzeti kao ta?no. U to se možemo uveriti malo kasnije, kad vidimo svedo?anstvo o?evica i u?esnika u tim burnim događajima. Jer, prema tom svedo?anstvu, mi oca Jeliseja nalazimo jedno vreme u parohiji u selu Zvonce kod Zvona?ke Banje, nedaleko od Sukova i manastira Poganova. Uskoro posle hapšenja oca Justina Popovića vidimo ga i u jednom selu kod Bjelovara, gde je po prijavi i uhapšen, a što je moglo biti negde u leto 1947. godine.
Šta je ovde istina, još se ta?no ne zna. Pri?a se da je otac Jelisej tada odnekud došao u svoj manastir da se vidi s bratstvom i tom prilikom otišao u Du?aloviće da se pozdravi s poznatim domaćinom Aksentijem Pantelićem, kod koga se jedno vreme te godine nalazio i otac Justin Popović, i da mu se od tada zagubio svaki trag. U manastirskoj arhivi iz pisama, pozivnica, pogotovo pretećih upozorenja Narodne milicije iz Markovice za se?u manastirske imovine, o ?emu smo dali navedene podatke, moglo bi se zaklju?iti da se otac Jelisej nalazio u Ov?aru do oktobra 1945. godine ili nešto ranije. Tu se on nalazio od tada do po?etka novembra 1945. godine ili još, možda, 1946. i 1947. godine, kako bi se moglo zaklju?iti. Igumanija devi?ka Paraskeva, koja se tada kao monahinja nalazila u manastiru Sukovu, kako je već re?eno u prvoj verziji, tvrdila je da se starešina troji?ki Jelisej to leto povremeno nalazio sa ocem Justinom u Sukovu. Mihailo Filipović, koga je u to vreme monahinja Paraskeva dovela iz manastira Miljkova u Sukovo, zapisao je da se otac Jelisej tada nalazio u parohiji, gde se sklonio u jednom selu nedaleko od Sukova prema manastiru Poganovu koje se zvalo Zvonce, sa novim monaškim imenom Nektarije. Ocu Justinu i kad bi došao, nikad nije prenoćio u manastiru.
Ako se zna da se u tom burnom i sudbonosnom vremenu za naš narod 1944. i 1945. godine otac Justin sklonio u Ov?ar i da se nalazio malo u Sretenju malo u “Gradu"(manastirskom vinogradu u Pakoviću), a zatim, i kod tamošnjih u Du?aloviću seoskih ?estitih domaćina, kao što je u Sadljikama bio Periša Radoji?ić i aksentije Pantelić brigom i staranjem oca Jeliseja, to bi bilo razumljivo da se njih dvojica, osetivši da im je boravak nesiguran i ugrožen u Ov?aru od pretnji komunista sklone u toku leta 1945. godine u mirniji kraj naše zemlje, u rodno mesto dr Vasilija Kostića u Niškoj eparhiji, u manastir Sukovo. Tako, za vreme boravka ave Justina u tom manastiru protosinđel Vasilije mogao je ?esto da ga posećuje. Otac Jelisej se, možda, malo docnije sklonio blizu Sukova u parohiju , u selo Zvonce.
Pošto je sada potrebno, zbog misterioznog pedesetogodišnjeg pod komunizmom ćutanja, da razjasnimo što više istoriju tragi?ne smrti i nestanak divnog monaha i duhovnika jeromonaha Jeliseja Popovića, potražili smo bivšeg iskušenika manastira Sukova Mihaila Filipovića za pomoć u Pan?evu, gde je stanovao. Njegova prva izjava u Ži?i ostala je nekako nedore?ena. Odmah je odgovorio kratkim pismom i priznao veliku radost za interesovanje o ocu Jeliseju. “Radostan sam-veli- “ i preradostan što si se zaputio tim svetlim putem da život monaha srpske Svette Gore još više približiš narodu koji je sada gladniji i žedniji više nego ikada duhovnog, pravoslavnog života"… “ O ocu Jeliseju, gde se nalazio u to vreme i šta se sa njim dogodilo, znao je i mogao je da kaže samo otac arhimandrit Justin Popović. Osim toga znao sam i ja, jer me je on poslao da se nađem u tom teškom vremenu uz oca Jeliseja, koji je od odlaska iz Svete Trojice u Ov?aru, odnosno, od njegovog odlaska iz sela Zvonca pod imenom Nektarije u jedno selo na dan hoda od Bjelovara, a taj dan hoda i ja sam prešao”... Smatrajući da su mi “mnogi drugi podaci neto?ni”, obećao mi je odmah o svemu tome poslati svoje beleške, “ koje ćeš - veli mi- prou?iti, uporediti sa kazivanjem drugih i dobiti ?istu situaciju”. Samo sam uspeo da ga ?ujem još jednom telefonom, jer se posle nekoliko dana, na veliko i tužno moje iznenađenje, šlogirao i kroz dva-tri dana na klinici u Beogradu umro pred Vidovdan prošle 1996. godine. Po završetku školske godine i maturskih ispita, posetio sam u Pan?evu njegovog sina Radovana, koji mi je preneo pozdrav svog oca pre smrti i izneo mi njegovu mašinicu i na njoj spakovan veći broj beležaka o ocu Justinu i ocu Jeliseju, ali na žalost, bez najvažnijih datuma i imena. Spremio ih, ali nije uspeo i da ih pošalje, pretekla ga bolest i smrt. Sa zahvalnošću punom bolne tuge, primio sam te beleške i neke fotografije, pomoću kojih ću pokušati da ovde opišem i rasvetlim i taj period o ocu Justinu u Sukovu i njegovo ispovedništvo, kao i o ocu Jeliseju, njegovu golgotu od Ov?ara, Zvonca, Bjelovara, gde je uhapšen, i najverovatnije do Ča?ka i Ov?arsko-kablarske klisure kod Ov?ar Banje, gde je sproveden , saslušavan i neosuđen, bez krivice, neljudski ubijen.
Ovaj bivši iskušenik manastira Sukova, sa izuzetnim pesni?kim darom, ostavljajući beleške o avi Justinu i Jeliseju, zabeležio je i o sebi da je Kruševljanin i da je rođen 1924. godine. “U manastir Naupare” - veli -” došao sam 1940. i sa kraćim prekidom proveo sam nekoliko meseci u manastiru Sveti Roman kod ?unisa. Zatim sam se ponovo vratio u Naupare, sklanjajući se od komunista, gde sam ostao sve do kraja septembra 1944. godine. Tada sam sticajem okolnosti prešao u sklonio se u manastir Divljane - posvećen Svetom Dimitriju. Posle nešt više od godinu dana došao sam u manastir Sukovo, nedaleko od Pirota, i tamo ostao”. Ovi njegovi podaci o cebi kao i detalji koje rado navodi, koriste da se vremenski lakše odrede događanja vezana za oca Justina i oca Jeliseja. Mihailo je hteo odmah da se vrati u Divljane, ali monahinja Paraskeva, docnije devi?ka igumanija, koja ga je i dovela iz Divljana, zadržala ga je radi oca arhimandrita, koji je, izgleda, tek došao u Sukovo, te 1945. godine. Njegov borava tu u manastiru bio je u tajnosti, kao i boravak oca
Manastir Sretenje
Manastir Sretenje nalazi se pod vrhom Ov?ara, sa jugozapadne strane, u jendoj lepoj udoljitoj zaravni, koja se zove Koronjski do. Ispod te doline proteže se naniže pored novog Preobraženja k Moravi, pokriven gustom šumom, Koronjski potok. Od Sretenja, kao preko kakvog sedla, najlakši je prelaz na suprotnu stranu, jugoisto?nu stranu Ov?ara, odakle se nižu mnoga sela ukrašena voćnjacima, njivama, proplancima i gustim šumarcima. Od Ov?ar Banje do Sretenja ide se uzbrdo za jedan sat dosta napornog hoda, premda danas postoji asfaltni put do samog manastira od Ča?ka i Parmenca preko Pakovića.
O nazivu mesta Koronjski do, gde se nalazi manastir Sretenje, postoji narodno predanje sa?uvano do današnjih dana u vezi s njegovim osnivanjem, koje pominju i stari putopisci, kao što je Vuk Karadžić, Feliks Kanic i drugi. Prema tom predanju, postoji Mala Korona i Velika Korona, na kojoj se nalazi lep planinski izvor. Kad su, verovatno monasi, u staro vreme hteli da zidaju manastir Sretenje , bacili su visoko u nebo, prema vrhu Ov?ara krunu, gledajući, kada padne, gde će se zaustaviti, pa tamo da zidaju manastir. Tako je ona pala iznad Male Korone i skotrljala se preko nje do Velike Korone blizu izvora i tu se zaustavila. Otuda je ostalo da ta mesta nose naziv Korone i Koronjski do, što zna?i kruna. (1)
Kad je Sretenje prvo sagrađeno i ko je njegov prvi ktitor, ništa se ne zna. Možda razrešenje te zagonetke leži baš u samom imenu Korona i Koronjski do pa bi trebalo tražiti ktitora u nekome od naših srednjovekovnih vladara, kao što postoji mišljenje da je Blagoveštenje zidano za vreme kralja Uroša. (2) Ali kad se zna da su Ov?ar i Kablar, pre nego što su kroz njihovu klisuruprose?eni železni?ki i drumski saobraćaj, bili divlja, pustinjska mesta, najverovatnije je da su te ov?arsko-kablarske manastire zidali monasi isihasti sinaitskog porekla, kad su bežali od turske najezde na Balkan u XIV veku. U tovreme, pred Mari?ku bitku, povla?ili su se mnogi monasi iz Parorije i Zagore u Bugarskoj, kao i monasi koji su im se pridružili sa Svete Gore tražeći mir u Lazarevoj Srbiji, gde je još uvek bilo više slobode i bezbednosti. Zato je moguće da se jedna grupa monaha, bilo iz Romilove Ravanice ili iz Grigorijevog Gornjaka i Ždrela, izdvojila iz tih Lazarevih zadužbina i osnovala ?itavu monašku koloniju u ov?arsko-kablarskoj klisuri i okolini kao najpogodnijeim mestima za manastir i monahe željne molitvenog mira i svetogorske tišine. Zbog toga malo ima pisanog pomena o Sretenju kao i uopšte o ov?arskim manastirima pre XVI veka, a i to što ima, više je iz narodnog predanja. Iz jednog zapisa na jevanđelju u prvoj polovini XVII veka pominje se veliko napredovanje manastira Sretenja i veliki broj monaha. (3)
Iako nije poznato vreme nastanka prvobitnog manastira Sretenja, ipak, može se po arhitekturi crkve, po mermernoj krstionici i mermernoj rozeti u crkvi opravdano tvrditi da je manastir postojao u XVI veku. Zidani ikonostas u sretenjskoj crkvi takođe nas upućuje na razmišljanje o starosti te crkve, kao i ostaci ranijih fresaka ispod sloja koji je na zidu urađen 1844. godine, pogotovo što je to jedini zidani ikonostas u ov?arsko-kablarskim manastirima. Zidani ikonostasi u hrišćanstvu rano se pokazuju. U Gr?koj, Dafni ima mozaik i zidani ikonostas iz VI cveka, manastir Sveti Luka ima mozaik i zidani ikonostas iz VIII veka. Kod nas u blizini Novog Pazara crkva Svetog Petra iz VII veka ima takođe zidani ikonostas. U Lipljanu na Kosovu u staroj crkvi zidani ikonostas je iz XII-XIII. U uži?kom kraju blizu Kosjerića Karanska crkva iz XIV veka ima takođe zidani ikonostas, kao i crkva u Starom Nagori?anu iz XIV veka. U valjevskom kraju manastir Pustinja iz XVI-XVII veka ima zidani ikonostas, kao i mnogi drugi manastiri u isto?noj i Staroj Srbiji i Makedoniji.
Najstariji podaci o manastiru Sretenju, koje pominju Vlada Petković i Stanoje Stanojević, govore da prvobitna crkva nije sa?uvana, a o docnije obnovljenom Sretenju ima pomana tek u XVII veku. Prema tim podacima, Sretenje je, izgleda, više puta stradalo. Osobita je mnogo stradalo od Turaka 1623. godine, Uskoro zatim, 1637. godine, priloženo mu je jedno jevanđelje pri igumanu Janićiju. A 1650. godine, Sretenje je posetio patrijarh Gavrilo i tom prilikom dao mu jedan Tipik u zamenu za drugi koji je iz Arilja (kada je Arilje zapustelo, Tipik je njegov dospeo u Sretenje, a patrijarh ga, eto, vraća u ariljsku crkvu). (4) Sretenje je, kao i ostali naši manastiri stradalo i za vreme velike seobe pod Arsenijem Čarnilovićem 1690. godine.
Joakim Vujić veli da ni on nije mogao doznati ko je bio osniva? manastira Sretenja. Doznao je i zapisao to da je nekoliko godina pre njegove posete sretenjska crkva, zajedno s konacima - “kelijama”, bila “ot svirepi Turaka popaljena i do osnovanija (temelja) porušena”. To je najverovatnije bilo za vreme Hadži-Prodanove bune 1814/15 godine, kad su Trojica, Ilinje i drugi manastiri i zbegovi stradali od Turaka. (5)
Kad je Vuk Karadžić, obilazeći ov?arske manastire 1820. godine, posetio i Sretenje, ostvio je podatak da je ovaj manastir odavno bio pust i da ga je tada , 1818. godine obnovio jeromonah sretenjski Nikifor Maksimović, koji je rodom iz ?a?anske nahije, iz sela Ježevice. (6) On se nalazio izvesno vreme u Preobraženju. a kad je taj manastir stradao i zapusteo, on se reši da ga o svom trošku obnovi. O tome je on sam pri?ao, veli Vuk. Kad je 1814. godine, udarila kuga u okolna sela i narod po?eo masovno da umire, on je, ?itajući opela mrtvima i molitve za zdravlje živima, zaradio nekoliko hiljada groša, što je tada zna?ilo ogromnu koli?inu novca. “Stanem” - veli on- “ misliti šta ću ?initi s ovolikim novcima? Da idem u Jerusalim i dam novce da se njima napravljaju (podižu) i krase crkve i manastiri po tuđim zemljama? Neću, bolje ih je na takovo što u našoj zemlji upotrebiti”. Tako je on obnovio staro Preobraženje.
Posle obnove Preobraženja Nikifor se ponovo vratio u Sretenje, jer ga vidimo u oktobru 1817. godine da se nastanio kao podvižnik u jednoj ov?arskoj pećini iznad manastira Sretenje, gde mu se, izgleda, stalno vijala duša. Posle kratkog vremena sišao je iz te pećinske isposnice na sretenjske ruševine i tu, kako veli Vuk “na?inio malu crkvicu i jednu kućicu,đe živi on i dvoje đa?adi; a stara je crkva bila velika i naokolo svud ograđena ćelijama (to jest konacima) od kojih se zidine i sad znadu kao i temelj od crkve”. Dalji podaci o tim zidinama govore “da se iz ovog manastira, kao iz grada, branilo dugo od Tatara (Turaka)”. U isto vreme Turci su gađali topovima pećinu Tur?inovac, u kojoj se nalazio zbeg naspram Sretenja u Kablaru. Narod se branio. Kad su Turci najzad osvojili Tur?inovac, osvojili su i manastir, koji su branili kaluđeri i narod iz okoline. Turci, puni ljutnje i mržnje na Srbe, zapale manastir i razruše ga do temelja. U te ruševine se jeromonah Nićifor naselio sa to “dvoje đa?adi”, gde su prema Vukovom kazivanju, Živeli kao i u Preobraženju: niti su imali kakve stoke, ni nurije (parohije), ni druge zemlje, osim što je ovaj pravi kaluđer i ljubitelj ota?stva svoga, okr?io svojim rukama malo oko manastira te pod motku sije po malo povrća”, a meso se kao i u Preobraženju nije nikad jelo. (7)
Kad je jeromaonah Nikifor Maksimović 1818. godine po?eo obnavljati veliku crkvu manastira Sretenja, prvo je morao sa desetinom ljudi iz Negrišora da obori debeli grab, koji je izrastao nasred crkve i da ga izvu?e napolje. Zatim je po?eo da ras?išćava crkvene temelje, odvajajući na jednu stranu kamen, a na drugu šut-zemlju i malter. Onda je nastavio obnovu sa zidanjem crkve i zvonare. Crkva je jednobrodna građevina. Sa oltarskom petostranom apsidom i pevni?kim isturenim rukavcima daje u osnovi upisani krst. Crkveni toranj je ujedno i zvonik.
