MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MORALNO-BOGOSLOVSKE OSNOVE HRIŠĆANSKOG PODVIŽNIŠTVA

Arhiepiskop Samarski i Sizranski Sergej (Poletkin)

SADRZAJ

PREDGOVOR

GLAVA 1. ASKETIZAM KAO PUT COVEKOVOG MORALNOG OPRAVDANJA

GLAVA 2. OPIT ETICKO-SOTERIOLOSKOG OBJASNJENJA SUSTINE HRISCANSKOG ASKETIZMA

GLAVA 3. EGZOTERICKI ASPEKT HRISCANSKOG PODVIZNISTVA

PRIMEDBE

SPISAK KORISCENE LITERATURE

DETALJNIJE...

Pravoslavlje i Internet

18 marta je u Moskvi odrzana konferencija “Religija i Crkva u informacionom drustvu”. Konferenciju je organizovao Centar za razvoj informacionih tehnologija, Ministarstvo informacionih tehnologija, administracija predsednika RF i federalni savet. Drzava se fakticki na toj konferenciji obratila pravoslavnima sa molbom za kontrolisanje interneta. Ali svestenici su to neocekivano odbili, izjavivsi da slobodni informacioni prostori nisu tako pogubni za drustvo, vec drustvo ne zeli da misli ni o cemu drugom sem o novcu. Ministar informacionih tehnologija Leonid Rejman je otvarajuci konferenciju rekao da progres ima i svoju suprotnu stranu.

DETALJNIJE...

IGUMAN MANASTIRA LEPAVINA PONOVO U FRANKFURTU, PRED BOGORODICU SMERNO I SKRUŠENO

- Ako ste u crkvi ili manastiru i jos zbog nevolje ili kakve bolesti trazite molitveno
zastupnistvo nase Bogorodice Lepavinske, prirodno je da dolazite skruseno,
u molitvi, bez sminke i primereno odeveni - porucuje otac Gavrilo

- Od kada su “Vesti” pre tri godine objavile feljton o cudima Presvete Bogorodice Lepavinske (knjiga se moze kupiti putem knjizare “Vesti"), pa do danasnjih dana, nas manastir je u pravom smislu postao mesto hodocasca, gde bolesni i nevoljnici traze spas u molitvama pred cudotvornom ikonom. Mnogi koji su tako pronasli lek za svoje fizicke i duhovne boli zahvalni su vam kao i nase neveliko bratstvo - kaze otac Gavrilo, duhovnik i staresina manastira Lepavina, koji je vec tradicionalno u dane crkvene slave , Svetog Luke , Gost parohije u Frankfurtu na Majni Veceras u 18 casova u ovoj crkvi na Betoven trgu on ce zajedno sa vernicima moliti pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske.

Zadovoljan sto je u manastir Lepavinu dolaze poklonici, ne samo pravoslavni vec razlicitih nacionalnosti i konfesija, do kojih su stigla svedocenja o cudesnim iscelenjima, pa svakodnevno dolaze, a u najvecem broju tokom vikenda, otac Gavrilo zapaza da mnogi stizu nepripremljeni i nedovoljno obavesteni o zivotu u manastiru i pravilima ponasanja u njemu.

- Redovno se dogadja, a cesce kod hodocasnika iz evropske dijaspore, da su zene odevene u pantalone, devojke u kratkim majicama, golih trbuha i slicno. Ako ste u crkvi ili manastiru i jos zbog nevolje ili kakve bolesti trazite molitveno zastupnistvo nase Bogorodice Lepavinske, prirodno je da dolazite skruseno, u molitvi, bez sminke i primerno odeveni. Kao sto u pozoriste necete otici u kupacem kostimu, a na plazu u vecernjoj haljini, tako i odlazak u crkvu podrazumeva adekvatno odevanje i ponasanje. Pravoslavna hriscanka, bar kada je u hramu, treba da se ugleda na nasu Bogorodicu, kako je ona odevena: sa maramom (tj. pokrovom, nap. red.) na glavi i u dugoj haljini. Nase vernice treba da misle o tome da su u istoj toj Bozjoj kuci sa njima i monasi i drugi muskarci koji su dosli zbog molitve , a u dusi ce , umesto duhovne hrane, poneti sablazan - porucuje iguman lepavinski i napominje da je neprikladno odevanje toliko uzelo maha, pa je u vise navrata, mada zna da su do Lepavine prevalili dug put, odbio da cita molitvu.

Neke su se zato vracale do Koprivnice da kupe suknje i onda stanu pred ikonu.

Radi duhovne izgradnje i pouke otac Gavrilo upucuje vernike na lokalne parohe, ali i na bogatu literaturu koja se moze naci u skoro svim nasim crkvama u dijaspori. Toj svrsi namenjen je i mnogima vec dobro poznat casopis “Put, Istina i Zivot”, koji dvomesecno priprema lepavinsko bratstvo, kao i audio i video kaseta o manastiru Lepavina, cijom kupovinom se ujedno daje i prilog za popravku manastirske crkve.

Kako do manastira

Telefon manastira Lepavina svakodnevno je okupiran pozivima nasih ljudi, najvise iz evropske dijaspore, koji se raspituju kako stici do manastira. Posto su manastirski konaci vrlo ogranicenog kapaciteta, a ucestali boravak mirjana narusava neophodan molitveni mir monaha i ometa ih u njihovim obavezama, oni koji zele da posete manastir Lepavinu najbolje je da slede vec proveren nacin hodocasnika: rezervisite smestaj u hotelu “Kalnik” u Krizevcima (nocenje 20 evra), sedamnaest kilometara udaljenog od manastira (telefon: ++385/48/681-522), hotel vasu rezervaciju faksom salje na konzulat i na osnovu toga dobijate turisticku vizu na tri dana.

“Vesti”, nedelja, 3. novembra 2002.

U FRANKFURTU POCELA PROSLAVA PAROHIJSKE SLAVE

SLAVLJE U OBNOVLJENOM HRAMU

· Na slavlju dva velika duhovnika - otac Vasilije iz skita Sv. Spiridon i otac

Gavrilo iz manastira Lepavina · Glavna proslava, zbog radnih obaveza - sutra

U crkvi Svetog Luke na Betoven trgu u Frankfurtu u cetvrtak je, jutarnjom sluzbom, pocela proslava parohijske slave.

Dva igumana i dva velika duhovnika, otac Gavrilo, staresina srpskog manastira Lepavina u Hrvatskoj, i otac Vasilije, osnivac Skita sv. Spiridona u obliznjem Gajlnauu, ovde uvek dragi gosti, uz sasluzenje tri parohijska svestenika, odrzali su sluzbu Boziju i secenje slavskog kolaca.

Prisutnim vernicima potom se obratio otac Gavrilo, zadovoljan sto je ovdasnji hram svoju slavu docekao obnovljen i ociscen trudom vrednih monahinja Gornje Brcele u Crnoj Gori, koje su nedavno obavile restauraciju ikonostasa i ikona.

- Radostan sam sto sam, blagoslovom vladike Konstantina, ponovo sa vama i sto smo danasnji

dan, uz pomoc svetog Luke, prvog ikonopisca, docekali sa obnovljenim ikonostasom i ociscenim ikonama. U ove teske dane i pretece dane za mir u svetu, zelim da vam porucim da mi pravoslavni hriscani ne treba da klonemo duhom, vec ostanemo cvrsti u veri svojoj, da se molimo za mir i spasenje duse svoje - rekao je otac Gavrilo.

Za svestenstvo i nevelik broj prisutnih vernika posluzen je slavski rucak, a u 18 casova odrzana sveta tajna jeleosvestenja i molitva za zdravlje. Glavna proslava slave, kako je to vec obicaj zbog radnih obaveza parohijana, obavice se u nedelju. U 11 sati pocinje sveta liturgija, koju ce uz sasluzenje tri domaca svestenika, drzati otac Gavrilo, zatim sledi slavski rucak. Uvece u 18 casova je zajednicka molitva pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske.

Danas u subotu, na Zadusnice, u 9 casova ujutro je liturgija za upokojene, a u 18 casova vecernja.

“Vesti”, subota, 2. novembra 2002.

CRKVA U FRANKFURTU PROSLAVILA HRAMOVNU SLAVU

TRPEZA LJUBAVI ZA PRAZNIK

· Sveti Luka je ove godine docekan u novom ruhu, jer je zahvaljujuci vrednim monahinjama iz crnogorskog manastira Gornji Brceli obnovljen ikonostas, ociscene i pozlacene ikone

Danas se u Frankfurtu ocekuje dolazak vece grupe svestenika (njih 16) iz juznog namesnistva Eparhije srednjoevropske, koji ce zajedno sa domacim svestenstvom i ocem Gavrilom u deset sati ujutro odrzati liturgiju Svetog Jakova, brata Gospodnjeg, episkopa i prvog apostola.

U nedelju, u crkvi Svetog Luke na Betoven trgu u Frankfurtu, u prisustvu vernika ove parohije, ali
i velikog broja gostiju iz Stutgarta, Karlsruea i drugih mesta, obavljena je glavna slavska ceremonija povodom hramovne slave Svetog Luke.

Posle svete liturgije, koju su sluzili otac Gavrilo, staresina srpskog manastira Lepavina u Hrvatskoj, i dvojica ovdasnjih svestenika, otac Marko i otac Simon, praceni crkvenim horom pod vodjstvom Stojne Babic iz Hanovera, pristupilo se secenju slavskog kolaca.

Kumovi su bile Dunja Petrovic i Sonja Zantiotis, a za sledecu slavu te casti prihvatili su se Predrag i Radmila Sivcevic. Slavski obred je okoncan agapom - trpezom ljubavi, sa koje su se bogatim izborom slanih i slatkih specijaliteta, u cijoj pripremi je ucestvovalo vise parohijana, gosti posluzivali do kasne veceri.

Istoga dana u sest sati popodne, u dupke punoj crkvi, pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, isceljiteljske molitve za zdravlje citao je iguman, otac Gavrilo.

Sveti Luka je ove godine docekan i proslavljen u novom ruhu, a na radost parohijana i svestenika. Zahvaljujuci prilozima vernika i vrednim rukama monahinja iz crnogorskog manastira Gornji Brceli, restauriran je ikonostas, ociscene i pozlacene ikone na njemu i oltaru, a sestra Nektarija iz Himelstira izradila je nove pokrove.

“Vesti”, utorak 5. novembar 2002.

SKUP SVESTENIKA JUZNOG NAMESNISTVA SREDNJOEVROPSKE EPARHIJE

SLUZENA NAJSTARIJA HRISCANSKA LITURGIJA

· Okupljanje svestenika ovog dela Eparhije obelezeno liturgijom

Svetog apostola Jakova,

koja je sluzena u hramu Svetog Luke u Frankfurtu uz ucesce ovdasnjih vernika

· Ova liturgija vekovima bila nepoznata u praksi Srpske pravoslavne crkve

Najstarijom hriscanskom liturigijom, Svetog apostola Jakova, brata Bozijeg i prvog episkopa jerusalimskog, u utorak je u Frankfurtu, u hramu Svetog Luke na Betoven trgu, obelezen pocetak skupa svestenika Juznog namesnistva Srednjoevropske eparhije.

Sluzili su o. Gavrilo i o. Simon uiz horsku pratnju grupe svestenika.

Ova sveta liturgija redovno se sluzila u Jerusalimu i Palestini, na Sinajskoj Gori i u Juznoj Italiji. U Carigradu povremeno, da bi se postepeno gasilo njeno predanje. Tek u 19. veku ponovo se u Jerusalimu i drugim mestima javlja revnost u njenom sluzenju, dva puta godisnje, na praznik svetog apostola Jakova (23. oktobra) i u nedelju po Rozdestvu Hristovom. Od apostolskih vremena do danas cin ove liturgije se donekle promenio, dodate su neke pesme i vremenom je dobila spoljni izgled vizantijskog tipa - kaze otac Stojan Barjaktarevic.

Ova sveta liturgija je, inace, bila nepoznata u praksi Srpske pravoslavne crkve, sem sto na srpskoslovenskom jeziku postoji jedan rukopisni sluzabnik u manastiru Hilandaru iz 17. veka, po cemu se moze zakljuciti da je ona u to vreme tamo sluzena. Zahvaljujuci prevodu sa grckog Ruske zagranicne crkve 1938. sluzena je ponegde i u Srpskoj crkvi, a u Hilandaru, po ugledu na sve grcke manastire u Svetoj Gori, sa velikom revnoscu i ljubavlju sluzi se u pomenute dane.

“Vesti”, cetvrtak 7. novembar 2002.

ČAŠA STRADANJA KOJU HRIŠĆANIN MORA ISPITI

Svaki covek, cak i moralno najuzviseniji, nije bez nedostataka i grehovnih sklonosti, tako da niko ne moze izbeci njihovo ispoljavanje u ovom ili onom obliku: bilo kroz osobine karaktera, bilo kroz neumece pazljivog zivljenja, bilo na neki drugi nacin.

Ova ispoljavanja ljudskih slabosti cesto pogadjaju slabe strane drugih ljudi, bolno deluju na njih i razdrazuju ih. Neprijatelj roda ljudskog koristi tu razdrazenost protiv pravednika i podize na njega citavu buru gonjenja. Gospod dopusta da se ta bura razbesni i pravednikov duh kao da gori u plamenu stradanja i cisti se od svojih grehovnih nemoci. U patnji se ljudska dusa dublje usredsredjuje na samu sebe, blize se privija uz Gospoda i prosvecuje se Gospodom.

Putem molitve ona cesto pocinje da sagledava svoje osobine, bolje shvata put koji je prosla i pocinje jasno sagledavati da je sama dala povod za nevolje koje su je snasle.

A kada pravednik u samome sebi sagleda uzrok patnji koje su ga snasle, on postaje svestan i svoje krivice, jer nije umeo da sacuva slaboga brata. Iz svesti o sopstvenoj krivici radja se i opravdavanje neprijatelja, sjedinjeno sa molitvom za njega. Kad covek sve to shvati, njegova dusa se ispunjava sveprastanjem i blagodatnim mirom.

Tako je iskustvo steceno, i od toga trenutka pravednikova dusa se trudi da ubuduce bude pazljivija, da ima vise razumevanja za tudja stradanja, da bude cvrsca, cistija i nepokolebljivija u svome svetom stremljenju ka Hristu. Tada prestaje i patnja, casa stradanja se uklanja, jer je takav covek vec postradao sa Hristom, vec se raspeo sa Njim, jer je raspeo svoje telo sa njegovim strastima i pohotama. Takav covek je vec postao slican Apostolu koji je rekao: “Sa Hristom se razapeh; a zivim - ne vise ja, nego zivi u meni Hristos” (Gal. 19-20).

I kod takvog coveka borba, naravno, ne prestaje do smrti, ali moralni preokret u njemu je vec izvrsen. I samo posle toga covek moze postati izabrano orudje Promisla Bozjeg u delu spasenja ljudi, jer je postao sposoban za cisto, savrseno i nepokolebljivo sluzenje. Andjeo uklanja casu stradanja i na takvog slugu Bozjeg izlivaju se darovi blagodati Bozje.

Takav put neizbezno ceka svakoga. Razlika je samo u stepenu i vremenu. ©to je veci udeo Gospod nekome darovao, i sto vise i duze takav covek treba da posluzi bliznjemu, to su surovija njegova iskusenja, to mu se ranije u zivotu daje da ispije casu stradanja kroz koja se cisti.

Arhim. Sergije,

“Zitije mitropolita Filareta Kijevskog”

“Stradanje Hrista i stradanje Crkve”, Cetinje 2001, str. 139-140

MONAH MAKARIJE, NOVI HRISTOV STRADALNIK

Gospod Sebi priziva one najbolje, a one koje on ukrasava mucenickim vencima, neretko, na podsticanje djavola, opadaju i za vreme zivota i posle smrti. Jedna je stvar sud ljudski, druga sud Bozji. Smrt inoka Makarija, zitelja Kursko-Korenog manastira Rozdestva Presvete Bogorodice, koji se nalazi 30 km severno od Kurska, postala je kamen spoticanja, ne samo za one koji su “izvan”, nego i za mnoge pravoslavne koji su ga poznavali. Sasvim nedavno, u obitelji je umro starac jeroshimonah Jovan (Buzov). Sada je doslo vreme da se prica i o njegovom duhovnom sinu, muceniku za Hrista, inoku Makariju, koji je otisao u vecnost pre svoga duhovnog oca.

Njegovo svetovno ime je Anatolije Josifovic Mjakota. Rodio se Anatolije 24. januara 1955.
godine. Citavih dvadeset godina je presedeo u zatvoru - po struci je bio kradljivac. Ali, sa zivom dusom. Cak se i molio kada je krao. Jednom je u trenutku uobicajene pljacke stana cuo korake sluzbenika MUP-a, koji su se stepenicama penjali u stan i shvatio da taj put nece umaci. Sa jos mrvicom nade pomolio se, obecavsi Bogu: “Ako me nekim cudom ne odvedu, prestacu da kradem.” Kada je milicija usla u stan, on se sakrio iza ulaznih vrata koja su otvorili milicioneri i, sacekavsi pogodan trenutak, spustio se dole po stepenicama i pobegao, a da ga niko nije primetio - kao na filmu. Medjutim pokazalo se da nije tako lako ispuniti ono sto je obecao Bogu. Karijera lopova se nastavila…

Uskoro je Anatolije bio osudjen na dugu zatvorsku kaznu. Tamosnji “autoriteti” su ga prihvatili, i pred kraj roka on se pripremao da postane jedan od njih. U to vreme je do seoceta Kosinovo u Kurskoj oblasti, gde je Anatolije odsluzivao kaznu, dosla i perestrojka, kod osudjenika su dosli svestenici.

Susret arhiepiskopa Kurskog i Bjelgorodskog (sada mitropolita Kurskog i Rilskog) Juvenalija sa zatvorenicima Kosinovske kaznionice proticao je bez ranije pripremljenog scenarija. Autor ovih redova je nebrojeno puta imao priliku da zajedno sa vladikom Juvenalijem posecuje “mesta ne tako daleka” i gleda kako arhijerej ne samo da prosto privlaci paznju, nego i podstice na duboko razmisljanje, “da se udje u sebe”, kako on sam kaze. Tako je bilo i taj put. Potreseni recima arhipastira, prestupnici zakona su onemeli - u dvorani ni glasa, na licima zacudjenost. Inok Makarije je kasnije pricao svojim drugovima kako je u toj tisini mozda po prvi put osetio strujanje Bozje Blagodati. Verovatno nije bio jedini. Tada se neko od zatvorenika obratio arhijereju sa neocekivanim pitanjem: “Vladiko, recite da li je tacno da je svaka vlast od Boga?” Arhiepiskop nije naslutio zamku, i mirno je odgovorio: “Da, tako je...” Iznenada je po onemeloj dvorani odjeknuo grohotni smeh. Osudjenici nikada i ni od koga ne bi prihvatili da je vlast koja ih je “stavila pod kljuc” - od Boga, a svako ko je tvrdio nesto takvo u njihovom shvatanju se slivao sa tom vlascu. Utisak tog susreta vise nije bio isti. Ali, Anatolije se nije smejao, razumeo je smisao djavoljeg izazivanja, a u dusi mu blaga vest o Carstvu Nebeskom nije potamnela od satanskog segacenja.

Anatolije je poceo da se moli. U zatvoru se on puno puta pricescivao svetim Hristovim Tajnama. Kada je klirik Kursko-Bjelgorodske eparhije, protojerej Mihail Gojenko (sad vec pokojni), usao u njegovu tamnicu sa Svetim Darovima, Anatolije se molio u cosku. Pred njim nije bilo ikona, on ih je zamisljao. Svestenik je morao da urazumi pocetnika, da ga odvrati od toga da ne bi upao u prelest. Polet Anatolijeve duse ka Hristu bio je iskren i dubok. Shvatio je da mu je sav prodjeni zivotni put - sav, od pocetka do kraja - teska i kobna greska, i da je povratak nemoguc. Ali, kako onda tu gresku popraviti? Poslednje mesece tamnicenja proveo je trazeci odgovor na to mucno pitanje.

Prvi dan na slobodi Anatolije je dosao u hram kod oca Mihaila, a protojerej sa bogatim iskustvom nije dugo razmisljao, nego ga je svojim kolima odvezao u Kursko-Korenu obitelj obitelj Rozdestva Presvete Bogorodice. Zajedno sa mackom kojeg je drzao i u “cuzi”. U manastiru je Anatolije uskoro postao inok Makarije. U pustinji Presvete Bogorodice protekle su poslednje godine njegovog zemaljskog zivota.

Uskoro posle dolaska u Korenu obitelj Makarije je imao snovidjenje: u celiju u kojoj je on sedeo zajedno sa drugim zatvorenicima, ulazi strazar i cita dugacki spisak osudjenih na smrt. Cita polako, sa razmacima, sa neumoljivom bezosecajnoscu u glasu izgovara svako ime. Oni cija su imena vec procitana, u ocajanju ustaju, padaju na kolena pred strazarom i mole ga da ih postedi, iako svi u celiji znaju da postede nece biti, ni za koga. Anatolije cuje kako strazar izgovara njegovo ime. Zna da smrt nece proci mimo njega, ali zna da mora i nesto da ucini. Pocinje da se moli. Prolazi vreme i strazar opet ulazi u celiju da izvede na streljanje osudjenike na smrt; isto je onako neumoljiv, i izgovara samo jednu recenicu: “Rab Bozji Anatolije pomilovan je po zastupnistvu Matere.” Starac jeroshimonah Jovan Buzov, koji bese postao Makarijev duhovni otac, objasnio mu je da je on, osudjen na vecnu smrt, bio pomilovan po zastupnistvu Bozje Matere. Starac je mnogo voleo svog Makarku, kako ga je od milja zvao…

Zivot inoka Makarija je veoma malo licio na obicna zitija svetih, mucenika za veru. Ali i vreme u kome mi zivimo se po silini delovanja zlih duhova razlikuje od onih vremena u koja je svet pobedjivala blaga vest o Vaskrsenju Hristovom. “Probiti se” do Hrista danas je valjda teze nego ikad. Daleko od toga da svima uspeva da izaberu cak i pravilan pravac “probijanja”, djavo je toliko zbunio ljude, tako je glatko poplocao “dobrim namerama” udobni put u pakao! Da bi se skrenulo sa te utrvene staze treba mnogo puta pasti i mnogo se puta podici.

Inok Makarije je padao i podizao se. Svaki pad je ispovedao pred svestenikom, otkrivao je starcu dubine srca. Dopisnim putem je zavrsio Kursku duhovnu bogosloviju, spremao se za rukopolaganje u svestenicki cin. Ipak, djavo toliko bese prionuo uz pokajanog bivseg prestupnika, da je bukvalno poceo da ga tera u grob. Neprijatelj ljudskog roda ga je oklevetao kod svestenonacelstva i poceo da ga sistematski “istiskuje” iz manastira. Doslo je do ovoga: sta god Makarije radio, sta god govorio - sve se okretalo protiv njega. U tako teskim uslovima duhovnog zivljenja rukopolaganje u svestenicki cin se odlagalo na neodredjeno vreme. Monah se odrzavao iskljucivo starcevom molitvom za njega. Jednom je u Makarijevom prisustvu jeroshimonah Jovan spomenuo smrt. Inok je o tome ispricao jednome od zitelja Korene obitelji, i zakljucili su da je starac govorio o svojoj smrti. Tek kasnije je postalo jasno da je shimnik spremao za smrt inoka Makarija, koji je mucenicki venac primio pola godine nakon starcevog upozorenja.

Uvece 24. decembra 1999. godine djavo je namamio inoka Makarija iz obitelji u stan, u zgradu koja se nalazila u neposrednoj blizini manastira. Tu su dosle lokalne “bitange”, koje su se inace bojale Makarija, secajuci se njegovog nekadasnjeg “autoriteta”. No ovaj put bilo ih je mnogo, a Makarije je bio sam, pa te noci nisu imali cega da se boje. U razgovoru oni su potpuno izbacili inoka iz duhovne ravnoteze, psovali monahe najcrnjim recima, hulili na Boga. Makarije nije izdrzao psihicki pritisak, ali nije mogao tek tako da se pokupi i da ode. Rec po rec, i uvukli su ga u “otvoreni razgovor”, koji se zavrsio mnostvom ubodnih rana na telu monaha. Nijedna od rana nije bila smrtonosna. Nasli su ga ujutro u snegu, iskrvavljenog i promrzlog od hladnoce. Vrana vrani oci ne vadi. Ubili su ga upravo zbog toga sto on odavno vise nije bio “bitanga”, vec monah, sto nije mogao da podnese izrugivanje Crkvi Hristovoj. To su potvrdila i misljenja ljudi od duhovnog autoriteta. Prestao je da bude istog duha sa onima sa kojima je nekada imao zajednicku proslost… Njegova sudbina pomalo podseca na sudbinu glavnog junaka filma “Kalina krasna”, Jegora Prokudina (sa “podzemnim” nadimkom Gorje), ciju ulogu je izvrsno odigrao Vasilije Makarovic Suskin. Tu se povratak normalnom zivotu, zemlji, otaxbini, pokajanju takodje provlaci kroz celu dramu, a zatim stize i do smrti… Nije slucajno da se u zavrsnim kadrovima tog filma, koji se snimao u gluvo ateisticko doba, pojavljuje Beli Hram! Djavo se nadao da ce se osvetiti inoku Makariju za svoju osramocenost, ali je opet sam bio osramocen. “So svjatimi upokoj!” - zapevala mu je na sahrani manastirska bratija. Upokojiti se sa svetima znaci sam biti svet.

Gospod ne zeli smrt gresnika. On ne gleda na “kapu”, vec na covecje srce. A srce inoka Makarija bilo je, prema opstem uverenju onih pravoslavnih koji su ga poznavali i bez predrasuda se prema njemu odnosili, sasvim tudje lukavstvu, tom “kvascu farisejskom” od kojeg Gospod u Svetom Evandjelju poziva da se cuvamo. “Fariseji, licemeri, licemeri” - Njegovo razoblicavanje prokletog greha dvolicnosti provlaci se kroz citavo Sveto Pismo kao crvena nit. Izgleda da nijedan drugi porok nije tako protivan Bogu kao sto je licemerstvo, koje se uvlaci u dusu kao kradljivac nocu i primorava te da se pokazujes, a ne dopusta ti da budes…

Gospod Sebi uzima one najbolje. Na krvi mucenika gradi se duhovni zivot. Gradi se on i u Korenoj obitelji Rozdestva Presvete Bogorodice - ovde i na krvi monaha mucenika za Hrista Makarija, po molitvama upokojenih i jos uvek zivih na zemlji staraca, po molitvama Bozije Matere.

“Prebicu sve monahe!”, vikao je posle Makarijevog ubistva otac 20-godisnjeg mladica koga je sud proglasio krivim za umorstvo monaha i osudio na 12 godina zatvora. A sluskinja Bozja Irina usnula je san u kojem je videla kao da Makarije ide ka manastiru govoreci: “Uskoro cu ja ovde biti nacelnik.” Nacelnik nije samo rukovodilac, nego i onaj koji daje nacelo zivota. “Veoma dobar, uctiv, pun postovanja, covek prekrasne duse”, seca se inoka Makarija penzionerka, stanovnica Korenog sela, Valentina Jakovljevna Gorobec. “Znali smo da je citavih 20 godina odsedeo u zatvoru, imao nekoliko osuda za kradju, ali prema njemu se nismo mogli odnositi sa ista manje ljubavi. Kao da se sav iznutra svetlio, bio je veoma radostan, cak stavise srecan. Sa velikim postovanjem se odnosio prema ocu i majci koje je u Koreno selo doveo iz Tvera. Njegovog oca su otpustili iz tverske onkoloske bolnice u poslednjem stadiju raka - tek da umre. Smatrali su da duze od jedne sedmice nece preziveti. Makarije se brinuo za njega kao za dete: vodio ga je na svete izvore, na pricesce, na jeleosvestanje, i otac je u Korenom poziveo jos pola godine, i za to vreme prestao da pusi i verovatno se izbavio od jos mnogih poroka. Uopste, on je oca hriscanski pripremio na smrt. A majka je sinovljevu smrt prezivela, ali samo nakratko… Prema monahu pocetniku se bivsi namesnik manastira, iguman Grigorije (Krencev) odnosio sa puno ljubavi. Vladika Juvenalije je tad dovezao u manastir dvoje teladi, a Makarije se brinuo za njih kao za decu. Trcao je u stalu, muzao ih, pojio. Mesto je tamo cudesno, posvuda zelenilo… Meni je Makarije mnogo pomagao, nosio vodu, cepao drva, sta sve nije radio, ponekad bi skuvao neku testeninu ili nesto podgrejao, ja sam onemocala, a moj suprug Konstanton Ivanovic umro je pre Makarija. Nekad bi Makarije dotrcao do mene u 10 ujutro: ‘Sta treba, Valentina Jakovljevna, sta ima da se uradi?’ I pomagao je, stalno je pomagao. Kome sve u Korenom selu nije bio pomocnik! Takvih kao ja, usamljenih starica, ovde zivi puno.”

