MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVEDOČANSTVO 44

“Pomaze Bog, oce Gavrilo!

Hvala Gospodu Bogu i Presvetoj Bogorodici sto su se smilovali na moje dete, posredstvom Vase molitve, oce Gavrilo. Hvala Bogu sto postojite i sto Vas je nama poslao da posredujete izmedju Gospoda i nas gresnika.

Ja sam majka troje dece. Stariji sin ima 21 godinu, cerka 17, a mladjem sinu Milosu je osam meseci. On je rodjen 17. novembra 1999. i, hvala Bogu, sve je bilo kako treba do njegovog sestog meseca. Pocele su prve temperature i pocetak problema. Tad sam mislila da su u pitanju zubici. Posle dva dana sam ga odnela kod lekara jer mu nisam mogla pomoci. Doktor mu je pregledao grlo, usi i slusalicama osluskivao disanje. Sve je bilo zdravo. Dao mi je neke cepice protiv temperature jer je i on mislio da mu zubici to uzrokuju. Rekao je da dodjemo sutra u 9 casova.

Dete je nocu lose spavalo. Zaspao je u jutarnjim satima, pa mi je bilo zao da ga budim pre devet. Nisam ga odvela na ponovni pregled. Taj dan je bio petak, pa sam se pribojavala sta cu ako se temperatura ponovi za vikend, kad doktor ne radi. Moj muz je rekao: “Vodicemo ga u decju bolnicu ako bude potrebno”. Petak i subota su protekli u cestim promenama temperature. U nedelju je Milos bio malo mirniji i ja sam mislila da je sve proslo. Zaspao je popodne i ja sam odahnula, ali za kratko. Milos je poceo da place, vristao je da sam ja bila zbunjena. Nije mi prvo dete, ali nisam znala sta cu. Jako je plakao iako sam ga nosila. Glavu je zabacivao unazad i okretao levo-desno. Nisam mogla da ga smirim. Ovo je bio alarm. Nije bilo cekanja sutrasnjeg dana, odneli smo ga odmah u bolnicu.

Dugo smo cekali na lekarku jer je bila negde na odelenju. Milos nije prestajao da place. Lekarka ga je pregledala i, kao i onaj lekar pre tri dana, nije videla nista sto bi joj ukazalo na razlog tog placa. Jos jednom je uzela slusalice, ovaj put je slusala rad creva i tu joj se cinilo nesto sumnjivo. U peleni je videla stolicu koja je bila vrlo tamna. Poslala je uzorak na analizu. Doktorka je htela jos da ga pregleda ultrazvukom. Gledala je unutrasnje organe (bubrege, jetru i zuc) i rekla da je sve normalno, ali njegov plac govori da nesto ipak nije u redu. Milos mora ostati u bolnici na ispitivanju i posmatranju. Smestili su nas u jednu sobu u kojoj je i za mene bio pomocni krevet, na koji sam imala pravo jer je on mali i jos sisa.

Milosu su prikljucili infuziju. Plakao je i dalje, ali ne tako jako kao pre jer je vec izgubio snagu. Iscrpila ga je temperatura, a vrlo je malo jeo. Posle sat vremena smo ga opet odneli na ultrazvuk. Ovoga puta je lekarka pronasla kamen u zuci. To je bilo iznenadjenje i za nju i za nas. Gledala je ponovo kao da ne veruje svojim ocima. Kamen se pomerao i to je izazivalo bolove, posebno kad se nalazio u donjem delu zucne kesice, koja je bila dosta uvecana. Milos je za tu noc dobio injekciju za umirenje bolova. Uzeli su mu urin na analizu i cesto merili temperaturu. Muz mi je otisao kuci oko 23 casova. Milos je malo zaspao, a sestre su ga stalno obilazile i gledale kako tece infuzija. Ja sam dremala na stolici pokraj njegovog krevetica.

Ujutro, 22. maja (ponedeljak),

ponovo su ga pregledali ultrazvukom. Osim one lekarke bio je tu i doktor specijalista, koji je gledao tog malog i neobicnog pacijenta. Videli su kamen u zuci, velicine 0,75 cm. Morali su mu vaditi i krv za analizu. Uzeli su dve epruvete i to je bilo sve za taj dan. Uvece je ponovo dobio injekciju protiv bolova.

Na tom decjem odelenju su bila dva lekara, koji su ga obilazili kao i sestre. Temperatura je promenljiva, ali visoka. Milos je vrlo lose izgledao i cesto plakao. Nosali smo ga, a kad bi zaspao muz i ja bismo sedeli pokraj njegovog krevetica. utali smo i bili zaokupljeni istim mislima.

Muz je od kuce doneo “Pravoslavlje” i casopis manastira Lepavine “Put, Istina i Zivot”, pa smo citali dok je Milos spavao. Molili smo se tu pored bolesnickog krevetica naseg deteta. Muz je odlazio uvece kasno iz bolnice, a rano bi dolazio. Noc je protekla u cestom budjenju i povremenom plakanju. Imao je temperaturu.

Utorak, 23. maja.

Danas su rekli da Milos mora na veliko vadjenje krvi. Bilo mi tesko jer sam znala sta ga ceka. Ali, bilo je i gore nego sto sam ocekivala. Izvadili su mu osam-devet epruveta krvi. Boli su mu nekoliko puta venu u rukici i na kraju iz dve vene na glavi. On je jadan plakao i plakao, ali mu je skoro ponestalo snage. Mazila sam ga i plakala zajedno sa njim, ali mu muke nisam mogla ublaziti. Nisam od tuge mogla da ga gledam u oke jer mi se cinilo da i one traze moju pomoc. Kao da su mu oci govorile: “Mama, ne daj me”. Molila sam se Majci Bozjoj da nam pomogne i da mu ublazi bol. Bilo mi je jos teze sto se to dogadja u tudjoj zemlji, cak mi se cinilo da hoce da mu uzmu sto vise krvi. Muke su trajale oko 20 minuta. Moj Milos mi je u narucju prestao plakati. Najradije bih pobegla kuci sa njim. Odnela sam ga u sobu onako bledog i izmucenog.

Dosla je vizita. Glavni doktor je pitao svoje kolege zasto dete tako lose izgleda. Dok su oni mislili sta ce reci, muz je odgovorio umesto njih: “Zato sto su mu izvadili mnogo krvi”. Oni smatraju da je tako potrebno jer se ispitivanja vrse u vise pravaca. Pojacali su mu dozu infuzije sa 15 na 30 ml/sat jer slabo jede. Dobija antibiotike na osam sati i to je sva terapija.

Sve ovo vreme mislim da smo u Bozjim rukama, kao sto i jesmo. Mislim da nam mogu pomoci samo Bog i Majka Bozja, i molim im se kako znam i umem. U to vreme su mi u bolnici dosla sva moja nedela i dela u glavu. »esto sam plakala, ali od toga nema pomoci. Mislila sam: “O, Boze, molim Te, smiluj se i oprosti mi, molim Te da se ne muci ovo malo i nejako detence. O, Boze, sad znam da sam ja svemu tome kriva, oprosti mi, molim Te”. Setila sam se Lepavine i o. Gavrila. »itala sam kako su njegove molitve primljene, Gospod Bog i Presveta Bogorodica su mnoge izlecili i spasili. Mislila sam kad bi se o. Gavrilo pomolio pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske da bi moj Milos ozdravio.

Tog dana sam oko 16 sati otisla kuci da se malo osvezim. Muz je ostao sa detetom u bolnici. Ja sam celim putem razmisljala da li da nazovem o. Gavrila ili ne. Bilo me je sramota da ga uznemiravam, ja nedostojna. I ko sam ja pa da ga zovem? Majka sam, zvala bih za svoje dete. Smenjivale su mi se misli i pitanja u glavi. Cas se optuzujem, cas opravdavam, ali ipak me je sramota i necu da zovem. Kakva sam ja to majka?

U medjuvremenu sam stigla kuci i u zurbi smetnula s uma manastir. Imam mnogo posla, a malo vremena. Sama sebe pozurujem. Trebala sam da se javim jednoj prijateljici u Stutgart. Sve sam po kuci prevrnula trazeci telefonski imenik. Broja ne mogu da se setim, ali kad Bog nesto hoce to tako mora i da bude. Pronasla sam jedan casopis “Put, Istina i Zivot” i sinulo mi je u glavu: “To je Bozja volja, tu je broj telefona koji ja trebam da nazovem. Tu je pomoc i spasenje”. Vise nije bilo mesta dvoumljenju. To je doslo kao naredjenje odozgo!

Sa strahom sam okretala brojeve manastira. Obuzelo me je neko drhtanje. Dobila sam vezu, javio mi se blag i umirujuci glas. Nisam pitala sa kim razgovaram jer sam mislila: “Vazno je da se neko javio, sigurno ce preneti moju molbu o. Gavrilu”. Kada sam se predstavila i rekla zasto zovem, glas sa druge strane mi je rekao da medicina napreduje i da to moze biti reseno malom hirurskom intervencijom. Ja sam prosto zavapila: “Ali dete ima samo sest meseci”. Nisam mogla ni zelela da zamislim da ga operisu tako malog. Glas sa druge strane me je upitao za ime deteta i razgovor je bio zavrsen. Mislila sam: “Boze, sta li ce biti dalje? Pa, nisam ja ni zasluzila Bozju milost”. Ali, ipak se nadam.

Vratila sam se u bolnicu. Muzu nisam nista govorila o telefonskom razgovoru. Tih dana smo malo razgovarali. Milos je spavao, jos uvek je imao temperaturu. Oko 21 sat muz i ja smo stajali i posmatrali ga kako u kreveticu lezi i muci se sa svim tim iglama, a mi mu bas nista ne mozemo pomoci. Milos je tada progledao. Oci su mu bile bistre i vesele. Takvog ga nismo odavno videli. Pruzao je rukice i igrao se prsticima. Muz i ja smo se pogledali bez reci. Prekrstili smo se od iznenadjenja. Pipnula sam mu celo, nije bio vruc. Pomislila sam na manastir. Pitala sam se da li da kazem muzu da sam zvala. Pa zasto ne, neka i on zna odakle je dosla pomoc nasem detetu.

Molili smo se i zahvaljivali Presvetoj Bogorodici i Gospodu Isusu Hristu svako na svoj nacin. Klecala sam pokraj krevetica i plakala. Cinilo mi se da mi suze ispiraju dusu. Muz je bio s druge strane i osenjivao je krsnim znakom Milosa. Nisam ga gledala u lice, a nisam obracala ni paznju na bolnicko osoblje. Vazno je da je Milosu bolje. Muz je u kasne sate otisao kuci. Milos je dobro prospavao noc, a i ja sam se posle duze vremena odmorila. To vece je prvi put normalno sisao (110 g). Morala sam ga meriti pre i posle podoja da bih znala koliko jede.

Uvek sam zahvalna Bogu i Majci Bozjoj na milosti, ali ovo sad mi je bilo posebno. Ja ne znam dovoljno dobro da se zahvalim na pomoci i spasenju Gospodu i Presvetoj Bogorodici, kao i o. Gavrilu, ali eto, cinim to kako umem, a moje suze su mi pomagale. Da pisem jos sto puta cinilo bi mi se da nisam dovoljno dobro opisala ono sto sam osecala u to vreme.

Sreda, 24. maja.

Doktor iz vizite je zadovoljan kako moje detence danas izgleda. Rekli su da jos ocekuju nalaze od krvi, a ovi dosad nisu pokazali kako je nastao kamen u zuci. Zadovoljni sto vise nema temperature. Radili su mu alergo-test na znoj i sve je dobro, nema alergiju. Veseo je i igra se. Poceo je normalno da sisa, izgleda sasvim zdravo. Infuziju su mu reducirali sa 30 na 15 ml/sat.

Cetvrtak, 25. maja.

Danas moraju da naprave EKG snimak. Sutra moraju ponovo da mu uzmu vecu kolicinu krvi. Panika me vec hvata. Napravili su i danas pregled ultrazvukom. Bila sam skoro sigurna da kamen vise ne postoji, ali sam sebi govorila: “I ako ga jos ima to me nece razocarati, jer Bog zna vreme i nacin, kad i kako ce ga nestati”. Na ekranu se video kamen. Mislila sam: “Neka ga, samo da Milosa nista ne boli”. Ovaj put je kamen mirovao. Milos je dobio antibiotik koji tece zajedno sa infuzijom i to je bila terapija za taj dan.

Dugo u noc sam se molila Bogu da sutrasnje vadjenje krvi da dobre rezultate, da brzo protekne i da se dete dugo ne muci, da Bog da spretnosti i znanja doktoru.

Petak, 26. maja.

Milos je, hvala Bogu, lepo spavao. Nosimo ga na vadjenje krvi. O, kako zelim da ovo bude poslednji put! Krv mu je ovom prilikom vadio jedan mladi doktor. Bio je spretniji nego onaj prethodni. Uzeli su istu kolicinu krvi, ali je bilo brze gotovo. Boli su ga samo tri puta, i to u vene na glavi. Milos je bio sav krvav i uplakan. Hvala Bogu, i to je proslo.