Crkva se deli na pripratu, naos i oltar sa zidanim ikonostasom, “koji zaslužuje posebnu pažnju u prou?avanju, jer je u okviru prostranog sklopa i konstruktivnog rešenja prvobitnog hrama”. (8) Već smo pomenuli da se u pravoslavnoj crkvi ?esto nalaze zidani ikonostasi. U Gr?koj su mnoge, pogotovo manje, srednjovekovne crkve sa zidanim i živopisnim ikonostasima. Ima ih od VI do XVII i XVIII veka, a najviše ih je iz XIII i XIV veka. U jednoj crkvi blizu Nea Makri postoji na zidanom ikonostasu miroto?iva prestona ikona Presvete Bogorodice. Takvih zidanih ikonostasa kod nas, takođe ima dosta. Sudeći i po tome, mogla bi sretenjska crkva biti jedna među najstarijim u Ov?aru. Na dnu prestone Bogorodi?ne ikone na zidu ovog ikonostasa potpisao se: “Živko Pavlović, požareva?ki ikonopisac, u Kruševcu 16. aprila 1844. godine.” (9)
O ovoj obnovi Sretenja iz 1818. godine postavljen je natpis iznad ulaznih vrata u crkvu, koji bi, preveden na naš govorni jezik, glasio ovako:"Ovaj sveti hram Sretenja Gopsodnjeg sazida svojim trudom i troškom jeromonah Nikifor Mksimović 1818. od Hrista. Potom postade uži?ki episkop i ogradi manastir zidom i ćelijama (konacima) i snabde svim potrebama za ve?iti pomen”.
Na zapadnom zidu priprate , u crkvi iznad vrata, stoji zapis o živopisu manastira iz 1844. godine, koji glasi “Blagoslovom Oca, revnošću Sina i saradnjom Svetoga Duha izmala se ovaj hram Sretenja Gospodnjeg za vreme vlade gospodara i kneza srpskog Aleksandra Karađorđevića, troškom episkopa uži?kog gospodina Nikifora Maksimovića. Moleri su bili Živko Pavlović, žitelj požareva?ki, i Nikola Janković iz Ohrida, meseca novembra 26. leta Gospodnjeg 1844. godine”.
Srpska Crkva, videći tako veliku žrtvenu ljubav Nikifora prema narodu i prema obnovi crkava i manastira, izabrala ga je za episkopa uži?kog. Hirotonisan je u Carigradu 1831. godine, a umro 28. februara 1853, godine. Sahranjen je u manastiru Sretenju, u priprati, s desne strane.
Kad je Joakim Vujić 1826. godine posetio Sretenje, veli da je našao da “unutri u crkvi sve po ?inu hristijanskom namešteno stoji”, a tako i u oltaru “s ?asnom trpezom, na kojoj leži jedno staro rukopisano jevanđelje”. Na kraju jevanđelja stoji sledeći zapis: “Iguman, proiguman i popovi i jedan daskal Hilandarac, koji behu tu kad se to evanđelje obloži (ukori?i) godine 1637”.
Knjige. - Za pevnicama su u to vreme bile veoma znamenite knjige od kojih su:
“1. Dvanaest mineja jesu rukopisni. Posle sleduju:
2. Triod (štampan)
3. Pentikostarion
4. Tipik
5. Teofilakt (to su besede Teofilakta, arhiepiskopa ohridskog iz XI veka) i pri?e duge knjige, koje su sve rukom pisane”. (10)
Vuk Karadžić beleži i zapise na knjigama. Tako na kraju mineja za mesec septembar zapisano je da je taj minej napisao u Nikolju jeromonah Isaija 1595. godine. Verovatno da su i ostali mineji, a možda i druge knjige, tamo napisani. Na Tripjesnecu, koji Joakim Vujić, koji Joakim Vujić ne spominje posle zapisanog saveta monahu, stoji da je knjiga napisana 1612. godine, “v domu svjatago Nikoli pod krilu gori Ov?arskije, pri igumanu kir Leontiju jeromonahu”. Dalje, Vuk pominje prvo rusko izdanje Ostroške biblije, štampane 1581. godine, sa zapisom iz 1627, i buji?ni nadolazak reke Kosatice, koja je toliko nadošla da je 2. juna 1612. godine, na Položenije, preplavila svatije rizi i pojasa (Bogorodice) manastir Mileševo, odnela konak sa nekoliko kelija (soba), igumnariju, dohiju (magacin za prehranu), i druge stvari, sve crkvene službene sasude koji su bili u njo, a pominje i velike nevolje od Turaka, kao i to da su te godine Turci i svog sultana ubili.
Za “Triodion” kaže se da je štampan zapovešću i troškom kneginje Jelene, supruge gospodara Jovana-Mateje Basarabe u Trgovišću 1649. godine. (11)
Svakako da su sve ove knjige većinom pisane u ov?arsko-kablarskim manastirima, kao i Psaltir iz XVI-XVII veka, koji je pripadao Sretenju a evidentiran je u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Ne zna se da li su se monasi i u Sretenju, kao u drugim ov?arskim manastirima, bavili prepisivanjem knjiga, jer su manastir Turci više puta rušili, pa je dugo bio u ruševinama. Ali se vidi da je u svoje vreme imao bogatu riznicu rukopisanih knjiga i drugih crkvenih dragocenosti. Imao je i jevanđelje ukori?eno 1637. godine, koje je nestalo, po mišljenju F. Kanica, zbog slabog i nemarnog upravljanja u manastiru, (12) a možda je nestalo i u ?estom plja?kanju i rušenju manastira.
Prema knjizi Molebniku, moglo bi se zaklju?iti da su i u Sretenju prepisivane crkvene knjige, jer se u jednom starom srpskom zapisu veli: “Spisa se sija knjiga Molebnik v hramje svjatago Sretenija pod planinom Ov?arom , pri Sultan Mahmutu II i vojvodi serpskom fr. Milošu i jeromonahu Nićiforu sozdatelju manastira Sretenija, v leto 1830. meseca septembra. Rukodjelisa ju đak jego Vuk. Togda Vladaše planeta Merkurije. Zima bje zla a leto sušno i ovoš?ija mala”. (=plodovi letine). (13)
Od rukopisanih knjiga sa?uvanih do danas u Sretenju, ima svega tri. To su: jevanđelje (možda isto koje i Joakim Vujić pominje), Bogorodi?ini kanoni i Minej za mesec jun, koji je zna?ajan, jer sadrži Službu knezu Lazaru, kao delo naše crkvene književnosti. (14) Od štampanih knjiga sa?uvano je prvo izdanje ostroške Biblije, štampane kod Rusa 1581. godine i Triod štampan kod Rumuna u Trgovištu 1643. godine.
Od rizni?nih kovanih predmeta i starina ?uvaju se: mermerna krstionica iz XVII veka, rozeta iz XVII veka i ikona Presvete Bogorodice sa mladencem Hristom u naru?ju na kraju XVIII veka. Zatim, metalni putir iz XVIII-XIX veka, ukrašen (kujundžijski rad) . Okovano jevanđelje štampano u Moskvi 1814. godine, a tu je i bakropis (gravira) manastira Sretenja iz 1845. godine, kadionica iz XIX veka (15) i portret Nikifora Maksimovića, episkopa uži?kog, iz 1846. godine.
Kakav je bio izgled manastira Sretenja i kakvi su mu bili konaci pre obnove Nikifora Maksimovića 1818. to niko ne zna, jer nemamo podataka. Vuk Karadžić, koji je u po?etku obnove posetio Sretenje, piše da je stara crkva bila velika i naokolo svud ograđena Ćelijama (konacima), od kojih su se videle samo porušene zidine, kao i temelji od crkve. Zato, valjda, J. Vujić i kaže da “zdanja okresna (okolo) manastirska nisu tako važna”. Izgled obnovljenog Sretenja sredinom prošlog veka, 1845. godine za vreme Nikifora Maksimovića, koji je i kao eposkop uži?ki obnavljao svoj manastir, daje sliku koja nam je i danas poznata. Sretenje iz tog perioda najlepše se može videti na sa?uvanoj bakroreznoj plo?i iz iste 1845. godine. Na tom bakrorezu su prikazani crkva, sve okolne zgrade i bliža okolina. Po Vl. Petkoviću i St. Stojanoviću, jeromonah Nikifor je, odmah po završenom zidanju crkve, podigao 1827. i trpezariju. (16) Možda je tu trpezariju samo obnovio 1847. godine i dozidao uz nju kulu, a ispred crkve sa zapada i južne strane podigao druga dva konaka. U većem konaku gde je bila kapela, biblioteka i arhiva, bombardovanjem 1941. godine i biblioteka i arhiva su u požaru izgoreli, a tu je verovatno bilo i rukopisanih knjiga i drugih dragocenosti.
Nikifor Maksimović, obnavljajući Preobraženje i Sretenje, obnavljao je i druge crkve i manastire. Tako je on 1843. godine dao kao svoj “prilog 40 dukata cesarskih za zidanje nove crkve u Užicu, a crkvi ?a?anskoj preko puta episkopskog dvora dao 100 dukata, kada je 1846. godine građen molerisan ikonostas.” (17)
Sa obnavljenjem crkve i građevina Nikifor je u Sretenju obnovio i ekonomiju . Prvo je iskr?io goru oko manastira i posadio ljive, kruške i orahe, o?istio i ogradio baštu, a docnije i drugu poviše ov?ara. (18) Kad su vuk i J. Vujić posetili Sretenje, manastir je bio veoma siromašan, tako da “za grunt manastirski, kao što su vinogradi, livade i pro?e (drugo) manastir ne plaća Tur?inu spahiji ni jedne pare”, jer nije imao od ?ega. (19) Međutim, docnije se to sve promenilo. Povećao je koli?inu imanja, a time i koli?inu prihoda. Iako manastir nije imao parohiju, on je imao prihode sa 33 hektara oranica, livada, pašnjaka, 10 hektara voćnjaka i vinograda sa 350 hektara šume, kao i od većeg broja stoke, dovoljno da pokrije godišnje manastirske rashode od oko 3500 dinara.
Sretenjski vinograd u Paković Nikifor je obnovio i podigao 1824. godine. Prvo je sazidao jednu od kamena “grealicu” (kuću) , a do nje južno i podrum za vino. Malo dalje podigao je konjušnicu, a 1848. dokupio još zemlje za vinograd, pa nasred njega sledeće 1849. godine napravi ?ardak. Zatim, 1850. godine, podigne konak, pa sav taj kompleks vinograda sa zgradama ogradi visokom od dva metra kamenim zidom 1851. i na njemu podigne ulaznu kapiju. Onda, još sagradi ka?aru za kace i burad, nabavi kazan za pe?enje rakije i drugo što je potrebno za vinograd. Ceo taj vinograd ima oko 25 do 30 “fruškogorskih motika”. Ne samo kao starešina Sretenja već docnije i kao episkop uži?ki dokupljivao je on Sretenju njive i livade. Tako je 1849. godine kupio neku zemlju u Parmencu i odmah iduće godine sagradio vodenicu na reci Banjici za Sretenje. Podigao je i najlepšu gotovo zgradu u Ča?ku na dva sprata, koja je do posle Drugog svetskog rata nosila naziv “Hotel Srpski kralj”. Rat i nova komunisti?ka vlast u?inili su svoje pa se moralo kućiti ispo?etka. Sreća da je ostao manastiru “Grad”, to jest vinograd, od ?ega manastir Sretenje i danas ima glavni prihod.
_______________________________________________________________________
1 - Vuk Stefanović Karadžić, Po?etak opisanija srpski namastira, “Danica”, zabavnik za godinu 1826., Be? 1826, 9-24; “Gradac”, januar-april, Ča?ak 1991. str. 18; Feliks Kanic, Ov?arsko -kablarski manastiri, “Gradac”, januar-april, ?a?ak, 1991, str 31.
2 - Ljubomir Durković-Jakšić, Episkop ži?ki Sava De?anac i njegov pregled ži?ke eparhije 1892-1896, Kraljevo, 1890, str. 37
3 - Hadži Milivoje Mari?ić , Crkva Stracimira, brata Nemanjinog, u Ča?ku, Manastiri Srpske Svete Gore, Manastir Sretenje, Ča?ak, 1973, str. 50.
4 - Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ov?arsko-kablarski manastiri, Sretenje, Ov?ar Banja, 1978, str. 46; Vlada Petković Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, str. 308; Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929, knj. IV, str. 342; Lj. Stojanović, Natpisi i zapisi, str. 306.
5 - Joakim Vujić, Ov?arsko-kablarski manastiri, “Gradac”, januar - april, Ča?ak, 1991, str. 22
6 - Postoje dve Ježevice: Trnavska i Uži?ka. Jedni su mišljenja da je Nikifor Maskimović rođen u Trnavskoj Ježevici, a drugi su, kao što navodi i Milan ?. Milićević, mišljenja da je Nikifor rodom iz Uži?ke Ježevice.
7 - Vuk Karadžić, Po?etak pisanija srpski namastira, “Gradac” januar-april, Ča?ak 1991. str. 18; Feliks Kanic, O ov?arsko-kablarskim manastirima, isto delo, str. 31
8 - Radomir Stanić, Ikonostas crkve manastira Sretenja u Ov?aru, “Gradac”, januar-april, Ča?ak, 1991, str. 124
9 - Isto
10 - Joakim Vujić, Ov?arsko-kablarski manastiri, “Gradac”, januar-april, Ča?ak, 1991, str. 22
11 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 18-20; Dragomir Popović, Prepisiva?ka delatnost Ov?arsko-kablarskih manastira, “Gradac”, januar-april, Ča?ak, 199, str. 20
12 - F. Kanic, navedeno delo, str. 32
13 - Mirjana Šakota, Riznica manastira u Srbiji, Beograd , 1966, str. 28-29
14 - Isto; Milivoje Mari?ić, navedeno delo iz 1973, str. 51
15 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 18; J. Vujić, navedeno delo, str. 23
16 - Prof. St. Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929. knj. IV str. 342; Vl. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, str. 308
17 - Dr Ljubomir Durković-Jakšić, Episkop uži?ki Nikifor i mladi Njegoš, Kraljevo, 1980, str. 12, 73-74
18 - Dr Ljubomir Durković-Jakšić, navedeno delo i strana; J. Vujić, navedeno delo, str. 23
19 - J. Vujić, isto.
MANASTIR SRETENJE ZA VREME II SVETSKOG RATA I POSLE RATA
Manastir Sretenje Nemci su bombardovali odmah s po?etka jeseni na Malu Gospojinu 1941. godine, kao i manastir Svetu Trojicu. U to vreme na po?etku okupacije, u toku leta, ?etnici i partizani po?eli su dizati ustanak protiv Nemaca. Užice i Požegu zauzeli su gotovo bez borbe, premda partizani tvrde da su ih zauzeli odlu?nom borbom, a ?etnici tvrde da su oni prvi ušli u Užice bez borbe. Nemci, osetivši njihovu nameru, a nemajući dovoljno snage i vojske da se suprotstave, na vreme su se povukli prema Ča?ku i Kraljevu uz male gubitke. Iz Ča?ka su Nemci potisnuti ka Kraljevu po?etkom oktobra 1941. godine gde su obrazovali snažnu odbranu, koja će trajati oko mesec dana.
