MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Mnogo je toga, braco i sestre, sto cinimo a sto nam ne donosi koristi, vec samo jade i zalosti i muke, koje svakodnevno pritiskaju nase duse stvarajuci pometnju u svim vidovima naseg zivljenja na ovoj zemlji.

Cesto cinimo razna nedela protiv Boga i zakona Bozjeg a da toga ponekad nismo svesni; mnogi niti ne znaju za Bozje zapovesti te rade suprotno njima misleci da ne grese.

Kao bledom slikom obelodanio je Bog Svoju svetlost kroz sunce; Svoju moc kroz bezbrojna tela vasionska; Svoju mudrost kroz poredak stvari i bica s kraja u kraj vasione; Svoju krasotu kroz krasotu tvari; Svoju milost kroz brizljivu negu svega sto je sazdao; Svoj zivot kroz sve sto zivi. No sve je to samo trenutna i bleda slika Njegovih svojstava; sve su to samo ognjena slova napisana po gustome dimu.

Okupili smo se danas, braco i sestre, da molitveno proslavimo svetog proroka Iliju, bogovidca i slavnog revnitelja za Boga, izoblicitelja bezakonih careva, koritelja ljudi koji su odstupili od Boga, kaznitelja laznih proroka, divnog cudotvorca kome se stihije potcinjavahu, koga nebo slusase, velikog ugodnika Bozjeg koji dosad boravi u telu i koji ce doci na zemlju pred drugi dolazak Hristov.

Gospod Isus Hristos je dosao u ovaj svet, braco i sestre, da nama ljudima daruje Nebo, Carstvo nebesko, da nam daruje vecni besmrtni zivot, i da nam pokaze da je dusa nasa najveca vrednost u ovome svetu. Sve brige nase oko tela na kraju vode groblju i raspadanju. Zato Gospod objavljuje da je dusa skupocenija od svih svetova, i da vise vredi nego sva sunca, i sam svet suncani, i sve galaksije. On je taj koji u vinovoj lozi pretvara vodu u vino, koji vodu pretvara u krv u Svom Telu. On je taj koji hranu pretvara u nasu misao, u nase osecanje i koji ozivotvorava sve i svemu daje misao i smisao. Zato trebamo sav zivot nas uputiti Gospodu Hristu, Koji je dosao u ovaj svet i postao �?ovek.

Prvosazdani �?ovek živeo je, kao i anđeli, od gledanja u Boga; njegovi potomci, posle greha, živeli su od vere u Boga. Oni kojima je zatvoreno gledanje a nije otvorena vera, ne mogu se racunati u zive, jer nemaju vezu sa zivotom.

Mi volimo da gledamo svet oko sebe, a zaboravljamo da zavirimo u sebe, u unutrasnji svet, koji je mnogo dublji od spoljasnjeg, a za nas i mnogo vazniji. Kada je jedan svetitelj pogledao srce covecije u svoj njegovoj sirini i dubini, on je rekao: srce je beskrajno, bezobalno more u kome se nalaze najraznovrsnije zivotinje, najraznovrsnija bica. Mnogo je coveku potrebno snage i istrajnosti da ocisti svoje srce od svih necistota, strasti i poroka, od svega sto ga udaljuje od Boga i Carstva Božjega.

Čovek ništa ne donosi sa sobom na ovaj svet, draga braćo i sestre. Isto tako, odlazeci iz ovoga sveta nista ne odnosi sa sobom od svoje imovine. To je dokaz da, u krajnjoj liniji, nista i nije njegova svojina. I on sam i sve sto ima nalazi se na dlanu Gospodnjem. Sve je Božja imovina.

Bog je, braco i sestre, stvorio coveka da bi covek od sebe stvorio bogo-coveka. Dao mu je lik po Svome Liku, dao mu bogoliku dusu i bozansku silu kojom treba da zivi i sebe ispunjava, postepeno obrazujuci bogocovecno bice. Ali covek nije hteo da obozuje svoje bice, nego je po svom slobodnom opredelenju prestupio jedinu Bozju zapovest u Raju i dobrovoljno se predao u ruke djavolje. A ko je djavo?

