MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Više i bolje nego ostalima , hrišćaninu su poznate dubine uma i srca �?ove�?jega. Nalazeći se sav u sastavu toga dvoga, on svoje srce oseća kao prekrupu iz koje odzvanjaju zamasi uma kao krupe kojom on mrvi pomisli. Hrišćanin opet, jeste vrsta kova�?a i rastopa; pre nego što se rastop stisne, kova�? ga iskiva u celinu. Zato je on u stalnoj trci s vremenom, ne bi li stigao da pomoću blagodatnog ognja, blagodatne rose ili blagodatne svetlosti bude uobli�?en kao rastopina u jednu umnosrda�?nu celinu. Tom i takvom umetnošću savesni hrišćanin , u zajednici sa ostalima iskupljuje svoje vreme, dakle, predajući Duhu Svetom sebe ogvoždalog strasnom neosetljivošću , hrišćanin prelazi u jedno istinsko hristoljepije.

Često ljudi, koji su tek poverovali u Hrista, na “korenit�? na�?in menjaju odnos prema samima sebi. Umesto da se poprave, da se dovedu u red, da paze na svoju �?istoću, svoj izgled, novokršteni se u mislima penju u onu drevnu “pećinu�?, gde su se, po njihovom mišljenju, spasavali Božiji ljudi. Neo�?ešljana glava, neoprane uši, neuredna odeća, pogrbljenost, crno ispod noktiju - evo svima poznatog “portreta�? novokrštenog revnitelja koji izlazeći na ljuti mraz, bez kape, filosofira: “Bog je milostiv�? – na primećujući da nemilostivi simptomi meningitisa po�?inju da okivaju njegov mozak.

Desavalo se tokom vremena da pojedini organski delovi zivota u Bogocovecanskom Organizmu, Crkvi, budu dovedeni u opasnost posvetovnjacenja i raskorenjenja u Telu Hristovom, usled cinjenice da se zivot Crkve preplice i sudara sa pipcima duha vremena. Poput opasne halucinacije i fatamorgane duh povremeno baca svoju senku na ono sto jeste nama ljudima ostavljeno kao sredstvo, put ili nacin spasenja od greha i smrti, a cemu je temelj Hristos.

Nekim ljudima, koji su proveli u pravoslavnoj veri nekoliko godina, se desavaju fizioloske promene: njihovi misici lica koji pokrecu uglove usni nagore polagano atrofiraju.  Sila teze zajedno sa neprekidnim secanjem na svoje grehe i o prolaznosti zivota produzava te uglove nadole.  Osmehivati se postaje tesko i retko.  Hram nije mesto za smeh!

Ilija Minjatij

REČ ZA JEVAN�?ELJE PO MATEJU

O SLUŽENJU BOGU I MAMONU

Niko ne moze dva gospodara sluziti (MT.6,24)

Bog i svet su krajnje suprotni jedan drugome, potpuno nespojivi, daleko su odvojeni, sami za sebe su dva gospodara i, kako je govorio Hristos, sluziti oba niko ne moze. Ako se neko priblizi jednome, on mora da se udalji od drugoga; ako zavoli jednoga mora da zamrzi drugoga; ako bude sluzio i jednoga postovao, on mora drugoga potcenjivati i okretati se od njega “Ili ce na jednoga mrziti, a drugoga ljubiti, ili ce jednoga voljeti, a za drugoga ne mariti” (MT.6,24).

-Od mladosti sam sluzio u armiji, nikad u garnizonu. Znao sam dobro svoj
posao i pretpostavljeni su me voleli kao valjanog vojnika. Ali bejah mlad,
moji prijatelji takodje. Na moju nesrecu naucio sam da PIJEM i toliko sam se
bio odao alkoholu da sam se razboleo. Kad nisam pio bio sam primeran oficir,
ali cim bih uzeo i najmanju casicu morao sam da odlezim po sest nedelja.
Dugo su me trpeli,ali, najzad posto sam u pijanom stanju uvredio jednog
pretpostavljenog bio sam vracen medju proste vojnike.