U Ov?aru je bilo dosta vojske i partizanske i ?etni?ke. Nemci, znajući da se tu nalazi veći broj naših manastira, ne tragajući mnogo ni za partizanima ni za ?etnicima, izvršili su odmah iz osvete odmazdu nad našim manastirima, sa namerom da njih kao centre naše vere i kulture unište i narod demorališu, kao što su uništavali i Narodnu biblioteku u Beogradu, kao što su za nepuni mesec dana i Ži?u i druge naše manastire uništili, a patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja stavili u zatvor, a zatim u kućni pritvor. Tako su u Ov?aru stradali od bombardovanja Sretenje i Trojica. Svakako da bi tada bilo bombardovano i Nikolje i Jovanje , kao i Blagoveštenje, ali ih je o?uvala klisura Ov?arsko-kablarska. Ovi manastiri su, naime, pored same Morave i da bi bili bommardovani, morali bi se avioni spustiti nisko. Međutim, ne bi mogli izbeći iz tesne klisure a da se i sami u njoj ne razlupaju. Sretenje i Trojica su na visini Ov?ara te su ih Nemci mogli lako bombardovati i uništiti. Bombardovali su ih u dva maha. Tad su se u Sretenju zadesila i dva troji?ka monaha i pretpela bombardovanje u manastirskoj porti pod zvonarom. To su bili jeromonah Irinej Vasiljević, docnije arhimandrit i starešina studeni?ki, i pravo je ?udo kako su ostali nepovređeni.
Tim bombardovanjem Sretenja oštećen je mnogo toranj na crkvi, kao i sama crkva. Takođe je mnogo oštećen i konak sa kulom, koji je podigao episkop uži?ki Nićifor Maksimović, koji je kao iguman obnovio sretenjsku crkvu 1818. Konak s kulom podigao je kao episkop uži?ki 1847. godine, a druga dva konaka ispred crkve podigao je takođe kao episkop nešto ranije, 1845. godine. Tadašnjim bombardovanjem glavni veliki konak pred crkvom, zajedno s kapelom i bibliotekom, potpuno je uništen. Uništena je i sva arhiva. Drugi, manji konak do onog velikog, prese?en je bombardovanjem preko pola. Tako je Sretenje gotovo sasvim zapustelo, jer se za vreme rata nije moglo ništa obnavljati, pa je u tim ruševinama tokom Drugog svetskog rata bio jedno vreme arhimandrit otac Justin Popović, profesor Univerziteta, koji se krio i od Nemaca i od komunista.
SRETENJE POSLE II SVETSKOG RATA
Do 1946. godine Sretenje i Trojica imali su jednu upravu. Tada je Sretenje dobilo svoju upravu i biće više godina pod duhovnim rukovođenjem manastira Preobraženja, koji, vođen iskusnim ži?kim duhovnicima i misionarima igumanom Vasijanom i igumanom Evstatijem, postaje duhovni i misionarski centar u Ov?aru. Imajući u vidu da će se u Sretenju osnovati ženski manastir, po?eta je izvesna priprema i obnavljanje. Tako je Sretenje postalo već 1947. godine ženski manastir pod upravom Preobraženja i duhovnika igumana Vasijana. Te 1947. godine u Sretenje je došla sestra Nada Adžić sa tri svoje sestre.
Sestra Nada je od 1935. godine, po blagoslovu vladike Nikolaja, vodila brigu o siromašnoj deci u bitoljskom obdaništu “Bogdaj”, koje je osnovao Vladika. (20)
Tamo je sestra Nada radila do 1941. godine. Jedno vreme (1934-1935) pomagala joj je kališka monahinja Sara, a posle njenog odlaska pomagale su joj sestra Marija i sestra Stefanija, koje tada još nisu bile monahinje. Kada su Nemci u aprilu te 1941. godine okupirali i Jugoslaviju i Bugarima dali Bitolj, sestra Nada, ne hoteći zbog okupacije dalje ostati u Bitolju, po blagoslovu vladike Nikolaja , sa sestrama koje su s njom radile u obdaništu vraća se u Srbiju. Vladika Nikolaj tada je bio u Ljubostinji i, sa njegovim blagoslovom i zauzimanjem, a pod zaštitom Crvenog krsta, osniva se 1941. u jesen u Trsteniku De?ji dom za ratnu siro?ad, bez oba roditelja, pod rukovodstvom i staranjem sestre Nade. U tom Domu su našla mesta i siro?ad iz De?jeg hranilišta u Kraljevu i Ča?ku, koja su po?etkom rata 1941. godine rasformirana, kao i ona iz Trstenika i okoline. Tako je u Trsteniku u tom Domu bilo oko dvadesetdvoje siro?adi, a u Ljubostinji 12 devoj?ica, među kojima i potonja igumanija manastira Bogovađe Efrosinija. Ljubostinjske sestre prihvatile su ovu decu na molbu sestre Nade i na zauzimanje vladike Nikolaja. Sestra Nada je, uz pomoć sestre Marije, brinula o ishrani dece i prikupljanju milostinje, a sestra Stefanija za to vreme radila je u kuhinji.
Posle rata, 1946. godine, na mesto te dece dovodena su u Dom defektna deca. Sestra Nada negovala je više odgodine dana tu decu. Kada je nova bezbožna vlast po?ela unositi u Dom duh suprotan hrišćanskom, sestra Nada je napustila taj Dom i odlu?ila da sa sestrama koje su s njom radile, to jest s sestrom Marijom i Stefanijom, pođe u manastir i ostatak svoga života provede u monaštvu. Deca su bila raspoređena po drugim domovima, a defektna premeštena u Svetu Petku kod Ćuprije. Tako su one 1947. godine došle u manastir Sretenje i, našavši ga u ruševinama, nisu odustale, već su sa velikim trudom i mukom zapo?ele u njemu život. Tada su došle u Sretenje i današnja igumanija mati Minodora i još neke sestre. Sestrinstvo se blagoslovom Božjim iz dana u dan umnožavalo. Posle godinu dana, na Krstopoklonu nedelju 1948. godine, po blagoslovu mitropolita Josifa, duhovnik jovanjski jeromonah otac Makarije (Milovanović) izvršio je u Sretenju postrig monašenja sestre Nade i tri njene sestre. Tad je sa njima zamonašena i mati Minodora. Sestra Nada dobila je monaško ime Ana. Privela ih je monašenju kao duhovna majka, poznata po monaškom smirenju, jovanjska igumanija mati Tekla. Kako je mati Ana, dugim i napornim radom po obdaništima, bila već dosta iscrpljena, pogotovo u razrušenom i opustelom Sretenju, gde je trebalo mnogo i rada i snage i brige, ona je brzo popustila sa zdravljem. Žaleći se još na oštru ov?arsku klimu od 800 metara nadmorske visine, kao i na druge neke probleme koji su je iscrpli, ona zatraži drugi manastir s blažom klimom. Vladika ži?ki Valerijan, znajući njene sposobnosti, to rado prihvati i postavi je na upražnjeno mesto u manastir Vraćevšnicu, iz koje su sestre sa svojom igumanijom mati - Jelenom prešle u Ži?u. Na taj na?in mati Ana prelazi iz Sretenja sa dve sestre u Vraćevšnicu 1949. godine. Te sestre bile su Marija i Stefanija. Zbog njihovog samopregornog truda i rada sa sestra -Nadom u hranilištima kao i zbog njihovog požrtvovanog rada i visokog duhovnog života u manastiru, potrebno je da ih ovde spomenemo.
Marija (Milunka) Mladenović rođena je u Gra?acu kod Vrnja?ke Banje 1912. godine. Pomagala je sestri Nadi u negovanju siromašne dece u hranilištu zvanom “Bogdaj” u Bitolju. Po?etkom rata 1941. godine došla je iz Blagaja u Trstenik sa sestrom Nadom i Stanom, pa su i tu negovale siromašnu decu kao u Bogdaju, s blagoslovom vladike Nikolaja. Zajedno sa sestrom Nadom otišla je u Sretenje 1947. godine , a otuda u manastir Vraćevšnicu 1949. Godine 1950. Milunka prima monaški ?in i monaško ime Marija. Igumanija Ana je privodi monašenju i ona joj postaje duhovna majka. Kada je umrla igumanija Ana, 18. novembra 1975. godine , mati Marija postaje igumanija vraćevšni?ka. Međutim, na toj odgovornoj dužnosti ona nije dugo ostala. Kada se 1980. godine vratila iz Jerusalima sa poklonjenja Grob Gospodnjem i drugim svetim mestima, sa svojim sestrama, predala je dušu svoju Gospodu tiho i mirno kako mu je i služila. Sahranjena je i molitveno oplakana u svom manastiru.
Igumanija Stefanija Vukas rođena je u Sremu, u Šašincima 1915. godine. Kršteno joj je ime Stana. Pred Drugi svetski rat došla je u manastir Ljubostinju, ali tamo nije primljena. Zato ona, po blagoslovu vladike Nikolaja, dolazi u Makedoniju, u Bitolj, gde ostaje kod sestre Nade u hranilištu “Bogdaj” da joj pomaže u negovanju siro?adi. Tamo ostaje sve do po?etka rata 1941. godine. Tada, zajedno sa sestrom Nadom i sestrom Marijom napušta Bogdaj u Bitolju o dolazi u Srbiju, u Trstenik. I tamo ove dve sestre, po blagoslovu vladike Nikolaja, kao i u Bogdaju, neguju siromašnu decu toga kraja bez oba roditelja. Sestra Stana vodila je brigu o kuhinji i ishrani dece veoma savesno i odgovorno. Kada su 1947. godine pošle iz Trstenika u manastir Sretenje, u Ov?aru, sestra Nada i Marija, pošla je s njima i sestra Stana. U Sretenju je ostala sve do 1949. godine, kada su sve tri prešle u manastir Vraćevšnicu. Posle godinu dana sestra Stana je zamonašena zajedno sa Milunkom (Marijom) i primila monaško ime Stefanija. Posle smrti igumanije mati-Marije 1980. godine, monahinja Stefanija prima upravu i postaje igumanija manastira Vraćevšnice. Poput svoje duhovne majke igumanije Ane (Nade), i ona se trudi te duhovno bdi nad sestrinstvom i celim manastirom sve do svoje smrti. Iscrpljena godinama i podvizima, ova divna po svetosti života monaškog igumanija prestavila se u Gospodu posle teške i duge bolesti na svetog velikomu?enika Pantelejmona 9. avgusta 1966. godine u 9 sati uve?e. Sve do opela nad njenim odrom u crkvi sestre su na smenu stalno ?itale Psaltir, a sveštenici svešteno-monasi pomen i parastose. Uz veliko prisustvo naroda, sveštenstva i monaštva, episkop ži?ki Stefan izvršio je opelo uz sasluženje većeg broja sveštenika i svešteno-monaha. Sestre su je do monaškog groblja ispratile molitvama i suzama, onako kako dolikuje njima da isprate sa ovog sveta svoju duhovnu majku. Posle smrti mati-Stefanije manastirom upravlja namesnica manastira Vraćevšnice monahinja Evdokija Šutić.
Sestre koje su ostale u Sretenju uspevaju da dovrše 1949. godine obnovu porušenog konaka pred crkvom, a drugi do njega još uvek je u ruševinama.
Sa odlaskom mati-Ane iz Sretenja pokazala se potreba za iskusnom igumanijom, koja će voditi sestrinstvo monaškim putem. Na traženje sestara, postavljena je u Sretenje 1951. godine za nastojateljicu smerna i mudra jovanjska monahinja Jovana Srbović iz Makedonije. Ona dolazi u veliko i jako sestrinstvo, gde je bilo već oko 20 sestara, sa kojima ona pored svog manastirskog pravila i posla nastavlja rad na postepenom obnavljanju manastira. Tako je 1955. godine obnovljen i stari, veliki konak do kule, i nazidan sa lepom fasadom sprat, što je dalo impozantan izgled manastiru. Zatim, sestre podižu novu, sa otvorenim tremom i arkadama, narodnu trpezariju, s kuhinjom i malom monaškom trpezarijom 1963. godine.
U međuvremenu, u ži?ku eparhiju, na mesto episkopa Valerijana, koji prima novoosnovanu šumadijsku eparhiju, negde 1948. godine, dolazi kao administrator i zamenik vladike Nikolaja mitropolit Josif Cvijanović (od 1948. do 1953. godine. Episkop Rajić, u međuvremenu, oko dve godine zamenjuje mitropolita Josifa, koji je bio za vreme komunista u zatvoru i pritvoru. Episkop German administrira Ži?kom eparhijom od 1953. do 1956. godine, a kad je te godine, 18. marta, umro kanonski episkop ži?ki Nikolaj Velimirović, onda je primio Ži?ku eparhiju episkop German i njome upravljao do 1961. godine (poslednje tri godine upravljao je tom eparhijom kao patrijarh). Tada postaje ži?ki episkop dr Vasilije Kostić (od 1961. do 1978. godine). Njega zbog smrti zamenjuje od aprila do jula te godine dr Sava Vuković, episkop šumadijski, a onda dolazi u Ži?ku eparhiju dalmatinski episkop Stefan Boca.
Episkop Vasilije Kostić, kada je došao u Ži?ku eparhiju, odmah je po?eo sa promenama u Studenici, Ra?i, Vujnu, Vavedenju, Vraćevšnici, Sretenju i drugim manastirima. Posle nekoliko godina doneo je odluku da u manastiru Vavedenju kod Ča?ka, koji je već dugo godina bio parohijska crkva, osnuje ženski manastir. Tako dolazi do razrojavanja sestrinstva u manastiru Sretenju, odakle prelazi igumanija mati Jovana sa nekoliko ( 11) sestara u Vavedenje u aprilu 1975. godine. Od tada taj manastir po?inje naglo da napreduje i da se obnavlja.
Za nastojateljicu Sretenjskog sestrinstva postavlja se tada iskusna starija monahinja Minodora. Ona nastavlja sa radom i obnovom , kao i duhovnim rukovođenjem sestrinstva tog uglednog ov?arskog manastira. Tako je mati Minodora uspela sa sestrama u svoje vreme, 1984. godine, da podigne lepu kapelu i do nje trpezariju za potrebe manastira. Sredile su dobro i manastirsku portu kao i ekonomiju, vršeći uredno bogosluženje i sve manastirsko pravilo. Na taj na?in i ovo primereno manastirsko sestrinstvo od 17 sestara izloženo je svakodnevno velikim poslovima, obavezama i monaškim podvizima radi svoga spasenja, a na korist naše svete Crkve i stradalnog naroda.
STAREŠINE MANASTIRA SRETENJA
1. Nikifor Maksimović, Vukosavljević , rođen je 12. januara 1788. godine u Uži?koj Ježevici. (21) Roditelji su mu bili Maksim i Gospava. U svojoj ?etrnaestoj godini, 1802. godine, otišao je u Čestin, gde se kod svog zeta popa Riste Rafailovića u?io pismenosti godinu dana. Potom je 1803. godine proveo u manastiru Trojici, a sledeće 1804. godine prelazi u Nikolje. U tim manastirima on se opismenio i savladao ?itanje i crkveno pojanje. Posle ?etiri godine, 12. januara 1808. godine, zamonašio ga je u Beogradu pop Mata. Za đakona i jeromonaha rukopoložio ga je mitropolit Leontije.
U Nikolju je kao sabrat ostao do 1811. godine. Tada je prešao u zapusteli manastir Preobraženje. Obnovio ga je i u njemu živeo šest godina. Zatim se u oktobru 1817. preselio ispod kablarskih stena iz manastira Preobraženja gotovo uvrh Ov?ara, iznad sretenjskih ruševina u jednu pećinu. Tada je po?eo kroz nekoliko meseci svojim trudom i troškom da obnavlja Sretenje i u njemu kao starešina proveo oko 12 godina. Na predlog kneza Miloša Obrenovića proizveo ga je u Beogradu 30. novembra 1830. godine, na Svetog apostola Andreja, za sretenjskog arhimandrita mitropolit Antim.