Nadala sam se dobrim rezultatima. Doktori su zadovoljni kako se Milos oporavlja. Moramo jos ostati u bolnici, boje se nekih komplikacija pa je bolje da smo im pred ocima. Zao mi je sto ne idemo kuci, ali sam srecna sto je Milosu sada dobro. Doktori su takodje zadovoljni, verovatno misle da su bili uspesni. Ne znaju otkud uspeh dolazi. Smeskam se u sebi i mislim: “Radite vi analize, ali ja znam pravi razlog njegovog vidnog oporavka”.

Javila sam u manastir da je Milosu bolje i da cu nazvati kad izadjemo iz bolnice.

Subota, 27. maja.

Jutros su Milosu iskljucili infuziju. Temperatura je normalna. Isli smo u setnju po bolnickom parku muz i ja sa detetom. Radujemo se zajedno. Moramo jos da ostanemo u bolnici jer se ne zna od cega je nastao kamen i kako ce biti bez infuzije. Da li ce sve biti dobro? Hvala Bogu, bice. Milos izgleda zdravo.

Nedelja, 28. maja.

Kod nas je danas proslava crkvene slave sv. irila i Metodija. Nadala sam se da cemo Milos i ja biti danas u crkvi, ali nazalost nismo. Nije ni muz otisao jer je vizita bila vrlo kasno.

Hvala Bogu, detetu je sve bolje i bolje, igra se, jede i spava kao i ranije. Zahvaljujem se Gospodu Bogu i Spasu nasem Isusu Hristu, Majci Bozjoj, danasnjoj sv. Nedelji, nasoj krsnoj slavi sv. Nikoli, sv. Savi, sv. Iliji, sv. Petki i svim ostalim svecima, kao i nasim molitvenicima, o. Gavrilu i bratstvu manastira Lepavine te svom parohijskom svesteniku, koji nas stalno poucava da se istraje i ne odustaje od molitve.

Ponedeljak, 29. maja.

Jutros smo saznali da Milosu jos jednom moraju vaditi krv. Sokirana sam. Muz negoduje, cak je bio drzak i pitao doktore: “Kako to da dosad niste dobili rezultate? Da li vi to pravite neke probe zbog vaseg izucavanja?” Odgovorili su da je neophodna jos jedna kontrola, za Milosevu sigurnost. Nije lepo, ali mislim da lazu jer takav slucaj jos nisu imali u bolnici. Morali smo, ipak, da pristanemo. Vise nisam mogla da gledam kako mu vade krv. Cekala sam ispred vrata i molila se Bogu da sto pre bude gotovo. Muz je izneo dete, bilo je po glavi zamazano od krvi, lice opet mokro od suza. Pitala sam se: “Pa hoce li mu ostaviti koju kap krvi?”

Danas je slabo jeo. Ici cemo kuci u sredu ili cetvrtak, ako Bog da da bude dobro.

Utorak, 30. maja.

Isli smo da jos jednom pogledaju na ultrazvuk kako izgleda kamen. Jos je tu, ali ovaj put izgleda manji. Doktor smatra da je kamen u drugacijem polozaju i da nije manji nego sto je bio. Bilo kako bilo, Bozjom voljom je dosao, a tako ce i nestati.

Sreda, 31. maja.

Otpusteni smo kuci sa vec poznatom dijagnozom. Kamen u zuci je bio kad smo dosli i sad ga nosimo natrag. Prvi dan kod kuce je brzo prosao.

Cetvrtak, 1. juna.

Milos je dobro, ponasa se kao i dok nije bio bolestan. Ja obavljam svoje kucne poslove i razmisljam kada i kako cu nazvati manastir. Osecam neku tremu i strah. Znam da sam gresna i nedostojna, a sada jos i nezahvalna. Smogla sam hrabrosti i okrenula broj telefona, a Boga molim da mi se niko ne javi. Tako je i bilo. Mislila sam, napisacu pismo i obavesticu o. Gavrila kako je sve proteklo. Radeci po kuci sama sam sebe grdila i ukoravala: “Vidi kakva sam, kad mi je dete ozdravilo, ja nezahvalna Boga molim da mi se niko ne javi na telefon”. Pokusala sam ponovo, ali se opet niko nije javio. Imala sam strah, kako cu ja razgovarati sa o. Gavrilom?! Nisam znala da sam sa njim vec razgovarala kad sam zvala po pomoc. Vodila sam neku unutrasnju borbu: da li da nazovem jos jednom? Nisam dala da me strah pobedi i smeje mi se u lice. Smogla sam snage i pozelela da se neko javi. To se i dogodilo. Ispricala sam ponesto od ovog sto je ovde napisano, zeleci da sto pre zavrsim razgovor jer me je strah jos drzao, a ni svom sagovorniku nisam htela da oduzimam vreme. Pitala sam sa kim sam razgovarala. “Pa ja sam o. Gavrilo, stalno sa mnom razgovarate”. Na trenutak sam ostala bez reci, ali sam se sabrala i zahvalila za molitve koje je uputio Presvetoj Bogorodici i Njenom Sinu za zdravlje moga sina. Obecala sam da cu napisati jedno pismo o svemu, jer sam vodila dnevnik u bolnici.

Na Ivanjdan smo isli u bolnicu na kontrolu. Na iznenadjenje svih nas, kamen se razlomio u tri dela. Kad nam je doktorka to saopstila, ja sam pokazala muzu tri prsta desne ruke. Hvala Bogu sto je sa nama i uz nase dete. Doktori na decjem odeljenju su zadovoljni i iznenadjeni. Nije im jasno kako je doslo do sitnjenja kamena kad Milos ne uzima nikakve lekove. Imamo novi termin za cetiri nedelje.

U sredu, 7. juna,

ponovo smo bili na kontroli. Sada su cetiri kamencica, onaj najveci se prelomio na dva dela. Hvala Bogu, rezultati su sve bolji. Dace Bog sledeci put jos bolje, verujem. Moram da priznam da sam ocekivala da ce kamen mnogo brze nestati. Iako se to nije tako desilo, nisam razocarana jer znam da Bog cini onako kako je najbolje, a ne kako mi neznalice zelimo.

Sve je Bozji promisao, pa tako i ova opomena meni preko mog malog Milosa. Dok sam bila sa njim u bolnici procitala sam mnoge tekstove iz “Pravoslavlja” i lepavinskog casopisa. Da nije tako bilo, ne bih shvatila svoje grehe i dalje bih se u njih utapala. Jedan tekst o postu i ispovesti mi je pomogao da ispovedim i svoj najveci greh.

Nisam duze vreme postila, prosao je Bozicni, pa onda i Vaskrsni post, a ja se nisam pricestila. Mislila sam, dojim dete pa ne mogu zbog mleka da postim. Nisam razmisljala da je sve od Boga, pa i to mleko kojim dojim dete. Kad je dosao Petrovski post, odlucila sam da postim pa kako Bog da. Dao mi je dobro, bolje nego sto sam zasluzila i ocekivala. Imala sam mleka i previse. Ispovedila sam se i, zajedno sa Milosem, pricestila.

Kupila sam ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske. Imam dosta ikona Majke Bozje, pa sam mislila da mi nije potrebna jos jedna. Sad se molim pred tom ikonom, koja stoji u mojoj spavacoj sobi. Kad se molim, naslonim glavu na nju, pa mi se cini kao da me miluje i uzima moj teret. Tako mi je mnogo lakse.

Oce Gavrilo, pricala sam - a i dalje pricam - poznanicima o cudima koja se desavaju posredstvom Vase molitve pred ikonom Majke Bozje u manastiru Lepavini. Neki od njih su Vam se obracali. Ja Vam se izvinjavam sto sam doprinela tome da Vas uznemiravaju. Hvala dragom Bogu sto mi je omogucio da budete gost u mojoj kuci. Negde sam procitala da gde dodje casopis “Put, Istina i Zivot” da ste i Vi tu.

Hvala Presvetoj Majci Bozjoj sto me miluje pogledom sa ikone. Mislim da me preko Nje, ili kroz Nju, miluje ruka moje majke koja mi nedostaje, a vrlo je daleko od mene.

Hvala Gospodu Bogu sto Vas je nama dao, oce Gavrilo, za utehu i pomoc. Ja zelim i molicu se da Vam Gospod podari dobro zdravlje, dug zivot i uspeh u Vasem radu.

Hvala Presvetoj Bogorodici i Gospodu nasem Isusu Hristu za sve”.

S. V.
u Firtu (Nemacka), 8. avgusta 2000

SVEDOČANSTVO 43

“Ponovo Vam se javljam pismom, da bih Vam opisala moj san o Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj. To je treci put kako sam je sanjala.

Zovem se Snjezana Stanjevic i radim u ciriskoj bolnici, u maloj kafeteriji. Dnevno kroz tu kafeteriju prodje od 120 do 150 ljudi, sto personala, sto gostiju i pacijenata. Medju njima sam dva ili tri puta videla coveka u crnini koji je dolazio na rucak. Koleginice su mi rekle da je on Jugosloven i da mu je zena u bolnici, ali niko nije znao sta se njoj dogodilo; samo je bilo ocigledno da je covek veoma zabrinut i da je non-stop, skoro celi dan, u bolnici.

U ponedeljak, 31. januara 2000., radila sam u popodnevnoj smeni, ali sam osetila da imam temperaturu. Taj covek je ponovo dosao oko pola sedam da nesto pojede. Kafeterija je bila gotovo prazna, on je bio cetvrti gost. Pogledala sam ga dok je sedeo i jeo. Bio je toliko izmucen i zalostan, bledog i tuznog lica. Po njemu se videlo da ima velikih problema. Tog coveka ja uopste nisam poznavala, ali mi ga je svejedno bilo veoma zao. Kuci sam dosla uvece oko pola deset i izmerila temperaturu. Bila je dosta visoka, 39,5 stepeni. Popila sam lekove i legla da spavam…

Usnula sam isti taj prizor: kako on sedi, jede sendvic i pije kafu, tuznog lica, zamisljen, zabrinut i usamljen. Stojim za bifeom i posmatram ga. Gledam njegove muke, a ne znam sta mu je i zbog cega pati. Odjednom, u mojim se rukama pojavi casopis “Put, Istina i Zivot” sa ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske na naslovnoj strani. Taj broj je izasao 1997. godine. Gledam sva u cudu i ne mogu da verujem, otkud mi taj casopis sa likom Presvete Bogorodice u rukama! Ali, tada sam u snu kao cula glas, ne znam ni sama kako i od koga, da moram da pridjem tom coveku i da mu predam to sto imam u rukama. Moram da mu dam taj casopis sa ikonom Presvete Bogorodice. I onda se jos okrece list na unutrasnju stranu korica, gde je zapisan broj telefona manastira Lepavine. Jasno mi je sta to znaci: on mora da nazove oca Gavrila da bi se njegovoj zeni citala molitva.

Probudila sam se ujutro oko pet casova, zacudjena snom. Jos pod temperaturom, razmisljala sam sta je to bilo i sta ja treba da uradim. Popila sam tabletu i opet legla. Posle podne sam otisla kod koleginice i ispricala joj sta sam sanjala. Ona me je posavetovala da uradim sve kako mi se u snu javilo. Ali ja to ne mogu ni da zamislim. Neprijatno mi je, jer tog coveka uopste ne poznajem. Kako da mu pridjem, sta da mu kazem? Nikako mi to nije dalo mira.

U sredu sam preko telefona razgovarala sa mamom, koja mi daje isti savet kao i koleginica. Kazem joj: “Mama, ja se toliko plasim, ne znam kako moze da reaguje taj covek”. Mama mi je odgovorila: “Snjezo, nece da te pojede ako mu pridjes. Neka bude sta bude!”

Kad sam se u cetvrtak probudila, osecala sam veliki bol u grudima. Bila sam uznemirena, nisam znala sta da radim. Popila sam osvecenu vodu iz manastira Lepavine, uzela ikonicu Presvete Bogorodice Lepavinske i jos dva casopisa i posla u bolnicu. Stigla sam oko 11 sati, kafeterija je bila prazna. Upitala sam koleginicu da li je dolazio onaj covek u crnini. Rekla je da nije, ali da ce sigurno doci. I zaista, dosao je oko 12 sati. Ja sam bila uznemirena, pa sam oko 11:30 otisla da se prosetam. Kad sam ponovo usla u kafeteriju, ugledala sam ga kako sedi za onim istim stolom za kojim sam ga sanjala. Prisla sam mu, pozdravila ga i upitala da li mogu da sednem za njegov stol. Odgovorio je: “Sedi, Snjezo”. Iznenadila sam se otkud zna moje ime, ali sam se odmah setila da ga je procitao na kartici koju moram da nosim na mantilu. Najpre sam ga pitala kako se zove. “Nenad”, rekao je. “Nenade, odakle si?”. “Sa Kosova”, odgovorio je. Moje poslednje pitanje bilo je: “Da li si pravoslavne vere?” Obradovala sam se kad sam cula da jeste i rekla: “Dobro, sad mogu sa tobom da porazgovaram o necemu. Cula sam od mojih koleginica da ti je zena u bolnici. Imam nesto za tebe sto moram da ti dam”. Iz tasne sam izvadila casopis i pocela da mu pricam o mome snu: kako sam ga sanjala i kako mi je u snu javljeno da on mora da nazove manastir Lepavinu, da bi otac Gavrilo citao molitvu za njegovu zenu. Kad je to cuo, on se u cudu prekrstio i rekao: “Pa tebe kao da je sam Gospod poslao!”.