“Novi namesnik manastira, arhimandrit Jovan (Rudakov), nije zavoleo inoka Makarija,” - produzuje svoju pricu Valentina Jakovljevna Gorobec. “Verovatno zato sto ne mogu svi da vole otvorene licnosti kao sto je bio Makarije. Mada je starac Jovan Makarija pred namesnikom uvek opravdavao. Makarije je veoma zeleo da se postrize, veoma je zeleo da postane svestenik, a arhimandit Jovan je uvek bio protiv toga. A Makarije je zbog toga mnogo patio. Medjutim, nije nastojao da predje u drugi manastir, u Korenom mu se dopadalo; pa ni roditelje nije bilo tako lako ovde preseliti, tu je i oca sahranio. Nije bilo cak ni pomena o tome da bi se nekud preselio. U njemu je bilo toliko duse, dobrote, uvazavanja, paznje prema bliznjim, da on na to nikada, po mom misljenju, nije ni pomislio. Secam se kad mi je njegova majka pricala sa kakvom uzrujanoscu je primio starceve reci o svojoj skoroj smrti: ‘Pripremi se, pripremi...’ S pocetka je mislio da je to starac rekao za sebe, a zatim kad je sve shvatio - kako je patio! Ja i Konstantin Ivanovic uvek smo se trudili da ga lepo nahranimo, jer sta je on jeo, sta je uopste u zivotu video osim zatvora? Reklo bi se da za 20 godina zivota covek mora potpuno da propadne, a on… Ulazio je u kucu, a mi smo osecali radost, kao da se sve osvestavalo sa njegovom pojavom, i uvek je govorio: ‘Moje postovanje, sta da se radi? Ima li vodice?’ - ‘Nema, Makarije.’ - ‘Sad ce biti’. I tako svako jutro. Kada je moj Konstantin Ivanovic umro, Makarije je za njegov pokoj i sam citao Psaltir i druge je molio za to, pa je cak i kod svog starcica isao da pita posle cetrdesetnice: ‘Na koje je mesto dospeo Konstantin Ivanovic?’, kao da bi njemu to trebalo, a on se toliko brinuo za nas, a ne za sebe.

“Upoznali smo se u manastiru 1992 godine,” seca se bivsi stanar Kurskog Korenog manastira, Sergej Musorin (sada zivi u svetu). “Dosao sam u obitelj nekoliko meseci nakon njega. A nase prijateljstvo je zapocelo kada sam ja bio zvonar, a on je trebao da preuzme to mesto. Ucio se od mene kako da zvoni. Onda je on zvonio tako da su se svi divili. Njegovo zvonjenje postalo je glavna znamenitost Korenog manastira, voleli su ga svi, cak i oni koji bi prvi put dosli u obitelj posebno bi obracali paznju na brujanje Makarijevih zvona. A cudno je da on to nigde drugo nije ucio osim ovde, i nije imao nikakvo muzicko obrazovanje. Onda smo osnovali hor, i Makarije je pevao. Kad je bio bolestan i kad bi mu se temperatura penjala do 40, on je opet, po zimi, siban svim vetrovima, hitao u zvonaru, i nije se nikada desilo da bi u vreme odredjeno po ustavu zvona ne zazvonila. Poslednjih nekoliko meseci za sve mu je trebala posebna snaga, prisiljavanje, osecao je priblizavanje smrti. Nisu mu prastali njegove nemoci, iako je savesno ispunjavao tesko poslusanje zvonara, ali on sam je svima prastao, svima pomagao, vrlo cesto je tesio, i u manastiru je mnogo njih pomirio. Po njegovom savetu su se vencali mnogi parovi mesnih stanovnika. S njim niko nikada nije bio tuzan, uvek je znao da obodri, da utesi.”

Svoje grehe je inok Makarije oprao mucenickom krvlju. Na opelu koje je u Korenom manastiru, sa blagoslovom mitropolita Kurskog i Rilskog Juvenalija, savrsavao jeromonah Roman (Arhipov), zitelji manastira su plakali klececi na kolenima. Inok Makarije je sahranjen u skitu Prepodobnog Serafima Sarovskog, na manastirskom groblju. Vjecnaja pamjat!

Jevgenije Muravljov, grad Kursk

PISMO O RUSKIM NOVOMUČENICIMA

(Iz lista “Pravoslavnaja Rus")

Nedavno je u redakciju lista “Pravoslavnaja Rus” stiglo pismo iz Abhazije.

“Mnoga vam leta, Bogoljubiva redakcijo,” pisalo je u tom pismu. “Pise vam po blagoslovu bratije poslusnik Novo-Atonskog Simono-Kananitskog manastira, Viktor. Nedavno su do nas dosli materijali iz vasih novina, odstampani na kseroksu. Ako postoji takva mogucnost, molimo vas da nam ih posaljete u potpunosti. Sa svoje strane saljemo vam zbornik materijala iz istorije naseg manastira. Posto posle nedavnog gruzijsko-abhazijskog rata polozaj u Abhaziji jos nije stabilan, poste skoro da i nema. Ali s pomocu Bozjom, nadamo se da ce pismo stici.”

Pismo je stvarno i stiglo. I danas mi publikujemo jedan od materijala iz zbornika koji su nam poslali, koji govori o mucenicima i ispovednicima novoatonskim, koji su stekli svoje vence u godinama ljutih bogoborackih boljsevickih gonjenja. Ovo je isecak iz zapisa monaha-pustinjaka o. Merkurija (Popova).

(Sledi fotografija trojice mucenika Novo-Atonskog manastira: jeromonaha Viktorina (Vasilija Andrejevica Beljajeva), jeromonaha Makarija (Mihaila Timofejevica Demina) i shimonaha Gedeona (Georgija Nikiforovica Maliseva) - streljani na osnovu presude OGPU od 26. oktobra 1930.)

BUDI VERAN DO SMRTI

Vrata se besumno otvorise, u celiju udjose dezurni i dvojica strazara. Dosavsi do mene (stajao sam nedaleko od vrata) dezurni zapita: “Kako se prezivas?” Odgovorih. Po ranijem dogovoru strazari me, ne cekajuci njegov znak, zgrabise jedan za jednu, a drugi za drugu ruku i zavrnuse ih za ledja. Pri tom zverskom aktu ja se toliko uplasih da sam izgubio samokontrolu. U nogama mi se zatresose sve zile, koljena kao da mi se skrsise i skoro izgubih svest. Koz 15-20 sekundi mukle cutnje, u kojima su svi zatvorenici sa pritajenim disanjem gledali na pripremu naredne zrtve za egzekuciju, dezurni zakljuca moje ruke u lisice i rece: “‘Ajde, izlazi u hodnik!”

Izasavsi u hodnik, zastadoh. Dezurni me obidje i krenu napred naredivsi: “Sledi za mnom”. Posao sam, dvojica strazara su isli pozadi. Prosavsi jedan hodnik, dezurni skrenu u drugi i prosavsi ga do kraja okrenu u jos jedan kratki hodnicic. Dosavsi do duplih vrata, on izvadi iz dzepa sinjela kljuc, otkljuca njime unutrasnja vrata i otvori izlazna. Zatim sidje niz nevelike stepenice napolje na zemlju. Ja krenuh za njim, ali spustajuci se niz stepenice sa naopako zakljucanim rukama, okliznuh se i izgubivsi ravnotezu, poceh padati. Jedan od strazara koji su isli pozadi zgrabi me i pridrza. Sisavsi na zemlju, nehotice obratih paznju na jarko elektricno osvetlenje koje je gorelo po svoj teritoriji tamnicke ograde, tako da je bilo vidljivo svuda, kao po danu. Na vrhovima visokih zidova stajale su cetiri strazarske kule sa ugradjenim reflektorima, koji su osvetljavali zatvor i liniju zakljucane zone, malo uvucenu u unutrasnjost ograde i zamandaljenu katancima.

Povedose me po asfaltnom putu, zatim okrenusmo iza ugla zgrade. Prosavsi nekoliko koraka duz zida zaustavismo se kod zeljeznih vrata koja su zatvarala ulaz ispod zdanja tamnice. Na ta vrata sam obratio paznju jos onog dana kada su nas dognali kamionima unutar zatvora. Bio sam ih dugo razgledao, u zelji da saznam zasto su zeljezna, i zakljucio da tamo nema nista zivo. Tada je na njima visio katanac, sada katanca nije bilo. Dosavsi dotle, jedan od strazara se odvoji i podje u tamnicku kancelariju, 20-ak metara dalje. Dezurni povuce za kvaku vrata i ona su se skripom otvorise; zatim okrenu elektro-prekidac sa unutrasnje strane vrata. U daljini se ukljuci ogromna sijalica i osvetli podzemni hodnik koji se nalazio na velikoj dubini. Dezurni, isavsi napred, spusti se po sirokim cementnim stepenicama nanize. Za njim sam isao ja, vodjen dvojicom strazara. Obrevsi se u tom uskom i niskom hodniku, obratih paznju na zidove; bili su od belog kamena. Pod je bio drven, cisto opran, najverovatnije od nekog specijalno obucenog radnika tamnicke posluge koji je tu imao pristup i odrzavao ga u

odgovarajucem redu. Dosavsi do kraja hodnika dezurni napipa rukom na zidu i ukljuci drugi prekidac. Sijalica iste velicine obasja na kraju hodnika neveliko cetvorougaono podzemno skladiste u vidu sobe, gde je bio strogo zabranjen pristup cak i licima iz dobrovoljne tamnicke posade.

Pred mojim ocima se ukaza uzasan prizor, koji ne moze predstaviti sebi niko ko nije bio u tom adskom mestu. Pored jednog od zidova tog podzemnog skladista lezase cela gomila streljanih ljudi, nabacanih nasumice jedan na drugoga. Glave im bejahu tamo i ovamo, najvjerovatnije s namerom da ta gomila ima odredjenu formu. Drveni pod u toj posebno izradjenoj pecini bese vise od polovine pod gustim zalivom krvi, koja se vec zgusnula tokom noci. Ljudi koji su tu primili mucenicku koncinu bejahu iskljucivo monasi. To se videlo po njihovoj odeci, jer svi su bili odeveni u podrasnike. Ali raspoznati ko su zapravo oni bilo je nemoguce, iako su se lica nekih od njih videla. Stvar je bila u tome da su kosa, brkovi i brade svih nas bili obrijani odmah po dolasku u tamnicu. Usled toga se svaciji spoljasnji lik toliko promenio da nismo mogli prepoznati jedan drugoga. Pritom, lica svih tih trupova bila su skroz krvava.

Ni jedan umetnik ne bi mogao izobraziti tu uzasnu sliku, ne videvsi je svojim ocima. Od prvih streljanih u ponocne sate i bacenih u prvi red te ljudske gomile krv je tekla na pod. Od ubijenih malo kasnije i bacenih preko njih krv se slivala na one ispod, krvaveci svojim tokom svu njihovu odezdu. Streljani jos kasnije zakrvavljivali su sve ispod njih lezece. I tako je krv njihova, slivajuci se na pod, plavila vec zgusnutu krv ranije pobijenih i kroz neko vreme i sama se zgusnjavala, rasirivsi se malo dalje u svom rasticanju po podu. Iz streljanih ne ranije od 20-25 minuta, koji lezahu na samom vrhu te uzasne ljudske gomile, krv se jos uvek slivase nanize, jos se ne zgusnuvsi.

Nakon 15-20 minuta otkako su me uveli u tu ljudsku klanicu dodje tamo i nacelnik tamnice. Za njim dodjose “spec-doktor po pitanju streljanja”, zatim egzekutor i strazar koji je posao u kancelariju. Nacelnik, izvukavsi iz fascikle list papira zapovednicki mi rece: “Pridji zidu” i pokaza prstom na mesto gde se jarkom linijom razdvajao slobodni dio poda od onog natopljenog krvlju. Stadoh tamo. U mojoj se glavi zaviori roj misli, goneci jedna drugu: “Sada… evo u ovaj cas, kroz pet-sest minuta, savrsice se nada mnom veliko tajanstvo. Tajanstvo nasilne smrti nakon ustrela vatrenim oruzjem. Metak ce prekinuti moj zivot, telo ce pasti na pod, pogledace ga doktor, dace znak strazarima i oni ce ga poduhvatiti i baciti na vrh ove ljudske gomile. Dusa, odelivsi se od tela, nalazice se ovde, i ja cu videti ocima duse sve sto ce se desiti nakon mog rastrela. Ja cu znati, cuti i videti njih sve, mene niko od prisutnih nece videti. Sad, evo sad u ove minute...”

Nacelnik je ne zureci poceo razgovetno da cita: “U ime Saveza SSR zatvoreni spec-savet trojke NKVD, koji je zasedao u gradu Moskvi, razmotrivsi sastav grupnog prestupa, koje su svrsili mnogi jednomisljenici, udaljivsi se u medjugorje Kavkaza i ne zeleci po svojoj antisocijalistickoj nastrojenosti primiti ucesce ni u jednoj od reorganizatorskih principa preporoda naseg drustva, ne zeleci promeniti svoje poglede, uporno se zalazuci za svoje fanaticke dogmate”, itd. I zatim: “Spec-savet, sagledajuci u punoci sveukupnost prestupa koju su oni izvrsili, uz saznanje njihove nespojivosti odnosno postojecih zakona socijalisticke drzave, doneo je za grupu monaha-otselnika odgovarajucu krivicnu presudu. Zbog svog antidrustvenog bitisanja, grupnim udaljavanjem u bezljudnu pustinju zvanu Psha bez dozvole izvrsnih organa vlasti, usled cega je, uklonivsi se od gradjanskih duznosti socijalno korisnog rada, ta grupa mnoge godine izbegavala uplatu postojecih dazbina pri nekontrolisanom zemljoposjednistvu. Ona pritom nije donosila apsolutno nikakvu korist drzavi. Sakrivsi se od nadzora vlasti, monasi-otselnici su sasvim ponistili postojece zakonodavstvo odnosno ogranicenja prava Crkve. Nalazeci se u izolovanosti od opstenja s ljudima, zakonoprestupnici su se udaljili od vojnog ucesca i nadzora od strane izvrsne vlasti. Razmatrajuci dani sastav prestupa kao istovetan u meri svojeg prestupa kampanji gradjanskog nepovinovanja, spec-savet, rukovodeci se po tom povodu specijalnim ukazom uprave pod brojem tim-i-tim, osudjuje zite-lja stanice te-i-te (pritom je pomenuto moje prezime, ime i godina rodjenja) kao saucesnika te socijalno opasne grupe, po najvisoj meri socijalne zastite - na smrt streljanjem. Presuda je konacna i neizmjenljiva”.

Posle okoncanja citanja presude nastupi jednominutno cutanje, tokom kojeg je egzekutor, rastegnuvsi futrolu, izvukao revolver. Rece: “Okreni se licem k zidu”. Posle tih reci ja se trgnuh od osamucenosti i uzurbano rekoh, obrativsi se nacelniku: “Ta presuda nije za mene”. “Kako to mislis, nije za tebe?” - zacudi se on. “Evo kako, - rekoh - prezime je moje, ime i ocevo ime su moji, ali godina rodjenja i mesto stanovanja nisu moji”. Nacelnik pazljivo pogleda u mene i na fotografiju nekog od nasih monaha koji je imao isto ime i prezime kao i ja. Ubedivsi se u svoju gresku, rece dezurnom: “‘Ajde podji do kancelarije i donesi ovamo licne podatke svih osudjenika na smrt”.

Ovaj uzurbano podje i kroz dva-tri minuta vrati se noseci u rukama hrpu papira u kartonskim koricama. Nacelnik pogledavsi izvuce odatle moj slucaj i zapita: “Koje si godine rodjen?” Ja rekoh. “Koje je tvoje mesto rodjenja?” To-i-to, odgovorih. On proveri podatke navedene u presudi, jos jedanput pazljivo pogleda mene i moju fotografiju koja se tamo nalazila i rece dezurnom: “Vodi ga u celiju”. Dezurni mi, davsi znak glavom, kaza: “Podji k izlazu”, i krenu ispred mene podzemnim hodnikom. Strazari podjose odmah za mnom.

Izisavsi iz podzemlja, osetih svom skrivenom sustinom duse kako se oslobodih satanskog uzilista, gde sam se nalazio ne pola sata kao sto je to u stvarnosti bilo, vec dugo-predugo vreme. Sa tmom*) beskrajno teskih prezivljavanja podobnih adskim mukama, koje je nemoguce izraziti obicnim recima govornog jezika. Sa svim zamiranjima duse koja su proishodila u to vreme pred nastupajucim momentom razdvajanja od ovog vremenskog zivota i prelaskom u beskrajnu vecnost buduceg zagrobnog bitija. Bitija koje nam je poznato samo kroz veoma oskudne istocnike poznanja na osnovu nemnogih iskaza “iz oblasti tajanstvenoga”, zapecacenih na stranicama Crkvene istorije po recima ljudi koji su opitno poznali te pojave.

Pratioci me sprovedose poznatim putem u tamnicki korpus, zatim dodjosmo do celije u kojoj sam bio ranije. Dezurni otkljuca narukvice lisica i skinu ih sa mojih ruku, nadziratelj-kljucar otvori vrata celije i propusti me unutra. Usavsi u celiju primetih da prisluskivaci, ocigledno tek sto su se odmakli od vrata, sa prestravljenim izgledom sede blizu, na ivici lezaja. Videvsi me da sam ponovo usao u prostoriju, izraz lica im se promeni u neku meni nepoznatu smucenost koja je izrazavala njihovo promenjeno nastrojenje. I svi ostali koji su se nalazili u celiji gledahu me razrogacenim ocima kao na vaskrsnutog iz mrtvih, ne odlucujuci se da tog casa pitaju za sve detalje nebivale za sve njihovo bice u toj arhineobicnoj celiji smrti.

Dosavsi do lezaja, ni sa kim ne govoreci, legoh na svoje mjesto. Obuzelo me je osecanje radosne tuge, neopisivo recima, ako se tako moze opisati to cuvstvo. Radost se sastojala u tome sto sam ostao jos medju zivima, a tuga je davila to osecanje pitanjem: nadugo li? Za koliko dana ce se produziti vreme mog zemnog zivota? Moze biti, vec danas ce nacelniku tamnice doci nova posiljka iz Moskve sa paketom presuda sablonske izrade na osnovu opste odluke koju je sastavila trojka NKVD, kakvu su mi vec citali. I naredne noci mene ce opet povesti istim putem, ali ovog puta bespovratno, u to podzemno adsko smestiliste, kao sto su me vodili nocas. Gde ce opet lezati celi plast novih streljanih ljudi, nabacalih kako je ko pao, glavama tamo i ovamo. I opet ce pod biti zaliven krvlju zrtava staljinistickog terora, gde ce se, po svoj prilici, proliti i moja krv…

Posle prezivljenog dusevnog potresa postao sam apsolutno bespomocan, osecajuci u svakom delicu svog tela opstu nemoc, i lezao sam bez pokreta. Tako je minuo dan, za njim se nadvila vece sa njenom uobicajenom opstetamnickom proverom, uskoro posle koje zvonce oglasi povecerje. Kroz neznatni promak vremena prisluskivaci prislonise usi na vrata sa uobicajenom usrdnom napregnutoscu i kroz nekoliko minuta, odjednom odbivsi se od njih, prosaptase da ih svi cuju: “Dosli su nasoj celiji”.

I stvarno, kroz 10-15 sekundi odjednom skljocnu brava, za njom se otvorise vrata. Unutar celije udjose dva strazara predvodjeni dezurnim tamnice. On pridje ocu Parteniju, koji je sedeo na ivici svog lezaja, i zapita: “Kako se ti prezivas?” Otac Partenije, hitro ustavsi, odgovori: “Aksenov, - i k tome doda, - ne stavljajte mi lisice, jer cu spokojno poci tamo gde vam treba, ja odavno ocekujem ovaj zeljeni cas”. Te reci, izgovorene spokojnim glasom, do krajnosti zacudise i udivise sprovodnike koji su dosli po njegovu dusu i oni u nedoumici pola

minuta nepomicno stajahu pokraj njega.

Otac Partenije, sagnuvsi se, skide sa svojih nogu cizme i okrenuvsi se ka njegovim sasuznjima rece: “Braco, neka uzme neko od vas ove moje cizme sa koznim podmetacima, skoro su sasvim nove, i zao mi je da one sagnjiju u grobu zajedno sa mnom”. “A u cemu ces ti poci?”, sa cudjenjem zapita dezurni. “E… - otegnuto rece on - do mesta kazne doci cu u obojcima**). I obmotavsi obojcima noge, priveza ih nekakvim kanapom izvadjenim iz dzepova.

Zatim kleknuvsi na kolena pokloni se do zemlje i obrativsi se braci-monasima, rece: “Oprostite mi, ljubazni oci i bratijo, moze biti nekad sam u neznanju pogresio protiv koga od vas ili delom ili recju ili pomislju, a zatim ne pamteci zla pomolite se za mene”. “Pomoli se za nas i ti, oce Partenije, kada budes pred prestolom Visnjega, - odgovorise oni, - da bismo se i mi, kao vojnici Hristovi, udostojili mucenicke koncine”.

Posle toga on, ustavsi sa kolena i obrativsi se dezurnom, rece: “To je sve, podjimo”, i izadje u hodnik. Za njim izadjose strazari i dezurni, vrata se zatvorise, sve umuce… Zatvorenici su sedeli ne mrdajuci se. Ja pomislih sa divljenjem, sa kakvim je spokojstvom posao ka mestu pogubljenja taj duhovni covek. Ne gubeci u sebi cak ni na tren prisustvo duha, ne propustivsi iz vida da se pobrine cak i o svojim zaludnim cizmama sa koznim podmetacima. I tad uporedih svoj bivsi izlazak iz celije, pri kojem sam se tresao svim telom, kao najobicniji plotski covek, zaboravivsi cak da trazim oprostaj i svete molitve od brace monaha koji bejahu ostali u celiji.

No, odjednom me obuze neki osecaj intuicije, tj. mistickog cuvstva… Stao sam ocecati, kao u stvarnosti, sve momente koji su se desavali nevidljivo za mene. Kako su oca Partenija izveli u dugacki hodnik, kako se spustio niz stepenice na asfaltni put. Dalje, kako su on i svi ostali koji ga sprovode okrenuli iza ugla zdanja i prisli zeljeznim vratima, kako ih je dezurni otvorio i ukljucio svetlo u podzemnom hodniku. Evo, upravo se on spusta po cementnim stepenicama u hodnik, oblozen po zidovima belim kamenom. Potom su ga uveli na mesto ljudske klanice, koje je po svoj prilici bilo prazno od trupova jer su njega prvog odveli tamo ove noci. Evo, kroz dva-tri minuta nacelnika tamnice, koji dolazi za njim, cita mu smrtnu presudu zatvorenog spec-saveta trojke NKVD, posle cega dzelat, izvadivsi iz futrole revolver, govori: “Okreni se licem k zidu”. I kada se on okrene, ovaj mu puca u zatiljak. Otac Pertenije pada na pod, krv mlazom lipti iz prostreljene glave. Time se zavrsava njegov mnogostradalni zivot.

Kroz pola minuta doktor, dosavsi bezivotnom telu, uzima svojom rukom njegovu jos toplu, ali nepomicnu ruku, pipajuci puls. I potom, pogledavsi na sve prisutne, klima glavom potvrdjujuci time kraj svrsenog dela. Tada nacelnik tamnice uzima list hartije na kojem je pisacom masinom bio napisan tekst smrtne presude i na cijem dnu je ostavljen neveliki prostor jasno oznacen sa: “Presuda je izvrsena...” I umocivsi pero u mastilo, dopisuje dan, sat i minut pogubljenja. Posle toga dopisuje jedno ispod drugog: “Nacelnik tamnice” i “Spec-doktor za pitanja rastrela” i stavlja svoj potpis. Doktor uzima od njega pero i ispod njegovog potpisa stavlja svoj. Nacelnik stavlja taj list u donesenu fasciklu, izlazi iz podzemlja i ulazi u kancelariju; dezurni sa strazarima odlaze u tamnicu za sledecu zrtvu.

Te noci su redom za ocem Partenijem odveli iz nase celije na streljanje jos jednog brata-monaha. On se na pitanje dezurnog za njegovo prezime odjednom silno izmeni u licu. Ali ipak, pri izlasku iz celije, kao i otac Partenije, ne zaboravi da zamoli za oprostaj svu svoju sabracu monahe koji su ostali u celiji. Posle toga je izasao u hodnik i vrata se za njim zatvorise. Sledece noci izvedose jednog za drugim jos dvojicu monaha. I oni su, slicno ocu Parteniju, spokojno izasli iz celije, ne zaboravivsi da zaprose oprostaj i svete molitve od nas dvoje, koji ostadosmo u celiji iz svega naseg bratstva.

Naredne noci odvedose pretposlednjeg monaha iz nase celije. Sledeci zrtveni red ostao je za mene. Predokusajuci te sudbonosne minute, u koje ce mi opet nataci lisice i povesti me poznatim putem na gubiliste Narodnog komesarijata unutrasnjih poslova, cinilo mi se da pri jednoj misli o smrti zamrzava u meni dusa.

Boze moj, Boze moj… Sve mi se cinilo, evo sad, sad su tu pokraj vrata, vec su dosli za moju dusu. Da ispune u ovoj noci poslednju smrtnu presudu nad poslednjim osudjenikom na smrt u ovoj celiji, monahom bivseg pshinskog bratstva. Ali ne, odjednom neocekivano zazvoni zvonce za ustajanje, prekinuvsi kosmarna cuvstva koja su davila moju dusu. Prekrstivsi se, duboko uzdahnuh svim plucima pri saznanju kraja svojih nocnih muka. Posle dorucka legoh na svoje mjesto, pokusavajuci se da bar malo usnem. I skoro da sam zaspao kad odjednom zacuh kako se otvorise vrata celije i nadziratelj-kljucar me pozva po prezimenu. Podigavsi se sa svog mjesta, seo sam na ivicu lezaja. Ugledavsi me, on rece: “Uzmi sve svoje stvari i izlazi iz celije”. Uzevsi sa lezaja svoj dzemper, koji sam nekad ponio sa sobom za svaki slucaj u vreme naseg opsteg hapsenja, izadjoh u hodnik. Tamo ugledah gde stoji jedan od zitelja naseg bratstva - mladi poslusnik pshovske obitelji. Dosavsi do mene, on rece reci monaskog pozdrava:

“Hristos posredi nas”. “I jeste i bice vo vjeki vjekov”, odgovorih. On dodade: “Amin”. Zagrlivsi se, celivasmo po inockom obicaju jedan drugom ramena. “Cini se da smo samo ja i ti ostali u zivotu od sveg naseg bratstva”, rece on. “Da, po svoj prilici tako je”, potvrdih.