Sledeće godine poslat je, zajedno sa ?uvenim arhimandritom Melentijem Pavlovićem , u Carigrad, gde carigradski patrijarh Konstantin 19. avgusta 1831. posveti Melentija za mitropolita Srbije, a Nikifora odmah drugi dan Melentije posveti za episkopa uži?kog. Po povratku u Srbiju, Nikifor je imao sedište i episkopski tron u Ča?ku. Od tada se on još više trudio na unapređenju manastira Sretenja, u kojem je ?esto i boravio.
U Ča?ku Nikifor uskoro dođe u sukob sa Jovanom Obrenovićem, bratom kneza Miloša. Zbog toga on ode u Crnu Goru, u bjelopavlićski manastir Ždrebaonik, gde zamonaši Ilariona, koji će docnije postati cetinjski mitropolit.
Knez Miloš pošalje Simu Milutinovića u Ždrebaonik te privoli Nikifora da se vrati u Ča?ak i izmiri ga sa bratom Jovanom. Kažu da je vladika Nikifor znao i gr?ki, pa bi ponekad, služeći u Beogradu, otpevao po koju pesmu na gr?kom. Umro je u Sretenju 28. februara 1853. godine i sahranjen u crkvi u pripratnom delu s desne strane. (22)
Budući bogat, Nikifor je još za života napisao testament, kojim sve svoje imanje ostavlja manastiru Sretenju. Iako je napisan svojeru?no, na tom testamentu nije bilo svedoka, pa je po tadašnjem zakonu bio neispravan. Kako je on imao rođenu sestru, to ona podigne parnicu kod suda protiv takvog testamenta, te sudom taj testament obori. Tako se sva imovina vladike Nikifora podeli po tom zakonu na tri dela: jedan deo dobije sestra, drugi deo dobije njegov manastir Sretenje, a treći deo se razdeli na škole i crkve.
Posle Nikifora na Uži?ku eparhiju došao je vladika Janićije (Janja) Nešković. Tada se vladi?ansko sedište prenosi iz Ča?ka u Kraljevo (Karanovac) 1854. godine. Nikifor je bio krupan, pun i u starosti veoma gojazan. Pri?alo se da je voleo novac i da ga je dosta stekao, kao i imanja, oko ?ega se posle njegove smrti vodila parnica, a sve što je stekao, brzo je nestalo.
2 . GEDEON IVANOVIĆ, proiguman manastira Sretenja, u ovom manastiru postrižen je u monaški ?in i u njemu je umro 16. aprila 1855. godine. Grob mu se nalazi sa severne strane crkve. Na njegovoj nadgrobnoj, mermernoj plo?i u donjem delu zapisano je: “Ovde po?ivaju i dva jeromonaha Ignjatije i Melentije, verni služitelji manastira.” (23)
3. IGUMAN BENEDIKT, rodom je iz Čestina. Pre monašenja zvao se Vukosav Rafailović. Osnovnu školu u?io je u Ča?ku kod u?itelja Jevtimija Grabovskog iz Srema. Po završenoj bogosloviji odlazi u Rusiju i produžuje nauke. Po povratku u Srbiju postaje iguman sretenjski. Veoma duhovan monah, misaon, inteligentan i obrazovan, sakupio je veliki broj dobrih knjiga i stvorio u manastiru takvu biblioteku da bi je i najugledniji manasiri i naju?eniji monasi poželeli da imaju. Danas bi bila od ogromane koristi i za Crkvu i za ov?arske manastire. Iako je imala sreću da u prošlom XIX veku preživi tursko ropstvo , ona nije imala sreću da preživi i nema?ku okupaciju 1941. godine, kad su je Nemci zajedno sa manastirskom arhivom spalili i uništili. (24)
4.ARHIMANDRIT VIĆENTIJE KRDŽIĆ više godina bio je starešina manastira Sretenja. Sa te dužnosti izabran je za mitropolita skopskog.
Na Usekovanije 1915. godine mitropolit Vićentije, zajedno sa svojim protođakonom Cvetkom Nešićem, povla?io se ispred Bugara iz Skopja preko Uroševca za Prizren. Odseo je u Bogosloviji i predomislio se, odlu?io je da je bolje da se vrati u Skopje i da strada sa svojim narodom, nego da odstupa. Kad je došao sa đakonom Cvetkom do Uroševca, prenoćio je kod prote Antonija Nikšića. Bugari su ujutru rano došli u Uroševac sa jednim fijakerom, našli mitropolita u protinom stanu i rekli da ho?e da ga voze u Skopje, zbog ?ega su i došli. Kad je video Bugare, mitropolitu je bilo sve jasno. Predosećajući smrt, pozdravio se s protom Atanasijem re?ima: “O?e proto, doviđenja! Na ovom svetu se više nećemo videti.” I zaista, više se nisu videli. Na domaku Uroševca, u jednoj šumi zvanoj Kamena glava, gde su već bile iskopane dve rake, zavezali su Bugari mitropolita Vićentija i protođakona Cvetka za dva drveta, polili ih benzinom, koji je nosio sa sobom u fijakeru bugarski oficir, i žive ih spalili. Ostatke su u komadima tu sahranili.
Za vreme Vićentijevog boravka u Sretenju desila se katastrofalna poplava, koja je donela ogromne štešte svim manastirima u Ov?aru, a posebno Trojici i Sretenju. O tome je sveštenik Dragutin Adžemović, paroh troji?ki i du?alova?ki, na slovenskoj bibliji ostavio ovakav zapis: “1896-te godine između 27. i 28. oktobra izli se reka Morava i potopi okolna sela i baš?ine, odnese hranu, narod, stoku i građevine, odnese na Banji ćupriju od 120 dukata, i vodenicu sa valjaricom od 100 dukata. Odnese sve kvartire iz Banje kako nove tako i stare u vrednosti 50.000 dinara. Marava je bila veća od troji?ke vode (poplave) od 1864. godine, za dva metra viša. Manastir Sretenje i Blagoveštenje ovim povodnjem propali su. Starešine su bili (u to vreme) u Sretenju arhimandrit Vićentije Krdžić, a u Blagoveštenju iguman Maksim Stojanović”. (25)
5 . JEROMONAH ALEKSIJE AN?ELKOVIĆ rođen je u Prizrenu 1875. godine. Bio je starešina manastira Sretenje. Umro je u svom manastiru 21. decembra 1923. godine. Sahranjen je pored sretenjske crkve sa severne strane. (26)
ARHIMANDRIT JUSTIN POPOVIĆ
Za vreme Dregog svetskog rata kada je sinđel otac Jelisej Popović upravljao manastirom Trojicom i Sretenjem, u razrušenom Sretenju se sklonio i otac arhimandrit dr Justin Popović. Jedno vreme otac Justin morao se iz Sretenja sklanjati od Nemaca, a zatim i od komunista u Pakovraće, u “Grad”, gde je sretenjski vinograd. Radi sigurnosti, zauzimanjem oca Jeliseja, sklanjali su ga obližnji seljaci i u svoje domove. Tako je bio jedno vreme u Sadljikama kod domaćina Periše Radoj?ića, a zatim i u Du?aloviću kod Aksentija Pantelića. Potom će, krajem rata, za vreme i posle velikih borbi 1945. godine, preći u pratnji oca Jeliseja Popovića ili Vasilija Kostića iz Ov?ara u manastir Sukovo, nedaleko od Pirota, u Niškoj eparhiji, za koju se smatralo da je mirnije mesto. Međutim, komunisti, koji su tad gonili i sveštena lica kao svoje klasne neprijatelje, brzo su u Sukovu pronašli oca Justina i sa sinđelom ocem Vasilijem Kostićem, Piroćancem, zatvorili ga i sproveli u Pirot. U zatvoru su ležali oko 15 dana, gde su mu?eni i saslušavani. Zatim su pušteni. (Neki misle da je otac Justin odmah sproveden za Beograd). Jedno vreme sklanjao se on u Beogradu kod ?ika-Alekse Trajaković, gospođe Mare Ostojić i svog školskog druga iz Vranja profesora Velimira Arsića, kao i kod drugih pobožnih Beograđana. Posle toga 1947. godine (27), povukao se u manastir Ćelije kod Valjeva, gde će kao u kućnom pritvoru ostati sve do svoje smrti, na Blagovesti 1979. godine.
Za to vreme je u Ćelijama otac Justin napisao treći i završni tom pravoslavne Dogmatike o crkvi i time završio to svoje kapitalno delo . Napisao je i “Filosofske urvine”, “Svetosavlje”, “Crkva i ekumenizam”. Preveo je Službenik, Trebnik, mnoge akatiste i molebne kanone kao i mnoge druge bogoslužbene crkvene molitve. Preveo je “Žitija svetih” za celu godinu i štampao uz pomoć svoje duhovne dece u najpotpunijem izdanju uopšte u Pravoslavnoj Crkvi. Napisao je i mnoge poslanice za Božić i Vaskrs. Izgovorio je i za štampu sredio mnoge besede koje još nisu štampane. On je do danas najveći srpski bogoslov, sa izuzetno ?istim i visokim po svetosti svojim životom. Iako je u manastiru Ćelijama bio u pritvoru od komunisti?kih vlasti, on se nije tako osećao. Ustrojio je u tom divnom ženskom manastiru bogosluženje sa svetogorskim pravilom i vakodnevnom svetom Liturgijom. Kao duhovnik služio je i držao svakodnevno celo to pravilo, pišući i književna dela koja smo već spomenuli. U svom svetiteljski herojskom optimizmu ?esto je govorio: “Za sve ovo što sada radim i pišem mogu da zahvalim komunistima, koji su mi ovde ograni?ili kretanje”. Ina?e, osećao se srećnim što se nalazi u manastiru Ćelijama, u blizini Lelića, rodnog mesta vladike Nikolaja. Zato je ?esto izlazio u Lelić, služio i propovedao, govoreći o svetom Vladici kao apostolu srpskom dvadesetog veka.
IGUMANIJA ANA ADŽIĆ
Vidi o njenom životu i radu u tekstu istorijata manastira Sretenja.
IGUMANIJA MINODORA
Igumanija Minodora Šišović rođtena je između Maljena i Dobrinje u selu Gojnoj Gori 10. septembra 1924. godine. Na krštenju dobila je ime Mašinka. Ona se od malena vaspitavala i u?ila u pobožnoj bogomolja?koj porodici, pa se rano odlu?ila da, kao i druge devojke iz njenog mesta, i ona pođe u manastir i posveti svoj život Bogu kao monahinja. Tako Mašinka napušta svoje selo i dolazi u Ov?ar u tek osnovani ženski manastir Sretenje 1947. godine. Tada je u Sretenju bila igumanija mati Ana Adžić. Mašinka je postala iskušenica, primila je svoje poslušanije u manastiru i u?ila se monaškom životu. Nije prošlo dugo vremena a Mašinka je pokazala veliki uspeh u monaškom, duhovnom životu i vrlinama kao što su smirenje, poslušnost, trpljanje, sestrinska ljubav i druge.
Tako je samo godinu dana njenog iskušeništva protekla i ona se pokazala spremnom za monaški ?in. Zamonašena je 1948. godine i dobila monaško ime Minodora.
Po odlasku iz Sretenja igumanije matere Ane u manastir Vraćevšnicu 1948. godine, na njeno mesto došla je iz Jovanja za novu igumaniju u Sretenje monahinja Jovana Srbović. A kada je 1975. godine mati Jovana po potrebi prešla u novosnovani manastir Vavedenje, na njeno mesto u Sretenje bude postavljena za igumaniju veoma sposobna otresita i iskusna monahinja Minodora.
Svojim radom i stavom mati Minodora zadobila je ljubav svih sestara. Zato su je sve sestre poštovale i slušale kao duhovnu majku. U takvom sestrinstvu manastir je brzo uznapredovao kako u materijalnoj obnovi tako i u duhovnom životu. Za takav rad i napredak manastira, episkop Vasilije proizvodi mati Minodoru u ?in igumanije i odlikuje je naprsnim krstom.
Za vreme ove ?estite i vredne igumanije u obnovi manastira zaista je mnogo u?injeno. Ozidan je jedan konak ispred crkve do kule sa 8 soba za sestre, ozidana je i jedna kuća u “Gradu”, gde je vinograd. Zatim je u manastiru podignuta sa jugoisto?ne strane jedna veća, lepa zgrada sa kapelom, trpezarijom i kuhinjom, kao i tremom ispred zgrade.
Tako, igumanija Minodora i danas, kada je u starijim godinama, uspešno upravlja ovim manastirom i sestrinstvom 16. sestara. Duhovnici iz manastira Preobraženja obavljaju Bogosluženja praznicima i nedeljama, pomažući im i u drugim neophodnim potrebama. Tako, o završetku II svetskog rata, ovaj manastir, budući zapusteo i u ruševinama, danas je on kao i ostali ov?arski manastiri divno obnovljen i zelenilom i cvećem bogato ukrašen.
________________________________________________________________________
20 - Poznata je kratka pesma vladike Nikolaja za decu o bdaništu, koju je spevao jedne zime, pa je u obdaništu rade pevana, a glasi: Padaj, padaj sneže, beloglavi kneže, padaj, padaj, napadaj, pa nam Bogdaj pokrivaj. U Bogdaju ko u raju, tu de?ici svašta daju; mali moji Bitoljani, Bitoljani sirotani, padaj padaj sneže, beloglavi kneže, al kad dođe sestra Nada, otpašće ti bela brada. Mi smo mali Bitoljani, mališani, sirotani, kuća nam je baš na kraju, u Bogdaju ko u raju.
21 - U Glasniku (V,293) kaže se da je Nikifor rođen u ?a?anskoj Ježevici pod planinom Jelicom, ali to po svoj prilici nije ta?no, jer postoje dve Ježevice, trnavska i uži?ka. Prema M.?. Milićeviću i drugima, Nikifor je rođen u uži?koj Ježevici. (Milan ?. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u Srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1888, (str. 317-319).
22 - Milisav Protić, Sretenje i Trojica, “Gradac”, januar-april, Ča?ak, 1991, str 66
23 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 66
24 - Isto delo i strana
25 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 66-67
26 - Isto delo i str.
27 - Po iskazu nekih ćelijskih sestara, otac Justin je došao u Ćelije 28. maja 1948. godine.
NOVI MANASTIR PREOBRAŽENJE
Rekli smo da se stari manastir Preobraženje nalazio ispod Kablara, gotovo na mestu gde je danas železnička skretnica, nekoliko metara ispred železničke stanice “Ovčar Banje”, blizu Morave.
Vladika Nikolaj, obnavljajući Žiču po svom dolasku iz Ohrida, preuzeo je obnavljanje i ostalih manastira u Žičkoj eparhiji, pogotovo Ovčarsko-kablarskih manastira. Doneo je odluku da najpre reši pitanje Preobraženja i da ga izvuče iz zaborava.