U tom razgovoru sam saznala da se i njegova zena zove Snezana, da je trebala biti operisana, ali da je pri dobijanju narkoze dozivela jaku reakciju; srce, pluca, sve vitalne funkcije su joj otkazale, a lekari su je povratili elektro-sokovima. Spasena je, ali su zbog gubitka kiseonika ostale teske posledice. Bila sam potresena i shvatila sam moj san. Ona je u Bozjim rukama.

Nenad mi je obecao da ce nazvati oca Gavrila i da ce mu kazati kako ga je preporucila Snjezana. Rekla sam: “Ne, kazi onako kako je stvarno bilo. Kazi da sam ja to sanjala”. Dala sam mu i ikonicu Presvete Bogorodice Lepavinske, rekla mu da je urami i stavi pokraj svoje zene. Razisli smo se u dogovoru da se cujemo telefonom i da on upita oca Gavrila mogu li da mu dam osvecenu vodu iz manastira Lepavine.

U petak me je Nenad nazvao, preneo mi pozdrave oca Gavrila i rekao da mu uz njegov blagoslov mogu doneti osvecenu vodu. Sat vremena kasnije nazvao je i otac Gavrilo. Veoma sam se obradovala kad sam cula njegov glas. Pitao me je kako se sve to ustvari dogodilo i da li sam ja tog coveka poznavala. Sve sam mu ispricala kako je bilo. Otac Gavrilo je rekao da sam ponovo dozivela cudo Presvete Bogorodice.

Eto, od tada su pocele molitve oca Gavrila u manastiru Lepavini za bolesnu Snezanu, cije se veoma tesko stanje ipak polako poboljsava.

Zivim u nadi i veri u Boga, verujem u pomoc Presvete Bogorodice i snagu molitava o. Gavrila pred cudotvornom ikonom jer sam se i ja pre dve godine izlecila u manastiru Lepavini.

Vas, oce Gavrilo, i bratiju lepo pozdravljam, do sledeceg susreta u manastiru uz pomoc Bozju i Presvete Bogorodice Lepavinske, koju u srcu nosim”.

u Cirihu, 16. februara 2000

SVEDOČANSTVO 42

“Dragi oce Gavrilo,

Bogu dragom hvala, dobro smo svi, a dace Bog i bolje, samo da se mi svi u kuci popravimo. Hvala Precistoj i Preblagoslovenoj Majcici Bogorodici na Njenoj prevelikoj milosti i zauzimanju za nas kod Njenog Dragog Sina.

Sada cu opisati kako se meni i mojoj porodici smilovala Precista Bogorodica i kako mi pomaze preko cudotvorne ikone Lepavinske i molitava oca Gavrila i tog malog i meni nepoznatog bratstva. Poslednjih devet meseci imala sam velika iskusenja sa kcerkom. Bila je divno, poslusno dete, najbolji djak u gimnaziji. Maturirala je, upisala studije i onda se zaljubila, udala i rodila dvoje predivne decice. Moram da priznam da su i zet i kcerka divni roditelji. Lepo su pazili decu, negovali ih, cesto vodili na sveto pricesce. Pogotovo je moj zet u tome bio revnostan. Redovno ide u crkvu, i zato sto je verujuci ja se kao majka nisam mnogo protivila da mi se kcerka uda tako mlada. Istina, pokusala sam da je nagovorim da prvo zavrsi studije, jer joj je ucenje dobro islo. Medjutim, oni su se iskreno zavoleli i ja sam bila srecna da ima muza koji veruje u Boga. Sve svoje probleme u zivotu sam zaboravila kad sam videla da mi je kcerka srecna i da ima divnu porodicu.

Ali, pre devet meseci dolaze strasna iskusenja. U kucu nam je usla kucna pomocnica da bi cuvala devojcicu, a imala je neko drustvo - ko zna cime se bavilo. Iz tog drustva je moja kcerka uzela neku devojku da joj pomaze u butiku. Da ne opisujem detalje, ali od butika za sest meseci nije bilo nista. Te drugarice su sa njom zajedno prodavale robu i trosile. Upozorenja zeta i nas roditelja nista nisu vredela. Jednostavno, to vise nije bila ona moja kcerka. Pocela je da prica kako ona nece da zivi ni po cijim receptima. Izbacivala je neke parole koje obicno propovedaju sekte. U crkvu nije isla, prestala je da se pricescuje. Pocela je da vredja celu porodicu, da izlazi ko zna kud, da zapostavlja decu, da pusi, zvale su je nepoznate osobe… Svi smo se nasli u cudu. Kako se tako dobro stvorenje promenilo?

Zet je pao u ocajanje. Oko cuvanja dece su u pomoc priskocili njegovi roditelji. To se desavalo mom jedinom detetu i ja sam bila pretuzna. Vec me je zalost savladala, pa sam se slabo i molila. I tako, razmisljala sam kako bi najbolje bilo da se iskreno obratim Precistoj Majcici Bogorodici. I sad sam sigurna da sam nedostojna Njene milosti. Govorila sam: “Nisam dostojna, Precista, ali ja nemam pomoc ni od kuda ako mi Ti ne pomognes. Ti mozes spasiti moju jedinicu, i pomoci mojim unucicima da ne budu sirocici bez majke”.

Moram da priznam da nisam ni pomisljala na manastir Lepavinu i njegovu cudotvornu ikonu. Po Bozjoj milosti bila sam vise puta u Jerusalimu, i u kuci i kancelariji imam ikonu Preciste Bogomajke Jerusalimske. Imam i jos njenih ikonica, ali nisam imala ikonu Presvete Majke Lepavinske. Odmah moram da ispovedim i jednu moju gresnu pomisao. Neko mi je nudio tu ikonicu, a ja sam pomislila: ne treba meni ta ikona, imam ja Jerusalimsku. Isto tako nisam zapamtila ko mi je pre par meseci doneo casopis iz manastira Lepavine. Procitala sam ga, dopao mi se, ostalo mi je u secanju da je u njemu ikona Presvete Majke Lepavinske. Volim da citam crkvenu stampu, pa sam taj casopis stavila medju ostale koje imam.

Posto mi je kancelarija nedaleko od hrama Svetog Save, a u njemu se nalaze dve cudotvorne ikone Presvete Bogorodice, razmisljala sam da bi najbolje bilo da odem u hram Svetog Save i da se tu obratim Presvetoj Bogorodici i da cisto simbolicno prilozim nesto na jednu od tih ikona za svoju porodicu. Te pokloncice sam stavila u pet paketica, svako za jedno ime, na njima zapisala molitvu Bogorodici, i vec su mi bili pripremljeni na stolu. Razmisljala sam na koju Bogorodicinu ikonu u hramu Svetog Save da stavim te svoje pokloncice.

Znam da je Sveta Bogorodica jedna i da njenih ikona ima mnogo, ali ja sam razmisljala samo o ove dve ikone koje su u Hramu. U tom razmisljanju, tuzna, zaspala sam u kancelariji. Negde oko tri sata posle ponoci usnula sam jednog mladog monaha koji je dosao ovde u Beograd, koji mi kaze da on ide u manastir Lepavinu i da ce on da ponese te moje pokloncice kod cudotvorne ikone Majke Bozje Lepavinske. Ja ga pitam da li on odmah ide za Lepavinu, jer znam da je mojoj cerki hitno potrebna pomoc. On kaze da ide odmah i ja vidim da je uzeo one moje pokloncice, uz njih stavio po hlepcic i svih pet paketica stavio u jednu kesicu. Sve je to radio uzurbano, a kad je krenuo, zastao je i uputio mi jos jedan pogled, malo strozi ali ne i mnogo prekoran, koji sam ja shvatila kao poruku: “Pomazemo ti mi, ali i sama moras da se potrudis”! Tada je otisao. Probudila sam se kao da sam spavala tri dana, skocila iz kreveta i pocela da trazim onaj casopis sto mi je neko doneo pre par meseci. Pronasla sam ga, pronasla u njemu i cudotvornu ikonu Majke Bozje Lepavinske i pocela da je ljubim i placem.

Odmah sam stala da razmisljam kako bih nabavila veliku ikonu Majke Bozje Lepavinske, da bih je drzala kod kuce i u kancelariji, i kako bih ja ove moje preskromne pokloncice poslala u Lepavinu. Istog dana dosla je kod mene jedna moja bivsa sluzbenica i kaze mi kako sutra putuje u Hrvatsku. Dala sam joj spakovane paketice, da ona to preda na postu u Hrvatskoj. Adresu manastira sam nasla u casopisu.

U casopisu sam nasla i telefon manastira, pa sam pozvala. Prvi put kad sam se javila nisam rekla ocu Gavrilu da sam u snu upucena na njihovu svetinju. Ni sama ne pridajem znacaj snovima, pa sam se plasila da to govorim. Ali, ovaj san je zaista bio jasan. Nije bilo dileme pred kojom ikonom treba da se molim i gde da trazim pomoc. Presveta mi je povecala ljubav, veru i nadu. Da se ne bi pogresno shvatilo, jedna je Presveta Bogorodica, ja volim sve Njene ikone, bas posle ovog sna ne smem da ih razlikujem, ali sigurno ima neki razlog zbog kojeg ja bas pred Lepavinskom treba da trazim pomoc. Bog dragi zna, ali ja sam se setila mog velikog greha iz mladosti - da sam tuda cesto prolazila, u Zagreb cesto isla sluzbeno, a nikad nisam usla u neku pravoslavnu svetinju. Vapim Gospodu i Precistoj Majci da mi oproste ovaj greh, da me operu suzama pokajanja.

Ocu Gavrilu sam telefonom rekla imena porodice. Pronasla sam i ikonu Presvete Bogorodice kod jedne pobozne devojke koja je kod nje deset godina bila u ormanu neuramljena, formata A3. Otisla sam u jednu dobru fotokopirnicu i napravila vise takvih ikona (neka mi Gospod ovo ne uzme u hvalu), uramila ih, odnela u crkvu da se osvete i stavila jednu da mi ukrasava kancelariju, jednu sam kuci odnela, poklonila nekoliko po crkvama u Beogradu neka pomazu svacijoj deci, pa i mojoj. U kuci pred njom palim kandilo.

Slava Bogu, i kcerka je pocela da se moli pred tom ikonom i da bezi od drustva za kojim je jurila. Evo, bas veceras je dojurila kod mene u kancelariju i govori: “Mama, moli se Bogu, sad mi je to najpotrebnije. Pa to su bolesne osobe! Zamisli, juri me jedna devojka iz tog drustva i preti da ce mi nesto strasno uraditi ako ja veceras ne izadjem sa njom. Preti mi, mama, i pistoljem. Potpuno je izoblicena, nenormalna osoba. Plasim se i za tebe”. Ona je tek sada sirota progledala, po molitvama oca Gavrila i po milosti Preciste ona vidi da je upala u bolesno drustvo.

Upravo se javio o. Gavrilo kad je ona usla u moju kancelariju i drhtala kao prut bezeci iz tog drustva. Beograd je pun sekti, mladi svet je posrnuo, mnogi pomoc traze gde je nece naci - kod raznih magova, vidovnjaka, koji ih preko sredstava javnog informisanja (stampe, radija, televizije) pozivaju i nude im svoju “pomoc”. Eto, moja kcerka je vaspitana u veri i opet su je napali nepomjanici - Casni Krst ih pobedio i Precista Majka Bozja! - i sigurna sam da se drustvo u koje je upala moja kcerka bavi magijom. Ali, Presveta Bogorodica i Casni Krst pobedjuju svakog maga, svaku vracaru, svakog necastivog. Zao mi je dece koja ne znaju za dragog Boga, koja nisu krstena i koja u ovo tesko vreme ne traze pomoc tamo gde ce je dobiti - u nasoj Crkvi i nasim predivnim manastirima.

Molim Presvetu Bogorodicu da mi pomogne da joj se za pomoc koju mi je pruzila i koju mi pruza do groba zahvaljujem.

Jos se jedno cudo desilo ovih dana, ali se bojim da ga necu dobro opisati i da se ne shvati pogresno. Eto, ja sam napravila veliku gresku u zivotu sto sam kupila na ime kcerkino i stan i kancelariju i kucu na selu. Istina, ona to nije trazila od mene, ali se pokazalo da to nije bilo pametno. Ona to nije zaradila. Tu sam postupila i kao los vaspitac. To znaci da sam je opterecivala sa necim sto nije njeno. Time nisam cinila dobro ni njoj, ni sebi. A zna se da deca nasledjuju roditelje. Uverila sam se kroz ovo iskusenje da u srcu treba da je prvo Bog, pa onda svi ostali.