Arhimandrit Lazar Vitanijski

Kako demoni mogu da nas hvataju u svoje zamke,

naizgled nam predlazuci dobro

Iako i najlepsa dela mogu ne donositi dusi nikakvu korist i cak joj stetiti, ipak se bez spoljasnjih dela, bez prinudjivanja sebe na dusekorisne podvige i trudove nikako ne sme biti, i bez tih dela ne moze postojati unutrasnji zivot. Tu svestenu i tajanstvenu vezu izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg treba napipati, potraziti kada se ovo i ono nadopunjuju, medjusobno potkrepljuju, sto se takodje stice kroz iskustvo, kroz molitvu, blagodacu Bozijom se daje onome koji zahteva i moli. Da bi nasa dela dostizala glavni cilj, to jest ispravljala, lecila naseg unutrasnjeg coveka, i da ne bi bila besmisleno bijenje vazduha (1. Kor. 9, 26), neophodno je pazljivo pratiti svaki pokret srca, stalno se truditi da primetimo kakva pomisao i osecanje su iskrsli u dusi i privukli nas ovom ili onom postupku, reci, zelji i, polazeci od toga, suditi sta je tu korisno i sta stetno. Ako se tako pazi na sebe, otkriva se da nije svako ponasanje, prividno pohvalno, zaista dobro, te da je ponekad neugledno zivljenje, jednostavno, koje spolja nije nimalo privlacno, u samoj stvari veoma dusekorisno.

Mitropolit Antonije Hrapovi�?ki

Jos u detinjstvu od mnogih ljudi oba pola i raznog uzrasta morao sam da slusam jadikovanje, cak i roptanje, zbog toga sto ce se privremeni ljudski gresi na zemlji kaznjavati vecnim mukama. Svima poznati filosof V. S. Solovjev se usudio da iskaze svoje misljenje po pomenutom pitanju, kada je izjavio: “Vecne muke - ah, taj gnusni hriscanski dogmat...” I naravno, kada su zatrazili od njega da objasni to svoje javno bogohulstvo, on je izjavio da je toboze rekao ne “gnusan”, nego “zalostan” (rus. gnusnij - grustnij, nap. prev.). Tada kao decak sam ovo njegovo objasnjenje prihvatio cistog srca, ali kasnije sam se ubedio u neiskrenost autora, samim tim i u njegovo poricanje, i poceo sam da sumnjam u gore navedenu izjavu; u toj sumnji se jos uvek nalazim.

Starac Kleopa

...Bejase u Carigradu neki zlatar koji pravljase satove, prstene, narukvice i stvari za svetu Crkvu: putire, Jevandjelja, diskose, sasude za Sveti Presto, bilo sta. I bejase veoma pobozan. On je imao uzrecicu: “Veliki je Bog!” A zena njegova ga prekoravase sto suvise cesto govorase tako. On, uz svaku rec kazivase: “Veliki je Bog!” Kad bi mu neko rekao stogod, on govorase: “Da, hriscanine, veliki je Bog!” Drugi bi mu rekao da ce sto nastradati, on govorase: “Nista, jer veliki je Bog!” Drugi bi ga koreo, a on govorase: “Nista, jer veliki je Bog!” Toliko je cesto kazivao ovu rec, da svi govorahu: “Kod onog zlatara sto kazuje da veliki je Bog”. I veoma mnogi dolazahu kod njega.

prof. V. E. Tihonov

Tesko coveku kroz koga dolazi sablazan! Svakom je pravoslavnom verniku prica o prolasku svete Teodore Carigradske kroz mitarstva dobro poznata. Koliko se samo straha u njoj skupilo, spoznavsi na sopstvenom iskustvu kroz kakav surov ispit prolazi covecja dusa posle odlaska sa ovoga sveta. Medjutim, koliko li je vas, citajuci zitije, obratilo paznju na jedan znacajan momenat: kada je sveta Teodora prosla mitarstvo bluda, preljube i mitarstvo sodomsko, andjeli koji su je vodili rekose: “Videla si strasna i odvratna bludna mitarstva.