STARI MANASTIR PREOBRAŽENJE
Ovaj manastir, posvećen Preobraženju Gospodnjem, nalazio se smešten na lepom mestu, kao u kakvom gnezdu, između Ovčar Banje i manastira Nikolja, na jednoj ne tako velikoj bogatoj zelenilom zaravni između današnje železničke stanice i reke Morave. Okružen sa svih strana Ovčarom (998 m) i Kablarom (visok 890 m) , on se u toj divnoj i živopisnoj klisuri zaista nalazio kao u nekom gnezdu. Pogotovo što je svuda oko njega, zahvaljujući Moravi, izraslo bujno šiblje i sestar, kao topola, vrba i razno drugo drveće…
MANASTIR ILINJE
Manastir Ilinje nalazi se na jednom živopisnom, lepom i šumovitom visu iznad manastira Blagoveštenja. Upravo iznad samog Blagoveštenjskog tunela, a ispod Mečkovog Brda. Do njega se dolazi od Blagoveštenja usporenim uzbrdo hodom, kroz mladu hrastovu i grabovu šumu, za četvrt sata…
Manastir Blagoveštenje
Manastir Blagoveštenje nalazi se na jednoj tesnoj zaravni zapadno, odmah iznad Ov?ar Banje i hidrocentrale, a južno dole ispod manastira hu?i Zapadna Morava. Iznad manastira sa gornje strane uzdižu se postepeno i malo usko prema vrhu Kablara Ilinjsko brdo, a iznad njega Me?kovo brdo. To je mesto ovog divnog ov?arsko-kablarskog manastira, za koji Vuk Karadžić kaže, kad je u njega dolazio 1820. godine, da mu se od svih tih manastira najviše sviđa crkva blagoveštenjska i jovanjska. (1)
Kada je manastir Blagoveštenje podignut i ko je njegov prvi osniva? i ktitor, nije poznato. Po mišljenju Mihaila Valtrovića, samo su od tih manastira “Blagoveštenje i Vavedenje još zadržali svoj prvobitni osnov, i podizati su nanovo”. Tako bi podizanje blagoveštenjske crkve 1602. godine, “u teška i nužna vremena”, a možda i bez kubeta, moglo da zna?i da je tad u stvari samo crkva obnovljena na starim temeljima. (2) Saglašavajući se sa ovakvom tezom, isto mišljenje imaju Vladimir Petković, Svetozar Dušanić i drugi, dodajući još da bi, po izvesnim arhitetonskim elemantima, blagoveštenjska crkva u Ov?aru mogla biti sagrađena u vreme procvata takozvane “raške škole”, to jest u XII i XIII veku. Takve podatke ima i manastrski letopis, koji je, istina, iz novijeg doba. (3) Vuk Karadžić je u manastiru saznao da je oltarska apsida napukla, odvojila se od crkve i pala, povredivši ispred sebe zgradu. To isto moglo se desiti toj apsidi kada su 1946. godine mine u tunelu ispod manastira po?ele potresati crkvu. I tada je blagoveštenjska , oltarska apsida napukla i prili?no se odvojila od zidova crkve. Na sreću, intervenisao je Zavod za zaštitu iz Beograda i Muzej iz Ča?ka, te do većeg oštećenja nije došlo.
Crkva s kubetom podignuta je u vidu upisanog krsta, što je odlika vizantijskog stila i “Raške škole”. U natpisu iznad ulaznih vrata, spolja u tremu crkve, stoji tekst u vezi sa zidanjem crkve, koji glasi: “Izvoljenijem Oca i pospješenijem Sina i svršenijem Svetago Duha sazda se sij sveti i božestveni hram Blagoveštenije Presvjatije Vladi?ice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije u vremena teška i nužna trudom i userdijem igumana kir Nikodima s bratijami i svrši se v leto 7110=1602. godine. (4)
Drugi zapis govori da je crkva živopisana 1632. godine. On se nalazi u hramu na prvom pilastru severnog zida i glasi: “Izvoljenijem Oca i pospješenijem Sina i Svetago Duha, popisa se sij sveti i boženstveni hram Blagoveš?enija presvatije Vladi?ice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije trudom i userdijem igumana Kir-Mihaila i daskala Kirijaka s bratijami i s ktitori svetago hrama sego. Bog da ih prosti. I po?e se pisati meseca maja 9 dana, a svrši se meseca junija 27, v leto 7143, a ot Roždestva Hristova 1632…” (5) u vreme pećkog patrijarha Pajsija i mitropolita vjen?(a?kog) kir-Serafima.
Neki naši stru?njaci, kao ?urđe Bošković i drugi, misle da je spoljni trem postao još u XVIII veku kad i crkva, tuma?eći u tom pogledu i zapis sa istog trema u kojem se kaže da ga “popisaše i otkupiše zlatar Belan i terzija Obrad iz mesta Užica”, da to pokazuje samo kolika je zainteresiranost naših obogaćenih zanatlija za održavanje manastira u vreme turskog ropstva. Zato smatraju da je, valjda prema onom zapisu sa dve pogrešne godine, trem živopisan 1632, a unutrašnjost hrama 1635. godine. (6)
Najstariji podatak posle zidanja ovog manastira je na nadgrobnoj plo?i smederevskog mitropolita Sofronija, koja se nalazi pri ulazu iz trema u crkvu s desne, strane, ispod freske kneza Lazara i svetog kralja Stevana De?anskog. Mitropolit je umro 20. novembra 1616. godine, a grobnicu mu je podigao njegov naslednik mitropolit smederevski Silvestar 1619. godine. Grobnica je umetni?ki ukrašena, pa je i zbog toga vredna, jer su ornamenti iz prve polovine 17. veka. Nije jasno otkud to da je smederevski mitropolit tu umro i zašto mu je njegov naslednik tu baš grobnicu podigao, pa se pretpostavlja da je u to vreme administrirao Uži?kom eparhijom ili je došao u Ov?ar Banju radi le?enja, pa tu i umro.
ŽIVOPISANJE I OBNAVLJANJE MANASTIRA
Prema do sada re?enome, vidi se da je crkva sva živopisana od 1632, eventualno, do 1635. godine. Blagoveštenjske freske spadaju među najlepše u prvoj polovini XVII veka, pogotovo one spolja, na zapadnoj fasadi što su pod tremom, gdje je Strašni sud prikazan na celoj površini. Zahvaljujući tremu, koji još i Vuk spominje da je postojao, one su se mogle tu o?uvati. U unutrašnjosti hrama u pripratnom delu u prvoj zoni prikazane su uglavnom figure srpskih svetaca: Simeon Miroto?ivi, Sveti Sava, sveti kralj Stevan De?anski, knez Lazar i drugi. Iznad njih u drugoj zoni prikazana su u medaljonima poprsja mnogih svetaca. U gornjoj zoni prikazane su scene iz života Gospodina Isusa Hrista i Presvete Bogorodice. U pandantaifima su naslikani jevanđelisti, u tamburu kubeta su proroci, a u kaloti kupolnog svoda je Hristos Pantokrator (Svedržitelj) i “Nebeska liturgija”. Velika je šteta što su mnoge freske oštećene od raznih potresa, zemljotresa, turskog zuluma, pomeranja tla eksplozivom i minama prilikom probijanja dva tunela, pa mnoge od njih nisu više dovoljno jasne. Ali su, ipak, još najbolje od svih drugih ov?arskih manastira o?uvane i, sa nikoljskim freskama, imaju najveću vrednost svog vremena. Što se ti?e živopisa blagoveštenjskih fresaka, najverovatnije da ih je radio poznati zograf jeromonah Mitrofan, iako su u Nikolju radili freske i drugi zografi.
Često pokrivanje i prepokrivanje blagoveštenjske crkve pokazuje koliko je tom manastiru, kao i mnogim drugima, trebalo trpljenja i ?vrstine da izdrže nasilje turskog ropstva, mnoštvo eksplozija pri postavljanju železnice i hidrocentrale, kao i nema?ko bombardovanje za vreme rata. A onda i, prilikom odstupanja okupatora miniranje i rušenje mostova i propusta u Ov?arsko-kablarskoj klisuri, gde su od silne eksplozije mnogi manastirski zidovi i prozori na crkvama u manastirskim zgradama popucali uz veliko opadanje maltera i fresaka, od Jovanja do Blagoveštenja. Onda, razume se da nije bilo lako ni tim našim divnim svecima na freskama.
Tako vidimo da su na manastiru Blagoveštenju bile neophodne velike i male popravke i prepokrivanje šindrom ili klisom još od XVII veka, od 1644. godine. Takođe je manastir prepokrivan i 1809. godine. Kada je Joakim Vujić dolazio u Blagoveštenje 1826. godine zatekao ga je popaljenog. Ne zna se da li je odmah bio obnavljan. Tako, kada je F. Kanic posetio manastir 1866. ili 1867., imao je u njemu gostoprimstvo i lepo se osećao, jer je u njemu video gostoljubivog igumana Danila i još tri sabrata. To je, ustvari, jedna porodica iz Hercegovine: deda, otac i dva unuka, svi monasi. Crkva je i tada imala drveni trem i bila pokrivena klisom. Ali, već 1895. godine crkva je oronula toliko da se u njoj nije moglo služiti. Temeljnije popravljenu vidimo je tek 1906. godine. Međutim, već 1908, do 1913, crkva je zapustela. Kad je proradila, ne znamo, ali za vreme starešine arhimandrita Mitrofana Ivan?evića, oko 1932. godine, ponovo je pokrivana i obnavljana, možda oko 1932. godine, ponovo je pokrivana i obnavljana, možda zbog posledica u probijanju železni?kog tunela minama.
Zatim, crkva je mnogo oštećena i 1946. do 1947. godine kad su bili u jeku radovi u Banji na probijanju tunela za hidrocentralu, o ?emu je već bilo re?i. Najzad, 1967. godine, ?a?anski Muzej za zaštitu, sa svojim stru?nim kadrom, preuzeo je sanaciju ispucalih crkvenih zidova. (7)
U blagoveštenjskom tremu, gde je kompozicija o Strašnom sudu, ostavio je zapis o svojoj poseti mitropolit ariljski i zvorni?ki Stefan, u vreme sobe Srba pod Arsenijem Jovanovićem-Šakabentom 1737. U tom zapisu on izražava “ne malu tugu i ozlobljenost od bezbožnih Agarjana” - Turaka.
IKONE
Od blagoveštenjskih ikona koje su još sa?uvane najveću vrednost ima Presveta Bogorodica sa Hristom iz 1602. godine, (8) sa sledećim zapisom na donjoj, desnoj strani:"Sije svete ?asne ikone pisaše trudom i userdijem duhovnika kir Nikifora, jeromonaha s bratijama. Bog da ih prosti vo veki, amin v leto 7110, grešni Mitrofan zograf”. Iz ovog zapisa vidi se da su i ikone rađene u isto vreme kad i freske. Vidi se i to da je u to vreme bio u Blagoveštenju duhovnik kir Nikifor, po ?emu bi moglo da bude da je on baš taj potpisani iznad crkvenih vrata iguman kir Nikifor, a ne Nikodin ili Nikola.
Osim Bogorodice Odigitrije iz 1602. od zografa Mitrofana postoje i druge, isto tako vredne, ikone, kao “Krštenje Hristovo”, “Raspeće Hristovo”, “Vaznesenje Gopsodnje”, “Vaskrsenje Lazarevo”, “Sretenje” “Gostoljublje Avramovo”, to jest Sveta Trojica u vidu tri anđela, i mnoge druge. Takođe, postoje i dve prestone ikone “Deisis sa Apostolima” i “Bogorodica sa malim Hristom, anđelima i prorocima” iz 1635. godine, koje se nalaze na ikonostasu manastira sveta Trojice u Ov?aru, a koje je priložio Blagoveštenju prezviter Radivoj iz Gostilja. (9) O prestonim ikonama biće još re?i kad se bude govorilo o ikonostasu.
IKONOSTAS
Blagoveštenje je najzad 1944. godine dobilo i svoj ikonostas posle 94 godine. Stari blagoveštenjski ikonostas iz XVII veka bio je jedan od najlepših u Srbiji, ne samo u Ov?aru. Ali kada ga je 1902. godine, pronašao znameniti ruski nau?nik P. Pokriškin u Blagoveštenju demontiranog i isklju?enog iz upotrebe, nastojao je svim silama da ga spase. Kako je Blagoveštenje zapustelo od 1908. do 1913. godine, to je i veća opasnost bila za ikonostas. Zato je P. Pokriškin nekako angažovao Vladimira R. Petkovića, tadašnjeg kustosa u beogradskom Narodnom muzeju, te dođe u Blagoveštenje i prenese glavne delove ikonostasa u Beograd, u Muzej, , gde je radio 1908. godine. Pošto se ikonostas nije mogao odmah ni konzervirati ni rrestaurirati, morao je da ?eka.
Posle kratkog vremena dolazi Balkanski rat, a onda, Prvi svetski rat. Zatim, kratka pauza mira, pa Drugi svetski rat. Ikonostas za sve to vreme nije mogao biti obnovljen. Tako je on seljakan s mesta na mesto, pa ?ak delimi?no i zaziđavan, dok nije u toj svojoj golgoti seljakanja u ratu i miru po?eo da strada i nestaje; dveri su mu izgorele u požaru Drugog svetskog rata. Drugi delovi, gde su bili zazidani, poplavljeni su vodom zbog slabih vodovodnih cevi ili su nestajali. Tako je malo ostalo od originalnog ikonostasa, valjda samo krst, ali zahvaljujući ostacima u blagoveštenju i Svetoj Trojici, imala se prema ?emu izvršiti rekonstrukcija ikonostasa. Blagodareći tome što je zauzimanjem P. Pokriškina i Muzeja brižljivo fotokopirana i celina i detalji ikonostasa, postojali su elementi za rekonstrukciju. Neki detalji koji su bili sporni rešeni su svesrdnim zauzimanjem u prou?avanju Svetlane Pejić, Blagote Pešić i Dušanke Ranković-Vu?ićević, kustosa Narodnog muzeja u Ča?ku, koji su se, uz pomoć ostalih, posvetili tom poslu, te Blagoveštenje najzad dobije rekonstruisan svoj ikonostas1994. godine. Dakle, posle više od 90 godina ?ekanja. Originalni delovi ikonostasa zadržani su u fondu Narodnog muzeja u Beogradu. (10)
Kada je blagoveštenjska crkva sagrađena, 1602. godine, još dok je zograf Mitrofan nije živopisao (1632), urađene su za ikonostas prestone ikone, o ?emu svedo?i napred pomenuti zapis zografa Mitrofana na ikoni Presvete Bogorodice, Odigitrije. Prema tome, možda je u isto vreme rađen i rezbaren ikonostas, imajući u vidu razmeru i raspored ikona. Ili je ikonostas nešto kasnije rađen kad su ikone već bile gotove i kad je crkva 1632. godine bila živopisana. Sada rekonstruisani ikonostas u Blagoveštenju veoma lepo i impozantno deluje. Pozlaćen je i sav se presijava, da se ne može iskazati, već treba doći i videti. Ikonostas i krst na njemu sli?an je ikonostasima XVI i XVII veka u De?anima, Mora?i, Pivi, Gra?anici o još nekim. Nedostaju mu još južne dveri, kako se to lepo vidi u projektu rekonstrukcije ikonstasa od Milorada Medića, (11) i da se poređaju odgovarajuće ikone u tri zone kako je u originalnom ikonostasu i predviđeno. Taj posao, kako se ?uje, već je u planu nadležnih i odgovornih muzejskih i zavodskih stru?njaka. (12)
Od umetnika iz prve polovine XVII veka u ov?arsko-kablarskim manastirima i šire izdvaja se svojim radom zograf Mitrofan. S obzirom na krizno vreme turskog ropstva, kad se nisu mogle lako naći potrebne boje i drugi odgovarajući materijali za slikanje ikona i fresaka, on se, ipak, snalazio i pokazao svoje visoke kvalitete i veliku ljubav prema svom poslu u slikanju ikona i fresaka. Postoji mišljenje da je živopis u manastirima: Blagoveštenju (1602-1632), Nikolju (1637), Svetoj Trojici (1635) i Ježevici (1646), koja je u to vreme bila manastir, delo ovog vrednog monaha i velikog umetnika, kao što su njegovo delo i mnoge ikone.
Što se ti?e lepih i umetni?ki kvalitetnih ikona po manastirima Ov?ara i Kablara iz nešto mlađeg doba koje pripadaju XVIII veku, ne smemo zaboraviti ni Simeona i Aleksija Lazovića iz Bijelog Polja.