Naime, kad sam uvidela pogresku htela sam da je ispravim, ali mi je moja kcerka govorila da to sto sam joj prepisala vise necu videti. Medjutim, ovih dana ona mi je glavni deo svega toga vratila. Otisle smo u sud i sve to pravno zavrsile. Mozete misliti sta bi nam onaj - Casni Krst ga pobedio! - napravio da nas sve nije spasila Presveta Majcica Bozja. Poucila sam se na ovom iskusenju da sam gresna majka. Jer, prava majka treba prvo da vodi racuna o spasenju duse svog deteta i da ga hrani duhovnom hranom, a ne samo da misli kako da dete obezbedi materijalno. Isto tako sam se u ovom iskusenju uverila da ovde nista ne pomaze grdnja deteta, pretnje, obracanje nadleznim institucijama. Hvala Bogu, Presvetoj Bogorodici, Svetom Jovanu Krstitelju (kcer mi je rodjena na njegovo okrilje i ja sam mu se godinama zahvaljivala, prinoseci mu kolac i svecu za njeno zdravlje i verujem da u ovom iskusenju imamo i njegovu veliku pomoc. Na Svetog Jovana stigli su mi casopisi iz Lepavine, a o. Gavrilo mi je u razgovoru, kad sam ga pozvala da mi bude gost kad dodje u Beograd, rekao: “Kad dobijete casopise, kao da sam ja tamo stigao") i svim Svetima sto su i mene uputili na pokajanje i okrenuli me da od njih pomoc trazim. Uverila sam se da sto je coveku nemoguce, Bogu je moguce.

Najvaznije je da moji unucici imaju zdravu majku, da se ona brine za svoju decicu, jer nema nista svetije nego biti hriscanska majka. Hvala dragom Bogu, cini mi se da je ovo iskusenje doslo po Bozjem dopustenju, na korist svima nama da budemo bolji. Prva ja, treba vise da cutim i da se vise molim za svoju decu i svu decu za koju nema ko da se moli. Moja deca bi trebala da shvate, moja kcerka i zet, da treba roditelje poslusati, roditelji se ne smeju vredjati. Osim toga, u hriscanskoj porodici decici treba da se citaju svete knjige, a ne da ih se navikava samo na televizor i “crtace”. Sto cesce treba da se kadimo tamjanom, da osvecujemo kucu, da pijemo osvestanu vodu, pa nam nece moci ni prici oni sto ce ih uvek pobediti »asni Krst.

Neka dragi Bog pomogne svoj deci, pa i mojoj, da srecno zive u hriscanskim brakovima i porodicama, jer samo su tu pravi mir i prava radost”.

R. M.

Beograd, 31. januar 2000

SVEDOČANSTVO 41

“Amerikanac Henri Hemilton, cija je majka Mildred Grejs bolovala od raka, za manastir Lepavinu i cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske saznao je od gospodje R. V. Ona je ocu Gavrilu dala imena za pominjanje u molitvi, a onda - posle radosne vesti iz Amerike - dovela supruznike Hemilton da se i sami poklone svetinji. Zamolili smo je da kao neposredni svedok napise kako se sve to dogodilo, na sto se ona uctivo odazvala:

“Pre godinu dana upoznala sam postene i drage ljude Sirli i Henrija Hemiltona, sluzbenike za administraciju, logistiku i komunikaciju pri OEBS-ovoj misiji u Republici Hrvatskoj. Sprijateljili smo se, i oni otada mene i moju kcerku posecuju kad im to vreme dozvoli, jer im je Koordinacioni centar za Hrvatsku smesten u Sisku, a ja zivim u Novigradu Podravskom. Oni su drzavljani SAD-a, iz grada Norveja (drzava Mejn). Leta prosle godine su otisli kuci u Ameriku na odmor, a kada smo se sreli nakon njihovog povratka, bili su neobicno ozbiljni i tuzni. Pitala sam ih tada zasto su tako neraspolozeni. Moja kcerka Marija - ili Meri, kako je oni zovu - nasa je prevoditeljka. Gospodin Henri mi je odgovorio da mu je majka bolesna, da ima rak i da su lekari prognozirali da ce ziveti, mozda, do kraja godine; dakle, svega jos nekoliko meseci.

Buduci da odlazim u manastir Lepavinu, na liturgiju i molitve o. Gavrila pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, ispricala sam im neke slucajeve ozdravljenja i o snazi molitve o. Gavrila. Dala sam im Bogorodicinu ikonu i rekla im da se mole za bolesnu gospodju Mildred Grejs, a ja cu njeno ime dati o. Gavrilu za pominjanje u molitvi. Mislim da sam ime Mildred Grejs dala tri ili cetiri puta za pominjanje.

Nakon mesec dana moji su me prijatelji nazvali da ce doci, da bismo zajedno otisli u manastir Lepavinu. Gospodin Henri je tada okupljenom manastirskom bratstvu, meni i mojoj kcerki rekao da njegova majka vise nigde u telu nema stanice raka.

Potom je gospodja Sirli ispricala kako supruga njenog brata ima rak koze na ruci. Od tada se otac Gavrilo molio i za gospodju Merilin. Ja sam nekoliko puta odlazila u manastir i davala imena Mildred Grejs i Merilin. Tako su se imena dveju Amerikanki, medju mnogim ostalim imenima, cula u molitvi o. Gavrila pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske.

Za Bozic su nas posetili i preneli radosnu vest. Gospodja Mildred Grejs Hemilton se u medjuvremenu potpuno oporavila, pa joj je narasla i kosa sa uvojcima, a gospodja Merilin je takodje ozdravila, vise nema rak koze.

Htela bih napomenuti da sam katolkinja sa velikom verom u Boga, a moji prijatelji su protestanti, takodje veliki vernici.

Na kraju se zahvaljujem o. Gavrilu, i neka ga Bog dugo cuva za mnoge koji ga trebaju i kojima pomaze”.

Svoje osecanje zahvalnosti Henri Hemilton je izrazio i pismom koje je poslao urednistvu “Sisackog tjednika” sa molbom da se objavi. Taj list je u svom broju od 30. decembra 1999. godine objavio to pismo, koje je potom preuzela i Informativna sluzba SPC-a Pravoslavlje pres. Tako su o tom Bogorodicinom cudu dana 14. januara 2000. pisale i beogradske “Vecernje novosti”. Prevedeno sa engleskog, pismo glasi:

Skeptici se rugaju, vernici se dive

Otac Gavrilo, staresina manastira Lepavine, pedesetak kilometara istocno od Zagreba, slavan je i poznat na celom ovom podrucju po svojim lekovitim, isceljujucim molitvama. Crkva u kojoj sluzi, bez obzira sto se u njoj ispoveda pravoslavna vera, privlaci i katolike, protestante i muslimane, sve u potrazi za resenjem psihickih i fizickih bolesti i muka.

Proslog leta lekari su mi saopstili da ce moja majka umreti od posledica raka, i to pre kraja ove godine. Od tada je ime Mildred Grejs, ime moje majke, kroz molitve i pojanje svestenika duge brade odzvanjalo drevnim manastirom Lepavina.

Ove godine je vreme darovanja (za Bozic i Novu Godinu, prim. prev.) za mene pocelo kada su mi lekari koji su lecili moju majku saopstili da vise nema ni traga od raka u njenom telu. Ona ce u novi milenijum uci mnogo zdravija i odvaznija nego sto je bila jedno dugo, dugo vreme.

Rak u telu moje majke nije bio smesten samo u jedan organ, i nije bila rec samo o jednom tumoru. Takva vrsta raka obicno spava kao cudoviste u senci, dok odjednom ne skoci na svoju zrtvu kao nemilosrdna zver. Pokazalo se da hemoterapija nije bila resenje, a molitva da. Skeptici ne veruju, vernici se dive.

A jos uvek, jednom nedeljno, rezonantnim glasom oca Gavrila ime Mildred Grejs odjekuje drevnim manastirom Lepavina.

SVEDOČANSTVO 40

“Zovem se Snjezana Stanjevic, rodjena sam u Pakracu, udana u Cupriji, a zivim u Svajcarskoj, u kantonu Cirih. Ovim pismom zelim da se obratim svim vernicima koji ce procitati ovaj broj casopisa “Put, Istina i Zivot”, da bi saznali kako i gde sam otkrila istinu o svom zivotu, zahvaljujuci Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i arhimandritu o. Gavrilu. Mnogima ce se ono sto budu procitali uciniti kao cudo, sto ustvari i jeste. Za onoga ko je to doziveo, preziveo i bio spasen to i jeste cudo.

Moje iskusenje pocinje u oktobru 1997. godine. Radila sam u Cirihu, u jednom restoranu, i imala zdravstvenih problema. Obilazila sam doktore, ali niko nije mogao da ustanovi sta mi je i od cega imam bolove u stomaku. Zbog toga su odlucili da me posalju na malu operaciju, na kojoj bi probili stomak i unutra ubacili kameru da bi otkrili uzroke bolova. Operacija je zakazana za ponedeljak, 6. oktobra 1997. godine, no dva dana ranije u razgovoru sa doktorom otkazala sam operaciju jer nisam mogla da se oslobodim straha. Uvece sam otisla kod prijatelja i on mi je preporucio jednog “leteceg doktora” iz Vrnjacke Banje, koji dolazi u Cirih jednom mesecno da obidje svoje pacijente. Leci bioenergijom i kapima na biljnoj osnovi, zovu ga jos i “vidovnjakom”. To mi je dalo veliku nadu u ozdravljenje i telefoniram mu odmah drugi dan. Razgovor traje tako da sam rekla kako se zovem i koliko imam godina. On sve rezultate daje preko telefona, a dijagnoza je: zapaljenje jajnika i maternice, spusten zeludac, depresija, po simptomima: bolovi u zelucu, los apetit, gadjenje od jela, posle budjenja ujutro mucnina i vrtoglavica. Nikakva operacija, kaze, on dolazi 19. oktobra u Cirih, dotle da uzmem od preporucenih ljudi cetiri vrste kapi i da ih pijem po 30 tri puta dnevno pre jela sa malo vode.

U nedelju, 19. oktobra, dosao je uvece kod mene u stan. Tada je prepisao terapiju i mome muzu za visoki pritisak, kao i sinu (dve godine i deset meseci) za jacanje misica. Nakon razgovora ostale su nam mnoge bocice sa kapima, koje nisu bile jeftine (350 franaka). Na odlasku mi kaze kako ce mi pomoci i spasti me, samo treba malo duze vremena.

Vec drugi dan pocinje moje veliko iskusenje, koje ce trajati punih sest meseci. Dete je pocelo uporno da place, dva dana nikako ne mogu da ga smirim. Ponovo zovem tog “doktora”, da mi kaze sta je sa mojim detetom, a razgovor se sveo na moju srecnu buducnost sa muzem, sa kojim mi u sudbini stoji uskoro rodjenje kceri. Nedelju dana kasnije mora da razgovara sa mojim muzem. Poceo je nekakav beznacajan razgovor, o svemu i svacemu. Sa svima razgovara, najmanje sa njim. Odjednom sam pocela da osecam veliku bol u grudima, koja se brzo siri; bol postaje nepodnosljiva. Tada zapocinje i masaza; “doktor” odvodi jednog po jednog u drugu sobu i masira mu ledja, tj. kicmu, isteze prsljenove, itd. Petero ljudi je za cas gotovo, sesti odlazi moj muz. Sa njim izlazi i “doktor”, sav oznojen. Kad sam ja dosla na red, pita me sta me boli. Nisam mu htela reci, a on mi odgovara: “Moras da budes svesna da ce te to boleti mnogo i dugo”. Sledeceg dana, 26. oktobra, otisao je za Jugoslaviju, ostalo je na tome da se cujemo telefonom.