Nacelnik korpusa nas povede dalje po hodniku i na kraju njega, otvorivsi kljucem vrata, uvede u neveliku sobu. Tu su osudjeni narodnim sudom ili spec-kolegijum uhapsenici posle izricanja presude narednih dana pisali svoje kasacione zalbe ka visim sudskim institucijama. Usavsi tamo on sede za sto, izvuce fioku i uzevsi list papira sa odstampanim tekstom na pisacoj masini, procita naglas meni vec poznati sablonski traktat presude moskovskog spec-saveta trojke NKVD. Tamo je na kraju bilo odstampano da sam ja osudjen na deset godina robije u kazneno-popravnom lageru***). Zatim on istu takvu presudu procita i poslusniku, gde je pisalo da je on osudjen na osam godina robije u lageru.

Kasnije tog dana jedan od radnika na prinudnom radu u tamnici mi je rekao: “Prekjuce je jedan od strazara, saucesnik krvave egzekucije, u tajnosti rekao tamnickom kuvaru da su minule noci u podzemno gubiliste doveli na streljanje nekog monaha. Kada mu je nacelnik tamnice procitao smrtnu presudu i dzelat posle toga, izvadivsi iz futrole revolver rekao: “Okreni se licem k zidu”, monah je ravnodusno odgovorio: “Streljaj tako, Isus Hristos se nije uklanjao kad su ga bili”. Dzelat mu je pucao u nozdrve i monah je, pavsi, skoncao”.

Meni je odmah dosla na um misao da taj monah nije bio niko drugi nego sluga Bozji otac Partenije. Skinuvsi sa glave skufiju****), prekrstih se i rekoh: “Upokoj, Gospode, dusu usnulog sluge Tvoga Partenija i svih podobnih njemu, umrtvljenih u tom mucilistu.” Niko po sopstvenoj moci bez blagodatne pomoci svise ne moze tako smelo i neustrasivo gledati smrti u oci u tim uzasnim trenucima.

__________________________

*) sa tmom… - tma, “tusta i tma”

**) obojci - putene trake kojima su se obmotavale noge; upotrebljavali su se umesto carapa

***) kazneno-popravni lager - Gulag

****) skufija - meka monaska kapa

prevod s ruskog: Mileta Radenovic

obrada: bratstvo man. Lepavine

U SPOMEN NA BLAŽENOPOČIVŠEG STARCA NIKOLAJA ZALITSKOG

Godine 1926. je o. Nikolaj zavrsio nizu pedagosku skolu u Gacini, a 1929. visu pedagosku skolu u Lenjingradu. Potom je dve godine u skoli predavao biologiju, matematiku i fiziku i sluzio kao pojac u Tosnu. Onda je do 1934. vrsio duznost pojca pri crkvi Svetog Nikolaja u selu Remda u Lenjingradskoj oblasti.

U tridesetim godinama je Nikolaj prosao trnovi put ruskih ispovednika: bio je uhapsen i pretrpeo deportacije, logore, progonstva. U vreme teskih iskusenja imao je tu srecu da sretne mnoge podviznike, svetilnike pravoslavne vere, ciji primer je uveliko opredelio pravac njegovog daljeg sluzenja Bogu i Crkvi. Tada se zavetovao da ce postati svestenik.

Pocetak pastirskog sluzenja o. Nikolaja pao je u vreme velikog otaxbinskog rata. Godine 1942. ga je mitropolit Sergije (Voskresenski) rukopolozio u djakona, a ubrzo zatim je primio i blagodat svestenstva. Te iste godine je zavrsio i bogoslovske kurseve, pa su ga uputili u Rigu, gde je sluzio kao svestenik u zenskom manastiru Svete Trojice. Ubrzo su ga prebacili u Vilnu, da bi od 1943. do 1954. bio nastojatelj hrama Svetog Nikolaja u jednom seocetu iste eparhije, gde je medju svojom pastvom uzivao opstu naklonost i ugled. Tu mu je prozorljivi monah Simeon Pecerski tri puta rekao: “Tolabs, Tolabs, Tolabs.” Otac Nikolaja nije mogao odmah da pronikne u starceve reci, ali njegova nedoumica se resila nekoliko godina docnije.

Godine 1958. je bio upucen u Pskovsku eparhiju. Na njegovu licnu molbu, postavljen je za nastojatelja hrama Svetog Nikolaja na ostrvu Zalita, na cudskom jezeru (danas izmedju Estonije i Rusije). Drevno ime ostrva Zalite bilo je, naime, Tolabs. Kad je Nikolaj bio mali, na ostrvu je ziveo prozorljivi starac Mihail, koji ga je kao devetogodisnjeg decaka veoma radosno primio u posetu. O prazniku Pokrova Presvete Bogorodice Nikolaj je tu, u jednom bednom ribarskom selu, odsluzio prvu liturgiju, te je ovde proveo sledece 44 godine svoje pastirske delatnosti.

Dugogodisnji verni saputnik i pomocnik u njegovom sluzenju i svakodnevnim brigama bila je njegova majka Jekaterina. Upokojila se 1969. i sahranjena je na groblju ostrva Zalite, nasuprot kucare oca Nikolaja. Revnost oca Nikolaja nije ostala nezapazena od strane crkvenih vlasti: 1952. on je postao stavrofor (sa pravom da nosi zlatni naprsni krst), 1956. protojerej, a 1988. je za svoje trudove nagradjen mitrom i pravom da sluzi sa otvorenim Carskim vratima na oltaru sve do Heruvike, a patrijarh Aleksije mu je 1992. pravo sluzenja sa otvorenim Krasnim dverima produzio sve do Ocenasa.

Krajem osamdesetih godina ostrvo Zalitu je pocelo da posecuje sve vise poklonika. Cena iznajmljivanja camca kojim se dolazilo do vremesnog podviznika porasla je pet puta - camdzije su u ocu Nikolaju videle drugu vrstu koristi nego hodocasnici. Kad su starcu bile 82 godine na ispomoc su mu dosle dve blagocastive zene, kasnije monahinje Mihaila i Nikolaja. One su nastojale da barem malo zastite starca od silne reke vernih (ili radoznalih) posetilaca, kojih je nekada bilo i preko pet stotina samo u jednom danu! Zeleci da postede starcevo zdravlje, njih dve su povremeno sklanjale starca i sprecavale pristup gomilama nenajavljenih gostiju (u to vreme su posetu starcu na Zalitskom ostrvu ukljucile u svoje marsrute i mnoge turisticke agencije!). Zato su pocele da se sire glasine da te dve monahinje starca iskoriscuju i upravljaju njime po svojoj volji, ali takve klevete je otac Nikolaj ostro pobio oznacivsi ih za satanske. Nekoliko puta je cak, po nalogu iz Moskve, dolazila i posebna komisija da ispita istinitost tih glasina i predlagala da se njegove kelejnice zamene monasima iz Pskovo-Pecerskog manastira, ali je i pred njom starac potvrdio da su dve monahinje tek pacenice na udaru ljudske klevete i vrazjih opadanja, i tvrdio da je on sa njima veoma zadovoljan.

Od oca Nikolaja trazili su odgovore na mnogo vaznih pitanja, npr. kada se javnost uzburkala zbog izdavanja licnih poreskih brojeva. (Starac je umirio duhove rekavsi da jos nema razloga za uzrujavanje, vec da verni treba samo da se mole i da posteno i casno obavljaju svoje uobicajene poslove). Kod starca je po savet i na ispovest vise puta dolazio i sadasnji ruski predsednik Vladimir Putin, kao i neke druge visoke licnosti i iz crkvenog i iz svetovnog zivota.

A od mesnih stanovnika Zalitskog ostrva retko ko je dolazio kod starca na ispovest ili cak na liturgiju. Svi su ga redom veoma uvazavali, ali su u njemu videli tek dobrog i tihog starcica koji svaki dan prevaljuje od jezera do svoje kolibe tristo metara noseci na ramenima dve kofe vode. To je bilo sve. “Nema proroka bez casti osim u postojbini svojoj i u domu svome” (Mt. 13, 57).

Sa velikom ljubavlju je starac Nikolaj po ostrvu sadio drvece - pre njegovog dolaska mesto je licilo gotovo na nekakvu pustinju, a u vreme njegovog prestavljenja tu je vec raslo bujno rastinje. Brinuo se bacuska za sva stvorenja Bozja, pa su i zivotinje njemu uzvracale ljubav, pogotovo ptice. Oko starca su povazdan letali golubovi, vrane, vrapci, dok bi pricao sa gostima sletale su mu na ramena, glavu i ruke. Ne smemo zaboraviti da je otac Nikolaj po zanimanju bio i biolog. I uopste, cemu bi god bacuska dao svoj blagoslov, to je uspevalo iznad svih ocekivanja. Sirom Rusije su uz bacuskin blagoslov sagradili hramove i po najsiromasnijim krajevima.

Bacuska je sa narocitom usrdnoscu odvracao ljude od cigareta i alkohola, ukazujuci na njih kao na jedan od glavnih razloga upozorenja Bozjih u vidu telesnih nemoci. Jednom je k njemu dosao covek koji nije mogao da hoda. Spustio se sa invalidskih kolica i gegajuci se na kolenima jedva je isao za starcem oko crkve. A bacuska se najednom okrene i kaze mu: “Saska, ti sad vise ne pusis, ne pijes - blagoslovicu te. Ustani, ti si sada dobar.” I ovaj se ustao i poceo normalno da hoda.

Jednom prilikom je ocu Nikolaju dosla neka zena i zamolila ga: “Blagoslovite, bacuska! Sinu mi je danas rodjendan. Piva sam nakuvala.” A starac ce: “Pivo, ma kakvo pivo ti se snilo, Marjuska!” Iznenada je dohvatio staku i poceo njome da goni zenu - trcao je za njom sve do obale, sve dok ona nije usla na ladju. Zena je u nedoumici odjurila kuci, a cim je otvorila vrata vidi: njen sin svezao uze, hoce da se obesi! U zadnji tren!

Inace je starac radoznalce terao od sebe, najcesce blagim pokretom ruke. Govorio bi im: “Plovite, plovite, dragi moji, evo se vetric dize, ne dao Bog da potonete.” Dok bi mu se ljudi poveravali i trazili od njega pomoc, bacuska je izgledao ne bas previse pazljiv, cinilo se kao da ne slusa samo njih, vec jos nesto. A tako je i bilo: starac se neprestano molio i kroz molitvu trazio odgovor na probleme svojih gostiju, a i njima samim uvek je nalagao da se mole. Znao je da golim recima nece nikoga nista ubediti, nista dokazati, nikome pomoci. No njegovi kratki, sigurni i jednostavni odgovori uvek su pokazivali da je bacuska usao u srz pitanja, ali ne tek svojom snagom, vec silom Boga Koji poznaje ljudska srca. Tihi razgovor sa posetiocima izgledao je sa njegove strane ovako: “Moze. Pomozi, Gospode… Moze… Ma, ne govori glupost… U manastir ces otici kad ti bude 85 godina, a sada predavaj ucenicima… Idi na operaciju. I to sto pre. U Smolensku… Prodajte vikendicu… Ne treba… Moze… Moli se. Molitva majke sa dna mora izvlaci… Boli glava? (svojim suvim dlanom on lupka u celo postarije zene). Evo, sad si zdrava. Eto vidis, cak si se i zarumenila...”

Starac je imao na raspolaganju razne jezike za sporazumevanje. Ne samo da je govorio nekoliko stranih jezika, nego je svakom coveku prilagodjavao svoj nacin govora i recnik: trogodisnjoj devojcici obracao se na njenom detinjem jeziku, sa naucnicima je razgovarao uceno, objasnjavao im duhovne i zivotne istine preko fizickih i hemijskih formula, knjizevnicima je navodio stihove. Znao je da bude i surovo strog i saljivo veseo, nekad bi reci izgovarao jedva cujnim sapatom, a ponekad bi mu iz grla izlazio zvonki mladalacki glas. Medjutim, nikada nije bio preopsiran. Njegovih nekoliko reci znalo je da osine posetioca kao nemilosrdan bic, da ga natera da se zagleda u sebe i promeni celi svoj nacin zivota i razmisljanja. Primera radi, jednom svesteniku je bez ustrucavanja rekao: “Vi ste los covek, vi ste veoma los covek.”

Nasla bi se i za svakog od nas rec prekora i upozorenja. Iz bacuskinih usta neretko se culo: “Prenite se, trgnite se!” Ali, najvise od svega starac Nikolaj je ponavljao: “Verujte u Boga, blagodarite Mu.” Navescemo kratak odlomak iz njegovog razgovora sa arhimandritom Tihonom (Sevkunovom), koji sadrzi starcevu poruku za sve nas.

O. Tihon: Bacuska, jos jedno pitanje. Vama su u zivotu dolazile hiljade ljudi, i vi ste im se pazljivo zagledali u duse. Recite sta vas najvise zabrinjava u dusama savremenih ljudi - koji greh, koja strast? Sta je za nas sada najopasnije?

O. Nikolaj: Bezverje. To je strasno.

O. Tihon: Cak i kod hriscana?

O. Nikolaj: Da, cak i kod pravoslavnih hriscana. Kome Crkva nije majka, tome Bog nije otac.

O. Tihon: Bacuska, sta biste zeleli da kazete svim pravoslavnim hriscanima o spasenju?

O. Nikolaj: Pa slusaj - sta mora verujuci covek? - Da se sa mnogo ljubavi odnosi prema svemu sto ga okruzuje. Razumes? Sa mnogo ljubavi.

Evo cemu je pisac duhovnih knjiga i clanaka J. Vorobjovski bio ocevidac u poseti kod starca. Pitao ga je: “Bacuska, sta ce biti sa nasom Rusijom - ova su vremena strasna?!” “Milost Bozja je jos s nama. Dobra vremena. Slava Bogu, hramovi se grade. Izdaju se duhovne knjige. Poklonicu vam svoju, ako je nemate.” Neocekivano jedna od zena, koja dotad bese umilno posmatrala oca Nikolaja, poce da muklo rezi, iz trbuha. Lice joj se napregnu i prekri cvorovima. Izgled posta neprijateljski. I odjednom iz njene utrobe odjeknu potmuo, sasvim neljudski glas: “Budale, sto ga slusate? Pa to je Koljka budala! Koljka, mrzim te!” Bacuska pogleda na nju i nasmesi se: “Ne bojim te se, rogati.” Dade zeni prosforicu. A ona kao da joj opaljivase ruke. I dalje se culo iz jadnice: “Sve on uci, uci. Pusti da svi idu u pakao. Neka ne znaju istinu, neka gledaju televiziju, igraju se na kompjuterima. Mi besovi volimo i nasminkane cure! Sto ih ti mazes uljem? Ja volim kada se cure mazu kremom… M-m-mm… Ne volim kada Boga hvale zbog iskusenja.” Naposletku je otac Nikolaj nekoliko puta lupnu po celu. I strogo rece: “Prekrsti se!” A besomucna kao da sva omlitavi. Promeni joj se i izraz lica. Na njemu se pojavi slabasan osmeh. Pa onda vec svojim, zenskim glasom rece: “Bog vas pomogao, bacuska.” A otac Nikolaj ce: “Moras da odes do mostiju u manastir...”

Pisac je zabelezio i ovo kratko starcevo obracanje prisutnima: “Neka vas sve cuva milosrdni Bog duge dane i godine. Nek’ vas Gospod spase i pomiluje za tu istinu koja vodi u veliku radost. A kuda to? U vecnost i blazenstvo. Mi ovde zivimo privremeno, ovde je nase postojanje kratko. A tamo je beskonacnost, zivot. I tamo su dva pravca. Strasni geenski oganj za gresnike i blazenstvo za pravednike. A vi, najdrazi moji, koristite se tim sto je neophodno za blazenstvo. Poklanjam vam tu istinu koja je neophodna za spasenje. Mi cemo uvek klicati Spasitelju sveta: Gospode Isuse, spasi nas od onih dela i bezakonja koja se protive toj istini koja daruje blazenstvo...”

Za ovo kratko vreme posle starcevog upokojenja desilo se vec
nekoliko velikih cuda. Blagocastivi svestenik Jevgenije cesto je isao na ostrvo k starcu kao svome duhovniku. I u dusi mu je bilo vrlo tesko kada se razboleo i nije mogao da prisustvuje opelu i sahrani svoga milog bacuske. Ma koliko se upinjao i nadao da ce doci na ostrvo devetog dana posle starceve koncine, opet zbog slabosti nije bio u stanju da to ucini. Odsluzio je liturgiju u svojoj parohiji, pa zatim i parastos za oca Nikolaja. Umoran i slabasan, vratio se kuci. Seo je i osetio se nekako neobicno. Iznenada pored sebe ugleda oca Nikolaja. Nekoliko casaka mu je govorio neke dusekorisne stvari, a na kraju ga je zamolio da uzme hartiju i olovku i zapise tropar. Bio je to tropar samom pravednom ocu Nikolaju Pskovojezerskom - bacuska ga nije sam sastavio, nego ga je samo preneo sa neba. Slicne stvari su se dogadjale i sa drugim svecima posle njihovog prestavljenja; na primer, i tropar svetom Ignatiju Kavkaskom (Brjancanjinovu) dosao je sa neba. Evo tropara pravednom Nikolaju koji se poje na glas 4:

Bozestvenija Blagodati preizrjadnij nositelju, / Pravoslavnija vjeri ispovjednice, / LJubve Hristovi sosude neiscerpajemij / obraz bil jesi vozderzanjija, / na ostrov, aki v tihoje pristanisce, vselilsja jesi, / krotostiju i smirenjijem Hrista jedinago vozljubiv, / i ninje so Angeli likovstvuja, / otce pravedne Nikolaje, / moli Hrista Boga spastisja dusam nasim.

A mesec dana posle njegove smrti bacuska Nikolaj se javio ikonopiscu iz Petrograda i blagoslovio
ga da naslika njegovu ikonu. Umetnik je, uz pomoc Bozju, vrlo brzo zavrsio ikonu, a zatim je ona postala svojina jedne duboko pobozne porodice koja oca Nikolaja neizmerno postuje. I gle, bas ta ikona pred kojom su novoprestavljenom Bozjem ugodniku uznosene tople molitve, pocela je da obilno toci miomirisno miro. Ali to jos nije sve. Istovremeno je u Podmoskovju, u stanu blagocastive sluskinje Bozje, pocelo mirotocenje i iz jedne fotografije oca Nikolaja! Fotografija se nalazi u kredencu, neposredno pod staklom, skupa sa mnogo drugih ikonica i slika. Kapi mira se u oba navedena slucaja vide veoma razgovetno. Na fotografiji miro istice iz desnog bacuskinog oka poput suze, a iz levog oka uporedo cure tri pruge mira.

TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM, �?AKONSKA ODEŽDA

Radmila Misev

Po izlasku iz crkve, nastavili smo pricu o svestenickim odezdama. Ja sam htela da pokazem kako sam nesto naucila pa sam rekla da naziv djakon potice verovatno od dijakon, odnosno dijak, sto znaci djak.

Aleksej se zasmejao i rekao: “Ti si djak, i to brzoplet. Ne stvaraj prebrzo zakljucke, jer su oni najcesce pogresni. U crkvenoj hijerarhiji postoje tri stepena svestenstva. Najvisi je episkopski, onda dolazi svestenicki (prezviterski), a poslednji je djakonski. Naziv djakon ne potice od dijak, odnosno djak, nego od grcke reci dijakonos, sto znaci: sluzitelj, ali ne bilo kakav, nego brzi sluzitelj, na sta upucuje drugi deo reci: koneo = zurim. Duznost djakona je da pomaze (prisluzuje) svestenosluzitelju pri vrsenju Svetih tajni, ali on samostalno ne moze da vrsi ni jednu od Sv. tajni kao sto su npr. krstenje ili vencanje. Obaveza djakona je cuvanje svestenih sasuda, odrzavanje cistoce prestola i zrtvenika, svih stvari koje se na njima nalaze, kao i vodjenje crkvenih knjiga.

I sama odezda djakona ukazuje na to sto on radi.

Stihar je duga odezda koja pokriva celo telo, od vrata do stopala sa sirokim rukavima bez proreza. Bele je boje i
podseca na odecu andjela koji su se pojavili za vreme Vaskrsa i Vaznesenja. Bela boja simbolise cistocu, koja se trazi od slugu Oltara. Ako je odezda crvene boje, onda oznacava stradanje Hristovo. Stihar takodje nose cteci i pojci.

Orar je neophodan deo djakonske odezde, to je ona duga, siroka traka, koju djakon nosi na levom ramenu, a desnom rukom pridrzava drugi kraj. Kada djakon podigne orar, time daje znak vernima da je vreme da se moli odredjena molitva ili da se izvrsi neka bogosluzbena radnja. Orar predstavlja andjeoska krila i simvolise gotovost djakona da brzo vrsi volju Bozju. Na orarima su cesto izvezeni sestokrili serafimi, ciji polozaj krila prikazuje krst. Sam naziv orar se tumaci na vise nacina, prema latinskom os, oris - usta, orarijum, jer djakon brise usta vernih posle pricesca. Grci izvode tu rec od horio - gledam, posmatram, jer djakon prati sluzbu i daje znak kada sta treba da se uradi ili kaze. Takodje postoji misljenje da potice od horos - cas, jer djakon, drzeci kraj orara sa tri prsta, poziva narod na molitvu u odredjenim momentima.

Narukvice - epimanika, deo su svestenosluziteljske odezde koji se nadevaju na ruke, stezuci rukave, a znace silu Bozju koja krepi one koji vrse svete radnje. U isto vreme, podsecaju i vernike i svestenike na veze kojima je Hristos bio vezan kad je bio vodjen na sud pred Pilata.

Djakoni mogu, ali ne moraju da nose bradu. Jedino ako je djakon monah, onda obavezno nosi bradu.

Kao sto vidis, drago moje djace, ima mnogo toga da se nauci, ali uvek treba citati prave knjige i slusati one koji zaista znaju, u ovim stvarima nije od pomoci opste obrazovanje. Odeca svestenika je neka vrsta uniforme, ali za razliku od svetovnih, ova ima svoja duboko simvolicna znacenja”, zavrsio je pricanje Aleksej.

ODEZDE ZNACE BOGOPOSTOVANJE

“U ranom hriscanstvu svestenosluzitelji su nosili odezde po kroju slicne svakodnevnoj odeci, ali izradjene od skupocenog materijala, i odevali su je samo pri bogosluzenjima. Postojale su i odezde nalik starozavetnim. Crkva, cuvajuci predanje, u kasnijim vekovima nije bitnije menjala oblik starih odezdi.

Crkvene odezde su odredjenih boja, od kojih svaka ima posebno znacenje. Bela boja je simbol radosti, cistote i prosvecenja. Crvena boja ima znacenje krvi koju su prolili Hristos i njegovi ucenici, apostoli, svetitelji i mucenici. Zelena boja je simbol nade na vecno blazenstvo, steceno zaslugom Isusa Hrista i darom Svetoga Duha. Crna i tamno crvena boja predstavljaju kajanje i zalost.

Same odezde opominju svestenika da pobozno obavlja bogosluzbene radnje i podsecaju ga na vrline kojima treba da se odlikuje.

Secas li se, stihar je osnovna, donja haljina. Zatim dolazi epitrahilj, to je odezda
koju svestenik stavlja oko vrata i koja se spusta do ispod kolena. Epitrahilj je najvazniji deo svestenicke odezde koja oznacava dejstvujucu blagodat Svetoga Duha. Naziv potice od grcke reci epitrahilion, sto znaci okovratnik i predstavlja “igo (jaram) Hristov”. Epitrahilj je slican djakonskom oraru, samo su mu oba kraja napred sastavljena. I ova odezda ima simvolicko znacenje: podsecanje na uze kojima je Hristos bio vezan kada je vodjen Pilatu. Bez epitrahilja svestenik ne moze da obavi nikakvu bogosluzbenu radnju ili obred.

Nadbedrenik je romboidno platno koje se pricvrscuje o pojas, na desno bedro, slicno macu, a predstavlja Rec Bozju, koja je duhovni mac. Nose ga episkopi, ali i zasluzni prezviteri (svestenici).

Pojasom se svestenik opasuje i privezujuci stihar i epitrahilj. Pojas znaci snagu, od Hrista datu svesteniku, kojom savladjuje svoje telo, a takodje podseca i na ubrus kojim se Hristos opasao kada je prao noge svojim ucenicima; dakle, podseca na spremnost sluzenja poverenom mu narodu.

Felon je gornja duga haljina, bez rukava. Ova odezda prekriva sve ostale odezde cuvajuci ih i stiteci, ona predstavlja Bozje providjenje, koje sve na svetu stiti i za sve se brine. Felon oznacava i pravdu Hristovu, ali i onu purpurnu haljinu u koju je Spasitelj bio obucen radi podsmeha u Pilatovom dvoristu. Zato je felon purpurne boje. Nekada su felon nosili i episkopi. Taj episkopski felon bio je ukrasen mnogim krstovima, pa se zvao polistavrion, sto znaci: mnogokrsnik.

Narukvice imaju isti oblik i znacenje kao i u djakonskim odezdama.

Nista u Crkvi nije samo ukrasa radi, vec ima duboko simvolicno znacenje. I to tako da podseca i svesteno-sluzitelje i nas na to gde se nalazimo i u cije ime smo se sakupili. Nadam se da ti je simvolika svestenicke odece sada jasna. Znas, sledece nedelje u nasu crkvu dolazi vladika, pa ces imati priliku da vidis i prelepu vladicansku odezdu”, zavrsio je pricanje Aleksej.

EPISKOP NOSI GOSPODA U SRCU

Zvona su se oglasila mnogo pre pocetka bogosluzenja. Najpre sam se zabrinula, jer je posle bombardovanja svako neuobicajeno zvucno oglasavanje izazivalo duboku strepnju, pa sam sa olaksanjem odahnula kad mi je Aleksej rekao da je to sigurno stigao vladika, a njegov dolazak se uvek najavljuje i pozdravlja zvonjavom crkvenih zvona.

Kad Vladika (Episkop) sluzi liturgiju, onda se ona zove Sveta arhijerejska liturgija, zato sto je sluzi arhijerej.

Arhijerejske odezde su raskosne, a njihov oblik i kroj poticu iz najstarijih vremena.

Episkop preko mantije odeva sakos, gornju haljinu od bele materije koja je ukrasena zlatnim i srebrnim vezom. Sakos je grcka rec i znaci: xak ili vreca, time se podseca na odecu u koju je bio obucen Spasitelj, da bi ga neprijatelji porugali. Sadasnji, bogati izgled ove odezde potice iz vizantijskih vremena, kada je jedan od careva, iz postovanja prema Crkvi, poklonio carigradskoj Patrijarsiji sakos za svestenosluzitelje. Do tada je sakos bio odezda careva. Ova odezda nije prosivena kao stihar, vec se duz rukava i sa strane spaja okruglim dugmetima sa gajkicama.

Omofor najvaznija arhijerejska odezda, a stavlja se na oba ramena. NJegovo simvolicko znacenje je dvojako. Najpre to je izgubljena, pa potom nadjena ovcica, koju je Hristos kao dobri pastir uzeo na Svoja pleca i priveo Bogu Ocu. Zato se omofor nekada pravio iskljucivo od bele vune. Na omoforu su izvezena cetiri krsta. Ovim krstovima arhijerej pokazuje svoje pristajanje da sledi Hristova stradanja.

Po predanju, prvi omofor je izatkala sama Bogorodica, za sv. Lazara, koji je bio episkop na Kritu. Omofor je grcka rec i znaci ramenonosnik, odnosno ono sto se na ramenima nosi.

Bez omofora arhijerej ne moze obaviti ni jednu vaznu arhijerejsku svestenoradnju.

Mitra, na grckom: pojas, sal kojim se obavija glava, kapa. Simvolicno predstavlja pokrivac za glavu starozavetnih svestenika, ali i trnovu krunu koju je nosio Hristos. Mitre su u ranom hriscanstvu izgledale drugacije. Posle pada Carigrada 1453. godine, venac imperatora je presao na glavu vaseljenskog patrijarha, kao vrhovnog cuvara pravoslavlja. Tako su mitru u obliku krune primili iz Carigrada ostali patrijarsi i episkopi sirom pravoslavnog sveta.

Mitra oznacava ne samo arhijerejsko dostojanstvo, nego i pokornost arhijereja Jevandjelju Hristovom. To je prikazano tako sto se na mitru, kao i na prestono Jevandjelje, stavljaju likovi Hrista, Bogorodice i Jevandjelista.