RUKOPISNE KNJIGE U MANASTIRU BLAGOVEŠTENJU
Iz narodnog predanja saznaje se da je u ov?arsko-kablarskim manastirima živeo veći broj monaha, pogotovo u Nikolju i Jovanju, a verovatno i u Blagoveštenju. Dolazili su ovamo zato što su to bila tiha i mirna planinska mesta, pogodna za monaški život. Ali izgleda da su pored tu već nastanjenih monaha dolazili i drugi monasi, iz drugih većih manastira i bratstava da se u to vreme turskog ropstva sklone. Time se, možda, objašnjava tako veliki broj monaha u tim malim, siromašnim i sa basputnim prilazima manastirima. Zato je bilo sasvim moguće, i i sasvim prirodno, da se u takvim monaškim zajednicama ovih manastira pojave prepisiva?ke škole, kao što su bile i u drugim manastirima po Srbiji.
U Nikolju i Jovanju kao i Sretenju može se videti da i do danas ima po nekoliko crkvenih , rukopisnih knjiga. Tako ih isto ima i u Blagoveštenju . “Najstarija rukopisana knjiga iz ov?arskih manastira jeste, koliko je danas poznato, Blagoveštensko jevanđelje, koje se i danas nalazi u Be?koj biblioteci. Poti?e iz 1372. godine”. (13) Po Jacimirovom navodu, ono ima ovakav zapis: “Godine 1372. voljom Oca i revnošću Sina, blagoslovom i pomoću Pre?iste Vladi?ice naše Bogorodice Marije i svetih nebeskih sila bestelesnih, ?asnog i slavnog proroka, Prete?e i Krstitelja…"Dalji tekst zapisa na sledećem listu je oštećen. Na osnovu ovog fragmenta ne bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da je jevanđelje pisano u Blagoveštenju, iako to izgleda sasvim verovatno. Ali na osnovu druga dva zapisa, sa sigurnošću se može zaklju?iti da je ovo jevanđelje pripadalo manastiru Blagoveštenju. Drugi zapis govori o povezivanju i restauraciji rukopisa izvršenoj godine 1799, a treći, koji poti?e iz XVIII, glasi: “Neka se zna kako je pisao Isaija iz manastira Blagoveštenja blizu reke Morave pod Kablarom…"Po Jacimirskom opisu ornamenti ovog rukopisnog jevanđelja su “prekrasne izrade”. (14)
Iz drugih zapisa vidimo da je u XVI i XVII veku u Blagoveštenju prepisano nekoliko knjiga. Po pri?anju monaha iz manastira Blagoveštenja, Vuk Karadžić je zapisao predanje da je u manastiru Ilinju, blagoveštenjskom metohu, postojala pored crkve i kula od koje su samo ostale zidine, u kojoj su prepisivane knjige. Crkvicu Ilinjsku obnovio je vladika Nikolaj 1939. godine, a o kuli se ta?no još ništa ne zna, iako postoje u zemlji nekakvi temelji.
Rukopisne knjige u Blagoveštenju o kojima se zna, jesu:
1. Molitvenik, napisao ga u Blagoveštenju neki monah Kirijak 1623. godine.
2. Dela apostolska, takođe su napisana u Blagoveštenju, pri igumanu Mihailu 1644. godine, nađena su u (starom) Preobraženju.
3.Triod, napisao 1559. godine jeromonah Nikifor, verovatno “duhovnik blagoveštenjski”, iako se u zapisu ne kaže gde je pisan. Lj. Stojanović kaže: “Pisa s v leto 7067"-5508=1559.; Dragomir S. Popović veli da je pisan 1539. godine. (15)
5 . PRAVILO SLUŽBE pisala su i iluminirala (ukrašavala) ornamentima 1681. godine dva monaha u Blagoveštenju. Oni su tu o sebi ostavili ovakav zapis: “Ovo pravilo je izvoleo pisati ja grešni monah Simeon s ljubavlju prema Presvetoj Bogorodici i svetome Hristu, ugađajući mu, i Atanasiju i Kirilu…” Drugi je zapisao:” I ovo crtah ja mnogogrešni Sofronije od manastira Blagoveštenja koji je na reci Moravi”. Tako se vidi da su dva monaha radila na jednoj knjizi.
Joakim Vujić, kada je 1826. godine bio u Blagoveštenju, pominje druge ?etiri knjige koje je zapisao. Na njima nije bilo nikakvog zapisa, pa se ne zna ko ih je, kada i gde napisao. Te su knjige:
Jevanđelje “sa zlatnim na?alnim pismenim”.
Minej za maj.
Pamjatnik serbskih careva, vožda i despota. Po Vujićevom mišljenju, to je verovatno rodoslov ili neki letopis.
Beseda Svjatago (Jefrema) Sirina.
Prota Milivoje Mari?ić i Svetozar Dušanić pominju osam rukopisanih knjiga koje se ?uvaju u Blagoveštenju, pretežno iz XVI veka, to su:
Apostol.
Minej za maj.
Minej za maj.
Minej za jun.
Minej za septembar.
Besede Svetog Jefrema Sirina.
Ote?nik
Katastig (manastirski tefter).
Od tadašnjih starih srpskih knjiga ?uvaju se:
Beogradsko ?etverojevanđelje, kao najstarija štampana srpska knjiga koja se ?uva u Blagoveštenju. Štampao ga je 1552. godine, Dubrov?anin Trojan Gundulić.
Jevanđelje iz štamparije u Mrkšinoj crkvi kod Kosjerića, štampao ga je 1562. godine štampar jeromonah Mardarije.
Trebnik, Mleta?ke štamparije, Jeronima Zagurovića iz 1570. godine. (16)
STARINE I ZAPISI
Osim starih srpskih ikona rukopisanih srbulja i štampanih knjiga, u Blagoveštenju se ?uvaju i drugi crkveni i sakralni predmeti i zapisi.
Nekoliko gr?kih antiminsa, verovatno od jerusalimskih patrijarha, i srpski antimins iz 1808.godine, koji je nabavio Isaija ?aković , “vrhovni mitropolit svih Srba” pod austrijskom vlašću, a osvetio ga 1709.” smerni raški mitropolit Arsenije Jovanović.
Episkopski tron iz XVII veka.
Dva mermerna postolja za ?irake (svećnjake), izrezbarena u mermeru, iz XVII veka.
Dva mesingana svećnjaka iz 1866. godine.
Mermerna rozeta na sredini crkve iz XVII veka.
Nalonj za ?itanje jevanđelja sa tokarenim ukrasima iz XVII veka.
Sveti presto u oltaru iz XVII veka. (17)
U Mineju za jun zabeleženo je: “Bratije, pisa se sija knjiga v nužde i smrti”. Drugi zapis u istom mineju govori o prodaji blagoveštenjskih 12 mineja 1800. godine.
U knjizi Ote?niku zapisao je blagoveštenjski iguman Danilo da “1817 godine bist astaluk (boleština) velik dve godine”.
U manastirskom katastigu (Tefteru), vođenom od 1802. do 1876. godine, sadrže se ne samo beleške o raznim prilozima i rashodima u manastiru Blagoveštenju, već Katastig iznosi i podatke o monasima u manastiru; daje razne istorijske podatke, kao pomenik umrlih monaha, koji su bili u blagoveštenjskom bratstvu. U tom tefteru zapisano je i to da “Kara Georgije 1805. godine na sam Petrovdan uze Karanovac (Kraljevo), i uze Užice u subotu, i uze se Užice za šest sati. Izgore Užice 1805. leta. Godine 1809. pri deržavi gospodara Kara ?orđija manastir bi pokriven”.
Drugi zapis u istoj knjizi o prvim danima vladanja Miloša Obenovića kazuje da je zavladala glad. “Pervo za?elo vladanja gospodara knjaza Miloša Obrenovića 1815. goda, aprila meseca 20, vo to vremje velika glad…znaj srpski rode"… U jednom zapisu blagoveštenjskog Teftera veli se da se Morava zaledila 1858. godine, tako da se preko leda moglo prelaziti”. Te zime bist propast nad mladežom stoke”. (18)
U crkvenoj knjizi manastira Ra?e, koja se nalazila u Preobraženju pod Kablarom, zabeležio je blagoveštenjski crnorizac ovako:"Po padeniju Serbije iza Karađorđa tri godine, a to leto zapustje manastir Ra?a 1813. godine, meseca oktobra, 21 den. Hadži Melentije ute?e u Srem. A jeromonasi Mojsej i Teodosije ostadoše u Serbiji, i mnogu bjedu nesnosnu podniješe od prokletih Turaka i bezbožnih nekijeh Srbijanaca. A (jeromonaha) Isaiju i jerođakona Ignjatija posekoše Turci u Ra?i u crkvi 1813. oktobra 21. den. Znaj, znaj srpski rode”. Prepisao jeromonah manastira Blagoveštenja ispod gore Kablara 1872. godine (Minej za mesec avgust).
Zapis iz rukopisne knjige svetog Jefrema Sirina, br. 752, donosimo zbog mnogih imena ov?arskih igumana, mitropolita u Srbiji i nekoliko episkopa. Tako , povodom svog rukopoloženja ovaj crnorizac piše: “Jeromonah manastira Blagoveštenja Mihail Aksentijević, isti rodom iz sela Du?alovića, okružja ?a?anskog sreza draga?evskog , postrižen bist vo monašeski ?in svjš?enojejstvom gospodina nastojatelja Smuila Popovića 1855. godine na dan zovom Vidovdan 15. junija, a za dijakona bist postavljen 15 avgusta iste godine svjaš?enodjejstvom uži?kog episkopa gospodina Joakinija Neškovića u manastiru Sveta Trojica. A vo prezvitera rukopoložen istim episkopom u crkvi karanova?koj na dan Cvetonosija Gospodnja, 8. aprila 1856. godine pri vladeniji kneza srbskog gospodina Milana Obrenovića, pri nasledniku jego knjazu Mihailu Miloševiću - Obrenoviću, pri mitropolitu srpskom gospodinu Mikailu, pri episkopu timo?kom gospodinu Gerasimu, pri episkopu šaba?kom gospodinu Gavrilu, pri igumanu manstirah Nikolje gospodinu Meletiju, pri nastojatelju manastira Jovanja gospodinu Filimonu; Manastir Preobraženje tada bist pusto, pri nastojatelju protosinđelu manastira Sretenja gospodinu Benediktu, pri nastojatelju manastira Trojice gospodinu Meletiju, pri nastojatelju manastira Vavedenja gospodinu Isaiji.” (19)
“Znano budi da se predstavio knez Miloš Obrenović 14 septembra 1860. godine, na preveliku žalost srpskom narodu”. (20)
Zapis o poplavi: “U Ov?ar Banji je, posle troji?ke poplave, prvi put 1896. godine, gotovo vulkanskom snagom, proradilo zbog kiše klizište. Zemlja je grunula u Moravu i napravila branu visine osamdeset metara. Stvorilo se ogramno jezero, koje je poplavilo i Uži?ku Požegu. A kada je brana popustila, voda je potopila sav kraj na suprotnoj strani pored Morave i sva naselja, među kojima i Ča?ak. silne vode od tog jezera prodrle su i u dvorove Jovana Obrenovića, pa je otuda nastala i poznata pesma:"Kiša pade, kiša pade te Morava dođe, i poplavi Jovanove dvore…” (21) U vezi s tom poplavom Dragutin Adžemović, paroh troji?ki u Ddu?alovićima, na slovenskoj Bibliji ostavio je ovakav zapis: “1896. 27. i 28. oktobra izli se reka Morava i potopi okolna sela i baš?ine, odnese hranu, narod, stoku i građevine. Odnese na Banji ćupriju, vodenicu s valjaricom i sve kvartire iz Banje. Ovim povodnjem propali su Sretenje i Blagoveštenje”. (22)
MANASTIRSKO IMANJE
Ne zna se ta?no koliko je manastir Blagoveštenje imao zemljišta u srednjem veku. Kada je Joakim Vujić posetio Blagoveštenje 1826. godine, saznao je da “ovaj manastir derži i grunt (obradljivo zemljište) za koji Tur?inu spahiji plaća na godinu po 12 gorša, i ot svakog ploda daje desetak”. (23)
Feliks Kanic, kad je šezdesetih godina XIX veka proputovao kroz ov?arske manastire, posetio je i Blagoveštenje. On se više interesovao o imovnom stanju manastira od J. Vujića i podrobnije izveštava da se manastir Blagoveštenje izdržavao “iz prinosa sa svojih 26 hektara livada i pašnjaka, 4 hektara voćnjaka i vinograda, dva hektara šume, i od stoke ?ija se (ukupno) vrednost ceni na 5000. (tadašnjih) dinara. Manasstir pokriva svoje izdatke od 2300. dinara godišnje”. Međutim, u to vreme Blagoveštenje je bilo zatvoreno, kao i Preobraženje, a sela koja su mu pripadala upućena su na crkvu u Dobrinji. Svakako da su Turci nametnuli velike globe i dažbine koje ovaj manastir nije mogao da plaća, pa je zatvoren, a kaluđeri se razišli u druge manastire. (24)
Imovno stanje ov?arskih kao i svih drugih manastira između Prvog i Drugog svetskog rata bilo je u povoljnijim prilikama nego posle Drugog svetskog rata. Tako je Blagoveštenje pre Drugog svetskog rata pa sve do 1946. godine imalo ukupno 216 hektara (25) obradive zemlje i šume. Osim toga, gotovo sav banjski plac sa zgradama i mineralnom vodom pripadao je manastiru Blagoveštenju. Na taj na?in, ovaj manastir imao je u Ov?ar Banji pet svojih zgrada i sve bazene za kupanje. Samo je jedna zgrada bila sa spratom, u kojoj je stanovao brat arhimandrita Mitrofana Velimir Ivan?ević sa porodicom, a ostale su bile prizemne. Kao banjske “vile” svaka je imala svoje ime. Jedna od tih pet zgrada zvala se vila “Sirotica”. To je jedna obi?na, druga ?etverougaona zgrada sa hodnikom, s većim brojem soba i s prozorima koji imaju sitna okna, pa ju je bilo lako poznati. Još postoji. Napravljena je zauzimanjem vladike Nikolaja i Uprave manastira Blagoveštenja za sirotinju, da se u njoj može imati le?enje i smeštaj besplatno.
Posle Drugog svetskog rata, kada je agrarnom reformom nova komunisti?ka vlast oduzela imanje manastirima, oduzeta je Blagoveštenju i Banja sa gotovo celim placem. A kad se po?ela 1946. graditi u Banji hidrocentrala, izgrađen je i urbanisti?ki plan za Banju, po kojem su sve stare zgrade porušene, kao i bazeni za mineralnu vodu, pa je u pitanju bila i vila “Sirotica”. Ostala je samo vila “Blagoveštenje” bez spora. Sav je banjski plac invelisan. Kroz sredinu Banje prokopan je kanal za moravsku vodu i tunel za hidrocentrale. Stari bazeni ispod železni?ke pruge i bivše pošte sa mineralnom vodom za le?enje zatrpani su, a novi su pomoću bušilica blizu Morave pronađeni i napravljeni. Napravljeno je i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada.
U prošlom veku imali su svoje bazene sa toplom banjskom vodom za le?enje i Sveta Trojica i Sretenje. Oni su bili sa suprotne, desne strane Morave, ali ih je nadošla voda, pogotovo u poplavi 1886. zatrpala. Tako, usled gradnje hidrocentrale, Blagoveštenje je ostalo bez svoga minimalnog placa i vila u Banji, oko ?ega se godinama sudski sporilo. Današnji blagoveštenjski starešina otac Georgije Dobrosavljević i u tom pogledu imao je dosta uspeha.