Nisam ni slutila sta ce da se desi, a desilo se ono najgore. Pocinju bolovi, svadje sa muzem, mrznja. Budim se rano ujutro, ne mogu da spavam. Bol u grudima je strasan, i dusa me boli. Muz ustaje iz kreveta u zelji da mi pomogne, a ja ne mogu da ga vidim ocima. Kad mi pridje, osecam smrad mrtvaca. Molim ga da se odmakne od mene, jer mi se cini da cu da povracam od mucnine. Spopali su me strah, nepoverenje, netrpeljivost… Ni sama ne znam sta mi je i zbog cega sve ovo odjednom. Takva odlazim na posao, ali jos uvek imam osecaj gadosti, mucnine i boli u grudima. Tezak mi je ceo dan, jedva izdrzavam na poslu. Zovem muza kod kuce i kazem mu da pozove tog vidovnjaka i da ga pita sta mi je to odjednom. On mu je rekao: “Ma pusti ti nju, vidis da je nacisto pukla sa zivcima!” Kad sam to cula, eksplodirala sam, pocinje svadja preko telefona. Dosla sam kuci i muz mi daje naziv tableta za zivce koje ujutro moram da kupim u apoteci. Opet svadja…

Konacno smo krenuli da spavamo. Ja sam legla kasnije, oko pola dvanaest, ali ne mogu da zaspim. Ponoc. Odjednom cujem nekakvu lupnjavu u dnevnoj sobi, cujem korake, skripanje dasaka, uz to jos i suskanje mantila. Vidim: zena u crnom bori se s tim vidovnjakom ispred vrata spavace sobe i neda mu da udje. Ceo taj prizor je meni pred ocima u mracnoj sobi. Bila sam toliko uplasena da od straha jednostavno nisam mogla da ustanem iz kreveta. To je trajalo oko sat i po vremena, tada je prestalo. Ja sam svesna samo toga da je prosla ponoc i da je poceo novi dan, 27. oktobar, i da se tog dana slavi praznik Svete Petke. Zaspala sam tek ujutro…

Besane noci, naporni dani. Strah, svadje, nemir… Preko noci su mi u stanu upaljena svetla, jer pocelo je svasta da mi se prividja, razne senke i mrtvi ljudi. U cetvrtak ujutro sam pokusala da pobegnem sa detetom, ali se muz probudio i nije mi dozvolio da odem. Placem, ne mogu da si pomognem. Moram da odem a nemam gde, samo znam da moram da odem. Iznenada mi na pamet pada Nena, ona baca strave od olova. Javljam joj se, sve je spremno, ona nas ceka. Najpre je prekorela muza: “Pa covece, koliko dana ti zena ima muke, sto je nisi odmah doveo? Vidis koliko je izmucena i propala!” Rekla sam joj da ne mogu vise, grudi pucaju od bolova. Bacila mi je tri strave i rekla da se napijem vode koliko god mogu. Posle toga sam zaspala odmah kod nje u stanu. Kad sam polazila kuci, rekla mi je: “Bice tvoja sreca ako povratis stravu, a ako ne, spasa ti nema! Nemoj, kceri, da places, moras se pomiriti sa sudbinom. Nemas vise srece sa muzem, vasa sudbina vise nije zajednicka”. Placem, ne mogu da verujem. Zao mi je, ne mogu nikako da se smirim.

Dosla sam kuci oko 12 sati. I stvarno sam izbacila to iz sebe, to su bile dve crne kugle. Spremili smo se i otisli u Bern, kod moje sestre, jer mi muz kaze da tamo treba da dodje moja majka iz Hrvatske. Kod sestre ista prica: svadja, ponovo se plasim muza, od straha ne mogu da spavam. Sledeceg dana sestra dolazi sa posla i hoce da odveze u bolnicu, jer ako ne podjem sa njom doktoru mama nece da dodje. ©okirana sam, dosla sam kod nje da mi pomogne i pruzi malo nade, a ona me vozi u bolnicu. Vidim da drugog izbora nemam, moram da idem. U bernskoj bolnici nam doktori govore da moram ici u cirisku, jer mi je tamo mesto stanovanja. Sestrin suprug vozi mene, muza i dete u Cirih, nas auto ostaje u Bernu. Tek kad smo stigli u mesto pet kilometara udaljeno od stana, shvatila sam u kakvu bolnicu moram da idem. Rec je o bolnici za dusevne bolesnike. Muz place, zao mu je. Meni srce puca od tuge. Oni se vracaju u Bern, ja ostajem u bolnici. Moja majka, sokirana i zabrinuta, tu istu vece polazi za Svajcarsku.

Zadusnice, 1. novembar. Hvata me panika, opet se javlja strah od mrtvih. Srecom, imala sam kod sebe crkveni kalendar sa malim molitvenikom. Sela sam na krevet i pocela da citam molitve. Osecam da mi je tu spas od straha. Srce je pocelo veoma jako da mi udara, ali nisam prestala. Uporno sam citala molitve sve dok nisam zaspala. Ujutro mi je stigla majka. Nudi mi tablete za smirenje, da ih popijem, pa sada pocinjem i sa njom da se svadjam. Svesna sam da nisam luda i nema te sile koja bi me naterala da popijem tablete. Znam da mi treba pomoc, ali ne u tabletama. Videvsi moj otpor, majka me je bojazljivo, tako neznim glasom, upitala: “Snjezo, da li bi popila malo osvecene vode iz manastira Svete Ane?” Niz lice su mi potekle suze: “To je ono sto meni treba, mama”. I popila sam. Onda sam ipak uzela i tabletu, samo mami za ljubav. Bilo mi je zao onako umorne i izmucene, toliki je put presla. To je bila prva i poslednja tableta za smirenje koju sam uzela.

Opet sam se preko telefona cula sa “doktorom” iz Vrnjacke Banje. Tera me da pijem tablete, odgovaram mu da mi nisu potrebne. Nazvala sam potom moju baku. Razgovor sa njom me je potpuno smirio, ulio poverenje u samu sebe. “Budi dobra i popij te lekove. I ne bi bilo lose ako bi ikako mogla da dodjes u Hrvatsku. Ti treba da ides u manastir Lepavinu, to je velika svetinja, tamo narod dolazi iz cele zemlje”. Rekla sam da hocu, jer sam znala koliko ona voli crkvu, da ide na bogosluzenja, da posti i moli se. Dobila sam neverovatnu nadu u ozdravljenje. Tada sam prvi put cula za manastir Lepavinu. Posle deset dana sam izasla iz bolnice bez ikakve dijagnoze. Savet doktora je bio da mi treba dobar advokat za rastavu braka.

Ja ne odustajem, i dalje postim. Mesec dana prolazi u sve vecim iskusenjima. Baka mi predlaze, posto se priblizava 4. decembar i praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, da odem u crkvu, da se ispovedim i pricestim. Osetila sam veliku tugu za crkvom i pocinjem da trazim gde se u Cirihu nalazi nasa pravoslavna crkva. Dana 1. decembra sam otisla u crkvenu upravu da bih se raspitala kako treba da se pripremim za pricesce. Sve mi je to bilo nepoznato, iako sam verovala u Boga i molila mu se pred spavanje. Zena koja radi u crkvenoj upravi me je pustila unutra da sacekam dok neko od svestenika ne stigne. “Tu su i razni casopisi, pa dok cekate mozete i da uzmete nesto da procitate...”

Na prvi pogled mi paznju privlaci tamnocrveni casopis sa nazivom “Put, Istina i Zivot” kojem je na naslovnoj strani ikona Pokrov Presvete Bogorodice. Listajuci ga, na sedmoj stranici ugledam fotografiju ispod koje stoji potpis: “Sa konferencije srpskih pravoslavnih episkopa i svestenstva sa teritorije Republike Hrvatske u Pakracu, 13. septembra 1990. godine”. Pakrac je moj rodni grad. Golema tuga u srcu, suze u ocima. Zazelela sam da zadrzim casopis, ali odgovor na moje pitanje nije bio pozitivan. Dolazi otac Drasko. U razgovoru sa njim sam plakala i molila ga da mi se proda casopis, jer imam veliku tugu u srcu, koju ni tada nisam mogla, a ni sada ne mogu da objasnim. On je uslisio moju molbu.

I moja majka se interesuje sta pise u casopisu. Upravo je ona ustanovila da je casopis iz manastira Lepavine, bas od tamo gde mi treba da podjemo. Na unutrasnjem delu korica se nalazi i broj telefona od manastira. Osecala sam se sretnom u nadi da cu naci spas i da ce mojim mukama doci kraj. Ali, jos uvek ne znam istinu o tome zasto mi se sve to dogadja.

Na Vavedenje sam otisla na ispovest i pricesce. Jos sam dala zlatni prsten na osvecenje u oltar, jer sam zelela da to bude za srecan put. Otac Drasko mi je posle svete liturgije vratio prsten, blagoslovivsi moj odlazak u manastir Lepavinu uz srdacne pozdrave za oca Gavrila i manastirsko bratstvo.

Moji nemiri ipak nikako da prestanu. Iskusenja su i dalje velika, izmedju ostalih sada i sa majkom. Ona mi vadi vizu za Hrvatsku, a ja podizem kredit, jer sam vec dva meseca na bolovanju a istrosila sam se lecenjem kod vidovnjaka i obilaskom raznih vracara, koji su mi svi isto govorili: da je moj rastanak sa muzem sudbinski. Medjutim, niko od njih nije znao da mi kaze zasto je to tako i ko je to uradio. Da znam ko je ustvari kriv. Nisam tada poklekla, sama sam sebi rekla: ako treba ici ces i na kraj sveta da nadjes spas!

Kupila sam tri avionske karte, za mene, mamu i sina, koji je tada imao nepune tri godine ali jos nije poceo da prica. U petak smo avionom otisli za Hrvatsku, u subotu sam sa sinom i bakom bila u manastiru Svete Ane. U nedelju ujutro smo uz Bozju pomoc posli u Lepavinu, jer niko od nas nije znao gde se ona nalazi. Srecno smo stigli, pronasli smo manastir. Kad sam ga videla, ostavio je na mene snazan utisak. ©to se vise priblizavamo toj svetinji Presvete Bogorodice, srce mi sve jace udara. Najpre smo otisli po vodu, a zatim ulazimo u crkvu. Nije ni bilo potrebe da pitamo ko je otac Gavrilo. Odlazimo do njega da mu se javimo. Potom me je o. Gavrilo ispovedio. Cuju se zvona, pocinje sveta liturgija…

U crkvi je mnogo vernika, a ja sam stajala u srednjem delu, uz levi stub. Dete mi je umorno, hoce da ga drzim. Vec na samom pocetku liturgije osetila sam da gubim snagu. Nemam osecaj ravnoteze, vrti mi se u glavi. Rekla sam mami da mi je muka. Dobro se secam, pokraj nas je sedela jedna stara baka sa zavijenim nogama i sa stakom u ruci. Kad je videla da mi nije dobro, podigla se i ustupila mi svoje mesto. Sela sam na stolicu, i dalje drzim sina u rukama. Bio je miran, vidim da je nemocan i da oseca isto sto i ja. Svim snagama se trudim da slusam bogosluzenje, ali je tih i nezan glas oca Gavrila meni nedostizan. Cujem, cini mi se, svaku drugu rec. Sto liturgija dalje traje moje je stanje sve losije. Vidim narod oko sebe kako me gleda, ali ne osecam sramotu. Borim se da mi dete ne ispadne iz ruku, da ostanem pri svesti, da ne padnem sa stolice. I, pocinje isceljenje…

Ta sila ne moze da se objasni, samo onaj ko je doziveo tu moc isceljenja zna o cemu pisem. Za vreme citanja Svetog Jevandjelja ja ne znam ni ko sam, ni sta sam, ni gde sam. To su trenuci koje naprosto ne pamtim, niti znam koliko su trajali. Dosla sam k sebi. Osecam ogromnu snagu, osecam se prelepo, kao ponovo rodjena. Ustajem i odlazim da se pricestim.

Nakon zavrsetka liturgije svi odlazimo u manastirsku trpezariju, na posluzenje kafom. Majka je rekla, mislim, ocu Vasiliju da bismo hteli da razgovaramo sa ocem Gavrilom, a on nam je kazao da cemo to moci tek kasnije. Objasnio nam je da je o. Gavrilo otisao da se odmori jer uskoro mora da cita molitve za zdravlje, da je iscrpljen i da se to desava ponekad kada su molitve teske.

Kada smo opet usli u crkvu, sela sam na klupu. Ispred mene, na stubu, bila je velika ikona Vavedenja Presvete Bogorodice. Setila sam se mog pricesca u Cirihu i zlatnog prstena u oltaru. Dete mi je odmah zaspalo na rukama. Otac Gavrilo pocinje molitvu ispred cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske. Slusala sam reci koje je izgovarao oko pet minuta, potom sam zaspala. Nisam bila pospana ili umorna, niti mi je molitva bila dosadna. To je jednostavno bila neka sila zbog koje ja nisam mogla da vladam sobom.

Dok traje molitva ja spavam i sanjam. Sanjam kako otac Gavrilo ispred ikone Presvete Bogorodice cita molitvu. Sanjam kako ljudi stoje pokraj njega i slusaju reci molitve. Sanjam ceo manastir i ikone u hramu. Ali, odjednom se iznad oca Gavrila i ikone Presvete Bogorodice pojavljuje covek po imenu J. J., bas onaj “doktor” iz Vrnjacke Banje. On je ljut na mene, pita me sta cu ja tu u manastiru, pa onda u ljutnji ispruza dugacku ruku i udara me po glavi. Trgla sam se iz sna, baka mi prica nesto, ali ne razumem sta. Tek tada dolazim sebi i vidim gde sam. “Digni se da ides na pomazanje uljem”, kaze baka. Kad sam dosla na red, o. Gavrilo me upitao da li sam lepo spavala. Odgovorila sam da jesam, ali mi na pamet nije palo da mu kazem sta sam sanjala. Najpre ni meni nije bilo jasno zasto sam to sanjala, a upravo to i jeste bilo cudo da mi je Presveta Bogorodica u snu pokazala coveka koji mi je uradio zlo. Ali ja to nisam mogla odmah da shvatim.