Zezlo se dodeljuje arhijereju na rukopolozenju, kao simvol vlasti i brige za povereno mu umno stado. Na vrhu zezla je zmija sa dve glave, kao simbol mudrosti, a izmedju njih je krst. Ovaj krst na zezlu znaci da arhijerej u ime i slavu Hristovu napasa stado. Sv. Simeon Solunski kaze: “Zezlo koje drzi arhijerej oznacava vlast Svetoga Duha, ukrepljenje ljudi, snagu putevoditelja, ali i da nepokorne kaznjava, a one koji su daleko da sabira sebi.” Zezal se na grckom zove paterissa, kao znak ocinskog upravljanja pastvom. Znaci episkopskog dostojanstva su i panagija i naprsni krst. Panagija je mala ikonica izradjena od emajla, srebra i zlata sa likom Isusa Hrista i Presvete Bogorodice sa malim Hristom na rukama. Panagiju nosi episkop na prsima, kao stalno podsecanje na svoj dug da nosi u srcu svome Gospoda i da se pouzda u zastupnistvo Presvete Majke NJegove. Panagija na grckom znaci Svesveta.

Naprsni krst episkopski oznacava pecat i ispovedanje vere koja izlazi iz srca.

ZVONA SU GLAS HRAMA

Provlaceci se kroz ogromno skladiste najneverovatnijih bronzanih predmeta, polomljenih, iskrivljenih i kakvih sve ne, za trenutak sam zazalila sto sam posla sa Aleksejem u zvonolivnicu. Bilo je sparno, vrelo i zagusljivo, ni traga od one atmosfere koju sam ja ocekivala. Jedino sto sam do tada znala o zvonima bilo je iz filma Andreja Tarkovskog “Rubljov”. Moje iznenadjenje je bilo jos vece kad me Aleksej upoznao sa vlasnikom i zvonolivcem, Jevremom Popovicem. Jednostavan covek, sirokog osmeha, ni nalik onom iz filma.

A onda sam cula cudesnu pricu. Zvonolivnica je osnovana 1832.godine i sa kolena na koleno se prenosi tajna zanata kako se liju pravoslavna zvona cistog zvona i odzvona, kao sto su ih u stara vremena salivali stari majstori.

Zvona su poznavali i najprimitivniji narodi, kao i visoke civilizacije. Jedno od najstarijih zvona pronadjeno je u Ninivi (grad na obali reke Tigris, pominje se 3000 godine pre Hrista). U antickoj Grckoj zvona su sluzila za davanje znaka za uzbunu, a u starom Rimu za sazivanje naroda u hram na pogreb i sl. Zvona se pominju i u Bibliji. Drevni hriscani nisu mogli da koriste zvona zato sto su bili proganjani, pa su glasnici obavestavali vernike gde ce se odrzati bogosluzenje. Kad je Crkva, posle Milanskog ukaza 313. godine, dobila slobodu javnog ispovedanja vere, trebalo je necim javno pozivati vernike u hramove. Po ugledu na Judeje (4. knj. Mojs. 29. 1; 3. knj. Mojs. 23. 24) vernici su sazivani trubom, ali i drvenim maljicama kojima se klepalo na kapije hriscana. Mnogo kasnije su za objavljivanje bogosluzenja i najvaznijih delova u toku same sluzbe, na Istoku koriscene daske od tvrdog drveta i metalne ploce.

Prva zvona koja se pominju u Istocnoj Crkvi su ona koja je mletacki duzd 852. godine poslao na poklon vizantijskom caru Mihailu III. Car je naredio da se ta zvona postave na crkvu Svete Sofije u Carigradu. Tek od 12. veka zvona upotrebljavaju sve pravoslavne crkve, upotpunjujuci lepotu bogosluzenja, sazivajuci vernike, podsecajuci ih da je vreme sluzbi Bozjoj. Na Zapadu su zvona u upotrebi vec u sedmom veku. Zvono iz Kelnskog muzeja liveno je oko 613. godine.

Da bi se zvona jasno i daleko cula, podizani su zvonici. Poznat je “Ivan Velikoj” zvonik u Kremlju, visok 90 metara.

»udesan je zvuk zvona. Bruj njihov u hram poziva, uznosi, pozdravlja, vaskrsnju radost javlja, slavi, brani, ispraca, gradonosne oblake razgoni, a sve slaveci Gospoda.

Malo je do danas sacuvanih starih zvona, jer su Turci prvo zvona skidali, da utihne hram, da mu iscupaju jezik.

Zvona su bila najglasnija i uvek su prva stradala. Ali hramovi nisu zanemeli, opet su se pojavila drvena klepala i vernici su se sabirali na sluzbu Bozju.

Kako je koja vojska prolazila ovom nasom nesrecnom zemljom, tako su zvona stradala, isto kao i narod i crkve. Ali cim se zazeleni trava na zgaristima i narod se vrati iz zbegova, podizane su crkve i livena zvona.

Jos su Turci bili na Kalemegdanu kad je knjaz Milos naredio da se na Sabornu crkvu postavi zvono. Kad je zazvonilo, ljudi su plakali od srece, znali su da je Turcima odzvonilo.

Glas zvona nije glas obicnog instrumenta. On nas potresa, zove, iscekuje, stize do dna duse, ka visinama i Bogu se penje uznoseci molitve vernih i odozgo se spusta kao ohrabrenje, nada ili sam glas Bozji.

Opcinjena pricom o zvonima, zamisljala sam kroz sta su sve prolazile generacije zvonolivaca Popovica da tajnu sacuvaju i ne podlegnu zapadnom uticaju, jer, mnogo je kod nas zvona koja su livena brze i jeftinije na Zapadu, ali se pri tom zaboravlja jedna “sitnica”. To nisu pravoslavna zvona, najpre po tome sto se tamo po zapadnom obredu osvesta sav materijal, pa onda i gotovo zvono.

Neki misle da to i nije neki veliki problem, a zaboravljaju osnovno: ne moze majka tudjim glasom da se javlja.

Zvona koja se ovako liju, na starinski nacin, javljaju se pravim glasom i medju drugima se raspoznaju “kao nevesta medju svatovima.

PREOBRAZENJE

Vreli dani, a oko srca hladno. Suncana jutra, a slute noc. Tople molitve, a milosti nigde.

Kroz mrak koji nas obavija pruza se jedan slabi tracak nade. Pokajte se, govorio je sv. Jovan Krstitelj. To je ona spasonosna rec koja nam je sada najpotrebnija. I ne samo rec, nego i cin i delo. Pokajanje za sve sto se zbivalo, za sve sto nismo znali, ili nismo hteli da znamo da se radi. Pokajanje za rod nas prinesimo Gospodu, moleci se da nam ne sudi po zaslugama nasim, nego po velikoj milosti Njegovoj.

Zloba je ovladala nama, jer su dugo pokusavali da nas ubede da smo svi jednaki. A nismo i ne mozemo da budemo. Ni deca rodjena od istog oca i majke nisu ista, a kamoli svi ljudi u jednom narodu. Svakome je dato nesto, sto ga odlikuje i razlikuje od drugih. A opet, svi smo deca Bozja.

Mrznja nam je otrovala srca, jer mrznju radja zelja da sve bude jednako, da se niko ne istice, da niko nema vise. Mrznja ne ume da pogleda oko sebe i vidi da Bog nije stvorio ni jednu biljku potpuno istu sa drugom, ni jedan list, a opet, sve ima svoje mesto i dovoljno sunca i hrane. Pokajani covek ima nade u preobrazenje. A ono nije nemoguce, samo se treba potruditi. Daj, Boze, da prvaci narodni konacno shvate da je za narod potrebna zrtva i da treba da razapnu sebe za narod, a ne narod radi sebe. Duboko verujem, molim se i nadam da u umornoj Srbiji jos ima snage da iznedri takve, koji mogu da se zrtvuju nesebicno i tako preobraze i sebe i narod. Treba pruziti ruku pomirenja ljudima i u njima traziti ono sto je dobro. A u svakom ga ima, bar malo. I svako je sposoban da se preobrazi, odricuci se iskreno ranijih postupaka.

Smisao preobrazenja je vera u ljude. Nije Hristos hteo da zadivi svetinu Svojim preobrazenjem, nego je pokazao samo nekolicini sledbenika Svoju bozansku prirodu. On, Car Slave, rodjen je u pecini, do tridesete godine ziveo je skromno baveci se drvodeljstvom, sve dok nije doslo NJegovo vreme. A onda je bio i slavljen i proganjan, no nikada nije prestao da bude tih i krotak.

Jer, On je dosao na ovaj svet da spasi gresnike, ljude kao sto smo mi. I samo u pojedinim trenucima je prosijala bozanska priroda Njegova.

U Jevandjelju po Mateju se kaze da je Isus uzeo Petra, Jakova i Jovana, brata njegova i izveo ih na visoku goru Tavor. Tad se preobrazio pred njima. “I zasja se lice njegovo kao sunce, a haljine njegove postadose bele kao svetlost. I gle, javise im se Mojsije i Ilija koji sa njim govorahu.”

..."Oblak sjajan zakloni ih, i, gle, glas iz oblaka koji govori: Ovo je Sin Moj ljubljeni, Koji je po Mojoj volji. Njega slusajte. I cuvsi, ucenici popadase nicice i veoma se uplasise. I pristupivsi Isus dohvati ih i rece: Ustanite i ne bojte se. A oni, podignuvsi oci svoje ne videse nikog do Isusa sama.”

Kad se Isus preobrazio i pojavili se Mojsije i Ilija, Petar je rekao: “Gospode, dobro nam je ovde biti”. Kad bismo samo mogli i mi da to prihvatimo kao svoje reci, da nam srce sledi Gospoda i da vise ne lutamo nevidelicama. Ako reci Gospodnje sledimo i shvatimo da nam je jedino sa NJim dobro, molitva i dela postace prava svetlost Preobrazenja u nama svi ce nam putevi bili otvoreni.

“Neka i nama gresnima zasija svetlost Tvoja vecna.”

ZORA TAJANSTVENOG DANA

Zrelo leto sve izobilno daruje raskosnim plodovima jarkih boja, punih mirisa i sjaja. U lepoti blistavih suncanih dana, covek i ne razmislja da ce doci zima i svu tu lepotu, raskosne boje i svetlost leta sakriti pod sivi ledeni ogrtac.

Sve je na ovom svetu, i priroda i ljudi, Promislom uredjeno i uskladjeno, da se radja, zivi, cveta, plodove donosi i nestaje. Razmisljam o zivotu, koji nije cvetna dolina, naprotiv. Pun je muke, naprezanja, bola. Odgovor na pitanje o smislu i cilju zivljenja nalazim na najneocekivanijem mestu, kod Ajnstajna. Kad su Ajnstajna pitali kakav je cilj i smisao zivota, on je odgovorio: “Znati odgovor na to pitanje znaci biti religiozan.”

Kako je tesko osloboditi se “naucnog pogleda na svet” kojim su nas trovali sve vreme skolovanja, a i kasnije, predstavljajuci nam religiju kao nesto sasvim zastarelo i prevazidjeno. Eto, izbije ponekad izdanak tog zlog semena, ali ga sad prepoznajem i brzo cupam.

Priblizava se praznik Uspenja Presvete Bogorodice. Uskoro ce kraj crkvene godine, zatvara se krug vremena osvecenog praznicima i krece ponovo. Da se opet i opet i u beskraj ponovi prica o Hristu Spasitelju ispricana kroz rodjenje Bogorodicino, Vavedenje u Hram, Blagovesti, kad joj je Andjeo Gospodnji doneo Blagu vest da ce Ona biti ta koja ce, osenjena Duhom Svetim, roditi Spasitelja sveta. Pa cudesno rodjenje Bogomladenca u pecini, posle kojega je Bogorodica ostala devojka. Hristovo odrastanje, propovedanje, stradanje na krstu, kad je poneo grehe svih nas, a Ona, Majka, pod krstom podnela sve boli ranjenog majcinskog srca. Vaskrsenje Hristovo, kojim je pobedio smrt. Kad se Hristos vazneo na nebesa, Bogorodica, postovana od svih apostola i sledbenika Hristovih, sav zivot posvecuje sirenju reci Sina NJenog.

A kad je doslo vreme da se Njen zemaljski zivot zavrsi, umrla je okruzena svima koji su je voleli i ispovedali veru Hristovu.

Na ikoni Uspenja prikazana je Bogorodica na odru, oko Nje apostoli, a nad Njom lik Hristov kako drzi Svoju majku na rukama.

Po ucenju Sv. Jovana Damaskina: “Presveta Bogorodica je umrla smrcu zemnih ljudi i tek posle smrti i pogreba, Njeno precisto telo je uzeo sebi na nebo Njen Sin Spasitelj.”

U rimokatolickoj teologiji se ovo tumaci drugacije. Navodno, Bogorodica nije umrla, nego je pre smrti Sin Vazneo na nebo. Tako se stice utisak da je Ona boginja. “Mi Nju ne smatramo za boginju, jer mi objavljujemo i smrt Njenu, jer: ne andjeo i ne posrednik, nego je sam Gospod dosao i spasao nas”, kaze se u tekstu Sv. Jovana Damaskina.

Nevernici cesto prebacuju hriscanima da slave smrt. Ne, dokaz za to je i praznik Uspenja Presvete Bogorodice. Uspenje je san, Ona je usnula zauvek za zemaljski zivot. U toj reci je sadrzano blazenstvo, mir spokoj i radost. NJena smrt je radosni susret majke sa Sinom.

Zato se na taj dan peva: “I posle Rozdestva -djeva, i posle smrti - ziva.”

“Rodivsi sacuvala si devstvo, upokojivsi se svet ostavila nisi.”

A svi oni koji veruju, znaju da Bogorodica nije ostavila svet, vec se za sve nas Sinu svome moli toplom majcinskom ljubavlju i pomaze, pridrzava u bolu, put ukazuje zeleci da svi cisti dodjemo, vidimo i sastanemo se u Zori tajanstvenog dana, gde je smrt ulazak u vecni zivot.

GOSPODJINDAN

Praznik Uspenja Presvete Bogorodice se u selu gde su ziveli deda i baka zvao Gospodjindan. Jos od veceri pocinjao je oko manastira da se okuplja silan svet. Na sve strane se cula pesma. U rano jutro svi su isli u manastirsku crkvu na jutrenje, pa na Liturgiju, a kad se zavrsi Sveta liturgija, svi pricesceni i radosni ispunjavali su ogromnu portu. Razvilo bi se kolo u tri kruga oko manastira.

Jos vidim tu sliku i onaj divni narod nasmejanih lica, i ociju i srca. Danas monasi sami sluze sluzbu, a nikoga nema da na prozbu (molitvu) odgovori, ni da se pricesti, a kamoli kolo da zaigra.

Crno se kolo Metohijom razvilo, ostala pusta sela, varosi i svetinje. Mozda zato sto su to prestale da nam budu, sto smo bili zaboravili njihov pravi znacaj i namenu. Ogrezli u bezboznistvo, prevarantski zvano ateizam (lepse zvuci strana rec, deluje pomalo uceno, zar ne?), zanemarili smo ono sto je najbitnije: svest o tome da nismo samo telo koje zivi i nestaje, nego i besmrtna dusa. Zaboravili smo da je telo dusi stan.

Puna protivrecnih osecanja: radosti, tuge, lepih i bolnih uspomena, nade i beznadja, posla sam u crkvu na Svetu liturgiju.

Crkva prepuna sveta, nikada nisam ovde videla toliko ljudi na bogosluzenju. I od toga mi bi lakse. Osecala se u hramu topla i prisna molitva. Neka bliskost i dobrota zracili su iz ljudi. Setila sam se reci apostola Petra, kad je Gospodu, o Preobrazenju rekao: “Ucitelju, dobro nam je ovde biti”. Ako parafraziram reci sv. Petra, usudila bih se da kazem: “Meni je ovde dobro biti.”

Ono sto me je posebno iznenadilo i obradovalo jeste to sto su u hramu bili ljudi iz svih slojeva. Zabradjene starice, pored svojih vrsnjakinja, koje su se nekada oblacile u modnim salonima Beca i Peste. Paori i sluzbenici, izbeglice, studenti. Porodice sa malom decom. Ljudi Bozji koji smerno stoje pred oltarom. A kad je pocela ispovest, onda se pokrenula cela crkva, skoro niko nije ostao po strani.

To je sustina Svete liturgije, a ne onako kako sam ja, kad sam tek pocela da ucim, zamisljala. Odstoji se sluzba, a posle se neki pricescuju, no to se mene ne tice previse. I nisam bila jedina koja je tako mislila. Videla sam da se tada kupuju svece, pocinje da se razgovara i ceka da se liturgija zavrsi. U vreme pricesca, najsvetijeg trenutka, samog srca liturgije, posto su darovi zemaljski, hleb (prosfora) i vino, prizivom i blagodacu Duha Svetoga pretvoreni u Telo i Krv Hristovu, pricasnici se sjedinjuju sa Hristom samim, a to je Tajna nad Tajnama. I sada, kad se po zavrsetku prvog dela liturgije kaze: “Oglaseni izidjite, niko od oglasenih da ne ostane”, to znaci da oni koji nisu u Crkvi Hristovoj, koji nisu krsteni, nemaju prava da budu prisutni u vreme desavanja najsvetije tajne.

Posle ispovesti - koja nije samo nabrajanje grehova, pa sutra opet cinjenje istih, nego pravo pokajanje koje dovodi do toga da greh vise ne moze da se ponovi, ili se to desava mnogo redje - pristupili su svi Putiru, Svetoj Casi. To je bio velicanstven trenutak. Osecala se prava sabornost Pravoslavne Crkve, kad je dusa dusi bliska, svaki je pojedinac posebna i neponovljiva licnost, a opet, svi jedno u Hristu.

Posle ispovedi i pricesca, bilo mi je mnogo lakse. Vise me nisu tako bolela secanja. Nada je nasa u Gospodu. A velika je milost NJegova.

I opet su se, kao nebrojeno puta do sada, potvrdile i ostvarile prorocke reci sv. vladike Nikolaja (Velimirovica), koji je u “Nebeskoj liturgiji” pevao o nasim danima i nevoljama, nabrajajuci ih, a svaki stih se zavrsava recima: “Zakukase Srbi u nevolji, al’ se zivog Boga ne sjetise”, i tako sve dok se molitvama Presvete Bogorodice i Svetoga Save, Gospod nije smilovao na Srbe, a oni se “Bogu povratili”. Ovaj praznik, na koji se proslavlja secanje na dan kad je u Gospodu usnula Bogorodica, zastitnica i molitvenica za posrnuli ljudski rod, dao mi je nadu i utehu. Dogadjanje u crkvi, brojnost ljudi koji su se pricestili i paznja sa kojom su pratili i ucestvovali u Svetoj Liturgiji, bio je znak da se ipak iz zivih nismo ispisali, jer zaista su zivi oni koji nisu samo to telesno i fizicki, nego oni koji su u Gospodu zivi.

Molitvama Presvete Bogorodice da se Gospod smiluje na nas gresne, ublazi patnju nesrecnima, kucama vrati izbegle, bez doma i zavicaja ostale, i Njenim okriljem da se sva zakrili ova nesrecna zemlja.

O PUTU USKOM I PUTU ŠIROKOM REČ ZA JEVAN�?ELJE PO MATEJU: O SLUŽENJU BOGU I MAMONU

Ilija Minjatij

Niko ne moze dva gospodara sluziti (Mt. 6, 24)

Bog i svet su krajnje suprotni jedan drugome, potpuno nespojivi, daleko su odvojeni, sami za sebe su dva gospodara i, kako je govorio Hristos, sluziti oba niko ne moze. Ako se neko priblizi jednome, on mora da se udalji od drugoga; ako zavoli jednoga, mora da zamrzi drugoga; ako bude sluzio i jednoga postovao, on mora drugoga potcenjivati i okretati se od njega. “Ili ce na jednoga mrziti, a drugoga ljubiti, ili ce jednoga voljeti, a za drugoga ne mariti” (Mt. 6, 24). Nase oci ne mogu istovremeno gledati gore i dole, nas um ne moze misliti istovremeno o nebeskom i zemaljskom; nase srce ne moze istovremeno voleti Boga i svet, ili jedno ili drugo, zato sto je oba zajedno nemoguce voleti. Niko ne moze dva gospodara sluziti - Boga i Mamona. Ukratko cu vam izloziti razloge za to. Prvi razlog je u tome da Bog zahteva za sluzenje celog coveka; i svet takodje zahteva celog coveka da mu sluzi. A biti potpuno i tamo i ovde, coveku je nemoguce. Drugi razlog sto je ceo Zakon Bozji potpuno suprotan zakonu sveta jeste u tome sto je nemoguce pokoravati se potpuno suprotnim zakonima. Zbog ta dva razloga, nemoguce je da neko sluzi dva gospodara: Boga i svet. Slusajte pazljivo pricu o tome.

Prva velika zapovest, koju je Bog dao u sestoj glavi II. knjige i koju Hristos cesto ponavlja u Jevandjelju: “Slusaj, Izrailju, Gospod je Bog nas jedini Gospod” (Knj. II 6, 4; Mk. 12, 29). Drugacije: Ja (kao da tako govori Bog), ja sam jedini, o covece, tvoj prirodni i iskonski gospodar. Ja koji sam te stvorio ni iz cega, dao ti zivot i dusu, iskupio te Svojom krvlju, darovao ti spasenje i pripremio za tebe Carstvo Nebesko. Ti si Moje delo, Moja tekovina, ti si sav Moj. Prema tome, “ljubi Gospoda svoga svim srcem svojim, i svom dusom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom” (Knj. II 5,6; Lk. 10, 27).

Ja zelim da sve tvoje misli, sav tvoj um, sva razmisljanja tvoja budu posvecena Meni, da ti ne mislis, ne razmisljas i ne zamisljas nista drugo osim mene, tako da ni najmanja misao tvoja ne skrece prema nekom drugom predmetu. “Svom dusom svojom” - Ja zelim da sva tvoja teznja, nastojanje, ljubav i nada budu usmereni prema Meni i da niko drugi nema mesta u tvom srcu. “Svom snagom svojom” - Ja zelim da sva tvoja snaga, sav rad i postupci budu posveceni Meni i necu trpeti da me delis sa drugim gospodarom. Ja sam Bog revnitelj, i zelim da sam budem tvoj gospodar. “Slusaj, Izrailju, Gospod Bog je nas jedini Gospod”. Ja te hocu celoga , sa telom i dusom, i zato zahtevam da volis samo Mene, da me jednoga sluzis svim bicem, svom snagom svojom. “LJubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dusom svojom, svom snagom svojom”. Tako zapoveda Bog.

Mi smo rodjeni i vaspitani u svetu i zato smo sputani najrazlicitijim vezama sveta; da bi ih raskinuo, Sin Boziji je dosao na Zemlju, naoruzan macem. “Ne mislite da sam dosao da donesem mir na zemlju” (Mt.10, 34), - da sklopim mir sa svetom otpadnikom. I stvarno, svet je otpadnik zato sto se odvojio od Boga i ne priznaje Boga. “Na svijetu bijese, i svijet kroza nj posta, i svijet ga ne pozna” (Jv. 1, 10). “Nisam dosao da donesem mir, nego mac” (Mt. 10, 34). Ja zelim da vodim s njim vecni rat, jer je on Moj neprijatelj. Velike veze, slusaoci moji, veze koje nas vezuju sa svetom jesu: ljubav roditelja prema deci, dece prema roditeljima, brata prema bratu, druga prema drugu, ljubav prema zivotu; i Hristos kaze da je on dosao i doneo mac na zemlju da bi presekao te veze i odvojio decu od oca njihovog, kcer od njene majke, i snahu od svekrve. “Jer sam dosao da rastavim covjeka od oca njegova, kcer od matere njezine i snahu od svekrve njezine” (Mt. 10, 35). “Koji voli oca ili mater vecma nego mene, nije mene dostojan” (Mt. 10, 37). “Koji cuva dusu svoju, izgubice je; ako izgubi dusu svoju mene radi, naci ce je” (Mt. 10, 39). Prema tome, Hristos zeli da ljudi vole samo Boga - vise nego roditelje i decu, vise nego i sam zivot. “Voli Gospoda Boga svog svim srcem svojim… i svom dusom svojom i svom snagom svojom”. Druge veze, to su svakodnevne brige i staranja o tome sta jesti, sta piti, u sta se obuci, kako preziveti. Hristos kaze da je On dosao na zemlju i mac doneo da presece te veze; On zeli da se mi ne brinemo ni o hrani, ni o odeci, ni o cemu drugome i obecava da ce On sam, kao Otac i Tvorac svega, Koji odeva cvece sveta i Koji hrani ptice nebeske, brinuti o stvarima koje su nam neophodne. “Ne brinite se za zivot svoj, sta cete jesti ili sta cete piti, ni za tijelo tvoje u sta ce se obuci, zna i Otac vas Nebeski da vam treba sve ovo” (Mt. 6, 25-32). Tako Hristos kida sve veze koje nas povezuju sa svetom, da ne bismo imali uopste udela sa svetom, da bismo svi u potpunosti pripadali Bogu. “Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dusom svojom, svom snagom svojom”. S druge strane, i svet zeli da mu potpuno pripadamo i ne dozvoljava nam da imamo ista sa Bogom, od koga se on trudi da nas udalji na hiljadu nacina. Da li znate kako je bila teska vlast faraona prema porobljenom jevrejskom narodu? Da bi potpuno pokorio Jevreje, faraon ih je ceo dan drzao zaposlene u bedi i u radu, terao ih da prekopavaju vinograde, ciste vrtove, podizu gradjevine, da rade sve poslove teske i nezdrave. Zamislite tog ljudskog tiranina. Mojsije i Aron su bili poslani da mu kazu u Bozje ime da on pusti taj nesrecni narod da se nekoliko dana odmori i da ode u pustinju da prinese zrtvu u slavu Boga. “Pusti narod moj da mi praznuje praznik u pustinji” (Izl. 5, 3). I oni rekose: “Tri dana hoda treba da idemo u pustinju da prinesemo zrtvu Gospodu Bogu svojemu” (Izl. 5, 3). - Molim? - rece bezbozni car. - Da li se Jevreji jos secaju svog Boga? Da li jos zele da mu prinose zrtve? Tako neka se oni bave poslom da uopste nemaju vremena da misle o tim stvarima. Neka mi stalno rade da im ne bi ostalo ni jednog casa za sluzenje njihovom Bogu. “Valja navaliti poslove na te ljude, pa ce raditi, i nece slusati lazljivijeh rijeci” (Izl. 5,9). I stvarno, ovi nesrecnici su ranije imali samo jedan posao -da prave ciglu, ali im je zatim dodat i drugi: da skupljaju slamu, sto je dvostruki posao, koji im ne ostavlja cak ni trenutak da bi izvrsili, ili cak pomislili, o delu Bozjem - zrtvi. Vise njih su bili nadzornici, koje je odredio faraon, koji su ih terali na posao i nisu im davali da predahnu. “Valja navaliti poslove na te ljude, pa ce raditi i nece slusati lazljivijeh rijeci.” Istu takvu vlast zeli da prenese na nas Hriscane mucitelj dusa nasih, svet, koji ne voli Boga; on zeli da nas drzi kao zarobljenike uvek i svagda pod jarmom rada, pod nemirima tog teskog zivota, i posebno tada kada zelimo da ispunimo nas dug prema Bogu, tada nam on otezava teskoce i upravo tada on kaze: “Valja navaliti poslove na te ljude, pa ce raditi i nece slusati lazljivijeh rijeci.” Zelimo li da se molimo? Tada se pojacavaju svetovne misli koje rasejavaju nas um na hiljade sitnica i, sto je najgore, i u sramnim zeljama. Zelimo li da slusamo Liturgiju? Upravo tada se povecavaju obicni poslovi koji nas odvlace iz crkve ili na trgove ili u dvorce. Zelimo li da se ispovedimo? Tu se vec stvarno dvostruko povecavaju svetovna iskusenja koja nam ne daju da se pomolimo Bogu. Dan prolazi bez molitve, praznik bez Liturgije, godina bez ispovedanja; svet zahteva da sav svoj zivot sluzimo njemu i da ni jedan trenutak ne ostane za sluzenje Bogu. “Valja navaliti poslove na te ljude, pa ce raditi...” Ne brinite se, govori Bog u Jevandjelju, o tome sta cete jesti i sta cete piti. Ne, kaze svet, neka se o tome brinu, neka se brinu o tome kako se obuci, kako postici pocasti, bogatstvo, da nemaju vremena da sluze Bogu.