O MANASTIRSKIM KONACIMA I BUNARU
Da progovorimo još i o manastirskim konacima o kojima smo već po?eli govoriti. Pre svega, u manastirskoj porti pokraj lađe crkve, sa severne strane, nalazi se stari bunar, koji verovatno poti?e još iz XVII veka. F. Kanic ga je video u svoje vreme i prikazao na skici sa manastirom. Ozidan je jedan metar iznad zemlje, zatim, ograđen letvama pa pokriven. Do posle Drugog svetskog rata iz njega se koristila voda za piće i druge potrebe, sve dok nije doveden vodovod u manastir.
Znalo se da su oko crkve u XVII veku postojali konaci, koji se pominju još 1644. godine, ali oni nisu sa?uvani. Najstariji sadašnji konak je iz 1869. godine, koji je pre oko 20 godina bio u upotrebi. Međutim, on je toliko oronuo i propao da se morao iz osnova preziđavati. Zato je sadašnji starešina manastira Blagoveštenja iguman Georgije, u saradnji sa muzejskim i zavodskim stru?njacima, porušio sprat tog starog konaka, postavio betonsku plo?u iznad podruma i ozidao konak sa novim odgovarajućim prostorijama. Druga dva konaka sa jugoisto?ne i isto?ne strane podigao je blagoveštenjski starešina arhimandrit Mitrofan. Prvi je podigao 1928. a drugi 1932. godine. I oni su za vreme igumana Georgija obnovljeni i dovedeni u red, premda zavodski stru?ni kadar smatra da ti konaci ne odgovaraju stilu manastira Blagoveštenja. No, i pored svega toga, razboriti starešina otac Georgije, imajući u vidu opstanak tog siromašnog manastira, kome nije ostavljen ni onaj minimum imanja koji je predviđen agrarnom reformom, odlu?io je, da bi imao gde smestiti bratstvo i banjske goste, da uz veliku štednju i pomoć naroda podigne još jedan veoma lep, na dva sprata, s terasama (?ardacima), manastirski konak. Podigao ga je u produžetku starog konaka, koji je pre ovog prezidao i obnovio oko 1975. godine.
Hajduci i iguman Isaija Katanić
Stari konak, koji je obnovio otac Georgije, podigao je starešina blagoveštenjski iguman Isaija Katanić 1869, pa je, izgleda, taj konak prvi put obnovljen 1881. godine. Tako je ovaj stari konak za vreme igumana Georgija Dobrosavljevića doživeo svoju treću, generalnu obnovu. Ali mi ovde osećamo dužnost da o tom znamenitom blagoveštenjskom starešini nešto više kažemo.
Isaija Katanić je divan ?ovek i srpski monah. Rođen je u Bresnici, u Katanićima, nedaleko od Ča?ka. Vidimo ga kao mladog kaluđera u manastiru Vujnu kod Gornjeg Milanovca. Tamo je proveo više godina. Iz divne monografije manastira Vujna može se videti, u spisku manastirskog bratstva, da je “jeromonah Isaija Katanić” živeo u Vujnu od 1841. godine pa do kraja 1859. Dakle, skoro ?itavih 20 godina. Potom je premešten u manastir Blagoveštenje pod Kablarom. (26) Svakako da je tamo upućen kao veoma sposoban, da pomogne i obnovi manastir, što je on i u?inio. Međutim, ljudi koji stvaraju i imaju, po nekom zakonu moraju i da stradaju. Zloba i zavist ljudska ne podnosi ih. Prvo budu ogovarani, a onda i napadani. U to Isaijino vreme bilo je u Ov?aru i okolini puno hajdu?ije i zlih ljudi, pa su zlostavljani, plja?kani i ubijani mnogi domaćini, kao i starešine manastira. U to vreme u Vujnu je već bio ubijen noću od zlikovaca u manastirskoj kući u vinogradu na Poljani jeromonah Sava.
U Ov?aru su, takođe, hajduci iz obližnjih sela hvatali neke kaluđere, zlostavljali ih, plja?kali i ubijali. Napadali su više puta i igumana Isaiju Katanića, no, on se nekako spasavao. Onda su ga ponovo oplja?kali i najzad ubili. O tom njegovom stradanju episkop ži?ki Sava De?anac u svom godišnjem izveštaju Svetom Arhijerejskom Saboru (1892-1896) ovako kaže:” Ovi se (ov?arski) manastiri dosta i od nekih suseda napadaju i, na žalost znamo da su ovde, u ovim ov?arsko-kablarskim manastirima, do sada poginula ?etiri kaluđera. Pre pet godina poginuo je u Blagoveštenjskom manastiru ?estiti, ?uveni i dugogodišnji arhimandrit Isaija Katanić, koji je bio najverniji sveštenoslužilac, najodaniji narodnoj stvari, najsavesniji manastirski radnik i odli?an ekonom, ?ija zdanja i danas ukrašavaju svetu obitelj, s kojim se imanjem, koje je on negovao, i danas pomaže manastir; ?ijim se materijalnim sredstvima, koja je on posle sebe ostavio, i danas opravlja i podiže hram Božji, koji je posle njega prepukao. Taj su takav zlo?in u?inili, gramzeći za novcem, njegova duhovna deca (Srbi), toliko ga puta isprebijali i oduzimali mu imovinu. Na posletku su mu oduzeli sve što je god kod sebe imao, pa ga njazad i života lišili...” (27) O tom događaju i danas stari ljudi iz okoline znaju da pri?aju. Ugledni domaćini iz Vrni?ana ?ika Obrad Odžić, pri?ajući o tome, posle Drugog svetskog rata govoraše, kao što je već re?eno, da su igumana blagoveštenjskog Isaiju Katanića hajduci više puta ganjali i ubijali zbog novca. Iguman se, veli ?ika Obrad, ?uvao i radio svoj posao, a imao je dosta prijatelja koji su ga štitili. Saznavši kad u manastiru ima novaca, verovatno pred kraj banjske sezone, okolni hajduci, ne mogući lako doći do starešine manastira, uhvate njegovog kuma iz jedne ugledne familije u okolini, koju su zvali Jovanovići, a imala je izgleda i nadimak “Munjići”, i primoraju ga da im ga on izda. Tako dođu u manastir Blagoveštenje noću i stanu kucati na vrata konaka. Iguman Isaija javi se i zapita ko ga to uznemirava po noći. Kum se javi i kaže da ide iz Ča?ka pa je zakasnio i moli da kod njega prenoći. Arhimandritu Isaiji to bude nešto sumnjivo pa ga ponovo zapita sa kim ide i on mu odgovori da je sam. Tada će mu Isaija reći: “Zaklinjem te, kume, živim Bogom, nemoj me izdati, da ti nije prosto”. A kum ga spolja hrabrio kako toga ne može biti, jer su kumovi. Kako je iguman otvorio vrata, tako su ga u isti mah uhvatili iz mraka hajduci i zatražili novac. Arhimandrit Isaija izgovarao se da nema novaca ili da nisu kod njega. No, to mu nije pomoglo. Pritisnut maltretiranjem i batinama, nešto im je dao, a glavni deo, vele, da je ?uvao za gredom na tavanu . Ne verujući mu, zlikovci ga izvedu iznad manstira poviše štale, pretresu ga i isprebijaju, a onda ga ubiju i ostave na putu. Kraj samog puta i sad stoji spomenik na kojem je napisano.
“Arhimandrit Isaija: + Ljudije moji što vam sotvorih, vozdaste mi zlaja za blagaja. Na ovom mestu poginu od zlikovaca neumorni trudbenik i starešina manastira Blagoveštenja Arhimandrit Isaija Katanić noću između 1 i 2 februara 1887. godine. - Ovaj spomenik podiže mu Mitrofan Ivan?ević starešina ovog manastira”.
Posle ovog ne?uvenog događaja u familiju Isaijinog kuma, izdajnika, kao da je grom udario. Dotle velika, ugledna i poštovana, familija Jovanovića-Munjića naglo se po?ela rasturati i izumirati. Ljudi su odmahivali glavom i zamišljeno, zgražajući se, govorili: “Prokletstvo!” I zaista, od te nekad divne i jake, a sada uklete, familije posle Drugog svetskog rata ostao je samo jedan siromah sav u rutama, u nekom malom kućerku. Zvali su ga, kao poslednjeg izdanka njegove familije, Munja. Sav je zaudarao na dim sa ognjišta i rakiju, bez koje nije mogao , a sve što je govorio, to je bilo u stihu. Višeg rasta, malo poguren, prosed i neizbrijan, dolazio bi ?esto u Blagoveštenje, eto, koliko da dođe; nešto bi ga vuklo. Da li kao siromašan da dobije u manastiru par?e hleba ili zarad ne?eg drugog, nije se moglo znati. Činilo se kao da nešto traži, kao da pokušava ne bi li gdegod, ma i posle toliko godina, mogao ugledati arhimandrita Isaiju Katanića u Blagoveštenju. Ili da bar nekako oseti njegov duh, jer je žrtva njegovih predaka, pa želi da izmoli od njega oproštaj i za sebe i za svoju familiju, koje više nema, i da skine prokletstvo.
Pod pritiskom navike za rakijom i tih muka koje je preživljavao, Munja ode u Ča?ak nekom doktoru Zariću da se pregleda. Doktor, videći njegovu zdravstvenu situaciju, kaže mu: “Munjo, nije dobro, ?uvaj se! Ne smeš da jedeš i piješ ni slano, ni kiselo, ni ljuto. Je si li razumeo??” Munja, kako je već navikao da govori u stihu, odgovori mu:"Razumem, gospodine Zariću, kad dođem kući, uzvariću, biće žuta, neće biti ni kisela ni ljuta:” Tako je ubrzo završio svoj život i poslednji Munjić. Čika Obrad, završivši svoje kazivanje, iskašlja se malo, i podignutih veđa uozbiljen mrdnuvši glavom u stranu, uzdahnu i dodade:"Ja (da), eto, pa vidite šta zna?i kumova izdaja i kletva”.
Zbog nedostatka podataka, nismo u prilici da možemo više primera izneti o ov?arskim monasima iz ranijih vremena.
ŽIVOT U MANASTIRU ZA VREME II SVETSKOG RATA I POSLE RATA
Ne bi bilo pravo da propustimo ovu priliku a da ništa ne kažemo kako su blagoveštenjski monasi proveli Drugi svetski rat i vreme odmah posle rata, kada su komunisti ustoli?ili svoju vlast.
Po?etkom aprila 1941. godine, kada su Nemci objavili Jugoslaviji rat, vladika Nikolaj, umesto odstupanja iz zemlje, odlazi u Ov?ar Banju, u manastir Blagoveštenje, na slavu. Tamo je zatekao mnogo automobila s nekim državnicima i ministrima koji su se povla?ili, pa su i Vladiku ubeđivali da odmah napusti zemlju, jer mu Nemci neće oprostiti borbu protiv konkordata i vojnog pakta sa njima. A onda njegov doprinos kod saveznika - Amerikanaca, Engleza i Francuza, bio od ogromnog zna?aja. Vladika je na sve to oćutao, jer je odgovorio u Ži?i, kad mu je od Vlade tih dana ponuđeno da pođu i on i patrijarh u emigraciju, da to neće u?initi.
U to vreme blagoveštenjsko bratstvo sa?injavali su starešina manastira jeromonah Nikolaj Lazović, jeromonah Vasilije Domanović, jeromonah Antonije ?urđević, đakon Kuzman, monah Damjan i dva iskušenika, Hranislav ?okić, sinovac troji?kog igumana Atanasija, i Lazar Zdravković, sinovac jeromonaha Domentijana i jeromonaha Danila, sada arhimandrita u Velikoj Remeti. To je bilo valjano, složno i primerno bratstvo. Prosto ne znate ko je od koga bolji; svi veoma dobri. Veliko je zadovoljstvo bilo provesti jedan trenutak u njihovoj sredini. I taj njihov od Boga blagoslov koji ih je pratio prenosio se i na ostale generacije u tom bratstvu. Na žalost, ta blagoslovena monaška zajednica bila je kratkog veka. Odmah tih dana s po?etka aprila jeromonah otac Antonije ?urđević mobilisan je kao vojni ratni obveznik, koji je ubrzo dospeo u ropstvo, jer su njegovu jedinicu zarobili Nemci i oterali u zarobljeni?ki logor u Austriji 17. 6. Njemu i još nekima slati su paketi sa hranom za vreme rata iz Studenice, a svakako i iz drugih manastira, samo je pitanje da li su ih primali.
I manastir Blagoveštenje i druge manastire Nemci su, kao i Bugari, pretresali u toku Drugog svetskog rata. Negde u leto 1943. godine Nemci su, pretresajući Blagoveštenje, uhvatili starešinu oca Nikolaja Lazovića, izveli ga dole u Ov?ar Banju i pod stražom ga držali dva sata na toplom sun?anom danu sa naredbom da netremice (stalno) gleda u sunce. Posle dva sata, kad više nije mogao izdržati, otac Nikolaj je onesvešćen pao na zemlju. Saznalo se, kao što smo ranije rekli, da ga je optužila Nemcima neka partizanka, u?iteljica Slavica iz Rožaca, i još neki partizani. Tako je ovaj divni blagoveštenjski monah i starešina još u Banji mnogo mu?en kao “?etni?ki simpatizer”, kako je od partizana i optužen, a zatim je odveden u Beograd, na Banjicu. Iz Banjice je uspeo samo jednom da se javi svom bratstvu u Blagoveštenje kratkim pismom, u kojem potresno, bolno i dirljivo pojedina?no pozdravlja svakog sabrata u bratstvu i umoljava ih da se mole Bogu za njega. Dalje se o njemu ništa nije saznalo, sem toliko da je na Banjici mnogo mu?en i streljan od nema?kih gestapovaca.
Ustani?ka struja, koja je pokolebala mnoge 1941. godine, pokrenula je iz Blagoveštenja i mlade monahe Kuzmana i Damjana, zamonašene 1939. godine koji su nestali u onom ratnom, ustani?kom vihoru negde između Ov?ara i Kablara, Valjeva i Beograda. Blagoveštenjski iskušenici Hranislav ?okić i Lazar Zdravković zadržali su se jedno vreme u manastiru, zatim je, krajem rata, Hranislav pošao svojoj kući u Bresnicu, gde ga u jesen 1944. godine partizani mobilišu. Posle mesec dana ?ulo se da je poginuo u Bosni u borbama kod Prozora. Lazar je takođe otišao tada svojima u Vojvodini, igumanu stricu. Posle rata postao je sveštenik, ali je ubrzo umro. U Blagoveštenju je ostao samo jeromonah otac Vasilije Domanović. Njega su jednom prilikom 1944. godine, kad se peške vraćao iz Jelendola, sa parohije za Ov?ar Banju, partizani nagnali da pred njihovim džipom tr?i oko sedam kilometara od Jelendola do Banje. (28) Od toga se toliko premorio da se razboleo i dugo ležao u postelji. Posledica toga bila je da je izgubio normalan glas i govorio tiho da se jedva ?uo. To mu je verovatno pomoglo da ga je smrt zatekla tek u 49-oj godini života. Otac Vasilije, bio je retka dobrota i inteligencija. Poreklom je od poznate familije Domanovića u Hercegovini.
Po završetku rata 1945. godine, starešina manastira Vujna iguman Julijan Knežević bude iznenada, za vreme ži?kog administratora episkopa Vikentija, premešten u Blagoveštenje. Odmah s njim pređu iz Vujna u Blagoveštenje i tri preostala iskušenika. Prvi je tretiran više kao gost, ali je voljom Božjom bio iskušenik, jer se iznenada odlu?io za monašenje. Tako je Raško prizrenska eparhija u njemu docnije imala svog vladiku, a sad i Crkva patrijarha. Zvao se Gojko Stoj?ević. Druga dva iskušenika su Miloje Toskić, Kruševljanin, i Milisav Radosavljević iz Lelića. Tako je otac Vasilije nenadano stekao svoje novo bratstvo. Imao je i jednu divnu i pobožnu baku koja je radila u kuhinji. Zvala se Milomirka.