Osecam se prekrasno, puna sam duha. Ocu Gavrilu sam rekla da cu opet doci u petak, a na odlasku su mi potekle suze. Tesko mi je da odem, no tesi me pomisao: dace Gospod da opet dodjem. Ali, djavo ne spava. Ponovo sam se cula sa vidovnjakom, koji me je odgovorio od toga da u petak odem u manastir. I nisam otisla, zbog cega sam imala griznju savesti. Posle dan-dva opet je dosao nekakav vracar. Treba da mi gleda nesto, da izgrcem zar u vodu; jednom, drugi put, treci put se ne osecam dobro i prekidam. Necu vise to da radim! Svi se ljute na mene: “Covek je presao toliki put, a ti sada odustajes”. Nisam popustila. On je isto radio i mojoj mami, a onda sa tom vodom moramo da poprskamo kuce u dvoristu, da bi on video hoce li se ono stresti. Kuce se streslo. Na kraju ta voda mora da se baci tamo gde niko ne prolazi. Time se to zavrsilo.

Vratila sam se u Svajcarsku sa osecanjem da sam zdrava, ali iskusenja nisu prestala. Nemiri i svadje se nastavljaju… Posle jedne od njih sam otisla od kuce. Sledeceg dana, 31. decembra, dok mi je muz radio, uzela sam svoje stvari i odnela ih sa sobom na posao. Dete je tada bilo kod sestre u Bernu. Kad se vratio kuci, muz je bio zaprepasten. Dosao je k meni na posao i zvao me da se vratim. Vratila sam se.

Na Badnje vece sam opet otisla u crkvu, a na Bozic, posle 72 dana posta, pristupila sam svetom pricescu. Drugi dan Bozica, na Sabor Presvete Bogorodice, ustala sam rano ujutro da bih odvezla muza na posao, jer je auto i meni trebao, pa sam se onda vratila kuci. Sela sam u dnevnu sobu i pogledala na sat. Pola sedam. Pocinjem polako da gubim svest, osecaj je slican onome u manastiru. Kad sam opet u polusnu pogledala na sat, bilo je sedam. Vise se nicega ne secam, ne znam cak ni sta mi dete radi i gde je. Zaspala sam i ponovo sanjam J. J-a. Ovaj put zeli da udje kroz prozor dnevne sobe, ali se sa njim opet bori zena u dugackoj crnoj haljini. Nije mogao da udje jer ga je ona sprecila, ali je ispruzio ruku kroz prozor i udario me po glavi. Trgnem se i probudim. Ugledam dete kako spava ispod stolica, istog momenta zazvoni telefon. Gazda sa posla je ljut, vec je deset sati a ja sam trebala poceti da radim u devet.

Navece me je nazvala mama, i u razgovoru mi kaze: “Znas ono kuce na koje smo sipali vodu, ujutro je strasno zavijalo i tata ga je pustio da se istrci. Oko osam sati je nastradalo bas tamo gde sam bacila onu vodu. Udario ga je auto...” Zamislila sam se. Zao mi je kuceta, ali - kako sam razmisljala - da nije ono stradalo mozda bih ja.

Dana 14. januara J. J. je opet dosao, da bi se upoznao sa mojom mamom, koja nam je par dana ranije stigla u posetu. U kuci su ovaj put bile ikone, i on nije mogao mnogo da razgovara. Ipak je doneo iskusenje mami, rekavsi joj: “Ostavi se ti svega, pusti i J. i decu i idi, zeno, svojoj kuci. Pusti ove budale i gledaj sebe”. Majka jednostavno vise nije znala sta da radi. Nazvala je o. Gavrila, i tek posle razgovora sa njim sve joj je bilo jasno. Otac Gavrilo joj je rekao: “Pa sta vama taj J. J. radi u kuci? Snjezana je sada u velikom iskusenju, ne zna se na koju ce stranu da podje: Bozju ili onu drugu. Ja cu se opet pomoliti za nju pred ikonom Presvete Bogorodice”. Tek tada smo zapravo shvatile istinu da Crkva i vracari nikako ne idu zajedno.

Kad sam se ponovo cula sa o. Gavrilom, za dva meseca, rekla sam mu da sam prekinula odnos sa svim vracarima, ali da taj vidovnjak nece da me pusti na miru. Zamolila sam ga da se za to pomoli Presvetoj Bogorodici. Posle toga se J. J. vise nije pojavio.

Ovo je bila moja ispovest o iskusenju koje je trajalo sest meseci. Ne osecam stid zbog toga sto sam sve napisala, vec zelim da porucim onima koji ce ovo procitati da lek za svoje nevolje potraze u Crkvi, a ne kod raznih samozvanih iscelitelja. Moje dete je pocelo da prica odmah posle prve posete manastiru Lepavini, zdravstveni problemi koje sam imala su prestali, a u braku sam srecna kao sto sam i nekad bila. Zahvalna sam za to Gospodu i Presvetoj Bogorodici, kao i ocu Gavrilu, cijim sam molitvama spasena”.

SVEDOČANSTVO 39

“Kada sam doktoru dosla na kontrolu ociju radi naocala, on je video da imam mrenu na oku. Rekao je da jos nije zrela i da ne idem u bolnicu, nego kad bude zrela da ce mi on to reci. I onda sam, 1998. godine, dosla u manastir Lepavinu. Pomolila sam se Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i odnela sa sobom svetu vodu i tamjan. I kod kuce, u Berlinu, molila sam se i pila vodu, i kad sam ponovo dosla doktoru, mrene vise nije bilo na oku. I sada je uopste nema. Nije dozrela, nego je nestala. Bila sam veoma srecna sto ne moram na operaciju…

Po povratku kuci iz manastira ja i moja porodica smo se resili jos jedne nevolje. Dugo nas je mucila neka necistota u kuci. Ma koliko da smo ih cistili, prostorije, a narocito tepisi, bili su uvek puni nekakvog belicastog praha, slicnog peruti. Ocistimo i sednemo, za cas opet isto. Kao da se to samo po sebi stvaralo. I onda smo celu kucu kropili osvecenom vodom, palili tamjan i toga je nestalo, te necistote vise nimalo nije bilo.”

SVEDOČANSTVO 38

“Mnogi vernici su dolazili da se poklone i pomole pred cudotvornom kopijom ikone Presvete Bogorodice Lepavinske i nakon sto ju je porodica gosp. Save 1991. godine odnela sa sobom iz Bjelovara u Beograd. O izlivu milosti Bozje posle jedne molitve pred tom ikonom svedoce sledeca dva pisma:

“Postovani oce Gavrilo,

za manastir Lepavinu cula sam 1993. godine na poklonickom putovanju u Grcku, na poklonjenje Presvetoj Bogorodici Trojerucici. Na tom putu smo dobili brosuricu u kojoj se, pored ostalog, pominju pet najcuvenijih, najpoznatijih cudotvornih ikona Presvete Bogorodice. Jedna od njih je - Bogorodica Lepavinska.

Kasnije sam o samom manastiru, o cudotvornoj Ikoni, o uslisenim molitvama o. Gavrila cula i od svog pobratima, koji cesto boravi u manastiru. Od njega sam saznala za cudotvornu kopiju ikone Majke Bozje Lepavinske koja se nalazi u Beogradu.

Suprug i ja smo u crkvenom braku. Iz tog braka imamo kcer. Posto smo oboje u poodmaklim godinama (48 i 39), to sam 22. decembra 1997. godine (na Zacece Sv. Ane) otisla da se poklonim i celivam cudotvornu kopiju ikone Majke Bozje Lepavinske u Beogradu.

Poznato je da kad prvi put idete u neku crkvu, manastir ili na poklonjenje svetinji, ako zazelite zelju - ona vam se ostvaruje. “Kucajte i otvorice vam se, istite i dace vam se”, rekao je Gospod. Na mom poklonjenju - celivanju pozelela sam da ostanem u drugom stanju, s blizancima, i obecala da cu dati deci imena po Bogorodicinim roditeljima, tj. Joakim i Ana.

I evo, pocetak februara meseca je, a moje srce se veseli, Gospodu klice: Aliluja! Aliluja! Aliluja! Slava Tebi, Gospode! Moja molitva je uslisena, u blagoslovenom sam stanju. »ekam blizance i, ako Bog da, krajem septembra rodice se Joakim i Ana.

Cuda Presvete Bogorodice se i dan-danas desavaju.

Hvala Gospodu i Presvetoj Bogorodici, a Vama, oce Gavrilo, i Vasem bratstvu od Boga svako dobro i blagoslov”.

Slavica

Deca su dobro rasla i razvijala su u majcinoj utrobi okriljena Bozjim blagoslovom i molitvama Presvete Bogorodice. Posle skoro godinu dana primili smo radosnu vest o srecnom rodjenju i krstenju od Boga darovanih:

“Pomaze Bog, oce Gavrilo.

Proslo je skoro tri meseca od mog porodjaja, koji je, hvala Bogu i Vasim svetim molitvama, prosao dobro. Dana 19. septembra sam rodila dve zdrave i lepe bebe, Joakima (3 kg) i Anu (2,8 kg). Na svetog apostola Luku, 31. oktobra, krstili smo ih u manastiru Sv. Arhangela Gavrila u Zemunu i saljemo Vam fotografiju koja je nacinjena posle krstenja. Nasa starija cerka Milica (3,5 godine) dobro je prihvatila bebe, hvala Bogu. To je opet izraz Bozje milosti koja se izliva na nas.

Oprostite, oce Gavrilo, sto se ranije nisam javila. Cekala sam da ih prvo krstimo, pa da Vam posaljem sliku, a verovatno sam se malo ulenjila.

Postovani oce Gavrilo, zahvaljujem Vam na Vasim svetim molitvama koje su doprinele da porodjaj dobro prodje i molim Vas da mi oprostite moju nepaznju sto vam se nisam dugo javila. Takodje Vas molim da blagoslovite moju porodicu i mene, i da nas pomenete u Vasim svetim molitvama.

Vama i svom bratstvu manastira Lepavine cestitamo manastirsku slavu Vavedenje Presvete Bogorodice.

Pomenite u Vasim svetim molitvama Mioljuba, Slavicu, Milicu, Joakima i Anu”.

SVEDOČANSTVO 37

“Pomaze Bog, postovani oce Gavrilo.

Posto sam u nemogucnosti dolaziti cesce u nasu svetinju, manastir Lepavinu, odlucila sam napisati sta me tisti. 65 godina mi je proslo, prezivela sam dva rata, kroz svakakve trzavice i bolesti prosla. Molitva i uzdanje u Bozju pomoc i zastitu Presvete Bogorodice davali su mi snage da sve dobro prebrodim. Sada me vec dve godine muci jedna od zenskih bolesti i nikako da je se oslobodim, pa vas lepo molim, molite se Presvetoj Bogorodici da se oslobodim te opake bolesti. Necu reci da to mene boli, ali mi samo prisustvo bolesti ne da mira. Uzimala sam lekove, ali nije koristilo, cak mi je bilo jos gore.U mlade dane sam bolovala od kicme i imala strasne bolove u ledjima. Bila sam u bolnici u Zagrebu i dugo se lecila, ali nikako da prodje.

Cula sam od nekih zena o zagovoru, ali nisam znala nista o tome. Posto sam imala jake bolove na Veliku Gospojinu, tako da sam ujutro jedva ustala, moja cerka mi je rekla: “Mama, idi u manastir Lepavinu pa se zagovori Presvetoj Bogorodici”. Tesko sam se odlucila jer nisam postila, ali svejedno sam krenula i srecno stigla. Molila sam se pred ikonom nase Presvete Bogomajke da mi pomogne i zavetovala pred svetom ikonom da cu svake godine dolaziti na Sveto Pricesce za Veliku Gospojinu, a ako tada ne bih nikako mogla, onda na Malu Gospojinu.

I molitva mi je pomogla. Odmah prvog jutra posle Velike Gospojine srecna i vesela ustala sam bez bolova. Tako sam se svake jeseni pripremala za Veliku Gospojinu i za Sveto Pricesce, sve do ove godine. Postila sam pred Veliku Gospojinu i pripremala se za Pricesce, a na putu za manastir Lepavinu dogodile su se nepredvidjene komplikacije, pa videci da necu stici na Svetu Liturgiju odlucila sam da se pricestim na Malu Gospojinu. Ne razmisljajuci, uzela sam hranu i tako mi se sve izopacilo. Dosla sam kasno na Liturgiju i jos je bilo onih koji su se ispovedali, ali zbog moje nepromisljenosti u pogledu uzimanja hrane na putu nisam mogla da primim Sveto Pricesce. Bilo mi je zao i savest me je pekla zbog pogazenog zagovora.

Kad sam dosla kuci, odmah sam osetila da mi se bolest vratila, te sam zavrsila u bolnici. Kad sam se vratila iz bolnice prosla je i Mala Gospojina, a time i moja druga mogucnost da ispunim zagovor. Pricestila sam se tek za Vavedenje i sada osecam da mi je malo bolje. Moja savest mi i dalje ne da mira, stalno mi na um dolaze misli o neispunjenom zagovoru. Zato vas molim, oce Gavrilo, da se molite Svetoj Majci da mi oprosti i pomogne. Svima skupa pozdrav”.