Sada, Hriscanine, Bog zeli tebe celoga, a svet takodje; a sa oba zajedno biti za tebe je nemoguce - ne mozes dva gospodara sluziti. To su dva nespojiva gospodara, koja se nikako ne mogu sloziti. Jedan je rudar zeleo da stanuje sa molerom, ali ovaj mu je rekao: “Nemoguce je da se oba nastanimo u istoj sobi, zato sto se bojim da ti ne zacrnis to sto ja bojim bijelo”. Kakva cadj, kakva prasina, kakva tama, to je posao i briga sveta. Kako ona zaslepljuje, kako pomracuje oci razuma, i ne da da se Bog jasno vidi. Kako je nemoguce rudaru i moleru da se nastane zajedno u jednoj radionici, tako se ne mogu istovremeno u jednoj dusi nalaziti svetovni posao i misao o Bogu. Kiril Veliki je rekao: “U uzburkanom i vodecem borbu umu ne nastaje ni misao dobra, ni milost Bozja”. Eto u cemu je prvi razlog koji govori da niko ne moze sluziti dva gospodara - Boga i svet. Drugi razlog je u tome sto je Zakon Bozji potpuno suprotan zakonu sveta. ©ta, pre svega, zapoveda Zakon Bozji? Da volimo nasega bliznjega kao sebe samoga i vise od toga, da volimo samoga neprijatelja i dobro cinimo tome koji nam je ucinio zlo. A zakon sveta nas prisiljava ne samo da ne volimo cak ni drugove, ne samo da braca mrze jedan drugoga, roditelji da se bore sa decom i deca sa roditeljima, no i vise od svega toga - cak da prema dobrotvorima uvek budemo nezahvalni. Bog nam zapoveda da budemo milosrdni prema poniznima, pomazemo i iskazujemo im samilost, a svet zapoveda da budemo skrti, da se bogatimo na tudj racun, takoreci pijemo krv siromasnih. Bog zahteva od nas istinu, a za svet nema niceg toliko mrskog kao sto je istina. Zbog toga je, istinski i sa Bozjom mudroscu, Hristos rekao: “Duha Istine kojega svijet ne moze primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje, a vi ga poznajete, jer u vama stoji i u vama ce biti” (Jn. 14, 17), - zato sto svet zeli smutnje, spletke, laskanja i lazi. Bog zeli da se postuje pravda, da se zlo obuzdava, da se postuje vrlina, slavi red, da bi svako dobijao po zaslugama i upravljao prema mogucnosti. Svet zeli da caruje nepravda, da na prestolu porok sedi, a da vrlina lezi u djubristu, da samoljublje preovlada, da svime upravlja nered i razaranje. Kratko receno, Bog hoce skromnost, cednost, dobrotu i trpljenje, a svet - potpuno suprotno: gordost, razuzdanost, mrznju i grehove. Zbog toga je Zakon Bozji, taj uski put vrline koja vodi ka Carstvu Nebeskome, a zakon sveta je taj siroki put greha koji vodi ka vecnoj patnji. I ko se moze pridrzavati dva tako razlicita zakona i sluziti dva toliko neprijateljska gospodara? Niko, ama bas niko ne moze dva gospodara sluziti. Puta srednjega nema, nemoguce je da oba budu zadovoljni, nego samo ovaj ili onaj - “ili ce jednoga mrziti a drugoga ljubiti, ili ce jednoga voljeti, a za drugoga ne mariti.” (Mt. 6, 24).

Najveci mudrac, najveci svetac ne moze pronaci nacin da istovremeno zadovolji oba. Slavni Arsenije je poznat kao veliki mudrac na zemlji i veliki sveti covek. Glas o njegovoj vrlini podstakao je Teodosija Velikog da ga pozove u svoj dvorac da bude ucitelj njegovim sinovima Arkadiju i Honoriju. Arsenije je dosao i taj covek, dostojan divljenja, primoran je da sluzi dva gospodara, dva cara, zemaljskog i nebeskog - Teodosija i Boga. A zar je on to mogao? Jedanput, nocu u snu, on cuje glas s neba: “Arsenije, bezi i spasavaj se.” Glas kao da mu je govorio: Arsenije, ti ne mozes biti podviznik u dvorcu, medju takvom svetskom slavom ne mozes se brinuti o spasenju svoje duse. Da li se zelis spasiti? Bezi i spasavaj se! I Arsenije je pozurio, pobegao je iz carskog dvorca, povukao se u manastir, gde je provodio najsvetiji zivot. Tako, Hriscani, brige i razonode sveta nas silno udaljavaju od Boga, one lice na dugacku odecu koja nam smeta u putu; to su poteskoce koje nas vezuju za zemlju. “Mnogo posveceni svakodnevnim brigama”, govori Vasilije Veliki, “lice na ugojene ptice, koje, iako imaju krila, ipak kao ovce lutaju zemljom.” A sta mi sada cinimo, koga od dva gospodara zelimo da sluzimo - svet ili Boga? Dozvolite da o tome kazem u dve reci: ako nas nekada ne ceka smrt, ako cemo na svijetu zivjeti vjecno, onda neka tako bude - njega cemo sluziti da bi se njemu radovali; no ako smo smrtni, ako smo mi samo saka zemlje, ako cemo danas-sutra umrijeti i istrunuti, onda “koji ovaj svijet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju, jer prolazi oblicje ovoga svijeta” (1. Kor. 7, 31), govori Pavle. “I svijet prolazi i zelja njegova, a koji tvori volju Bozju ostaje do vijeka” (Jn. 2, 17). “Jer ovdje nemamo postojana grada, trazimo onaj koji ce doci” (Jev. 13, 14), “jer je nase zivljenje na nebesima” (Fil. 3, 20); otuda i ocekujemo Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista; ako imamo Gospoda i Oca, Boga jednoga, ako smo mu svetim krstenjem obecali da cemo biti verni robovi, onda cemo sluziti Bogu svim mislima svojim, svom dusom svojom i svom snagom svojom. Svet je lazan i nistavan. Neka te sluzi i raduje se s tobom onaj koji se ne nada da ce naslediti raj i koji ne veruje u Hrista Raspetoga, a mi u Njega verujemo i Njega sluzimo da bismo zavladali s Njim - s Njim koji kaze: “Istite najprije carstva Bozijega i pravde njegove, i ovo ce vam se sve dodati” (Mt. 5, 33).

Razgovor sa protojerejom - stavroforom Radosavom Mitićem

SVETITELJE OSEĆAMO SRCEM I DUŠOM

Protojerej-stavrofor hadzi-Radosav St. Mitic podsetio me na gorostasni hrast, nacet vremenom, ali koji odoleva olujama i velicanstven je u svojoj starosti. On je jedan od poslednjih iz plejade ucenika Bitoljske bogoslovije, kojima je bilo dato da cuvaju veru u srpskom narodu i svedoce Hrista u najteza vremena. Miloscu Bozjom, nasem narodu su, pre velikog stradanja, bili dati duhovni gorostasi za ucitelje: sveti vladika Nikolaj zicki i ohridski, avva Justin Popovic i sveti Jovan Sangajski. Oni su predavali u bitoljskoj bogosloviji, ucili i u veri utvrdjivali, pripremali generacije svestenika kojima je, po Bozjem promislu, bilo namenjeno da sluze i propovedaju u toku predratnih i ratnih godina, kao i da se bore sa avetima bezboznistva u toku vise decenija komunisticke vlasti.

O skolovanju u Bitolju i njegovim profesorima - svetiteljima, kao i njegovom 65-godisnjem svestenickom radu, razgovarali smo sa protojerejem-stavroforom hadzi-Radosavom St. Miticem.

- Da pocnemo pricu sa vasim skolovanjem. Kako ste se odlucili za bogosloviju i kako je pocelo Vase skolovanje?

- Ja sam posle svrsenih sest razreda gimnazije u Leskovcu, svakako voljom Bozjom, po blagodati Bozjoj i po zelji mojih jako poboznih roditelja, koji su iako polupismeni bili cistoga, zdravoga uma i ciste duse i srca. Krenuo sam Bozjom i njihovom voljom 1931. godine, pocetkom septembra meseca, u bogosloviju.

Dvoriste je bilo puno kandidata za upis u bogosloviju, a i njihovih pratilaca, koji su ih doveli u Bitolj sa licnim ili pismenim preporukama. Ispit je tada trajao dva dana. Na kraju drugoga dana profesori su uspeli da pregledaju zapisnik s nasim ocenama o pojedinim predmetima, a imali smo i lekarski pregled, pregled glasa i sluha, te pismeni zadatak iz srpskog jezika i osnovnog znanja iz katihizisa. Pozvali su nas da pridjemo blize zgradi. Na terasi prvog sprata pojavili su se profesori. Medju njima je bio i rektor, pok. dr Dusan Lazicic. Rektor je rekao da oni cija imena bude procitao ostanu u skoli kako bi bili upisani, zato sto su s uspehom polozili prijemni ispit. Oni drugi, cija imena nece biti procitana, neka dodju u rektorovu kancelariju da prime natrag svoja dokumenta i da se vrate svojim kucama, kako bi mogli da upisu neku drugu skolu koju zele. Kad su procitali moje ime, ja sam, cini mi se, dva-tri metra poskocio uvis. Bio sam sav srecan, jer mi se zelja ispunila, a pogotovo zelja mojih roditelja. Rekao sam da su mi roditelji bili polupismeni, ali oni su odlicno prihvatili i protumacili reci Gospoda Isusa Hrista i Njegovu poruku koja glasi: “Pustite decu k meni, i ne branite im, jer je njihovo Carstvo Bozje.” Bio sam po rastu najnizi od svih primljenih kandidata. Sedeo sam u prvoj klupi i budno pratio predavanja iz svih predmeta. S obzirom na to da sam bio zavrsio sest razreda gimnazije, dobro sam poznavao gradivo iz srpskog i latinskog jezika, pa sam, iako mali, bio zapazen od prvoga dana, na prvom casu, od mojih profesora, koji su posle odrzanog predavanja po izvesnoj metodskoj jedinici trazili da neko od nas pokusa da nesto ponovi od iznetog gradiva. Ja sam, onako mali, uvek dizao dva prsta i zvali su me: “Ajde ti mali, kako se zoves?”, ja kazem ime i prezime. Sve sto su predavali, ponavljao sam skoro od reci do reci, tako da sam bio zapazen i, hvala Bogu, bio sam ocenjen od njih odlicnim uspehom. Kasnije, kroz skolovanje, osetio sam da ima mojih kolega koji su iz pojedinih predmeta vise znali od mene, ali sam nekako uvek dobijao odlicne ocene. Valjda je taj prvi utisak ostavio dubok trag u dusi mojih profesora, tako da sam uvek zavrsavao s odlicnim uspehom razrede i celokupno skolovanje.

- Koga posebno izdvajate od vasih profesora?

- Ovom prilikom moram da se setim poruke sv. apostola Pavla koju je u poslanici Jevrejima uputio kako ondasnjim ljudima, tako i svima nama danas: “Opominjite se svojih ucitelja koji vam kazivahu rec Bozju. Gledajte na svrsetak njihovog zivota. Ugledajte se na veru njihovu.” Ja se rado i sa zadovoljstvom secam svih svojih profesora od prvog do kraja sestog razreda bogoslovije, ali najvise zadrzavam svoje secanje, paznju i ljubav prema avvi Justinu Popovicu, arhimandritu. I cini mi se, jos malo vise ljubavi prema telom malom coveku, ali velikom duhom, jeromonahu Jovanu Maksimovicu, za koga sam ja prvih dana po dolasku u Bitolj cuo iz usta blazenopocivseg episkopa (tada ohridskog) Nikolaja Velimirovica, koji je kazao: “Ako ko zeli da vidi zivog svetitelja neka dodje u Bitolj, da vidi i upozna jeromonaha Jovana Maksimovica.” Vise puta je vladika Nikolaj, dolazeci u bogosloviju, izlazeci iz bogoslovije ili za vreme rucka u trpezariji, svima nama djacima skretao paznju da slusamo svoje profesore, ali posebno je naglasavao i trazio nasu poslusnost i ljubav detinjsku prema Jovanu Maksimovicu, jer je on nama bio i otac i majka. 

- Kakva su bila predavanja oca Jovana Maksimovica, kasnije svetog Jovana Sangajskog?

- Jovan Maksimovic je odlicno poznavao ne samo one predmete koje nam je predavao: Sveto Pismo Novoga zaveta, nego je poznavao sve predmete teoloske, pa cak i matematiku, fiziku, hemiju, tehnicke nauke. Secam se, sa nama je, u bogoslovskom internatu bila i jedna grupa od tridesetak djaka koji su ucili druge skole: gimnaziju, trgovacku akademiju. To su mahom bili Albanci pravoslavne vere. Na kraju tromesecja oni koji su imali slabe ocene isli su kod oca Jovana. On je poducavao te gimnazijalce i ucenike trgovacke akademije iz svih predmeta, strucnih ili opstih, iz kojih su imali slabe ocene.

- Da li je otac Jovan Maksimovic bio Vas duhovnik?

- Otac Jovan je bio nas vaspitac. Duhovnik, prvi ili glavni vaspitac je bio avva Justin Popovic, a o. Jovan bio je njegov mladji pomocnik (tako se to tada zvalo), i po godinama je bio mladji. On je bio vaspitac koji nas je poucavao ne samo iz teologije, bogoslovskih nauka. Secam se da je nastojao da sve djake u toku skolovanja proizvede u ctece, tako da smo svi vec na drugoj ili trecoj godini bili cteci. Ucio nas je citanju Apostola. Svi smo morali da naucimo da pravilno drzimo kadionicu. Davao bi nam kadionicu bez vatre i tamjana, i rekao: “Knjigu pod misku!”, i tako smo ucili da kadimo. Ako pri kadjenju padne knjiga, znaci da kadjenje nije pravilno. Ruka ne sme da se odvaja od tela. Gledam kako to danas rade, sa visoko podignutom rukom, pa se secam pouka naseg dobrog profesora Jovana, koji je svima nama za citav zivot usadio ne samo ljubav prema sluzenju, nego i pravilan stav na Bogosluzenju. Za vreme casa, narocito kad je ispitivao, on je odlazio u klupu djaka koji je trebalo da odgovara za ocenu. Posto nikada nije spavao, desavalo se za vreme casa da ga malo uhvati san i pocne malo da hrce. Mi decaci pocnemo da se smejemo, a djak koji odgovara, ako nije znao odgovor na postavljeno pitanje, menja pitanje, misleci da on spava tvrdim snom. Medjutim, otac Jovan se trgne, podigne glavu i kaze: “Nu, sto ti tamo gluposti govoris. Daj, brate, daj, sine moj, vrati se na postavljeno pitanje.” Od 1931. do 1934. godine bio mi je profesor. Za to vreme, tvrdim, otac Jovan nikada nije sebe raspremio, kao sto to mi radimo, da legne u krevet pa da se odmori.

- Da li ste vi kao djaci mogli da osetite njegovu cudesnu ljubav prema Bogosluzenju. Kakve su bile Liturgije koje je sluzio?

- I kad sluzi i kad propoveda i kada drzi predavanje ili ispituje djaka, on je pokazivao ogromnu smirenost. Kad sluzi, nije dozvoljavao ni muha da se cuje. Ne samo u oltaru, gde on stoji i vrsi Svetu Liturgiju ili neko drugo Bogosluzenje, nego i u citavom hramu morao je da bude nebeski mir, tisina. Red, besprekoran red. On je zaista primerom svojim ucio. Bio nam je vise nego majka i otac. Svaki djak koji bi dobio nesto novca od svojih roditelja, da ima malo za dzeparac, voleo je da zamoli o. Jovana da primi njegov novac na cuvanje. Toliko je pamcenje imao da je to cudo jedno. Nas tridesetak smo davali njemu novac na cuvanje. Naprimer, dobijem 20-30 dinara, odem kod oca Jovana i zamolim ga da primi i cuva moj novac, da ga ne izgubim; deca smo, igramo se, moze negde da mi ispadne. U svako doba, i danju i nocu, ako bih ga upitao: “Oce Jovane, koliko jos imam novca?” (iako je u medjuvremenu proslo dva ili tri meseca, i drugim ucenicima je davao koliko su trazili), tacno je u dinar uvek znao koliko ko ima novca na cuvanju kod njega.

Niko nije mogao da udje kod njega bez molitve. U to vreme se nije na vratima ni kucalo ni zvonilo, nego stane ucenik pred vrata i kaze kratku molitvu: “Molitvama svjatih otaca nasih, Gospode Isuse Hriste Boze nas, pomiluj nas.” Tek kad cujemo odgovor: “Amin”, ulazimo u njegovu sobu. Njegova sobica nije imala skoro nikakav namestaj. Jedan obican vojnicki krevet, prosti, drveni sto sa cetiri stolice i isto takav ormar bili su sav namestaj. Cesto je zvao nas djake kod njega. Rekao bi nekome da skine paket sa ormara. To su njegovi njemu slali pakete. On ih nije otvarao, nego smo to mi cinili. Ponekad je dva-tri dana stajao paket, sve dok ne dodju djaci. Kad dodjemo kod njega
u sobu, posedamo gde ko stigne i zauzme mesto, jer svi nisu imali gde da sednu, a on kaze: “Stojte, stojte, ima mesta, sluzite se.” I mi smo se sluzili, on se radovao, a da nije nikada ni jedan jedini komad pojeo. Ostatak od paketa bi spremio da ponesemo u svoj razred i podelimo drugovima. Po citavu noc se molio Bogu klececi pred ikonama u svojoj sobi. Uvece je znao da sedi dugo za stolom i ako oseti da ce da zadrema, on se trgne i krene u obilazak. Uzme svoj stap, tesko je hodao jer mu je, cini mi se, desna noga bila malo kraca, kao posledica ranjavanja. On je u Rusiji bio zavrsio Carsku kadetsku skolu, to je bila najvisa vojna skola. Posle je zavrsio i Pravni fakultet i jedno vreme je bio u sudu sluzbenik, pripravnik. Kad je izbio rat 1917. godine, on je, s obzirom na to da je zavrsio Carsku kadetsku skolu - Vojnu akademiju, morao da ucestvuje u ratu protiv boljsevika. Bio je ranjen, noga mu je ostala kraca. I gornja usna mu je bila povredjena, verovatno ga je okrznuo metak, tako da je malo mucao u govoru. To se nije mnogo primecivalo.

Ako bi, kazem, osetio dremez, prilikom molitve i klecanja pred svojim ikonama ili dok bi citao za stolom, on bi se trgao, uzeo stap i dolazio u posetu djacima. Znao je svake noci da poseti spavaonice svih sest razreda. Svaki razred je imao svoju spavaonicu. Nikada nismo culi da on udje u spavaonicu ili da iz nje izadje, ali smo osecali duh njegov i znali smo da je on medju nama. Ide polako izmedju kreveta, a bili su u tri reda, i ako oseti da neko malo teze dise, kaslje ili ima temperaturu, on pridje, opipa puls i tog obolelog djaka podize, trazi njegovo odelo, pomaze mu da se obuce, uzme ga ispod ruke i vodi ga pravo u djacku ambulantu.

Svakoga jutra je sluzio Svetu Liturgiju i pricescivao se. Jedino nije na Veliki petak, zato sto tog dana nema Liturgije, nego se citaju Carski casovi. U podne svakog dana, bez obzira da li je radni dan ili praznik, odlazio je u gradsku bolnicu, koja se nalazila pokraj nase skole, noseci razne poklone bolesnicima. Isao je iz sobe u sobu, od kreveta do kreveta. Svakom bolesniku bi rekao da zeli da se pomoli Bogu za njegovo ozdravljenje i da nosi Sveto pricesce. Pricescivao je Svetim Tajnama sve bolesnike koji su to pozeleli. Bio je voljen od svih zbog takvih postupaka i zbog svog asketskog zivota. I to ne samo medju njegovim vaspitanicima, nama djacima, nego i u citavom gradu Bitolju. Voleli su ga i postovali ljudi svih veroispovesti: pravoslavni, katolici, protestanti i muslimani. Tada je jedan broj gradjana Bitolja bio muslimanske vere…

Jeo je samo jednom u toku dana, i to uvece, po zalasku sunca. Profesorska trpezarija je bila pokraj moje ucionice. On bi posle vecere, a vecerao je jedno parce hleba, najvise do 100 grama, i malo povrca i voca, a sve sto je ostalo: voce i kolace, znao je da stavi u jednu korpu, pokuca na vrata moga razreda ili ako koga prvoga ugleda od djaka, daje mu korpu i kaze da podeli sa razredom. Bio nam je vise negoli otac i majka.

Secam se 1934. godine, cini mi se da je bilo prolece, maj mesec, rece nam: “Deco, ja zbog posla idem za Beograd, vraticu se ako Bog da.” Dobio je poziv od mitropolita Antonija (poglavara Ruske zagranicne crkve u Beogradu), da dodje i primi episkopski cin, i da ga salju za Sangaj. Iduci ka Ruskoj crkvi, koja se nalazi iza crkve Svetoga Marka, sreo je u tramvaju nekog prijatelja, koji ga je upitao: “Oce Jovane, otkud vi?” “Pa eto, dosao sam iz Bitolja, ovi moji, na celu sa visokopreosvecenim mitropolitom Antonijem, pogresno su pozvali mene, Jovana, da proizvedu u cin episkopa. Umesto drugog Jovana.” Ne mogu da se setim prezimena tog drugog Jovana, na koga je mislio otac Jovan Maksimovic. Kad je dosao kod mitropolita, ovaj mu je kazao da je zelja njegova i njegovih saradnika da bas on, Jovan Maksimovic, bude proizveden za episkopa i da ide za Sangaj. Otac Jovan je najpre odbijao visoki cin i pokusavao da se odbrani, kao sto su u prvim vekovima hriscanstva radili nasi sveti oci i ucitelji Crkve, Jovan Zlatousti i Vasilije Veliki, koji su bezali od previse odgovornog cina episkopskog. Jer to je duznost velika, covek mora da odgovara ne samo za sebe, nego i za sve eparhiote kojima on kao vladika sluzi i odgovara pred Bogom i svojom savescu. Oni su se sklanjali i bezali da ne prime taj cin. Tako je i o. Jovan pokusao da izbegne cin episkopa rekavsi mitropolitu Antoniju: “Visokopreosveceni, pa ja mucam, nisam ja za episkopa.” A ovaj mu je odgovorio:"Zar se vi ne secate, oce Jovane da je u Starom Zavetu najveci prorok, onaj kojim se jevrejski narod izbavio iz misirskog ropstva i bio vodjen 40 godina po pustinji da bi dosao do granice Obecane zemlje, Mojsije, takodje mucao, pa mu to nista nije smetalo da bude veliki sluga Bozji, veliki prorok i veliki vodja jevrejskog naroda.” Posle toga je otac Jovan, hteo-ne hteo, morao da prihvati da bude izabran za episkopa sangajskog. Posle nekoliko dana opet je sreo u tramvaju onog prijatelja kojem je rekao da ga zovu greskom. Kad je prijatelj video signature, oznake episkopskog dostojanstva, pitao ga je: “Sta to bi, oce Jovane?” “A eto, morao sam da primim.”

Vratio bih se malo na njegov zivot od detinjstva pa do 1925. godine, kada je zamonasen u Miljkovom manastiru kod Svilajnca. Rodjen u Rusiji, zadrzao je prezime Maksimovic, jer su njegovi preci kao izbeglice, odnosno prognanici, - ja izbeglice nazivam nasom recju prognanici, zato sto nisu sami napustili zemlju po svojoj volji, izbegli, vec su pod uticajem neprijatelja i sile njihove prognani - tako su i njegovi preci otisli za Rusiju, sklanjajuci se od turskog terora. Tamo su zadrzali svoje srpsko prezime. Od malena je sa roditeljima odlazio na Bogosluzenje. Kao decak je zavoleo crkvu i posluzivao je kao ctec svestenicima u svome mestu. Zavrsio je, rekoh, najvisu vojnu skolu, zatim pravni fakultet i, sticajem okolnosti, morao je da napusti Rusiju, kao i mnogi koji se nisu slagali sa marksistickom ideologijom. Dosavsi u Beograd sa majkom i sestrom, on je od prvih dana, da nikome ne bi bio na teretu, prihvatio da prodaje novine po beogradskom ulicama. Svako jutro je prvo dolazio u Patrijarsiju, da sluzbenicima ponudi novine. Odmah se, kao vanredni student, upisao na Teoloski fakultet i niko nije znao da je taj skromni prodavac novina vec zavrsio dva fakulteta u Rusiji.

Diplomirao je sa najvecom ocenom i u prvo vreme bio je profesor gimnazije u Beogradu. Zamonasen je 1925. godine i nekoliko meseci posle monasenja dobio je jerodjakonski cin, a zatim i jeromonaski. Dao je zavet da zivi kao asketa, i to kao krajnji asketa, koji ne samo jezikom nego delima svojim slavi i hvali Gospoda. Kao takav je 1929. godine postavljen od strane Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve za suplenta Bogoslovije u Bitolju.

- Koliko je generacija izveo sveti Jovan Sangajski, koliko je vremena proveo u bitoljskoj Bogosloviji ?

- On je u Bitolju proveo sest godina. Bogoslovija je bila sa pet razreda sve do 1932. godine. On je predavao generacijama koje su imale petogodisnje skolovanje i izveo je maturante 1930/31. i 31/32. godine, a ostalim razredima je predavao od prvog do cetvrtog razreda. Ja sam bio u cetvrtom razredu kada je on otisao za Beograd, da bude proizveden za episkopa. Kad se vratio iz Beograda u Bogosloviju, on se sa svim razredima fotografisao. Na fotografiji, koju cuvam i danas kao najdrazu uspomenu, vidi se jedan mali covek, manji po telu, po rastu, od njegovih vaspitanika, ali njegovo duhovno znanje, njegovo bogatstvo duse njegove vece je, cini mi se, nego - kad bi to bilo moguce - da se skupi znanje svih danasnjih zitelja grada Beograda. Njegova dusa je bila zaista bogata neprolaznim bogatstvom kojim je on jos za zivota od Boga bio nagradjen, da cini, ne on licno, nego preko njega Gospod Bog, ogromna cuda.

- Zavrsilo se Vase skolovanje, pa ste rukopolozeni za svestenika. Tekao je vas svestenicki zivot. I eto, prolazile su godine, pa decenije, i na kraju je doslo vreme da bude kanonizovan sveti Jovan Sangajski, odnosno, otac Jovan Maksimovic, Vas profesor. Kako ste se Vi osecali kad ste primili tu vest?