Otac Vasilije i otac Julijan služili su u crkvi sveta bogosluženja i opsluživali jelendolsku i dljinsku parohiju. Iskušenici su pevali u crkvi, posluživali i još radili sve druge poslove u manastiru. Gojko je bio bolešljiv i radio je ono što je mogao, a znao je svašta da radi. Pravio je izrezivanjem u drvetu lepe krstove za celivajuću ikonu ili za paraman (monašku shimu), umeo je svašta da popravi u ono posleratno vreme, pa je ?ak i sat znao da rasklopi i popravi. Obuća se u to vreme nije mogla lako naći, on se nije za to sekirao, već nađe gde bilo par starih cipela, bez đona, sa još dobrim licem, i od toga sa gumom od to?ka napravi đon i izradi sebi lepe cipele. A ako nema gume, on izradi đon od drveta i potkuje ga. Tako ima za zimu tople cipele. Zbog stalne povišene temperature, koja mu je dosađivala oko dve godine, morao je da leži i miruje, da ne oboli na plućima, za šta tada nije bilo leka. Da bi disciplinovano koristio vreme u postelji, on napravi nalonj sa pokretnom ru?icom koju zaka?i za krevet i tako bi ležeći mogao da ?ita. Čitao je brzo i mnogo. Imao je ?itavu hrpu književnih glasnika odabranih iz manastirske biblioteke, kao i mnogo drugih vrednih knjiga. Ponekad bi nam o pro?itanom pri?ao, ili bismo slobodno vreme koristili da dođemo njemu i ?ujemo ono što nas interesuje. Gojko je tada bio jedini među nama fakultetski obrazovan ?ovek. Tako bismo ponekad satima razgovarali s njim o raznim životnim i monaškim problemima, o ?emu je znao puno da kaže, iako se još nije odlu?io za monaštvo. Imao je dara da lepo i ubedljivo pri?a.
Negde 1946. dođe u Blagoveštenje jedan milicioner i po?ne Gojku da pri?a o Marksu, Engelsu i komunizmu “kao novom otkriću za društveni život i poredak”. Gojko mu je tada sve to malo stru?nije i veštije od njega i od mnogih tadašnjih marksista po?eo da pri?a, jer je dobro poznavao marksizam. Tada mu je milicioner resko odgovorio: “Pa tebe treba ubiti! Ja vidim da ti to sve bolje znaš od mene, ali nećeš tako da sprovodiš i u život…”
Gojko je umeo veoma duhovito i lepo da se našali ili da nam ispri?a po neku anegdotu. Otuda bi mu otac Vasilije, s kojim se on najviše šalio, ponekad u šali rekao: “Ti, Šavle, (29) (Gojko), nalaziš se među nama kao broj među nulama. Pa kao što nule bez broja ne zna?e ništa, a tek s brojem imaju svoju vrednost, tako i mi kao nule bez tebe nemamo mnogo vrednosti, i tek zajedno s tobom ?ini nam se da smo obrazovaniji i pametniji. “ Ponekad bi znao otac Vasilije da mu kaže i ovako:” Znaš, Šavlino, iako smo mi kao nule, ali nule povećavaju vrednost broju; što više nula, to broj ima veću vrednost:” Jer, svi smo mi tada imali samo ?etverorazrednu osnovnu školu, izuzev oca Julijana, koji je imao u De?anima završenu pre rata ?etverorazrednu monašku školu i dva razreda male mature. Zato smo voleli da Gojka zadržimo što duže sa nama. Posle godinu dana 1946. iskušenik Milivoje upisao se u bogosloviju u manastiru Rakovici. Ja nisam imao te sreće, iako je Gojko pokušao da me upiše, pa sam morao ostati da pomažem u manastiru i da ?uvam goveda.
Nova vlast osetila je odmah da mi imamo dobre volove od oko 14 tovara (1400 kgr) i narežu nam taman toliko mesa da predamo. To se zvalo “narez”, a za žito se zvalo “otkup”. U to vreme koja kuća nema sto?ne zaprege, ona propada. A ako nemaš da predaš koliko ti je narezano, ideš u zatvor ili ti se vrši popis imovine, pa biraj!
Pored volova imali smo mi u Blagoveštenju i dve krave: “Ružu” i “Milku” i jednu rasnu steonu junicu, lenjeg “Ježa”, kao i magarca “Marka”. To je bilo “moje stado”, kojim sam ja bio zadužen i koje sam izgonio svakog dana na pašu u one strane iznad pruge i tunela do Ilinja.
Jednog lepog letnjeg dana, ne mogu nikad to zaboraviti, isterao ja goveda visoko iznad pruge i nekih lipa visoko ispred tunela, gde sam i bunarić mali iskopao, da u onom ?estaru brste, pasu i piju vode. A ja seo na jednu stenu iznad samog tunela, odakle vidim i goveda i celu okolinu. Sedim i ?itam neku ?itanku o Svetom Savi, gde ima puno i pri?a iz života Svetog Save i našeg naroda. U tom ?itanju nekako sam se de?a?ki zaneo u molitvene svetosavske ideale i duhovna sabiranja, da su me neka mesta do suza ganula. Tako ?itajući, ja se nekako prevarim i zaspim.Koliko sam spavao, ne znam, ali najmanje će biti jedan sat. Kad je iznad moje glave leteći prhnulo jato golubova, trgao sam se iz sna i sko?io. Trljajući dremovne o?i, prva misao mi je bila tako jasna kao da me je neko iz dubine glasom viknuo:"A gde su ti goveda?!” Pogledao sam, ali ni jednog gove?eta nema gde sam ih ostavio. Nije bilo vremena za traženje i predomišljanje. Druga misao, isto tako jasna, kao da me neko iz dubine zove, glasila je:"Trk u tunel!” Znao sam da je na svakom drugom mestu bezopasnije nego u tunelu, zato sam za tren str?ao, putanjom koju sam poznavao, pravo u tunel. Kad tamo, imam šta videti. Sva goveda izukrštala se preko železni?ke pruge kao klade i ležeći bezbrižno preživaju, dok ih onaj svež povetarac hladi, a magarac Marko kraj njih stoji, kao da je na straži, i ponekad samo što klimne svojim lepezastim klempavim ušima. Preplašen, po?eo sam iz sve snage izbezumljeno vikati na goveda i tući ih prutom koji sam nosio. ali neće ni da se pomaknu iz one duboke hladovine gde nema ni jedne muve, i to ti je. Onda sam morao da ih gađam, gotovo pla?ući, onim kamenjem sa pruge uz veliku galamu i viku. Tako ih jedva nekako podignem i isteram iz tunela, kad šine po?eše da bruje i za?u se pisak voza sa suprotne strane kroz tunel od Požege. Tek što sam lenjeg “Ježa” odvojio od pruge na gornju stranu, iza mojih leđa protutnja lokomotiva sa desetak teretnih vagona. Možete li zamisliti kako sam se tad osećao? Gotovo da nikad nisam, posle Bugara u Studenici, tako osetio prst Božji kao tada. Zato sam zablagodario Bogu iz dna duše što je spasao i mene i goveda, a i manastir. Jer, da sam zakasnio još samo jedan minut, bilo bi sve kasno. Tunel bi postao strašna kaspnica, a ja, kud bi?, “ni u manastir ni u svet!” Posle nekoliko dana morali smo se oprostiti od naših dobrih volova i predati ih novim gazdama za “narez”.
Otac Antonije se, kao i mnogi drugi, najzad, posle ?etiri godine robovanja vratioiz Autrije kući živ i zdrav. Vladika ga postavi za starešinu manastira Klisure. Tamo je bio nepune dve godine, pa je premešten u Kovilje iznad Ivanjice. Iako smo bili radvojeni, ipak smo se osećali kao jedno bratstvo, jer je otac Antonije bio dugo sabrat blagoveštenjski. Kod njega je u Klisuri, silom prilika, imao nekoliko meseci uto?ište i pošteni vujanski starešina i nacionalni radnik otac Antonije (Justin) Stevanović, za kojim je tragala OZNA kao ?etni?kim simpatizerom i ?lanom ravnogorskog odbora, nazivajući ga “izdajnikom i zlo?incem”.
Sledeće 1947. godine, pred polazak u vojsku, naši oci u manastiru rešili da me zamonaše. Gojko kaže: “Milisave, ajde zamonaši se”. “A zašto se Vi ne zamonašite, gospon Gojko?” - odgovorih ja. On se pravdao kako se još nije odlu?io za monašenje. “E, onda, nemojte ni mene da nagonite i vezujete pre vojske”. Kad me je o tome ponovo zapitao, kazao sam mu: “Ajde, vi se zamonašite danas, a ja ću bez razmišljanja sutra”. Toliko smo mi cenili i voleli Gojka. I kad sam na jesen otišao u vojsku, mnogo sam se obradovao kad mi je posle dva do tri meseca pisao u Dubrovnik otac Vasilije i kaže:"Mi sad, ovih dana dobismo novog monaha, koji nije više Gojko nego Pavle”. Za mene je to bila velika radost, da sam u pismu rekao: “Sad spremajte mantije za mene”.
Posle godinu dana celo blagoveštenjsko bratstvo, zajedno sa ocem Antonijem, koji mu je pripadao, došlo je u manastir Ra?u na Drini, a dotadašnji ra?anski iguman otac Platon Milojević premešten je u manastir Blagoveštenje. Tamo smo se u Ra?i svi okupili i živeli zajedno desetinu godina. Iz toga bratstva došao je docnije u Ov?ar i otac Geogije Dobrosavljević i postavljen za starešinu manastira Blagoveštenja 1964. godine. Njegovim dolaskom, aktivnim zauzimanjem i domaćinskim rukovođenjem, taj manastir je izuzetno dobro obnovljen, a i danas se sve bolje izgrađuje i obnavlja. Pre dolaska za starešinu u Blagoveštenje oca Georgija, a posle odlaska u Studenicu sinđela oca Platona 1950, u Blagoveštenju jedno vreme bio je starešina otac Danilo Zdravković. Zatim je, do dolaska oca Georgija, Blagoveštenje bilo pod upravom manastira Preobraženja.
________________________________________________________________________
1 - Vuk Stefanović Karadžić, Po?etak opisanija srpski manastira “Gradac”, Ov?arsko-kablarski manastiri, januar-april, Ča?ak, 1991. str. 15.
2 - Mihailo Valtrović, Glasnik srpskog u?enog društva, knj. XLVI. Beograd, 1878, str. 248-249, 251-252.
3 - Vladimir R. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950. str. 27; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ov?arsko-kablarski manastiri, Ov?ar Banja, 1978, str. 14.
4 - Ovde, zbog nejasnog teksta razli?ito se ?itaju imena igumana ?ijim je trudom sazidan manastir. Vuk Karadžić, J. Vujić, F. Kanic i još neki ?itali su to ime: Nikodim, Vl. Petković i još neki ?itaju to ime Nikola, a Svetozar Dušanić, kao i još neki, ?itaju to ime Nikifor. Ako su ranije od ostalih zapisali ovaj tekst Vuk, J. vujić i Kanic, pretpostavljamo da je tada bio tekst o?uvaniji i da su ga jasnije mogli oni pro?itati.
5 - U ovom drugom zapisu postoji greška. Jer, po biblijskom ra?unanju vremena od 7143, ne može po novom ra?unanju od hrista biti jednako 1632. već 1635. godina.
6 - ?urđe Bošković, Ivan Zdravković, Milutin Garašanin i Jovn Kova?ević, Spomenici kulture u ov?arsko-kablarskoj klisuri. ("Gradac", Ov?arsko-kablarski manastiri, januar-april, Ča?ak, 1991. str. 72.
7 - Milka Čanak Medić, Blagoveštenje pod Kablarom, “Gradac” , Ov?arsko-kablarski manastiri, januar-april, Ča?ak , 1991, str. 88-89
8 - Po narodnom verovanju, ova se ikona poštuje kao ?udotvorna
9 - Republi?ki zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, Narodni muzej, Beograd, Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom; Radomir Stanić, Dva podviga u “vremena trudna i nužna”, Beograd, 1945, str. 5; Svetlana Pejić i Blagota Pešić, Blagoveštenski ikonostasi, Beograd, 1994, str. 15.
10 - Ovo je jasan primer kako ne treba iz crkava uzimati stare predmete i dragocenosti i gomilati ih radi rekonstrukcije i konzervacije po muzejima i zavodima, već jednu po jednu stvar uzimati, popravljati i na svoje mesto vratiti.
11 - Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Milorad Medić, Rekonstrukcija ikonostasa, Beograd, 1994. str. 20-23.
12 - Republi?ki zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, Narodni muzej Beograd, Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Jevta Jevtović, Beograd, 1994, str. 4; Isto delo, Svetlana Pejić i Blagota Pešić, Blagoveštenjski ikonostasi, str. 13-14; Isto delo, Radomir Stanić, Dva podviga u vremena trudna i nužna, str. 5-7.
13 - Dragomir Popović, Prepisiv?ka delatnost ov?arsko-kablarskih manastira, Gradac, Ča?ak, 1991, str. 116-117
14 - Navedeno delo, str. 17
15 - Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd, 1920. knj.I, str. 190; Dragomir S. Popović, Prepisiva?ka delatnost ov?arsko-kablarskih manastira, Gradac, Ča?ak, 1991, str. 116-117
16 - Protojerej Milivoje Mari?ić, Crkva Stracimira, brata Nemanjina, u Ča?ku, Manastiri Srpske svete gore i ostali manastiri eparhije ži?ke, Ča?ak, 1973, str. 61; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ov?arsko-kablarski manastiri, Ov?ar Banja, 1978, str. 21.
17 - Protojerej Milivoje Mari?ić, navedeno delo, Ča?ak, 1973, str. 61; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ov?arsko-kablarski manastiri, Ov?ar Banja, 1978, str. 21.
18 - Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, navedeno delo, Ov?ar Banja, 1978, str. 20-21.
19 - Rukopisna knjiga Svetog Jefrema Sirina (zapis 752). Prepisano iz manastirskog letopisa u Blagoveštenju u vreme igumana Georgija Trep?anca.
20 - Isto
21 - Letopis man. Blagoveštenja. Podatak preuzet iz “Politike” od 7. marta 1978. godine.
22 - Milisav Protić, Sretenje u Trojici, Gradac, Ča?ak, 1991., str. 66-67.
23 - Joakim Vujić, Ov?arsko-kablarski manastiri, Gradac, Ča?ak, 1991, str. 26
24 - F. Kanic, Ov?arsko-kablarski manastiri, Gradac, Ča?ak, 1991. str. 29.
25 - U manastriskim dokumentima danas piše da je M. Blagoveštenje imao do 1946. godine 260 hektara ukupno imanja (igum. Georgije)
26 - dr Milomir i B. Glišić, Manastir Vujan, 1994, str. 76
27 - dr Lj. Durković, Episkop ži?ki Sava De?anac i njegov pregled ži?ke eparhije (1892-1896), Kraljevo , 1989, str.56-57
28 - Ljutomir (Ljutica) Gavro iz Jelendola, kao svedok tog događaja, tvrdi da je gledao ispred svoje kuće sa terase kad su partizani terali ispred džipa jeromonaha oca Vasilija Domanovića da tr?i od Ov?ar Banje kroz Jelendol prema Požegi. Od Ov?ar Banje do Požega je 16 kilometara. (Zabeležio u Letopisu blagoveštenjskom iguman Georgije Dobrosavljević)
29 - Gojko je sa oduševljenjem ?esto govorio o ap. Pavlu i njegovim poslanicama, i izgleda da mu se još tada to ime sviđalo ako se zamonaši. Zato mu je otac Vasilije, koji ga je mnogo cenio i voleo, izdevao u šali imena: Šavle, Pavle i sl.