N. B.

SVEDOČANSTVO 36

“Ispricacu vam dogadjaj koji pomalo nastojim da zaboravim. Bilo je to pre osam godina (vec cetiri godine dolazim u manastir Lepavinu), kada sam na jednoj njivi iskopavala krompir sa mojim suprugom i sogoricom, a bila je tu i jedna nepozvana zena, nasa suseda. Dan je bio topao i suncan, pa sam radila u kratkim pantalonama i majici. Radeci, iskopala sam jedno jaje. Pokazala sam ga muzu, sogorici i susedi, a oni su poceli da izvode sale. Kad sam stigla kuci, osetila sam kako me po rukama i nogama, po glavi, odnosno po citavom telu nesto bode i pece, kao da me neko bode iglama. Naravno, pomislila sam da je to od neke trave na krompiristu. Medjutim, za nekoliko dana videla sam da su mi ruke i noge pune smedjih plikova (mladeza), koji su se brzo sirili i pretvarali u gnojne pristice. Uplasila sam se i uputila lekaru - dermatologu u zagrebackoj bolnici Rebro. Pocela su sva moguca ispitivanja: testiranje koze, diopsija koze, primena raznoraznih krema, masti i jos mnogo toga. Ali, rezultata nije bilo, odnosno svi su nalazi bili pozitivni. A gnojni pristevi su postajali otvorene rane.

Tako je to islo iz godine u godinu; lekari nisu nista pronalazili, a ja sam bila u bolnim ranama, visokoj temperaturi i jakim glavoboljama. Razocarana lekarima na “Rebru”, jer mi nisu nista pomogli ni pronasli, odlucila sam da potrazim drugog lekara i bolnicu. Sa istim simptomima dosla sam u Vojnu bolnicu u Dubravi. Tamo sam se lecila na isti nacin kao na “Rebru”, ali opet bez rezultata. Nakon dugog lecenja, lekar mi je rekao: “Gospodjo, potrazite spas izvan bolnice”. Za sve vreme lecenja imala sam mnogo cudnih znakova: nemirno spavanje, suskanje pod jastukom, kvrckanje u satu i televizoru, a jedan od najstrasnijih bio je graktanje ptica (vrabaca) koji su pred kucom na cempresu svako jutro, podne i predvece - a bilo ih je na stotine - graktali tako da su me naprosto izludjivali. Razljutila sam se i odsekla cempres, no oni su se preselili na vocku. Tokom lecenja razgovarala sam s mnogo ljudi o raznim bolestima, pa tako i o mojoj. Jedna zena me je uputila na jednu baku u Ivanicu, i da ce mi ona reci kamo da odem. Setila sam se lecnikovih reci i otisla do nje, a ona me dovela u manastir Lepavinu. Svoju povest bolesti ispricala sam o. Gavrilu i pokazala mu bolne rane koje su prekrile moje telo. Od tog momenta shvatila sam da mi jedino Bozja snaga odozgo moze pomoci. Osetila sam promenu u sebi. Kroz mene je prostrujala velika nada, u srcu mi se rodila vera u ozdravljenje. Posli smo u manastirsku crkvu pred cudotvornu ikonu Majke Bozje Lepavinske, pred kojom su, kaze o. Gavrilo, moleci molitvu mnogi ozdravili.

O. Gavrilo se molio pred ikonom za moje ozdravljenje, a za to vreme sam obecala Bogu da cu vrsiti Njegove zapovesti. Tada mi je postalo jasno da me Presveta Bogorodica pozvala k Sebi preko moje bolesti, da mi Ona ukazuje put kojim treba da idem ka Bogu. Dosavsi kuci, oprala sam rane u osvecenoj vodi i legla da spavam. Ujutro sam se iznenadila kako sam mirno spavala. Potrazila sam svoje rane, ali pronasla sam jedino sitne oziljke. Nisam mogla doci sebi od radosti. Probudila sam supruga i pokazala mu cudo koje mi se desilo. On se takodje obradovao mom isceljenju i mi od tada redovno jednom mesecno pohodimo manastir Lepavinu. Nakon svake molitve izmoljene pred ikonom osecam Bozju pomoc. Shvatila sam da je ruka Gospodnja bila nada mnom, i da Bog pohodi sve one koji mu se vrate sa krivog puta.

Moje rane potpuno su zacelile zahvaljujuci Bogu, Kojem sam otvorila svoje srce, a On me uslisio. Zahvalna sam Presvetoj Bogorodici za svu ljubav; molim krunicu svaki dan jer me ona vodi punini zivota i poklanja mi unutrasnji mir i zadovoljstvo. Krunica je moj dnevni put k Tebi, Gospode.

Veliku zahvalnost dajem o. Gavrilu, koji ima dobro srce puno ljubavi i razumevanja za svakog coveka koji dodje u tu dolinu mira ispunjenu srecom i utehom”.

M. B.

13. decembra 1997. godine

SVEDOČANSTVO 35

“Zivim u selu Bereku pokraj Bjelovara. Majka sam troje dece i imam trgovinu mesovitom robom. Pre godinu dana pocele su mi se dogadjati cudne stvari u kuci. Sin mi se ozenio, napustio je kucu i izgubio svaki kontakt sa nama. Sa suprugom sam se svadjala bez razloga, to bi trajalo sat-dva, posle bi bilo sve u redu. Ali, u meni je nesto govorilo da tu nije sve u redu.

Pronalazila sam razne cudne predmete po dvoristu (jaja, koncice i sl.), posle cega bi uvek bila svadja sa suprugom, bez ikakvog razloga. Jednoj svojoj poznanici slucajno sam ispricala sta mi se dogadja. Ona mi je rekla da se njoj dogadjaju mnogo gore stvari i uputila me u manastir Lepavinu. Razgovarala sam o tome sa suprugom i on mi je rekao da odem potraziti pomoc. Tako smo ja i moja poznanica posle u manastir. Kad smo stigle, o. Gavrilo nas je lepo primio i razgovarao sa nama o nasim problemima. Potom smo sa njim otisle u crkvu, pred cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, gde nam je procitao molitvu. Posle molitve sam osetila olaksanje u dusi i mir. O. Gavrilo nam je dao osvecenu vodu i rekao nam kako da je koristimo. Istog dana sam primetila promene na svome suprugu. Postao je smiren i nezlobiv i trazio je da drugi put kad budem isla u manastir povedem i njega. Deca su takodje postala smirenija i sve se pocelo polako normalizovati.

Nastojim barem jedne nedelje u mesecu otici u manastir na liturgiju. Kada uhvatim slobodno vreme u sedmici, ne propustam priliku da odem u manastir. Osecam da mi je sve krenulo na bolje zahvaljujuci cudotvornoj moci ikone Majke Bozje Lepavinske i molitvama o. Gavrila.

Mogu poruciti svima da ne lutaju okolo, vec da i oni podju u manastir Lepavinu, gde ce uz cudotvornu moc ikone Majke Bozje i molitve o. Gavrila, kao i malo zalaganja sa svoje strane, resiti svoje probleme”.

Anka Brajkovic

11. decembra 1997. godine

SVEDOČANSTVO 34

“Bilo mi je devet godina kad je sve pocelo. Secam se da je bila kasna jesen. Te sam veceri dosla kuci sa natecenom nogom koja me je jako bolela. Moji roditelji su me vodili kod lekara, ali oni nisu mogli postaviti dijagnozu bolesti. Za otprilike mesec dana natekla mi je i druga noga, samo me nije bolela. Bila sam na bolnickom lecenju duze vremena, ali bez vidljivih rezultata. Moje noge su bile natekle i bolele me. Bila sam mrzovoljna, cesto bih se zatvarala u sebe i ni sa kim ne bih razgovarala. Moji roditelji su se trudili da mi ugode, ali ja sam bila sve nesrecnija. U skoli sam imala puno prijatelja, koji su takodje pokusavali da me oraspoloze, ali bezuspesno. Ja sam se samo povlacila u sebe i tugovala. Na pamet su mi dolazile razne gluposti, o kojima ne zelim ni da pricam. To je trajalo sve do ove godine, kada sam navrsila 18 godina.

Posto nije mogla da postavi dijagnozu (svi nalazi su bili ispravni, a ja bolesna), moja lekarka mi je preporucila da potrazim pomoc u manastiru Lepavini, za koji je ona cula od svojih pacijenata. Cesto sam razmisljala o tome, ali nesto mi nije davalo da to roditeljima i kazem. Mislila sam kako ova moja bolest mozda nije takve prirode da je lekari izlece, vec Bog. Sada vidim da su mi se slutnje obistinile.

U manastir Lepavinu sam prvi put dosla na svoj 18. rodjendan. O. Gavrilu sam uz pomoc roditelja ispricala svoju nevolju. On me je mirno saslusao i rekao: “Ako budes cvrsto verovala i ispunila ono sto cu ti reci, sve ce nestati”. Otisli smo u crkvu, gde mi je o. Gavrilo procitao molitvu ispred cudotvorne ikone Presvete Bogorodice. Posle molitve mi je dao osvecenu vodu. U pocetku nije bilo nikakvih fizickih znakova ozdravljenja, ali sam se psihicki osecala puno bolje. Nisam se vise povlacila u sebe, nisam vise bila mrzovoljna prema svojim roditeljima i prijateljima. Dosla sam jos nekoliko puta u manastir na molitvu pred cudotvornom ikonom.

Danas sam zdrava i srecna, puna nade u bolju buducnost. Sreca i radost su se vratile u moj zivot zahvaljujuci veri, koju mi je o. Gavrilo na pocetku usadio u dusu, zahvaljujuci milosti Presvete Bogorodice i molitvama o. Gavrila.

Jos jednom veliko hvala o. Gavrilu, koji me je poticao na putu moga ozdravljenja”.

V. S.

29. novembra 1997. godine

SVEDOČANSTVO 33

“Majka sam troje dece, imam dve kcerke i sina. Mladja kcer je u roku od 20 dana skoro izgubila vid. Lekari su govorili da vise nikad nece normalno videti, ali uzrok bolesti nisu znali. Trazila sam pomoc i u stranim zemljama, tamo su mi lekari isto rekli. Sto je vreme vise odmicalo, to mi je bilo sve teze.

Starija kcerka je bila puna mrznje prema svima, ali najvise prema meni. Kad bih barem mogla reci da je to sve! Ali nije. Moj sin, iako star pet godina, skoro nista nije govorio. Niti sama nisam bila dobro. Sva sam oticala, usprkos lekarskim nalazima koji su bili dobri. Vise nisam znala sta da radim, kuda da idem. Po kuci nam je stalno nesto hodalo i uznemiravalo nasu ionako uznemirenu porodicu.

U svojoj muci i nevolji dosla sam kod jedne bake, koja me je uputila u manastir Lepavinu. Zamolila sam kumove da me voze i posli smo na put. U manastiru nas je ljubazno docekao o. Gavrilo i popricao sa nama o nasim problemima. U crkvi nam je pred cudotvornom ikonom Majke Bozje Lepavinske procitao molitvu i blagoslovio robu. Uzeli smo osvecenu vodu i posli kuci.

Nastavili smo dolaziti u manastir i nas trud je nagradjen. Sin mi sada govori, kcerka vidi kao da nikada nije bila bolesna, u porodici vlada sloga.

Danas znam da smo pobedili zlo zahvaljujuci nasoj veri i ustrajnosti, milosti Presvete Bogorodice i molitvama o. Gavrila. Dolazimo i nadalje u manastir i koristimo se blagodacu koja se tu izobilno izliva na sve koji s verom i istrajnoscu prilaze cudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske”.

Nada i deca

2. novembra 1997. godine

SVEDOČANSTVO 32

“Majka sam dvoje dece, sina J. i kcerke L., koje neizmerno volim. Po struci sam profesorica. Pre vise od dve godine primetila sam da se sa mojim sinom dogadja nesto nenormalno. Sumnje mi je kasnije jos vise produbila moja majka, koja je primetila da on dosta nemirno spava, skripi zubima i u snu se dosta muci. No, ono najgore sto se desilo jos pre dve godine ispricala mi je majka, kada je, ostavsi sama kod kuce, na podu u kuhinji nasla dva pokvarena pacja jajeta. Inace, mi uopste nemamo patke. Mamino sam iznenadjenje i uplasenost isprva zanemarivala, objasnjavajuci sve to nekim slabim pretpostavkama i njima opravdala njen vidljiv i moj potisnut, ali itekako prisutan strah.

Sin mi studira elektrotehniku i sve do fakulteta bio je izvrstan ucenik. Sve je ispite na pocetku polozio sa odlicnim uspehom, no poslednji bi uvek polozio tek nakon ogromnih muka i napora. Druga godina donela je isto. Odlaskom kcerke na fakultet, prosle godine, situacija kao da se preslikala. Kao majci, bilo mi je tesko gledati da deca, koja su dotad navikla na uspehe, toliko pate. I celo sam se to vreme obracala Bogu, pitajuci se neprestano hoce li se ta uzasna prica zavrsiti. No, sve moje molitve kao da nisu bile dovoljne.

U sestom mesecu ove 1997. godine nastavilo se bunilo cudnih dogadjanja. Izlazeci jedno jutro s muzem iz kuce, na stepenicama pred ulaznim vratima bile su ostavljene neke tudje, gotovo nove papuce, i to umesto mojih sasvim obicnih i starih.