- Mi smo njega oduvek smatrali svetiteljem. Iako smo bili deca, djaci, dovoljno smo znali o svetiteljstvu, o nagradi Bozjoj pojedinim ljudima, koje je Bog proglasio jos za zivota svetiteljima, jer je njima dao moc da oni misaono opste sa ljudima. Dovoljno je bila samo pomisao da treba da se
obratim o. Jovanu da se moli Bogu za ozdravljenje nekog clana moje porodice i on je na neki, za razum neshvatljivi nacin, ali verom svakako prihvatljiv, dobijao kao telefonom ili preko TV ekrana moje misli. Kao da je bio onoga momenta zajedno sa mnom. I pored toga sto su misli, da ih tako nazovem, jedna radnja nevidjena, koja se ne moze videti ni cuti. I niko, pa ma koliko blizu bio ne moze ih ni cuti ni znati. Niko sem Boga jedinoga i Njegovih svetitelja ne moze da oseti sta ja mislim i zelim. Ali eto, otac Jovan je bio Bogom nagradjen i mogao je moju misao, i svih drugih, da prima na jedan cudan nacin, Bogom nagradjen nacin. Odmah je odgovarao na takve molbe koje sam izrazavao svojim mislima. U to sam se mnogo puta uverio. Kad sam cuo da je kanonizovan i da ga je i nasa Crkva priznala za svetitelja, ja sam bio pun srece i neobicne dusevne radosti, kao da sam ozaren nekom nebeskom svetloscu. I ponosan sam bio da sam, eto, udostojen od Boga da moj profesor bude svetitelj. Svakoga dana, po nekoliko puta, molim se Bogu i svetiteljima. Svetom Jovanu Sangajskom se posebno srdacno molim i uvek pored titule koju je on imao kazem i: “Moj dragi profesore, moli se Bogu za tvoga ucenika.” Bog mi je dao da dozivim 89. godinu, i svi iz moje generacije koji su docekali kanonizaciju naseg profesora beskrajno su bili blagodarni Bogu na milosti. Mi smo poslednja generacija kojoj je on predavao. Na kraju cetvrte godine ostali smo bez njega, kada je otisao za Sangaj, i cini mi se, koliko saznajem, da sam ja do sada jedini ziv od njegovih mnogobrojnih ucenika.

- Njegove ucenike, Vas, vase kolege, sabracu Vasu, cekalo je strasno vreme. Iz skole ste izasli spremni, nauceni od divnih profesora, svetitelja Gospodnjih. Pored svetog Jovana Sangajskog, tu je bio avva Justin Popovic i Vladika Nikolaj. I onda Vas je sacekao rat, uzas, bratoubistvo, mrznja. Kako su tekle te godine, kako ste Vi, oce, prosli kao svestenik u najgore vreme po Crkvu i narod?

- Ja bih najpre zeleo, pre nego sto odgovorim na Vase pitanje, da se vratim uspomeni blazenopocivseg episkopa Nikolaja Velimirovica, a zatim avve Justina i tek onda bih presao na zivot i rad moje generacije za vreme teske okupacije i kasnije. Mi djaci smo u licnosti preosvecenog vladike Nikolaja gledali zaista jednog Bozjeg coveka, jednog andjela Bozjeg koji zivi na zemlji. Isto tako smo gledali i avvu Justina Popovica.

Vladika Nikolaj je bio pun mudrosti, pun znanja, i prakticnog znanja. Bio je narodni covek koji je umeo da pridje svakom coveku, da ga posavetuje, da mu da pravi odgovor na njegova pitanja o duhovnom zivotu. Vrlo cesto je dolazio kod nas u Bogosloviju za vreme rucka. Sluzio je praznicima i mi smo prosto bili ushiceni slusajuci njegove propovedi. Ali, verujte, u pocetku, dok jos nismo bili bogoslovski malo vaspitani i nasom naukom prosveceni, tesko smo mogli da shvatimo sustinu svih njegovih propovedi, iako je on govorio narodnim jezikom. Avva Justin je bio duboki filozof. Njegove propovedi su bile gromoglasne, jake, teske, ali on je, za razliku od episkopa Nikolaja, govorio za nas djake nerazumljivim jezikom. Trebalo je mnogo vremena i ucenja dok nismo shvatili velicanstvenost i dubinu misli avve Justina. Avva Justin je bio veliki pravednik. Voleo je red i disciplinu. Bio je ostar, ali pravedan. Trazio je od nas znanje, ali pored znanja, cini mi se da je vise obracao paznju na nase vladanje, nase ponasanje, na nas unutrasnji duhovni nacin zivota.

Secam se jednog dogadjaja, tada sam bio u trecem razredu Bogoslovije - koji moze da oslika licnost avve Justina i njegov odnos prema nama. Zima pocinje, on dodje za vreme rucka u trpezariju i kaze: “Deco moja, hladno je, veceras treba da pocnemo da lozimo. Ima polomljenih stakala na prozorima u spavaonicama. Doci ce stolar, pa dajte, prikupite malo para i platite opravku prozora u vasoj spavaonici.” A mi, treci razred, buntovan. Pocesmo da komentarisemo to naredjenje avve Justina, jer onako mladi i neiskusni, nismo shvatali da je to molba (jer je Bogoslovija radila u veoma teskim uslovima), i dodjosmo do zakljucka, a na predlog dvojice kolega, da mi ne prikupljamo pare i ne zelimo da snosimo troskove za opravku prozora, jer smo u pocetku skolske godine nesto vec dali na ime lomljenja stvari, inventara i slicno. Uvece u devet sati, odlazi ceo razred sa zanimanja, koje je trajalo tri sata posle vecere. Na zanimanju smo ucili i spremali se za sutrasnju nastavu. U devet i cetvrt dolazi avva Justin i obilazi sve djake u spavaonicama. Otvorio je vrata nase spavaonice, na kojoj mi nismo bili zatvorili prozore. Nastala je promaja. Kako je vetar dunuo, polupalo se i ono stakala sto je bilo na prozorima. On je na to rekao: “Aha, ovo je protiv mene bunt.” Na tome se sve zavrsilo. Mi smo tu noc proveli u sobi sa otvorenim prozorima, iako je sneg poceo da pada. Sutradan, za vreme rucka, dolazi ponovo avva Justin. Kad je procitana molitva posle obavljenog rucka, poceo je da govori. Nije hteo da kaze koji razred, nego je rekao: “Jedan razred, deco moja, ogresio se o mene, ja sam zamolio da se to uradi, oni su bili buntovni, nisu ni prozore zatvorili, nego da se i ono malo stakala sto je ostalo polomi. Ja necu da vam kazem koji je to razred, necu da kaznjavam jos, ali molim da se sami jave organizatori. Kad god postoji neki bunt ili protest, mora da postoji jedan ili dvojica koji su kolovodje.” Trazio je da ti dodju kod njega do pet sati. U protivnom, uzece prozivnik i svakog drugog iz razreda ce izbaciti iz skole. Jos je dodao da on nece da trazi krivce, neka sami pokazu da mogu da snose posledice svoga cina.

Mozete li da zamislite kako nam je bilo. Sa Avvom nije bilo sale. On je to uradio jedne godine u Sremskim Karlovcima. Nije trpeo samovolju i bundzije. Smatrao je da takvima nije mesto medju svestenicima. Oni “hrabri” decaci, koji su dan pre toga prihvatili predlog i odbili da poslusaju oca Justina, sada su poceli jedan na drugog da svaljuju krivicu. Nastalo je opste optuzivanje, svadja, a s
vi smo bili strasno isprepadani. Ona dvojica, koji su bili kolovodje, bejahu mudri, hrabri, pametni i dobri drugovi. Odlucili su se i posli u nastavnicku sobu oca Justina. Po obicaju, prvo su pred vratima procitali kratku molitvu, a kada je otac Justin odgovorio: “Amin”, oni su usli. Rekli su mu da su dosli da od njega traze oprostaj i izvinjenje, i poceli da placu. Kad su se vratili pricali su da je otac Justin sa njima zajedno plakao. Posebno ih je potreslo to sto je Avva plakao mnogo duze i vise suza prolio negoli krivci. On je bio srecan da je probudio kod djaka kajanje, priznanje svojih rdjavih postupaka, svojih grehova. Kao i to sto je video iskreno pokajanje u molbi i zelji da im greh bude oprosten i od Boga i od svoga glavnog vaspitaca, naseg drugog oca.

Avva Justin je bio veliki covek, veliki znalac, veliki strucnjak, dobar vaspitac, koga se mi tako rado secamo, kao i naseg oca i svetitelja Jovana, a isto tako i vladike Nikolaja. Smatram, ne samo ja, nego su tako mislili svi djaci bitoljske Bogoslovije, i kasnije sa fakulteta, jer je avva Justin nama bio profesor i na fakultetu, smatramo i njih dvojicu, Justina i Nikolaja, svetiteljima, iako nisu jos od strane Srpske pravoslavne crkve zvanicno kanonizovani. Gledajuci na njihov zivot i rad, kao i njihov zemaljski kraj, smatramo da su i oni dostojni da od Boga budu nagradjeni svetiteljstvom. Nadam se i zelim da jednoga dana nasa SPC dodje do tog ubedjenja na osnovu propisa, po kojima se neko u Pravoslavnoj crkvi proglasava za svetitelja. Nadam se, molim i zelim da i njih dvojica uskoro budu proglaseni svetiteljima.

- Oce, vi ste svestenik 65 godina, imate zaista mnogo iskustva, recite nam da li se svetiteljstvo, i pre nego sto neko bude zvanicno kanonizovan, najpre projavljuje u srcima ljudi. Da li najpre ljudi srcem osete svetitelja?

- Da, projavljuje se u nasoj dusi i nasim srcima, i postoje vidni znaci. Na njihovim grobovima, na grobovima Bozjih svetitelja, koje je Bog jos za zivota proglasio svetiteljima, davsi im snagu i moc, da njihova molitva bude primljena, uslisena pred Bogom i ispunjena do krajnjih mera i granica, cesto se desavaju cuda. Recimo, ljudi se mole Bogu za ozdravljenje nekog coveka i taj covek dodje na njihove grobove i dobija isceljenje. Imamo niz takvih primera. Ne znam kakav drugi razlog postoji, treba da se obrazuje crkvena komisija koja ce da ustanovi da su njihova tela netljena, kao sto je komisija od 12 clanova u San Francisku, na celu sa trojicom episkopa i sa jos devet civila, otvorila grob svetog Jovana Sangajskog. Kad su clanovi komisije podigli poklopac sa njegovog sanduka, prvo sta su uradili jeste da su podigli platno kojim je bila pokrivena njegova glava. To platno je u stvari onaj vozduh, koji djakoni, ako sluze, ili sam svestenik, drze na ramenima svojim prilikom Velikog vhoda, kada se iznosi Sveta Tajna pricesca. Prilikom upokojenja svim svestenicima, a narocito vladikama, lice se pokriva vozduhom. Podigavsi vozduh sa glave Jovana Maksimovica, odmah su videli da je njega Gospod odavno proglasio svetiteljem, jer je njegovo lice odavalo utisak kao da spava. Brada njegova, obrve njegove, kosa njegova, sve je bilo onako kao kada je bio ziv. Onda su skinuli carsav i videli su da su nokti potpuno citavi, samo je koza dobila tamno-zutu boju, kao vosak. Jovan Maksimovic bio je kao da je ziv. A on je i rekao da nece otici zauvek, nego da ce biti ziv i da ce se moliti Bogu za sve ljude.

Jer svi smo mi pred Bogom zivi, i oni koji su telesno umrli, oni su pred Bogom zivi. Zato se i kaze: dobio pokoj, pokoj mu dusi. Na taj nacin mi izrazavamo svoju veru da je on promenio zivot, da je iz telesnog zivota, zemaljskog zivota, kroz novu kapiju prosao i otisao u drugi, nebeski, blazeni, vecni zivot. Pokoj i mir se zato kaze i: blazeno uspenje, sto znaci: blazeno usnuce.

- Da se sada vratimo na pitanje o vasem zivotu i svestenickom radu. Kako je to bilo pre rata, za vreme i posle rata. Vi ste tada sluzbovali u Sapcu.

- Ja sam sluzbovao u rodnom mestu vojvode Misica, u Struganiku. Sa velikim bolom sam primio vest da su Nemci okupirali nasu zemlju. Puna tri meseca nisam otisao u Mionicu, koja je tada bila sresko mesto, i nije bila daleko, ne zeleci da vidim neprijateljskog vojnika sve dok zbog preke potrebe nisam morao da odem tamo. Nemci nisu dirali narod dok neko od njihovih ne bi bio ranjen ili ubijen. Tada su odmah opkoljavali mesto i odvodili na streljanje po 100 ljudi za jednog ubijenog vojnika i 50 za ranjenog.

- Oce proto, nikada nisam imala prilike da pitam nekog, a uvek sam zelela: kakav je bio odnos Nemaca prema svestenicima? Odnosno, kako su se prema svestenicima odnosili Nemci okupatori i Rusi oslobodioci?

- Ja nisam cuo da je u Sabacko-valjevskoj eparhiji, a bilo je nas 120 svestenika, bilo ko doziveo neku neprijatnost, ni od Nemaca ni od Rusa. Secam se kao danas, bio sam u parohiji i kad sam se vratio kuci, supruga mi je rekla da su prosli Nemci. Desetak njih su dosli u kucu, a to je bila manastirska kuca zvana celija. Mala jedna kuca, imala je samo kuhinju, hodnik i spavacu sobu. Otvorili su vrata od kuhinje, pogledali, onda su otvorili vrata od sobe, videli su da beba, moja starija kcerka Ljiljana, spava u kolevci i jedan od njih je na nemackom rekao da dete spava. Zeni je to bilo tako prijatno. Posle sveg onog straha, oni nisu hteli da udju u sobu zato sto beba spava. Po svemu sudeci, valjda je to neko nase prokletstvo, nama je najgore sa nama. Svestenici su najvise stradali, bar u centralnoj Srbiji, posle rata; pocelo je to 1945.godine, a nastavilo se dugi niz decenija, sve do pre petnaestak godina.

Ja sam imao jedan neprijatan dozivljaj sa pripadnicima Nacionalne straze, mislim da su oni bili ljoticevci. Jednom prilikom sam isao iz Ribnice, svoje crkve, kroz sumu gore, jedno dva-kilometra, i trebao sam da dodjem do puta ili dzade, kako tamo kazu, koji je povezivao Gornji Drenovac sa Kolubarom. Bejase nevreme neko, poledica, sacuvaj Boze. Ako bi korak napravili mimo putanje, pali bi na led i razbili se. Ja sam u vunenoj sarenoj valjevskoj torbici nosio svoj pribor, krst, trebnik, epitrahilj; isao sam na obred u jedno selo daleko petnaestak kilometara. Magla je bila da se prst pred okom nije video. Cujem ja da pedeset metara iznad staze kojom sam isao gore na putu neko razgovara. Onda neko povice: “Ko ide!” “Mesni svestenik”, odgovaram ja, a on mi kaze da skrenem desno k njima. Ja pokusam, padnem i opet se vratim na putanju. On opet vice da skrenem desno, ja mu objasnjavam da je poledica velika i da je to nemoguce. Nekako sam se vratio i dosao gore. Tamo je bilo dosta vojnika i dva ili tri oficira. Jedan od njih mi je prisao i povisenim glasom drsko kazao: “Vi ste spijun, nosite postu partizanima!” Ja sam mu odgovorio: “Gospodine kapetane” (bio je kapetan), “mene se ne ticu ni partizani ni drazinovci, ja sam svestenik Srpske pravoslavne crkve i idem po sluzbenoj duznosti.” On dohvati moju torbicu, istrese sve iz nje. Ispadose epitrahilj, krst i ostale stvari koje svestenik nosi. Dohvatio je trebnik (sluzebnik) i poceo da ga prelistava. Ja mu kazem: “Zalosno je, gospodine kapetane da ja kao srpski svestenik od srpskog oficira dozivljavam takav tretman.” On se okrenu i viknu: “Jos govoris!”, i udari mi samarcinu. U to je naisao moj parohijanin Ljuba Markovic i rekao tom kapetanu da sam ja njihov svestenik, castan i posten covek koji se nikada nije bavio nikakvom politikom, a ni sada se ne bavi. Tako su me pustili. Interesantno je napomenuti ono sto sam kasnije saznao od jednog mog parohijanina koji je bio mobilisan u partizane. Neposredno nakon tog dogadjaja bila na Maljenu velika borba izmedju Nemaca i partizana. Ovaj parohijanin je bio ranjen, i bio je u valjevskoj bolnici. Tamo je saznao da je onaj oficir koji je mene osamario dobio metak u dlan i da nikako ta rana ne moze da zaraste. Pricalo se medju ranjenicima da ga je to Bog kaznio sto je, na pravdi Boga, osamario srpskog svestenika.

Posle rata je za nas svestenike bilo mnogo teze.

- Nikako mi nije jasno kako je to uspelo da se iz duse narodne iscupa koren vere. Vi ste cuvali mlade izdanke i ocuvali do danas, da mi imamo sta da nasledimo. Da nije bilo takvih svestenika, nas bi sacekala potpuna duhovna pustos.

- Vera u dusi naseg coveka nije pustila duboke korene, nije bila ukorenjena, nije bila jaka, nije bila cista. Nas narod, a narocito seoski, neskolovan, smatrao je da je vera samo obicaj, tradicija. Slavio je slavu, jer je slavio i njegov otac, i deda, i pradeda. O Bozicu, odnosno na Badnji dan, unosio je pecenicu i slamu. Vise su gledali na to zemaljsko nego na versko. U nasem narodu su slava i praznici smatrani kao dan cascenja, goscenja, jedenja i pijenja, a malo je bilo ljudi koji su na dan svoje slave dolazili u hram da se pomole Bogu i svetitelju, svome krsnom imenu, zastitniku svoga doma, i da prinesu usrdnu i zahvalnu molitvu. A onda je komunizam ucinio svoje. U selu su najveci uticaj imali prosvetni radnici. Oni su, sa jedne strane, najvise doprineli da oslabi vera, a sa druge strane, iako sa zaljenjem, moram priznati da je tome doprinelo i drzanje nas svestenika.

Taj prokleti materijalizam, ta zelja za nekim komforom, za bogacenjem, pod geslom: ne samo da ja imam, nego moram da ostavim i svojim unucima, ucinio je da su mnogi od nas svestenika prelazili preko granice dozvoljenog. Ja sam imao prilike da kao ucenik pete ili seste godine Bogoslovije u svom rodnom mestu vidim tako nesto. Taj dogadjaj je na mene ostavio utisak za ceo zivot. Zvao me mesni svestenik, koji je u to vreme bio na parohiji u mojoj crkvi, da mu pomognem. Svestenik je imao u svojoj parohiji sest sela sa oko hiljadu domova. Parastose je slusio u crkvi praznikom i nedeljom, i preko sedmice ako ima negde neko opelo. Prisustvovao sam jednom vrlo neprijatnom susretu svestenika i porodice koja je sahranjivala pokojnika. Bilo je to u mom selu. Jos sanduk nije bio spusten u raku, kad dolazi neko iz porodice i pita: “Oce, koliko smo duzni?” Okupe se skoro svi muskarci oko svestenika. A svestenici nisu ni u ono vreme, kao ni danas, znali da budu umereni. Takav je bio i ovaj svestenik. Kazao je neku veliku cifru. Na to su seljaci poceli da ga grde, psuju i vicu: “Pope, ti si lopov.” Ja ne znam gde da pogledam. Bilo mi je strasno tesko. Udaljio sam se i tada sam sebi stavio u zadatak, ako dodje vreme da postanem parohijski svestenik, da cu sve svoje usluge, trebe, vrsiti na dragovoljnoj bazi: koliko ko moze i ima; sta da i kada da. Zato sam bio presrecan sto sam posle mature maja meseca 1937. odmah u julu dobio zaposlenje kao pripravnik Crkvenog suda u Nisu. Radovao sam se sto necu biti parohijski svestenik. Imao sam svoj posao u kancelariji, platu dovoljnu za skroman zivot, medjutim, dve i po godine sam proveo kao pisar Crkvenog suda, pripravnik. Polozio sam crkveni ispit i sticajem neverovatnih okolnosti, morao sam da napustim taj posao i postanem svestenik.

Iako je ubistvo nesto sto se nikako ne moze povezati sa sluzbenicima suda, svejedno da li rade u crkvenom ili gradjanskom sudu, ponekad se dogadjaju i takve stvari. Jedan od nizih sluzbenika suda je, zaslepljen pohlepom, u podrumu zgrade Crkvenog suda ubio drugog sluzbenika. Bilo je to oko Vaskrsa, posla mnogo u crkvi i oko administracije. Prota Radosav je dosao u kancelariju da zavrsi posao koji mu je poverio vladika. Tada je sreo coveka koji ce kasnije biti optuzen za ubistvo, koji mu je rekao da je doticni sluzbenik nestao i da je ubijen. Prota je onako uzgred pitao kako to ubijen, sta on to prica, a ovaj je odgovorio da ga je neko ubio zbog novca koji je imao na knjizici. Tada se nije jos ni znalo da je taj covek nestao, a kamoli da je ubijen. Prota koji je tada bio u cinu djakona, nije hteo da razglaba i praznoslovi, jer je sve sto mu je kasnije optuzeni govorio izgledalo kao potpuna besmislica. Zavrsio je svoj posao i otisao zurno kuci, jer je prvog dana Vaskrsa trebalo da bude krstenje njegove prve kcerke Ljilane. Posle izvesnog vremena, policija je, na osnovu dokaza uhapsila tog sluzbenika suda. Pre pocetka sudjenja, djakon Radosav je jednom svesteniku ispricao ovaj razgovor sa okrivljenim. Svestenik je odmah otisao kod tuzioca, ispricao mu sve i tuzilac je djakona pozvao da svedoci.

Djakon Radosav je svedocio onako kako se to dogodilo, iskreno i posteno, po Bozjoj i ljudskoj pravdi. To svedocenje je bilo uzrok gubitka posla, jer se time zamerio tadasnjem episkopu niskom, Jovanu Ilicu, buduci da je okrivljeni bio njegov rodjak. Vladika je hteo da ga rukopolozi i posalje za svestenika u najgore moguce mesto, na jugoslovensko-bugarskoj granici, odakle se ni jedan svestenik nije vratio, jer su ga, kako kaze prota, “ili vuci pojeli ili Bugari ubili.” Prota je posao da polaze svestenicki ispit u Beograd, pred komisijom SAS. Polozio je ispit i sutradan je bio rukopolozen za svestenika u kapeli Patrijarsije. Na rukopolozenje je dosao i njegov profesor avva Justin Popovic. »uo je da je njegov nekadasnji djak i sadasnji student ima problema, pa je dosao da bude sa njim u tom svecanom trenutku.

Presao je u Sabacko-valjevsku eparhiju, gde ga je pozvao i srdacno primio vladika Simeon. Otisao je na parohiju i tamo ostao sve do 1957. godine, kada ga je blazenopocivsi patrijarh German pozvao u Beograd.

Od prvog dana kada sam poceo sa svestenickom sluzbom i kada me je jedan covek pitao koliko je duzan, rekao sam da nije nista duzan. On je rekao da hoce da nagradi trud i rad, a ja sam mu odgovorio: sta date i koliko date, sta mozete i koliko mozete i kada i kako mozete. Od tada, pa sve do danas - ponekad zamenim nekog svestenika u crkvi Svete Petke, procitam molitvu… - ponasam se isto.

- Kroz Vas dugi svestenicki vek, evo vec 65 godina, krstavali ste, vencavali, ispovedali i pricescivali ljude. Ima li razlike izmedju ljudi sada i nekada, ili je ljudska muka uvek ista? Vi kao svestenik to najbolje znate.

- Razlike postoje. Po mom misljenju, ima tri vrste ili tri grupe ljudi. Imamo prvu, nazalost malu, grupu cestitih i Bogu odanih, bogobojazljivih ljudi, koji cvrsto veruju u Boga, imaju cistu dusu i srce i dolaze redovno u crkvu. Ja sam i zimi, kad su snegovi veliki do krova, sluzio Svetu Liturgiju, a nikada nije bilo manje od pedeset prisutnih. To vam je ta prva grupa. Onda imate drugu grupu: oni veruju, ali ne veruju tako cvrsto i cine razne prestupe. Ti su najmnogobrojniji. Vera im je mlaka i vise je obredna nego prava vera. A imate i onu trecu grupu, i ta je mala. U toj grupi su oni skoro bezboznici. Ja sam se trudio, ne samo posle svake Liturgije, posle svakog Bogosluzenja, nego i posle vrsenja svete tajne: krstenja, jeleosvecenja, miropomazanja, da odrzim kratku pouku. Nikada nisam dozvolio da prodje bez propovedi. Znao sam, narocito zimi, da idem po selu po zahtevu mojih parohijana, da krstim dete u kuci. Bili su veliki snegovi, strasne zime, a tada su krstavali decu od prvog dana po rodjenju pa do cetrdesetog dana. Nisu nikako dozvoljavali da prodje cetrdeset dana, a da dete ne bude krsteno. Zato se krstenje obavljalo u kuci, da se beba ne nosi po zimi u hladnu crkvu. Dodjem tako u kucu domacina da krstim dete, a bude prisutno dvadeset, trideset ili pedeset osoba. Gledao sam, u granicama mojih sposobnosti, muzikalnosti i moga glasa, da nikada ne skracujem bogosluzenje i posle bogosluzenja, za vreme rucka za stolom kada su svi na okupu, iskoristim priliku da progovorim. Cujem da se negde u parohiji ljudi svadjaju oko brazde ili stope zemlje, i odmah iskoristim prvu priliku, u kuci ili crkvi posle Svete Liturgije da o tome govorim, ali ne imenujuci nikoga. Nazalost,cuo sam jednom da su se dva rodjena brata zavadila oko necega, pa su preko ograde koja deli njihova dvorista jedan drugome grdili majku. I to sam iskoristio kao temu za propoved.

- Mnogo je propovedi i pravih bisera verovatno otislo, mada prava rec ne propada, ostaje u ljudima. Koliko ste uspeli propovedi da sacuvate, jer ste, eto, objavili izvanrednu knjigu?

- Po mojim sveskama imao sam oko 400 propovedi. Samo dve propovedi nisu sacuvane. Prvu sam odrzao kao pocetnik paroh u Sapcu. Dosao sam u decembru, i spremala se Svetosavska akademija. Bas na taj dan, po rasporedu, ja sam trebao da odrzim predavanje. Govorio sam 20 minuta. I nadam se da nije neskromno da kazem, da je posle dobar broj vernika dosao u kancelariju da vidi tog novog Lazu Milina. Tako su me onda zvali. Laza Milin je otisao iz Sapca godinu dana pre mog dolaska. Druga, takodje zagubljena propoved je slovo koje sam odrzao nad odrom blazenopocivseg vladike Simeona u Sapcu 1957. godine. Posle te propovedi, patrijarh German me je pozvao u Beograd. Eto tako, te dve propovedi, koje su na neki nacin omedjile moj zivotni put, nisu sacuvane.

- Tu se, ustvari, kroz Vase propovedi i sluzbovanje vide plodovi Vase skole. Svaka propoved je brizljivo preradjena i pripremljena; vodite racuna o svemu i nema nikakve improvizacije.

- Od prvoga dana, 22. maja 1938. godine, kada sam postao djakon, stavljen sam u red propovedajucih. U pocetku sam pisao, brisao, dopunjavao i menjao, ali nikada ni jednu propoved za 65 godina nisam citao. I dan-danas propovedam, vec sam 20 propovedi odrzao u manastiru Ostrog po zelji igumana Jovana. U pocetku sam ih ucio skoro kao pesmicu. Posle mi je bilo dovoljno da jedanput-dvaput procitam tekst koji sam pripremio za propoved i da izadjem da propovedam.

- Vratimo se jos jedanput na Vase skolovanje. Vi niste zavrsili bogosloviju u Bitolju, nego u Sarajevu.

- Da, peti i sesti razred bogoslovije sam zavrsio u Sarajevu. Kad je otisao moj vladika Jovan iz Bitolja, ja sam, verovatno zbog tuge za njim, trazio premestaj za Karlovce, a dobio sam Sarajevo. Da sam ostao u Bitolju i da je ostao vladika Jovan do kraja, ja bih sigurno bio monah.

- Molim Vas da na kraju naseg razgovora kazete neku pouku nasim citaocima. Sta je najbitnije sto svestenik treba da uradi za ljude?

- Za ljude je najbitnije i najspasonosnije da ih ucvrscujemo u veri i nadi za njihovo spasenje. Da razvijemo kod njih ljubav prema Bogu i ljubav prema bliznjima. Svojim propovedima, i ne samo jezikom, nego pre svega licnim primerom i primerom svoje porodice, da budemo dosledni i dostojni nauke koju propovedamo. A u onome sto mi preporucujemo nasim parohijanima, da vide od nas na delu.

- Oce proto, u ime casopisa “Put Istina i Zivot” ja Vam se najsrdacnije zahvaljujem na ovom razgovoru.