Danas se, braco i sestre, prisecamo jednog velikog dogadjaja iz nase hriscanske i crkvene istorije, dogadjaja koji uporedo sa jos dva slicna dogadjaja, a to su rodjenje Gospoda nasega Isusa Hrista i Njegove Majke, Presvete Bogorodice, cini sam pocetak ostvarenja Bozjeg plana domostroja spasenja dusa ljudskih.

Medju Bozjim ugodnicima Lazar zauzima posebno mesto. Svakom verujucem coveku poznato je Lazarevo cudesno vaskrsnuce iz mrtvih, koje je objavilo slavu Bozju. Od tada ljudski rod polaze nadu u slavu i milosrdje Bozje, ovekovecivsi Lazarevo ime u mnogim jezicima, vezujuci za njega naziv prvih bolnica, tzv. lazareta. Lazareti, koji vec dve hiljade godina okupljaju pod svojim krovom bolesne i napacene, predstavljaju pretece savremenih bolnica, pa i citavog socijalnog sistema zdravstvene zastite.

Čovek je najblizi Bogu kada mu je vera najjaca, misli najcistije i osecanja najplemenitija. Covek stoji pred Bogom onako kako veruje, kako misli i oseca, kako se ponasa i prema ljudima oko sebe i prema samome sebi. I suprotno,covek je daleko od Boga kada je srcem i dusom daleko od samoga sebe i od svojih bliznjih.

Od svih ljudi na zemlji, braco i sestre, najvecu odgovornost pred Bogom nosi covek koji se naziva hriscaninom. Jer njemu je Bog najvise dao, pa ce od njega najvise traziti. Narodima koji su se udaljili od prvobitnog otkrovenja Bozjeg Bog je ostavio prirodu i razum: prirodu kao knjigu i razum kao vodju po toj knjizi. Hriscanima, pak, pored prirode i razuma vraceno je prvobitno otkrovenje Bozje i dato novo otkrovenje istine kroz Gospoda Isusa Hrista. Uz to, hriscani imaju Crkvu, koja je cuvar, tumac i vodja u oba ta otkrovenja. Najzad, hriscani imaju silu Duha Svetoga, koji od pocetka Crkvu ozivljava, uci i vodi.

Jureci za raznim obavezama, covek otupljuje svoja duhovna cula i polako ali sigurno postaje rob predmeta i stvari. Kada se potpuno unese u sticanje sto vise materijalnih dobara, covek postaje prazna masina koja poseduje razum, masina bez ikakvih duhovnih osecanja koja bi ga mogla vratiti Izvoru i napojiti ga svojim zivotnim picem. Dusa koja ne pristaje na takav odnos ozemljenog razuma prema Istini uznemiruje savest, pa covek u pojedinim trenucima biva uveden u neku njemu neshvatljivu stvarnost. To su vrlo retki trenuci osecanja prisustva neke njemu neshvatljive sile, koja ga cini radosnim.

Primer sv. apostola najociglednije nam svedoci kako Bog obilato snabdeva Svojom blagodacu one koji se trude da vrse Njegovu svetu volju u ovome svetu. Dvanaest ljudi prostoga porekla i zanimanja, bez vojske i bogatstva, bez zemaljskog sjaja i sile, uzbunise sav svet necuvenom propovedju o Vaskrslom Hristu, o Bogu koji se javio ljudima u telu i ponovo se digao u Svoje nebesko carstvo. Posejavsi seme nove vere, novoga zivota, novoga stvorenja, oni otidjose iz ovoga sveta. No tek tada pocinje zemlja da gori od njih: od njihova semena, od njihovih reci, od njihovih stopa.

Premudri car Solomon je rekao: “Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi zivot” (Price 4, 23). Vaistinu je tako, braco i sestre, jer srce je srediste i duhovnog i telesnog zivota covekovog. Otac pomenutog cara Solomona, car David, takodje je otkrio ovu vecnu istinu, te u molitvi svojoj Gospodu vapije: “Boze, sazdaj u meni cisto srce, i duh prav obnovi u meni” (Ps. 50, 10). Isto tako su ceznuli za cistotom srca svi ugodnici i ugodnice Bozje, odnosno svi oni koji su svoje srce otvorili za Boga i vecnu ljubav Njegovu. Svi su oni, bez izuzetka, zadobili po milosti i neiskazanoj ljubavi Bozjoj prema ljudima u vecoj ili manjoj meri dar Duha Svetoga, Koji im je ocistio srca i nacinio od njih sasude Bozje blagodati.