Sumnja da je mojoj kuci, prvenstveno mojoj deci, naneseno zlo dosla je do punog izrazaja u desetom mesecu. Oboje dece su bili gotovo na rubu sloma od tuge. Posebno mi je bilo tesko gledati sina, koji je ponovo pao na ispitu i zbog toga uzasno patio, jer je bio siguran u svoje znanje, ali osecao je da jednostavno nema srece.

S obzirom da je bio krajnji rok da oboje dece daju ispit za upis u sledecu godinu, nisam mogla vise cekati. Morala sam nesto preduzeti. Otisla sam u manastir Lepavinu, jer sam vec odavno cula da je Sveta Bogorodica Lepavinska cudotvorna i da pomaze svima koji joj se obrate. Moje uverenje da sam dosla na pravo mesto postalo je jos snaznije upoznavsi o. Gavrila, koji je u meni pobudio ogromnu nadu. Toliko sam mu zahvalna da su sve reci za to preslabe. Svojim molitvama pred ikonom Presvete Bogorodice, osvecenom vodom i posvecenjem odece, zlo je odgnano od moje porodice.

Posle sv. Liturgije i molitava na kojima su bila prisutna i moja deca, sve je krenulo na bolje. Deca su sretno polozila ispite i upisala vise godine studija. Na tom daru smo neizmerno zahvalni Presvetoj Bogorodici, Njenoj cudotvornoj ikoni i o. Gavrilu, koji neumorno sluzi i odrzava ovo mesto mira i blagoslova Bozjeg”.

D. N. A.
u Lepavini, 10. oktobra 1997

SVEDOČANSTVO 31

“Jureci kroz zivot za poslom i zaradom, zaboravili smo na najosnovnije u zivotu. Nikada se nismo upitali: zasto smo i zasto postojimo? Najvecu vrednost zivota smo zaboravili - a to je Gospod Bog.

Dosle su zivotne nedace, medju njima i bolest kao najvece ljudsko zlo. Tek kad mi se suprug razboleo od opake bolesti (raka) i kada lekari nisu davali nikakvu garanciju, pocela sam razmisljati o svemu i setila se da postoje lekari koji sve bole lece - Gospod Bog nas i Presveta Bogorodica. O tome sam razgovarala sa suprugom i posle razgovora smo krenuli u manastir Lepavinu. Klececi pred ikonom Presvete Bogorodice i moleci za pomoc, osetila sam grizu savesti i mislila u sebi: “Kako ce mi Bog pomoci kad sam Ga zaboravila dok mi je bilo dobro?” Tog momenta sam cula kako skripe vrata crkve i pomislila da ulazi o. Gavrilo. Okrenula sam se, ali nikoga nisam videla. Osetila sam neku nadnaravnu silu i neki neopisivo prijatan osecaj u dusi, pogledala ikonu Presvete Bogorodice i videla kako se kandila njisu. Tada sam se setila one zene iz Svetog Pisma koja je bila bolesna i zelela da se dotakne Hristovih haljina u veri da ce ozdraviti. U usima su mi zabrujale reci Hristove: “Zeno, idi kuci, vera tvoja pomoze ti”. U dusi mi se rodila vera, a u srcu zacela nada da ce moj suprug ozdraviti. Moja vera i nada su se ispunile i moj suprug je ozdravio. Od tada je proslo vec deset godina, a ja sam osetila potrebu da svima kazem i javno zahvalim Presvetoj Bogorodici i Gospodu nasem na pomoci.

Ja sam takodje bolovala, od teskih migrena, i to od svoje rane mladosti. Sve sam lekare obisla i na kilograme lekova popila, ali uzalud. Dosla sam na izvor u manastiru Lepavini, umila se i pomolila ispred cudotvorne ikone Majke Bozje Lepavinske i od tada, hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici, moje su migrene nestale.

Dragi prijatelji, ako ste izgubili zdravlje, mir i uzajamnu ljubav i postovanje, dodjite u manastir Lepavinu, kod cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske, u taj sveti vrt prepun mira i svake radosti, i zasigurno cete naci svoj mir uz pomoc o. Gavrila, koji svojim molitvama i blagoslovom vraca svaku dusu sa njenog krivog puta i preporucuje je pod zastitu vecnog Promisla Bozjeg.

Dodjite na izvor spasenja. Ko pije sa toga izvora, uz Bozju pomoc sigurno ce ozdraviti”.

Eva Vukasinovic

u Zagrebu, 15. septembra 1997

SVEDOČANSTVO 30

“Moja ispovest je samo jedna od mnogih koje o. Gavrilo i o. Vasilije slusaju svakodnevno od ljudi koji su zatrazili pomoc u manastiru Lepavini. Dogadjaj koji vam zelim opisati mnogi ce protumaciti na svoj nacin, ali on je istinit i, hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici, pomalo izbrisan iz naseg pamcenja. Na molbu o. Gavrila i radi koristi drugih, pokusacemo da se prisetimo tih nemilih i, daj Boze, neponovljivih dogadjaja.

U braku sam sa muzem 30 godina. Muz je po zanimanju elektricar, a dok je bio mladji bavio se muzikom, pa ga cesto nije bilo kod kuce. Ja sam brinula o nasoj deci (kceri i sinu) prvih deset godina, a zatim, zbog nedostatka sredstava, posla sam da i sama radim u fabrici. Brigu o deci prenela sam na moju majku, a dosta vremena su se deca brinula sama o sebi. Muz je prestao da se bavi muzikom te je poceo raditi svoj zanat u preduzecu, a posle radnog vremena bi svoj posao obavljao i po okolnim selima. Imao je svakakvih musterija, pa i onih koji mu za njegov posao nisu placali novcem, nego - casicom pica.

Na jednom takvom poslu, “vredne domacice” su mu - umesto plate - u pice stavile neke svoje cari i od tada je u nasoj kuci postao pakao. Na putu kuci, negde oko 22 casa, prolazio je kroz jedno raskrsce. Tu su ga “vredne domacice” sacekale i potpuno skinule, svega ga namazale blatom i mucile ga na razne nacine. Muz kaze da se svega seca, sve ih je prepoznao, ali si nista nije mogao pomoci. Kad su ga dobro izmucile i ostavile na miru, on je ustao i dosao kuci, gol i bos, oko jednog casa po ponoci. Nije bio pijan, a izgledao je sav preplasen i izmucen. Rano izjutra, jos pre svitanja, isli smo da potrazimo odecu i alat. Nasli smo samo cipele bacene u jedan vrt i dva srafcigera. Taj dogadjaj nismo nikome pricali, nastojali smo da ga predamo zaboravu. Ali, jedno dve sedmice posle toga na ulazu u dvoriste nasli smo neki zamotuljak. Nismo ga dirali, vec na istom mestu zapalili. Takvi zamotuljci po nasem dvoristu su bili sve cesci, a i u kuci su netrpeljivost i svadje bile sve cesce. To je remetilo mir u nasoj porodici i unosilo strah i napetost. Takvo stanje je svakog meseca trajalo oko tri-cetiri dana, a sto je vreme odmicalo, ta razdoblja su se povecavala i bivalo je sve gore i gore. Odlucili smo da potrazimo pomoc, ali nismo znali gde.

Na poslu sam cula razgovor zena koje su pricale o slicnim stvarima, pa su spomenule manastir Lepavinu i cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske, koja svojom blagodacu pomaze ljudima. Kad sam dosla kuci s posla, rekla sam muzu za manastir i ikonu i odlucili smo da odemo. Muz je posudio automobil i krenuli smo u manastir sredinom novembra 1995. godine. Sneg je lagano padao. Kada smo dosli do Krizevaca i priblizili se Lepavini, pocela je prava snezna mecava.

Dosli smo u manastir promrzli od puta i u strahu zbog povratka kuci po takvom vremenu. Tu nas je ljubazno docekao o. Vasilije, jer o. Gavrilo je bio na jednoj sahrani. Dok smo ga cekali, uz toplu kafu smo razgovarali sa o. Vasilijem, izmedju ostalog i o nasem problemu. Posto o. Gavrila nije dugo bilo, a sneg je sve jace padao, odlucili smo se na povratak kuci. O. Vasilije nam je dao osvecenu vodu i objasnio nam kako da je upotrebljavamo, obecavsi nam da ce o. Gavrilo, kad se vrati sa sahrane, procitati molitvu za nas pred cudotvornom ikonom Majke Bozje Lepavinske. Krenuli smo prema automobilu, koji smo ostavili povise manastira, i tada sreli o. Gavrila. Ukratko mu ispricavsi o nasim problemima, i od njega smo dobili potvrdu da ce se moliti za nas. Rekao nam je: “Vi sada idite polako kuci, a ja cu se moliti Presvetoj Bogorodici za vas i za vas srecan povratak”.

Kuci smo stigli kasno navecer polako i bez problema. Nase stanje u porodici se od tada znatno popravilo. Manastir Lepavinu nastojimo da posetimo barem jedanput mesecno, a ponekad prisustvujemo i Svetoj Liturgiji. Zao nam je sto nismo u stanju da budemo cesci posetioci, ali zbog prevoza i dalekog puta, a i materijalnih sredstava, ne mozemo ispuniti tu nasu zelju. Nedeljom i praznicima posecujemo svetista koja su nam u blizini i tamo zadovoljavamo svoje duhovne potrebe. Postimo petkom i molimo se Presvetoj Bogorodici kad god stignemo. Verujemo u moc i dobrotu Presvete Bogorodice Lepavinske i njena cuda koja cini vernicima i svima ljudima koji traze njenu pomoc.

Veliko hvala i sve najbolje o. Gavrilu i o. Vasiliju, kao i ostalim clanovima bratstva manastira Lepavine, na njihovoj dobroti i strpljenju koje iskazuju ljudima koji tamo dolaze”. 

D. S. i V. S.

15. septembra 1997. godine

Tražilica

Kategorije

• MANASTIRSKE NOVOSTI
• VESTI IZ HRIŠĆANSKOG SVETA
• MANASTIRSKA IZDANJA
• KNJIGA: ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• ARHIVA
• DUHOVNE POUKE I BESEDE
• SAVREMENI PODVIŽNICI
• KNJIGE
• INTERNET BIBLIOTEKA
• INTERVJUI
• PROPOVEDI O.VASILIJA
• ČUDA BOŽJA
• PISMA
• REPORTAŽE
• PITANJA I ODGOVORI

Mjesečna arhiva

• April 2009
• Mart 2009
• Februar 2009
• Januar 2009
• Decembar 2008
• Novembar 2008
• Oktobar 2008
• Septembar 2008
• Avgust 2008
• Juli 2008
• Jun 2008
• Maj 2008
• April 2008
• Mart 2008
• Februar 2008
• Januar 2008
• Decembar 2007
• Novembar 2007
• Oktobar 2007
• Septembar 2007
• Avgust 2007
• Juli 2007
• Jun 2007
• Maj 2007
• April 2007
• Mart 2007
• Februar 2007
• Januar 2007
• Decembar 2006
• Novembar 2006
• Oktobar 2006
• Septembar 2006
• Avgust 2006
• Juli 2006
• Jun 2006
• Maj 2006
• April 2006
• Mart 2006
• Februar 2006
• Januar 2006
• Decembar 2005
• Novembar 2005
• Oktobar 2005
• Septembar 2005
• Avgust 2005
• Juli 2005
• Jun 2005
• Maj 2005
• April 2005
• Mart 2005
• Februar 2005
• Januar 2005
• Decembar 2004
• Novembar 2004
• Septembar 2004
• Avgust 2004
• Juli 2004
• April 2003
• Kompletna arhiva

Zadnji postovi

• DUHOVNO POSLANJE OCA GAVRILA U VIRTUELNOM PROSTORU
• KRATKA INFORMACIJA O RADU I PROGRAMU: "RADIO MANASTIRA LEPAVINE"
• LIČNA SVEDOČANSTVA O ISCELJENJIMA OD ČUDOTVORNE IKONE PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• RADIO MANASTIRA LEPAVINA - SVJETIONIK JEVANĐEOSKE ISTINE
• KNJIGA UTISAKA U PRVIM DANIMA EMITOVANJA PROGRAMA RADIO BLAGOVESTI
• SAVETI DUHOVNIKA I ODGOVORI NA SVAKODNEVNE NEDOUMICE VERUJUĆIH LJUDI
• OSVRT POSETILACA SAJTA
• ODELJENJEM SPOLJNIH CRKVENIH VEZA MOSKOVSKE PATRIJASIJE RUKOVODI EPISKOP BECKI ILARION
• ČETIRI PRIČE O SRPSKOM PATRIJARHU PAVLU
• RAZBOJI I RUŽE
• KAKO SE LEČITI OD OSEĆANJA KRIVICE
• MITROPOLIT JOVAN SLUŽIO U MANASTIRU LEPAVINA
• LEPO NEDELJNO POPODNE SA MATI MIHAILOM
• NOVO IZDANJE MANASTIRA LEPAVINE
• NOVA KNJIGA U IZDANJU EPARHIJSKOG UPRAVNOG ODBORA