- Pozdravljam sve citaoce casopisa “Put, Istina i Zivot,” a Bogu slava i hvala.

razgovarala: Radmila Misev

Protojerej-stavrofor hadzi-Radosav Mitic izdao je knjigu “Propovedi”, 1. i 2. deo. U ovim knjigama ima 302 propovedi, koje su tematski grupisane. Ima 104 nedeljne propovedi, 90 praznicnih i 108 prigodnih propovedi. U predgovoru knjige pokojni dr Lazar Milin je napisao sledece:

“Protojerej-stavrofor Radosav Mitic spada u red onih Hristovih slugu koji su stalno radili na svim poljima crkvenog zivota, a nikad se ni pred kime nisu hvalili svojim veoma plodnim i strpljivim radom. On je proveo mnoge godine na seoskoj parohiji eparhije ©abacke, i to u najteze vreme nemacke okupacije, kad je glava svakog svestenika, a pogotovo seoskog, svakog dana i svake noci bila u opasnosti da se rastavi od tela, kako od divljih zivotinja koje su po zimskom nevremenu susretale vrednog i savesnog dusebriznika koji je i nocu morao da ide kroz sume i poljane da tamo negde, na kraj siroke parohije, ispovedi i pricesti nekog bolesnika na samrti, tako i od zlih ljudi koji su vrebali svaki popin pokret, merili svaku popinu rec, da bi ga mogli optuziti i osuditi kao pristalicu one suprotne strane. Nikada se prota Radosav nije zalio na svoj polozaj, ali je u naknadu ostao u divnoj uspomeni kod svojih parohijana.

Prota Radosav je kao gradski paroh popravio i ukrasio mnoge hramove i podigao crkvene zgrade u saradnji sa umetnicima i inzinjerima koje je umeo da pronadje i odusevi za rad, i uz darezljivost svojih parohijana, koji su sa ljubavlju pomagali ovaj sveti poduhvat svoga dragog i vrlo postovanog prote. Nikad se ni pred kim prota Radosav nije time pohvalio. Ali sama dela govore o njemu.

Ali ono sto u ovom slucaju valja najvise naglasiti i istaknuti, to je propovednicka, upravo apostolska delatnost prote Radosava. Nikada on nije propustio Svetu liturgiju bez propovedi. On je sasvim pravilno shvatio odnos Svete tajne evharistije, Svete liturgije i Svete reci, to jest Evandjelske propovedi. One sacinjavaju jednu nerazdvojnu celinu. »ovekov duhovni zivot sastoji se od razuma, srca, osecanja i volje. A covek koji ucestvuje u Svetoj liturgiji dosao je u crkvu na molitvu, i to ne kakvu bilo povrsnu molitvu, nego, kao sto se zavrsava svaka jektenija, da sam sebe i zivot svoj preda Hristu Bogu.

Tu duznost prota Mitic obavljao je u toku celog svog aktivnog staza i pastirstvovanja, obavlja je i sada kao penzioner, a nikada se nikome nije pohvalio. O tome govori sama cinjenica da je on pisao svoje propovedi i da ih do sada ima preko 400 i da ce izabrane izaci u dve knjige.

Koje su opste karakteristike protinih propovedi?

Ono sto odmah pada u oci jeste kratkoca propovedi. To je vrlo vazno. Dugacke propovedi, ma koliko bile interesantne, zamaraju slusaoce pa mogu lako da postanu dosadne. Drugo, protine besede su logicne i jasne, bez neke patetike i bez parolastva i maglovitih, toboz duboko-filozofskih zakljucaka. Trece, protine propovedi su tacno u granicama Evandjelja i uopste Svetog Pisma, na strogo pravoslavnom stanovistu. Cetvrto, protine propovedi su u tesnoj vezi sa svakidasnjim zivotom pa se zato citaju i slusaju sa zivim interesovanjem. Najzad, posto smo mi ljudi gresna bica, a cilj liturgije i propovedi je da nas ocisti od greha, nije cudo sto je dominantan ton skoro svake protine propovedi poziv na pokajanje. Uostalom to je glavni poziv Evandjelja. Ko procita ovu zbirku propovedi, osetice dug zahvalnosti njenom autoru.”

REČ PODVIŽNIČKA I POUKA O ODRICANJU OD SVETA I DUHOVNOM SAVRŠENSTVU

v. Vasilije Veliki

Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vas odmoriti, govori Bozanstveni glas (Matej 11, 28), ukazujuci na tamosnje ili ovdasnje upokojenje. Ali nema sumnje da On, prizivajuci nas, opominje, kao prvo, da svrgnemo sa sebe breme mnogobrojnih potreba, predajuci ga onima koji se nalaze u nuzdi, i zatim da, oslobodivsi se velikog mnostva grehova koji proisticu od mnogog sticanja, kroz dobra dela i ispovest, priteknemo krstonosnom zivotu monaha. Zato je onaj koji se odlucio na povinovanje Hristu i koji hrli ka siromasnom i neraskalasnom zivotu istinski dostojan divljenja i blazenstva. Ali molim neka ne cini to bez pripreme, neka ne uobrazava udoban zivot i spasenje bez borbe, vec neka se unapred vezba u blagoiskupljujucem trpljenju bolova telesnih i dusevnih, da se ne bi, uvukavsi sebe u neocekivane borbe i zatim nemajuci snage da se izbori sa pridoslim iskusenjima, ponovo, postidjen i ismejan, ustremio nazad ka onome od cega je bezao, i sa osudom u dusi, vrativsi se u svet i postavsi sablazan za mnoge, davao svima povod da misle kako je nemoguce ziveti u Hristu. Ovu opasnost znate svi vi koji citate Jevandjelje u kome govori Bozanstveni glas: “Bolje bi mu bilo da mu se vodenicni kamen objesi o vratu, i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovijeh malijeh” (Lk. 17, 2); jer ce takav podleci osudi ne samo kao vojnik koji je napustio svoje redove, vec i zbog pogibelji onih koje je zaveo; pa i u tom slucaju, kad bi namislio da uverava sebe dusepogubnim rasudjivanjima kako i ziveci u svetu umilostivljuje Boga dobrim delima - sto je u njegovom slucaju nemoguce. Jer ko u zivotu, bezgresnom po svom karakteru, nije mogao da izdrzi napade neprijatelja, moze li taj, u zivotu mnogogresnom i upravljanom od njega samog, uspeti u bilo kakvoj vrlini? Neka on i dobro osmisli svoj zivot, svejedno nece izbeci osudu zato sto je ostavio Hrista, slicno ucenicima koje pominje Jevandjelje, o kojima bozanstveni jevandjelisti svedoce: “Tada mnogi od ucenika njegovijeh koji slusahu rekose: ovo je tvrda besjeda! Ko je moze slusati?”, i: “Od tada mnogi njegovi ucenici otidose natrag, i vise ne idjahu s njim” (Jn. 6, 60, 66).

Zato je covekoljubac Bog, brinuci se o nasem spasenju, dao zivotu ljudskom dvojak smer, to jest, brak i devstvenost, da bi onaj koji nije u stanju da iznese podvig devstvenosti stupao u sazitije sa zenom, znajuci pritom da ce se od njega traziti izvestaj o celomudrenosti, svetosti i upodobljenju onima koji su tokom supruznistva i vaspitanja dece ziveli sveto. Takav je u Starom zavetu bio Avraam, koji se proslavio time da je Bogu dao prvenstvo i, pobedivsi osecanje zalosti, prineo kao zrtvu jedinorodnog sina i vrata satora svog drzao otvorena, spreman da primi putnike-namernike; zato sto nije cuo (jos): “Idi, prodaj sve sto imas i podaj siromasima” (Mt. 19, 21). I jos vise od ovoga pokazao je Jov i mnogi drugi, David i Samuil. Takvi su u Novom zavetu bili Petar i ostali apostoli. Jer ce se od svakog coveka traziti plodovi ljubavi prema Bogu i bliznjem, i za uklanjanje od ovih, kao i od svih ostalih zapovesti, svako ce zasluziti kaznu, kao sto je Gospod objavio u jevandjeljima, rekavsi: “Koji ljubi svoga oca ili mater vecma nego mene, nije mene dostojan” (Mt. 10, 37), i: “Ako ko dodje k meni a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na zenu, i na djecu, i na bracu, i na sestre i na samu dusu svoju, ne moze biti moj ucenik” (Lk. 14, 26).

Da li si saglasan s tim da su jevandjelja data i bracnima? Evo, jasno ti je navedeno da ce se izvestaj o poslusanju Jevandjelju traziti od svih ljudi - bili oni monasi ili supruznici. Za stupivseg u brak dovoljno je i to sto mu se izvinjava neuzdrzanje, zelja za zenom i sazitije sa njom; ostale zapovesti pak, jednako za sve ustanovljene, nije bezopasno prestupati. I Hristos je, blagovesteci zapovesti Oca, upucivao svoje reci onima koji su ziveli u svetu. A ako se i desavalo da upitan nasamo daje odgovore ucenicima Svojim, onda je svedocio govoreci: “A sto vama kazem, svima kazem” (Mk. 13, 37). Zato i ti, koji si izabrao opstezitije sa zenom, ne budi bezbrizan, kao da imas pravo da se predas svetu. Tebi je za dobijanje spasenja potrebno vise truda i opreznosti, jer si izabrao sebi boraviste u mrezi i drzavi odstupnickih sila, imas pred ocima pobude ka gresima, i sva tvoja osecanja su dan i noc napregnuta u zudnji za njima. Iz ovoga znaj da neces izbeci borbu sa odstupnikom i da ga neces savladati bez velikog truda na strazi jevandjelskih dogmata. Jer na koji nacin mozes izbeci ratovanje sa neprijateljem, ziveci na samom ratnom popristu? A to popriste - to je sva podnebesna zemlja, koju prolazi i obilazi vrag, kao besni pas trazeci koga da proguta, kako saznajemo iz prica o Jovu (Jov 2, 2). I zato, ako se odrices borbe sa neprijateljem, onda stupi u drugi svet u kome njega nema; tamo ce mozda biti za tebe izbavljenje od borbe s njim i bezbedni nemar prema dogmatima jevandjelskim. A ako je to nemoguce, zuri da se obucis ratovanju s njim, u Pismu izucavajuci ratnicko umece, da ne bi, pobedjen zbog neznanja, bio predat vecnome ognju. I ovo, usput, da bude na znanje onima koji u supruznickom zivotu bez straha zanemaruju cuvanje Hristovih zapovesti.

A ti, ljubitenju nebeskih pravila, revnitelju andjeoskog zivota, koji zelis da postanes saratnik ucenika Hristovih, pripremi se za trpnjelje muka, hrabro pristupi saboru monaha, i na samom pocetku svog odricanja budi cvrst, da ne bi tobom ovladala privezanost za srodnike po krvi, pri cemu snazi sebe razmenom smrtnog za besmrtno. A kada i na delu budes ostavljao svoju imovinu, budi neumoljiv - u nesumnjivoj ubedjenosti da je namenjujes nebu skrivajuci je u nedrima ubogim, i da ces je dobiti nazad od Boga sa velikim dobitkom. Prekidajuci odnose sa drugovima i bliskima, ne budi tuzan; zato sto se udruzujes sa Hristom za tebe raspetog; a od takvog drugarstva mozes li zamisliti nesto uzvisenije?

Kada, uz Bozju pomoc, pobedis neprijatelja u toj prvoj borbi, ne bacaj sebe kao da si neki nepotrebni sud. Jer si se odricanjem od zemaljskih stvari vec ukrasio pred Hristom. Nego sa velikim staranjem i razboritoscu potrudi se da nadjes dostojnog coveka, koji bi ti nepogresivo prethodio u nacinu zivota, umeo dobro da rukovodi one koji idu ka Bogu, ukrasen bio vrlinama, u svojim sopstvenim delima imao svedocanstvo ljubavi svoje prema Bogu i bio poznavalac bozanstvenog Pisma, nerasejan, nesrebroljubiv, neopterecen mnogim, cutljiv, bogoljubiv, koji voli siromastvo, ne gnevi se i nije zlopamtilo, jak u poucavanju onih koji se s njim zblizavaju, koji nije castoljubiv, uobrazen, nije laskavac, nepostojan i koji nista ne pretpostavlja Bogu. I ako nadjes takvog, predaj mu sebe, pretvorivsi u nista i odbacivsi od sebe svaku svoju volju, da bi postao slican cistom sudu, cuvajuci, sebi na pohvalu i slavu, dobra koja su u tebe usadjena. A ako ostavis u sebi neku od ranijih tvojih strasti, onda ces sa tim dobrima ulivenim u tebe, pretvorenim u sirce, biti izbacen napolje, kao nepotreban sud.

To je druga borba sa protivnikom naseg spasenja. Jer su kod dobrih ucitelja i lekcije dobre, a kod zlih, naravno, zle. Kada lukavi nas protivnik nije u stanju da nas ubedi da ostanemo u svetskom vrtlogu i pogibelji, on hita da nas ubedi da se ne prepustamo strogom zivotu ili takvom coveku koji sve nase grehe izvlaci iz nas, pokazuje i ispravlja, vec da se poverimo nekom strasnom slavoljupcu koji zadovoljava svoje sopstvene strasti pod izgovorom snishodjenja onima koji zive s njim zajedno, da bi na taj nacin, neprimetno, opet vrativsi u mnogostrasce, sputao nas njegovim stegama greha. A ako poveris sebe coveku ukrasenom mnogim vrlinama, onda ces postati naslednik dobara koja su u njemu i bices blazen pred Bogom i pred ljudima. Ali ako, stedeci telo svoje, nadjes ucitelja popustljivog prema strastima tvojim ili, bolje receno, koji pada zajedno s tobom, onda si ti uzalud stupao u podvig odricanja od sveta, zato sto si se predao strasnom zivotu, uzeo sebi slepog ucitelja i priblizavas se jami. Jer: “Slijepac ako slijepca vodi, oba ce u jamu pasti”, i: “Dosta je uceniku da bude kao ucitelj njegov” (Mt. 15, 14 i 10, 25). To je - Bozja rec i ona ne gresi; ti si duzan da zivis po zakonu podviznickom; u protivnom slucaju neces dobiti venac, kao sto je rekao Apostol: “Ako i vojuje, ne dobija venca ako pravo ne vojuje” (2. Tim. 2, 5).

Zato, ako po blagodati Bozjoj nadjes (a trazeci, sigurno ces naci) ucitelja dobrih dela, strazi nad sobom da ne ucinis nista suprotno volji ucitelja. Jer sve ono sto se cini bez njega predstavlja, na neki nacin, kradju i hulu i vodi u smrt i nije na korist, makar se i cinilo tebi dobrim. Jer ako je dobro, zasto se cini tajno, a ne javno? Ispitaj pomisli svoje koje te kroz ispravna dela dovode do kradje i, po svemu sudeci, dobrim neposlusanjem ti pripremaju dela pogresna. Ne pozeli da izgovaras zaklinjanja na zverima, buduci da si neiskusan u tome, i da te ne bi zmije koje si pozvao, kad te obaviju, a ti ne budes bio u stanju da im se suprotstavis, nemilosrdno pogubile. Ne oslanjaj se na plemenitost ploti i na trazi casti, jer “tjelesni covjek ne razumije sto je od Duha Bozjega"(1. Kor. 2, 14).

Ne usudjuj se da menjas bilo sta u pravilima dobrog zivota i da tako, svojom samovoljom, postanes kamen spoticanja onima koji se podvizavaju, a sebi samom natovaris breme grehova; (ne cini to) ni u krevetu meksem, ni u odeci ili obuci, ni u nekoj drugoj licnoj potrebi, ni promenom hrane, ni u mestu za stolom koje ne odgovara vremenu tvoga otselnistva, ni u stajanju, ni u rukodelju koje je spokojnije i cistije od drugih. Zato sto sve to, ne samo tada kada se desava, nego i kada predstavlja predmet tvoje zelje, nece imati dobre posledice. A ako ne prepoznas ubrzo u tome djavolsku podlost i ne odstranis je iz svog srca, ta stvar ce ti pripremiti odstranjenje od zivota u Hristu. Umesto toga, polozivsi u srcu tvom misao da si ti necasniji i gresniji od svih ljudi, stranac i dosljak, iz sazaljenja primljen od onih koji su se odrekli sveta pre tebe, hitaj da postanes poslednji od svih i svima rob. Poslednje ce ti doneti cast i istinsku slavu, a ne prvo.

Imaj usi otvorene za slusanje i ruke spremne da izvrse slusano, usta imaj cutljiva i srce obazrivo. Budi lenj za praznoslovlje, a blagorazuman i znalac u spasonosnom slusanju bozanstvenog Pisma. Da ti bude gorko na ukus slusanje svetskih prica i kao med slatka beseda muzeva prepodobnih. Zuri da podrazavas one koji su se pre tebe podvizavali u dobroj naravstvenosti, i sam ne preduzimaj obucavanje svakoga. Upotrebi staranje da uspes u najvaznijim vrlinama i ne zaboravis na manje. Ne potcenjuj nikakve pogreske, pa bile one manje od svake stetne zivotinje, nego zuri da ih ispravis pokajanjem, iako mnogi cesto grese u velikom i malom i ostaju nepokajani. Ne budi sudija tudjih padova. Oni imaju Sudiju pravednog, Koji ce dati svakom po delima njegovim (Rim. 2, 6). Ti brini o svojim i, koliko snage dozvoljavaju, olaksavaj svoje breme. Onaj koji otezava sopstveno breme, sam ce ga i poneti. U pokajanju je spasenje, a nerazumnost je - smrt pokajanja.

Skrivaj se od ljudi tastih; otkrivaj sebe sto cesce pred Bogom. Koliko od tebe zavisi, kloni se svakog izlaska medju ljude, izbegavajuci rasejanost srca. Samo sto si izasao iz kelije, vec si ostavio uzdrzanje, zaranjas u svet, sreces zenu bludnicu koja ce te, ocaravajuci tvoj sluh zanosnim recima, tvoj pogled - lepotom lica, tvoj ukus - primamljivim djakonijama, kao na udici, privesti k sebi. Zatim, privijajuci se uz tebe i zakljucavsi te u svoj zagrljaj, oslabice tvoju ljubav prema uzdrzanju i, na taj nacin, postepeno ce te, odvrativsi ti paznju od dobrodeteljnog zivljenja, razvratiti sobom. A ako, uz Bozju pomoc, i uspes da se izbavis iz njene mreze, makar se i vratio u svoju keliju, ali vec neces biti onakav (kakav si bio kada si iz nje izasao), nego raslabljen i bolesljiv, neraspolozen za bilo koje dobro delo i, tek posle duzeg vremena, bices sposoban da se vratis svojstvenoj tebi navici. U pomislima ce te uznemiravati zelja za tim, drugim zivotom; i samo sa velikim trudom ces postati sposoban da prepustis pobedu dusi. Zato, ako ti se desi zbog nekih okolnosti da si izasao iz kelije, navukavsi na sebe oklop straha Bozjeg, utvrdivsi na ruci (slicno stitu) ljubav Hristovu i uzdrzanjem preodolevsi prizive pohoti, odmah, cim si obavio potrebno, idi nazad, ni malo ne usporavajuci, nego na brzim krilima vracaj se, trazeci spas, slicno nevinoj golubici, u kavez iz koga si poslan i, noseci u ustima milosti Hristove uveravaj unutrasnje tvoje pomisli da na svakom drugom mestu tebi nije dostupan spasonosni pokoj. Ako si mlad po telu ili po razumu, kloni se kratkog opstenja sa vrsnjacima i bezi od njih kao od plamena. Jer je neprijatelj, uspalivsi kroz njih mnoge predao vecnom ognju i pod izgovorom duhovne ljubavi survao ih u gnusni ambis zitelja petogradja (to jest, Sodoma, Gomora, Adama, Sevoima i Valake (1. Mojs. 14, 2), od kojih se poslednji, po molitvi Lota, spasao od istrebljenja i nazvan Sigor (1. Mojs. 19) - prim. rus. izd.) zajedno sa onima koji su se spasli usred mora tokom svih vetrova i bura, a onda su, kada se ni za sta nisu brinuli unutar pristanista, utonuli u dubinu sa ladjom i mornarima. Kada sedas, ucini to sto dalje od tvog vrsnjaka; kada lezes, odezda tvoja da ne bude u blizini njegove odezde; nego bolje neka medju vama bude starac. A kada razgovara on sa tobom ili poje stojeci preko puta tebe, odgovaraj mu sa pogledom oborenim da ne bi, zaustavljajuci pogled svoj na licima, primio u sebe seme pohoti od neprijatelja i sejaca zla i poznjeo snopove raspadanja i pogibelji. U kuci ili na svakom mestu gde niko ne vidi postupke vase ne ostaj s njim pod izgovorom rasudjivanja o Bozjoj reci, niti pod izgovorom neke druge, pa i najneophodnije potrebe; jer je najvaznija od svega dusa za koju je umro Hristos. Ne veruj varljivom pomislu koji ti dosaptava kako to uopste nije sablaznjivo, nesumnjivo znajuci da bas to i jeste sablazan, sto ce ti biti jasno dokazano mnogobrojnim iskustvima palih. Poveruj recima mojim koje proisticu iz bratoljubivog srca. Pribegavaj surovim starcima koji pravilnim recima navode mladice na pohvalna dela, a ne cine nikakve stete svojom spoljasnoscu.

“Svrh svega cuvaj srce svoje jer iz njega izlazi zivot” (Price 4, 23). Kao sto se lopovi neprekidno prikradaju i kradu nenadano, kada ne znas, tako i ti pazi da te neprijatelj ne zavede grehom praroditeljskim i izvede ubrzo iz raja sladosti. Jer se onaj koji je kradjom jestiva odvratio Adama od zivota nadao da ce zbuniti i Isusa, a tim pre se nece postideti da i tebi smesa taj prvi uzrok zla, znajuci koliko je to snazan otrov; zato sto strast stomakougadjanja uobicajeno ispunjava svoju silu ne u mnogim jelima, nego u zelji i malim kusanjima. Zato, ako zelja da se nesto proba, makar i malo, bude toliko jaka da surva u strast stomakougadjanja, ona ce te bez truda predati smrti. Kao sto i voda razdvojena na mnoge pritoke cini da ozelene sva mesta u njihovoj okolini, tako ce i strast stomakougadjanja, ako se razlila u tvom srcu, napojivsi sva tvoja osecanja i zasadivsi u tebi sumu poroka, obratiti tvoju dusu u boraviste zverova. Vidjao sam mnoge obuzete strastima koji su se iscelili, ali ne videh medju njima ni jednog koji je navikao da jede tajno od drugih ili prozdrljivca; naprotiv, svi takvi ljudi su ili ostavljali zivot u uzdrzanju i predavali se svetskom razvratu, ili su pokusavali da se sakriju medju podviznicima i slastoljubljem ukazivali usluge djavolu. Jer su oni - varalice, koji se cesto zaklinju, krivokletnici, koji vole da se svete, da vicu i prigovaraju, koji otvoreno ne priznaju da jedu, tvrdice, raskosni u hrani, koji se zale na svoju sudbinu, radoznali, koji se raduju delima mracnim i zdusno bore protiv svakog pohvalnog nacina zivota. Da bi prikrili strast prozdrljivosti, padaju oni u mnogobrojna zla. Takvi ljudi, iako po spoljasnosti medju onima koji se spasavaju, ali po delima - spadaju medju osudjene. Stomakougadjanje je Adama predalo smrti i nanelo pogibelj na svet. Zbog stomakougadjanja je Noje ismejan, Ham proklet, Isav se lisio prava prvorodstva i orodio se sa Hananejima; Lot je postao muz kceri, a samom sebi zet i tast, otac - muz i deda - otac, u oba slucaja narusavajuci granice prirode. Stomakougadjanje je i od Izrailja napravilo poklonika idola i dovelo Izrailjce do toga da su im tela pala u pustinji. Stomakougadjanje je i jednog od proroka, poslanog od Boga radi izoblicenja necastivog cara, pretvorilo u hranu divlje zveri. A Danilo, muz zeljeni, preodolevsi trbuh, zapovedao je u carstvu haldejskom, postavsi rusilac idola, istrebljivac zmija, nastavnik lavova, predskazivac Bozjeg ocovecenja i tumac skrivenih tajni. Tri sveta otroka, pokazavsi se visim od zadovoljstva stomaka, prezrese carski gnev i bez strepnje, smelo udjose u strasnu i toliko vrelu pec, koliko je samo mogao da je razgori car Nabuhodonosor, otkrise bezvrednost bogostvorenog zlatnog lika, i taj lik koji je dugo vremena na ruzenje Bozje slave podizao satana, dobivsi kao ulov, prinese svome Vladici i naterase samog neprijateljskog cara i celu bogoprotivnu vojsku sa svim stvorenjima da pesmama slave Boga. I reci cu kratko: ako budes vladao trbuhom, onda ces obitavati u raju; a ako ne ovladas, onda ces postati plen smrti. Budi verna riznica dobrodetelji, a kljuc neka ti bude jezik duhovnog oca. Neka ti on otvara usta za primanje hleba; on neka ih i zatvara. Ne uzimaj za savetnika zmiju koja umesto kljuca zeli da te ulovi savetom - da probas bilo sta, pa makar i samo jezikom. Cuvaj se greha tajnojedenja. Ako mu uspe da te zavede u malom, onda ce te i sasvim zbaciti i drzati te vezanog.

Ne podmeci usi svakom oratoru i ne odgovaraj svakom brbljivcu u besedama koje nisu u saglasnosti sa ciljevima tvog podviznistva. Budi slusalac dobrih pouka i razmisljanjem o njima stiti svoje srce. Cuvaj svoje srce od svetskih prica da ne bi dusu svoju prskao blatom. Ne trudi se da pazljivo slusas sta govore drugi i ne unosi glavu svoju medju one koji razgovaraju da i sam ne budes ismejan i njih ne navedes na zlu rec. Ne budi radoznao i ne pozeli da sve vidis, da ne bi u svom srcu zadrzao gnoj strasti. U potrebnoj meri gledaj, u potrebnoj meri slusaj, u potrebnoj meri govori i u potrebnoj meri odgovaraj.

Pred visim od sebe se, ni slucajno, ne usudjuj da sedas; a ako te pozovu, onda ne sedaj pored, nego pogledavsi okolo potrudi se da nadjes nize mesto, da te Bog proslavi za smirenje. Ako te pitaju - odgovaraj pristojnim i smirenim glasom, a ako ne pitaju, prebivaj u cutanju. Kada pitaju drugog, stisni usta svoja da tvoj jezik ne bi, pobudjen nepromisljenim srcem, provalivsi napolje, porazio nekog od strogih u podviznistvu i tebe samog survao u petlje ukora. Dok sedis, ne prekrstaj jednu nogu preko druge; to je znak nepazljivosti i duse rasejane. Ako razgovaras s nizim od sebe ili te on o necemu pita, ne odgovaraj mu nemarno, preziruci brata na uvredu Bogu. Jer, ko se ruga siromahu, sramoti Stvoritelja njegova (Price17, 5), kaze prica. Rec utehe neka prethodi drugim recima tvojim, potvrdjujuci ljubav tvoju prema bliznjem. Predlazi je i u sredini i na kraju razgovora, sa svetlim licem, da pricinis zadovoljstvo tvome sabesedniku. U svakom uspehu bliznjeg svog veseli se i proslavljaj Boga, jer su njegovi uspesi i tvoji, a tvoji njegovi. Na skupovima izbegavaj zacelja i prva mjesta (Mt. 23, 6); trazi sebi poslednje mesto, jer je bolje da ti kazu: prijatelju, pomakni se vise (Lk. 14, 10). Za vreme jela da ti leva ruka ne bude neuctiva i ne uzima preimucstvo od desne, vec bolje neka ostane u miru; u suprotnom, neka bar pomaze desnoj.

Neka usta tvoja preduhitre poziv brace na svaku molitvu, i pre isteka budi na pravilu, smatrajuci velikom stetom ostavljanje molitve. Jer ako, jeduci hranu radi ukrepljenja svog tela, ostajes nepomicno za trpezom dok ne zadovoljis potrebu i bez posebne neophodnosti neces ustati od stola; nisi li tim pre duzan da do kraja ostanes u vreme duhovnog obroka i okrepis dusu svoju molitvom? Jer koliko se razlikuje nebo od zemlje, nebesko od zemaljskog, toliko se dusa razlikuje od tela. Dusa je - obraz neba, zato sto u njoj obitava Gospod; a plot je - od zemlje, na kojoj obitavaju smrtni njudi i beslovesne zivotinje. Zato nuzde telesne usaglasavaj sa casovima molitve i pripremi se da ne slusas pomisao koja te odvlaci od pravila. Jer je kod demona obicaj da nas u casovima molitve, pod zgodnim izgovorom, pobudjuju na odsustvovanje i tako nas odvuku od spasonosne molitve. Ne govori kao opravdanje: “boli me glava, boli me stomak”, da bi onda, predstavljajuci nepoznate svedoke nesvakidasnje bolesti i radi smiravanja sebe, oslabio usrdje za bdenje. Naprotiv, vrsi jos i tajne molitve koje Bog vidi tajno, a platice tebi javno (Mt. 6, 6).

Skupljaj dobit savrsenog zivota da bi nasao skriveno bogatstvo u danima nuzde. U poretku svog sluzenja trudu telesnom pripoj i rec utehe, u ime svedocanstva ljubavi prema onima kojima sluzis, da bi sluzenje svoje solju zacinjeno (Kol. 4, 6) ucinio povoljnim. Ne dozvoljavaj drugome da izvrsava dela za koja si ti zaduzen da ne bi nagrada bila oduzeta od tebe i predana njemu, i da se ne bi drugi hvalio tvojim bogatstvom tebi na ponizenje. Dela sluzenja tvog ispunjavaj uredno i temeljno kao onaj koji sluzi Hristu. Jer je receno, proklet bio ko nemarno radi djelo Gospodnje (Jeremija 48, 10). Makar se poverene sluzbe cinile tebi nistavnim, boj se zloupotrebe, i ne dopustaj oholost i prezrenje, jer te nadzire Bog. Delo sluzenja je veliko i moze te dovesti u Carstvo nebesko. Ono predstavlja mrezu vrlina u kojoj su sadrzane sve zapovesti Bozje i medju njima najvazniju od svih dobrodetelji - smirenje, koje sa sobom donosi celi roj raznih dobara: “Jer ogladnjeh, i daste mi da jedem; ozednjeh, i napojiste me; gost bijah, i primiste me”; i: “Go bijah, i odenuste me; bolestan bijah i obidjoste me; u tamnici bijah, i dodjoste k meni” (Mt. 25, 35, 36), a posebno tada, kada se ono sto duznost nalaze, izvrsava sa smirenim misljenjem o sebi, bez nadimanja, gneva i roptanja.

Takmici se sa onima koji zive ispravno i dela njihova zapisi u svom srcu. Pozeli da se nadjes u redovima odabranih, zato sto je dobro retkost, i otuda malo njih ulazi u Carstvo nebesko. Ne misli da ce se spasti svi koji zive u kelijama, i dobri i losi. U stvarnosti nije tako. Mnogi pristupaju pohvalnom zivotu, ali retki ga i prihvataju. Jer Carstvo nebesko pripada onima koji upotrebljavaju prinudu i nasilnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12). To je jevandjelska rec. Ona je nazvala prinudom iznurivanje tela koje ucenici Hristovi trpe dobrovoljno, u odricanju od svojih sopstvenih zenja i telesnog mira, cuvajuci sve zapovesti Hristove. Zato, ako hoces da zadobijes Carstvo Bozje, upotrebi prinudu, postavi se pod jaram sluzenja Hristovog i pricvrsti ga na svoja pleca; neka ih jaram stegne, da se jacaju pleca tvoja trudom dobrodeteljnim, u postovima, u bdenjima, u pojanju psalama, u molitvama, u suzama, u rukodelju, u izdrzavanju svake zalosti koju ti nanose demoni i njudi. Ne dopustaj oholu pomisao da mozes vremenom da oslabis svoj trud, da te ne bi na ishodu nasli obnazenog od vrlina i da ne bi ostao izvan vrata koja vode u Carstvo.

Da te ne uznosi stepen crkvenog cina, vec, naprotiv, da te smiruje; jer je napredovanje duse - napredovanje u dostizanju smirenja; a lisavanje i bescasce se radjaju od visokomudrenosti. U kojoj meri se budes priblizavao visim crkvenim cinovima, u toj meri se smiravaj, bojeci se primera sinova Aronovih. Spoznaja bogocasca je - spoznaja smirenja i krotosti. Smirenje je podrazavanje Hrista, a preuznosenje, samovolja i bestidnost - podrazavanje djavola. Podrazavaj Hrista, a ne djavola; Boga, a ne protivnika Bozjeg; Vladiku, a ne roba izbeglog; milostivog, a ne surovog; covekoljupca, a ne covekomrsca; zitelje bracne zajednice, a ne tame. Ne zuri da dajes naredbe bratstvu da ne bi nalozio na pleca svoja tudjih grehova breme.

Razmatraj delanje svakog dana poredeci ga sa delanjem proslog i pozuri ka ispravljanju. Trudi se u dobrodeteljima da se priblizis andjelima. Ostani u keliji ne danima, ne mesecima, nego tokom dugog niza godina, slaveci tvog Vladiku dan i noc, slicno heruvimima. Ako tako pocnes, tako ces i da zavrsis; iduci putem tesnim u kratkom vremenu tvoga podviznistva, po blagodati Bozjoj, uci ces u Raj sa sijajucom svetiljkom duse, radujuci se sa Hristom u vekove. Amin.

preveo Dusan Mihajlovic

Vavedenje Presvete Bogorodice - propoved

U IME OCA I SINA I SVETOGA DUHA!

Danasnjim praznikom. braco i sestre, otkrivena nam je velika tajna radi cega je covek stvoren i sta treba od sebe da uradi, zasto se deca radjaju na ovaj svet i kako ih treba vaspitati. Gospod preko Svoje Svete Crkve iz godine u godinu, iz generacije u generaciju, upucuje poruku nama ljudima i kazuje nam sta treba da ispunimo da bismo sluzili Njemu - Bogu i Tvorcu nasemu.

Nije li sunce ogromno kandilo, koje je Gospod upalio u ovome svetu, koji je On stvorio kao hram? Nisu li zvezde svecice, koje je Gospod upalio da bi ljudi, kada sa zemlje pogledaju, pomislili: sta je nasa duznost u ovome svetu? Duznost nam je, braco i sestre, da Boga slavimo! Gle, zvezde kao svece plamte da bismo se mi ljudi neprekidno molili Gospodu. Kako je cudesan svet! Mesec i sve sto je na nebu predstavlja jedan divan ikonostas koji nas male gresne ljude treba da podseca na Boga, da nas pokrece na molitvu. Sve nam kazuje vecnu istinu da je Bog stvorio ovaj svet kao hram i zivot u njemu kao bogosluzenje, a ljude u ovome svetu kao bogosluzitelje.

Kada Bogu sluzimo, mi sebi sluzimo i svojoj vecnosti. Tako sav trud, koji mi hriscani ulazemo da sluzimo Bogu, trud je ustvari koji mi ulazemo da sluzimo sebi, svome vecnom spasenju u ovome svetu. Kada sluzimo bliznjima svojima, kada prosjaku udelimo, kada siromaha pomognemo, mi ustvari sebi sluzimo, osiguravamo tim delima sebi Carstvo nebesko. Kada dusu svoju ispunjujemo molitvom, kada telo svoje ukrocujemo postom i osecamo da je ovaj svet hram Bozji, tada u celom bicu nasem blesne istina i dolazimo do saznanja da je ovaj svet toliko tajanstven, toliko cudesan, toliko divan, da je sav Bozji. Mi ljudi stvorili ga nismo. To je Gospod dao svima nama. Tada se u dusi radja beskrajna milina koja nagoni u um molitvu saznanja te mi slusamo u umu svome reci: o duso moja, o ume moj! Smiri se pred Gospodom i reci: Gospode, Ti si sve, ja sam nista! Osecamo neizmernu radost sto smo ljudi, radost sto smo hriscani. I zaista tada osecamo da je Carstvo nebesko nase, i da je ovaj sav vidljivi svet nas hram Bozji.

A kakva je odlika hrama Bozjeg, braco i sestre? Bogosluzenje, neprekidno bogosluzenje, to je odlika hrama Bozjeg. A Bogu se neprekidno sluzi svetim mislima, svetim osecanjima, svetim raspolozenjima, svetim delima, svetim postupcima.

Proverimo sebe, sluzimo li mi Bogu? Jesu li nase misli - svet misli? Jesu li nasa osecanja - sveta osecanja? Jesu li nasa dela - sveta dela? Jesu li nasi postupci sveti? Da li slucajno ne krijemo neko sramno delo? Gle, moze biti da u ocima ljudi, u ovome svetu, izgledamo cestiti i posteni, a u sebi skrivamo bogzna kakve zmije, bogzna kakve grehe, bogzna kakva tajna dela! Trgnimo se, jer tim delima ne sluzimo Bogu nego djavolu. Svaka nasa zavist - to je tamjan djavolu, svaka preljuba i bludni greh - nase kadjenje djavolu, nase potpuno predavanje na sluzbu djavolu. Sve nase zavisti, mrznje, kletve, ogovaranje, psovke, to je smirna za djavola i izvor nasih nevolja koje nas zasluzeno prate.

Gospod Isus Hristos, dosavsi u ovaj svet, dosao je da nas ljude vrati Bogu, da nas ljude vrati vecnome coveku, onome sto je besmrtno i vecno u svima svetovima - da nas ljude ucini vecnim bicima. To daje i moze dati samo On, cudesni Gospod Isus Hristos, i niko vise u ovome svetu. A mi imamo primer, najsavrseniji primer Hrama Bozjeg u Presvetoj Bogomajci, Presvetoj Bogorodici! Eto nam uzora. To sto je Ona u najvecoj meri, neka se svaki od nas trudi da postane hram Bozji, po silama svojim i moci svojoj!

Presveta Bogomajka uvedena je danas u sveti Hram da zivi u njemu, u trecoj godini Svojoj, i zivela je do dvanaeste godine svoje u Hramu. Radi cega! Da nam otkrije veliku tajnu - tajnu svetog vaspitanja. Da nam kaze radi cega je covek stvoren i sta treba od sebe da uradi, zasto se deca radjaju na ovaj svet i kako treba njih vaspitati. Presveta Bogorodica je devet godina danonocno vaspitavana kako se sluzi Bogu. Svoju dusu cistila je neprekidnim molitvama, postom, citanjem svetih knjiga, slusanjem svestenika Bozjih, ucestvovanjem na bogosluzenjima. Sav zivot njen bio je ociscavanje - uznosenje bica Njenog, duse Njene iz ovoga u onaj svet. Sva se svetila i osvetila, sva se cistila i ocistila od svake najtananije i najnevidljivije necistote duhovne i telesne. I tako sluzeci Gospodu i Bogu neprekidno svim srcem, svom dusom, svom snagom, svom mislju, Ona je ocistila Sebe, ucinila Sebe najcistijom od svih i udostojila se da postane Majkom Bozjom.

Danas je Praznik velike Istine, velike Pravde. Presveta Bogomajka nam je pokazala i kaze nam, da ljudsko bice u ovome svetu zivi ne samo zemljom i od zemlje, nego Nebom, zivi od neba. Kao sto nasa malena zemaljska zvezda zivi od sunca i od bezbroj zvezda koje su nad njom, tako i mi ljudi zivimo ne samo zemljom, nego i Nebom, zivimo Bogom. Mi u ovome svetu imamo najvecu i najsvetiju duznost, da zivot svoj pretvorimo u neprekidno sluzenje Bogu, u neprekidno bogosluzenje. To je najveci podvig koji covek moze uciniti u ovome svetu. Presveta Bogorodica je to jedina ucinila i pokazala nam Svojim primerom da smo mi stvoreni za to da sluzimo Bogu kroz ceo svoj zivot, i da ceo zivot nas bude neprekidno bogosluzenje.

Mi hriscani znamo tu istinu o mudrosti Bozjoj, o skoli Bozjoj, Crkva je skola Bozja, glavni Hram Bozji. Crkva Hristova, Crkva Presvete Bogomajke nas uci da mi u ovome svetu moramo sluziti Bogu. Sluziti Bogu i samo tvoriti Njegove zapovesti, izbegavati svaki greh, i kajati se zbog greha. Jer Presveta Bogomajka je dala svima nama sile i moci da se borimo sa grehom i pobedimo greh, i da tako sluzimo Bogu i svetinji zivota. Rodila nam je Boga i Gospoda Hrista koji je sisao u ovaj svet da nas ljude osveti, da istera iz nas grehe, da istera iz nas smrti, sve sto truli u nama; da nas napuni Vecnom Bozanskom Pravdom, Vecnom Bozanskom Istinom, Ljubavlju, Miloscu, Dobrotom. Radi toga je Gospod dosao u ovaj svet, a bezumni ljudi raspeli su Ga. No, po velikoj milosti Svojoj On je vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt, da nas ucini zaista velikima, i pred Andjelima i pred svima Nebeskim silama. I jos to nije sve, nego On je unizio Sebe toliko da je, eto, i u Svetom Pricescu Sav prisutan. I mi pricescujuci se Svetim Pricescem, ustvari pricescujemo se Njime Bogom i Gospodom.

Cesto mi zaboravimo tu glavnu istinu. Umesto da sluzimo Bogu mi sliuzimo - kome? Kroz greh, kome se sluzi? Gresima svojim mi isterujemo Boga iz svoje duse. Greh i jeste ta demonska sila koja goni iz duse covekove ono sto je Bozje, i tako pretvara srce nase, bice nase u idoliste. Jer kada zivimo grehu, onda mi sluzimo djavolu. I ceo zivot nas prevrce se i gubi svoju bozansku vrednost, bozanske sile, jer greh uvek uvodi sa sobom svako zlo, a nase je da se borimo protiv greha, da sluzimo Bogu, a ne djavolu. A znajte, svaki od nas sluzi djavolu kada sluzi grehu, kada nece da se kaje zbog greha, kada ne izgoni greh iz sebe, nego ga cuva u dusi. To je najgore idolopoklonstvo proglasiti greh za svoj zivot, za nacin svoga zivota.

Danasnji veliki sveti Praznik neka nas, na molitve Presvete Bogomajke, ispuni svakim Bozanskim dobrom, svakom Bozanskom silom, da bismo od danas ziveli zivotom svetim, zivotom dostojnim vec-nosti, zbog koje nas Gospod Hristos poziva dosavsi u ovaj svet. Jer Bog je dosao u ovaj svet da nas pozove Vecnom Zivotu i da nam da Vecni Zivot. Njemu, Preko Presvete Bogomajke, neka je cast i slava sada i uvek i kroza sve vekove. AMIN.

sastavio: jerodjakon Vasilije (Srbljan)

Boži�?na poruka

"Kad dodje punoca vremena...”, draga braco i sestre, “posla Bog Sina svojega...” medju ljude, da nas privede Bogu Ocu, da budemo narod Bozji.

“I Rijec postade tijelo i nastani se medju nama...” (Jn. 1, 14). Sin Bozji uzima na sebe telo ljudsko da bi obozio ljudsku prirodu. To je smisao praznika Rodjenja Hristova ili Bozica, koji nas podseca na onu Vitlejemsku noc kada se rodio Gospod nas Isus Hristos. “Velika je tajna poboznosti, Bog se javi u tijelu”, kaze sveti apostol Pavle govoreci o Bogoovaplocenju Sina Bozjeg (1. Tim. 3, 16).

U predvecnom savetu Sin Bozji radja se od Boga Oca u vecnosti, o cemu govori car David u Psalmima, kada kaze: “Prije zvijezde Danice rodih Te” (Ps. 2, 7), a u vremenu: “Ti si Sin moj, ja Te danas rodih” (Ps. 2, 17). Ovim se izvrsava tajna iskupljenja roda ljudskog i celokupne tvorevine Bozje (Rim. 8, 21-23).

Dolazak Mudraca sa istoka, koji su vodjeni sjajnom zvezdom, da se poklone Bogomladencu Hristu u Vitlejemskoj pecini; Melhior, Gaspar i Valtazar sa darovima: zlatom, livanom i izmirnom, govore o trojakoj sluzbi Hristovoj: carskoj, uciteljsko-prorockoj i prvosvestenickoj. Mudraci sa istoka predstavljaju i tri rase roda ljudskog: Jafetite, Semite i Hamite, koji poticu od tri Nojeva sina: Sima, Hama i Jafeta, od kojih se razmnozio rod ljudski; radi kojih je Spasitelj dosao u svet da iskupi sve narode.

Sta da vam preporucimo u slavljenju Bozica, dragi nasi Eparhioti, sem ono sto ce nas uciniti decom Bozjom. “Sve dakle sto hocete da cine vama ljudi, cinite i vi njima; jer je to zakon i proroci”, kaze nas Spasitelj (Mt. 7, 12). Gospod Hristos nam je dao novu zapoved, da ljubimo jedan drugoga, kao sto je i On nas ljubio (sr. Jn. 13, 34). Za najvecu zapovest odredio je ljubav prema Bogu i bliznjem, pa kaze: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dusom svojom i svim umom svojim,... ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe” (Mt. 22, 37-39). Ovim zapovestima unosimo dusevni mir u svoju dusu i mir medju ljudima. Na kraju istorije sveta, kada Gospod po drugi put dodje da sudi narodima, bicemo blazeni ako nam uputi reci: “Ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ozednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me; nag bijah, i odjenuste me; bolestan bijah, i posjetiste me; u tamnici bijah, i dodjoste mi” (Mt. 25, 35-36). Da cinimo dela milosti telesne i dela milosti dusevne radi sopstvenog spasenja.

Ziveci tako hriscanskim zivotom mozemo sa andjelima da zapevamo Bozicnu himnu:

“Slava Bogu na visini i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja” (Lk. 2, 4). Nasim dragim Eparhiotima, Srbima pravoslavne vere i ostalim pravoslavnim narodima i ljudima dobre volje cestitamo Bozic i pozdravljamo drevnim hriscanskim pozdravom:

M i r B o z j i - H r i s t o s se r o d i!

Neka je blagoslovena i Nova 2003. godina!

Re�? urednika

Pomaze Bog, dragi citaoci. Ovogodisnji ciklus izdavanja naseg casopisa morali smo da zavrsimo jos jednim dvobrojem. Nadam se da cete opet pokazati razumevanje, a da ce sledece godine, ako Bog da, iz stampe izaci svih sest predvidjenih brojeva.

Od tekstova ovoga puta, pre svih treba izdvojiti razgovor koji je sa protojerejem-stavroforom hadzi Radosavom St. Miticem vodila nasa stalna saradnica Radmila Misev. Sa svojih 89 godina, od kojih je 65 proveo u nesustajucem svestenickom sluzenju Bogu i narodu, prota Radosav spada medju najstarije zive svedoke jednog teskog perioda u novijoj istoriji nase Crkve. Izbijali su ratovi, raspadale se drzave, menjali rezimi, ali je oprkos svim stradanjima i iskusenjima trajala i nepokolebljiva vernost Hristu Spasitelju i veri pravoslavnoj. A kako spada i medju poslednje od ucenika Bitoljske bogoslovije, prota Radosav nam je ziva veza sa njegovim tadasnjim profesorima i vaspitacima, sv. Jovanom Sangajskim i o. Justinom. O svetom Jovanu Sangajskom Cudotvorcu je, trudom Pravoslavne misionarske skole pri hramu Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu, objavljeno nekoliko knjiga, sa zitijem, opisom cudesa, bogoslovskim radovima; secanje, pak, prote Radosava je prepuno toplih detalja koji nam sasvim otvaraju srce za tog «cudotvorca poslednjih vremena», kada svojim djacima deli voce i kolace, cuva njihov dzeparac, obilazi ih nocu u spavaonici i bdije nad njima. Sve se oko sv. Jovana Sangajskog odvija u cudesnoj atmosferi ljubavi. Istom ljubavlju sija i o. Justin, i onda kada prema ucenicima ima strogo lice, niz koje na kraju teku suze… Divan je Bog u svetima Svojim!

«Ako je ko u Hristu, nova tvar; staro prodje, gle, sve novo postade» (2.Kor. 5,17). Svetitelj je nova tvar, novi covek u Hristu, u kojem je blagodat Svetoga Duha, primljena na krstenju, u potpunosti ostvarena. Svi koji su se krstili u Hrista su se obukli, ali samo svetitelj moze smelo da ponovi za Apostolom kako ne zivi vise on, nego da Hristos zivi u njemu. Sav predavsi sebe Bogu i stalno prebivajuci u Njemu, covek svetog zivota je zadobio blagodatne darove, kojima leci bolesne, prozire u srca, cuva od iskusenja… Citajuci o cudima svetitelja, cini nam se da ona pripadaju samo davnom vremenu, ali Gospod ni nas nije ostavio bez svojih svedoka. Njih ce biti sve do kraja sveta, da osvetljavaju put onima koji traze. Starac Nikolaj Gurjanov koji se Gospodu prestavio 24. avgusta ove godine bio je takav svetilnik. Gospod ga je uzdigao u malom ribarskom selu na ostrvu Zaliti, na Pskovskom jezeru, o on je osvetleo svu Rusiju, i jos dalje. Hiljade ljudi mu je dolazilo po blagoslov, medju njima je bio i ruski predsednik Vladimir Putin. Starac Nikolaj je lecio, poucavao, blagosiljao… Nedugo nakon njegovog blazenog upokojenja, Gospod je ukrasio starcev lik, na ikoni i na fotografiji, obilnim kapljama mira. Zaista divan je Bog u svetima Svojim!

I nasa pomesna Crkva je udostojena velikog duhovnika, starca Tadeja, poznatog svim nasim bogotraziteljima. I njemu su mnogi u manastir Vitovnicu dolazili po utehu. Danas starac Tadej zivi u mirskoj kuci, kod jedne blagocestive porodice; to je slika nas samih, koja nam pokazuje kako mi postujemo svoje svetilnike.

Bogom ce biti proslavljeni kako svima vidljivim ugodnici Njegovi, tako i oni koji su se podvizavali i trpeli od svih zaklonjeni. Nakon sto je grob jedne nase monahinje na neobican nacin otkopan, telo je pronadjeno netljeno, kao da je upravo sahranjeno. Ako budemo dostojni i ako bude volja Bozja, otkrice se…

Za sve ljude, put ka Carstvu Nebeskom je samo jedan – pokajanje. Ono stoji na pocetku naseg okretanja Bogu, ono je u osnovi celog hriscanskog zivota. Ali danas istinskog pokajanja ima sve redje. Sv. Tajna Ispovesti, koja bi za pokajnika trebala da zaci tajnu izmirenja sa Bogom, precesto se shvaca kao nevoljki razgovor o sagresenjima. Jos gore kada svestenik na ispovesti cuje: nisam sagresio i nemam zasto da se kajem. Cak i poneki revnosni vernici pretvaraju Svetu Tajnu u puku formalnost, listic sa ispisanim gresima a vec sav iskrznut, a ispovedanje nalikuje na naucenu recitaciju. I inace se primecuje siromastvo u duhovnom znanju medju nasim vernicima. Prota Radosav iz svog iskustva, kaze kako «vera u dusi naseg coveka nije pustila duboke korene», da tu previse ima obicajnog i prigodnog. Vecina nezna osnovne istine hriscanstva, ne zivi liturgickim zivotom, ne posti u odredjene dane, ne pricescuje se Svetim Hristovim Tajnama. A na onima koji redovno dolaze u crkvu neretko se vidi da ne znaju ni najosnovniju stvar: da pravilno nacine krsni znak, kojim iskazujemo slavu Jednome u Trojici Bogu i osvecujemo se silom Casnog Krsta.

I u takvom nasem duhovnom siromastvu, projavljuju se cuda. Ona nam svedoce blizinu Bozju. A najvece cudo, kamen temeljac nase vere i najvazniji dogadjaj covecanske istorije, bio je silazak u svet Sina Bozjeg, Njegovo Vaplocenje u utrobi Preciste Djeve.

Tihim korakom, sa najvecom poboznoscu, udjumo u blagu svetlost vitlejemske pecine.

Mir Bozju – Hristos se rodi!

Aleksandar Avdej�?ev: Le�?iti sa verom

Svi mi se povremeno razboljevamo i obracamo lekarima za pomoc. I od toga, kojem doktoru poverimo svoje zdravlje i zivot zavisi mnogo toga. Dobro je ukoliko je lekar koji nas leci verujuci, - ali je to, avaj, redak izuzetak. O medjusobnoj povezanosti medicine i Pravoslavlja, lecenja i vere odlucili smo da porazgovaramo sa svestenikom i lekarem, djakonom Crkve posvecene ikoni Majke Bozije “Utoli moje tuge�? pri samarskoj Akademiji, kandidatom medicinskih nauka ocem Aleksandrom Avdejcevim.

DETALJNIJE...

Tražilica

Kategorije

• MANASTIRSKE NOVOSTI
• VESTI IZ HRIŠĆANSKOG SVETA
• MANASTIRSKA IZDANJA
• KNJIGA: ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• ARHIVA
• DUHOVNE POUKE I BESEDE
• SAVREMENI PODVIŽNICI
• KNJIGE
• INTERNET BIBLIOTEKA
• INTERVJUI
• PROPOVEDI O.VASILIJA
• ČUDA BOŽJA
• PISMA
• REPORTAŽE
• PITANJA I ODGOVORI

Mjesečna arhiva

• April 2009
• Mart 2009
• Februar 2009
• Januar 2009
• Decembar 2008
• Novembar 2008
• Oktobar 2008
• Septembar 2008
• Avgust 2008
• Juli 2008
• Jun 2008
• Maj 2008
• April 2008
• Mart 2008
• Februar 2008
• Januar 2008
• Decembar 2007
• Novembar 2007
• Oktobar 2007
• Septembar 2007
• Avgust 2007
• Juli 2007
• Jun 2007
• Maj 2007
• April 2007
• Mart 2007
• Februar 2007
• Januar 2007
• Decembar 2006
• Novembar 2006
• Oktobar 2006
• Septembar 2006
• Avgust 2006
• Juli 2006
• Jun 2006
• Maj 2006
• April 2006
• Mart 2006
• Februar 2006
• Januar 2006
• Decembar 2005
• Novembar 2005
• Oktobar 2005
• Septembar 2005
• Avgust 2005
• Juli 2005
• Jun 2005
• Maj 2005
• April 2005
• Mart 2005
• Februar 2005
• Januar 2005
• Decembar 2004
• Novembar 2004
• Septembar 2004
• Avgust 2004
• Juli 2004
• April 2003
• Kompletna arhiva

Zadnji postovi

• DUHOVNO POSLANJE OCA GAVRILA U VIRTUELNOM PROSTORU
• KRATKA INFORMACIJA O RADU I PROGRAMU: "RADIO MANASTIRA LEPAVINE"
• LIČNA SVEDOČANSTVA O ISCELJENJIMA OD ČUDOTVORNE IKONE PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• RADIO MANASTIRA LEPAVINA - SVJETIONIK JEVANĐEOSKE ISTINE
• KNJIGA UTISAKA U PRVIM DANIMA EMITOVANJA PROGRAMA RADIO BLAGOVESTI
• SAVETI DUHOVNIKA I ODGOVORI NA SVAKODNEVNE NEDOUMICE VERUJUĆIH LJUDI
• OSVRT POSETILACA SAJTA
• ODELJENJEM SPOLJNIH CRKVENIH VEZA MOSKOVSKE PATRIJASIJE RUKOVODI EPISKOP BECKI ILARION
• ČETIRI PRIČE O SRPSKOM PATRIJARHU PAVLU
• RAZBOJI I RUŽE
• KAKO SE LEČITI OD OSEĆANJA KRIVICE
• MITROPOLIT JOVAN SLUŽIO U MANASTIRU LEPAVINA
• LEPO NEDELJNO POPODNE SA MATI MIHAILOM
• NOVO IZDANJE MANASTIRA LEPAVINE
• NOVA KNJIGA U IZDANJU EPARHIJSKOG UPRAVNOG ODBORA