MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KOGA ISCELJUJE GOSPOD: PODVIG I MOLITVA RADI ISCELJENJA BLIŽNJEG

Osudjena na smrt

Selo Aban, Krasnojarski kraj, 1951. godina.

Jednog letnjeg, julskog dana su Akilini (kod koje je stanovao izgnani beloruski pisac i nastavnik Aleksandar Osipovic) iz onkoloke bolnice u Krasnojarsku dovezli njezinu kcer Anu, koja je umirala od raka na stomaku. Ujutro sledeceg dana Alekandar Osipovic je na ulici sreo svog starog kolegu Vasilija Trifonovica T. i pozalio mu se da svu noc nije spavao zbog placa gazdarice, koja je oplakivala svoju bolesnu, jedva zivu kcer; nju su juce dovezli iz grada “da umre kod kuce” (kako se izrazio bolnicar koji je pratio bolesnicu). Na kraju je rekao svom kolegi: “Bilo bi dobro kada bi dosao, treba joj pomoc. Ima cetvoro dece: starijem je oko devet, a mali jos nema ni tri. Zao mi ih je.” Vasilije je obecao da ce doci uvece, nakon sto pregleda otpusne papire iz bolnice. Pazljivo je procitao istoriju bolesti, gde su bili navedeni podaci o pracenju i lecenju bolesti: podaci o dvaput obavljenoj biopsiji, nekoliko rendgenoskopija i rendgenograma i podaci o razlicitim laboratorijskim analizama. Dijagnoza pri otpustu: rak na stomaku sa izrazenim metastazama na zelucu i desnom plucnom krilu. Otpusta se za boravak u porodici. Preporucuje se simptomatsko lecenje (prilikom bolova - narkotik).

+ + +

Po zalasku sunca Vasilije je vec razgovarao sa bolesnicom, 32-godisnjom Anom. Bleda i mrsava kao da je ziva mumija, pokrivena tankim cebetom, Ana lezi na komodi u predsoblju, pored prozora. Na mestu gde je njen stomak vidi se izbocina velicine decje glave, kao da je lubenica stavljena pod cebe. Ana cuteci miluje po glavi najmanjeg sincica, koji stoji pokraj nje… S vremena na vreme uzdise i jeca… I brise suze koje jedna za drugom teku po njenom kao pesnica malom, pozutelom licu…

Nakon smrti muza, skoro pre tri godine, Ana je jos dve godine radila u kolhozu. Potom je pocelo da “tinja u nutrini”. Na pocetku je mislila da se preopteretila teskim poslovima; posecivala je ambulantu, cak i lezala u rejonskoj bolnici. Nije popustilo. Direktno iz bolnice bila je poslana u onkolosku bolnicu u Krasnojarsku. Tamo je provela oko cetiri meseca. “Ma, cime me sve nisu lecili! A meni je bilo sve losije i losije...” I evo, sada je vracena kuci.

Anina majka je dosla iz dvorista kad je razgovor s bolesnicom vec bio zavrsen. Akilina je usla u predsoblje i odmah pocela da kuka. “Evo moje bolesne kcerkice! Pogledaj na decu, sazali se na njih”, i sa glasnim placem pade pod noge Vasiliju. “Pomozi Hrista radi! Pomozi Hrista radi!” Na njezin plac su iz druge soba izasla deca (koja su tamo bila odvedena tokom razgovora Vasilija sa njihovom bolesnom majkom) i, ne shvatajuci o cemu se radi, sva se odjednom rasplakala i razvikala… Jedino je bolesnica, kao ranije, plakala bezglasno.

U ovoj atmosferi viseglasnog placa suzu je pustio i Vasilije. On se nagnuo k Akilini da bi je podigao s kolena i rekao: “Ustani! Sta ja mogu?! Tu moze pomoci jedino Gospod! Samo Bog!”

“Pa, ti i moli Boga… Pomozi Hrista radi!”, ona je opet zakukala. “Meni su rekli da ti mozes umoliti Boga za nas gresne.”

Ozdravljenje

Sledece tri sedmice Vasilije je svako jutro dolazio u posetu bolesnoj Ani. Iz malene bocice (za injekciju) on je u casicu kapao samo po nekoliko kapljica neke bezbojne tekucine; onda je dosipao u casicu obicnu bunarsku vodu i sam davao bolesnici da je popije. To je ucinio sedam do deset puta. Prva tri dana svakodnevno, a potom svakih nekoliko dana. Vec za sedam dana Ana je pocela da ustaje iz kreveta, a na kraju trece sedmice je samostalno, uz sveopstu radost u porodici, pripremila przeni krompir i posluzivala podstanara Aleksandra Osipovica i Vasilija Trifonovica.

Februar, 1952. godine. Zima je tada bila veoma snezna (do prozora) i hladna (do - 56). Ponegde su nanosi snega pocinjali na krovovima kuca, a zavrsavali na samoj sredini seoskih ulica. Vasilije je isao, zamotavsi glavu sa svime cime je mogao (subarom, salom i peskirom), i video kroz zaledjene naocare kako mu u susret krupnim korakom ide crna kobila upregnuta u saonice, a na saonicama uspravno stoji zena u ovcjoj bundi i glasno podvikujuci tera konja. Vasilije se pomaknuo u stranu i zastao da saonice prolete…

“Trr-r-r...”, zaculo se i saonice su stale blizu njega. Zena rumenih obraza, u “valjenkama” (sibirska zimska obuca, nap. prev.), u zutoj bundici i toplim pantalonama, lako je skocila sa saonica i dojurivsi do Vasilija pala mu pred noge, bukvalno glavom u sneg: “Da li me prepoznajete? Ja sam Ana koju ste izlecili. Po vasem savetu trudim se da uvek ponavljam molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnu. Hvala vam i dovidjenja!”

Kao odgovor Ani, Vasilije je cuteci klimnuo glavom. Ona se podigla, brzo skocila u saonice i stojeci na njima ponovo poterala kobilu punim kasom. Vasilije je neko vreme gledao tragom saonica, a onda se okrenuo i promrznut nastavio put, da bi sto pre dosao pod topli krov.

+ + +

Cuvsi o ozdravljenju teske bolesnice Ane, nakon “terapije” koji je vodio Vasilije Trifonovic, ja sam, naravno, zazeleo da sto detaljnije saznam o tom lecenju: u cemu je bila sustina i kakve je lekovite preparate on koristio.

Sretao sam se sa isceljenom Anom i njenom majkom Akilinom, raspitivao ih o tome kakav lek, u kakvim dozama, kada i koliko dugo ga je bolesnici davao Vasilije Trifonovic. Zanimalo me je sta im je govorio i kakve im je naredbe davao tokom lecenja. U odgovoru su se mogle cuti samo ushicene reci o lekaru, koji, kako se ispostavilo, nije niti pregledao bolesnicu, niti je dotaknuo. Jedino bi, davajuci joj da popije lek sto ga je doneo (bez okusa, “kao voda”, ponekad se cinilo malo slana), lagano potapsao desnim dlanom po njenom levom obrazu.

“Desavalo se da Ani da lek, pa onda sedne na tabure pored nje”, govorila je majka, “i pocne da nam prica, i to sve o Bozanskim stvarima… Ko je Isus Hristos, da je On nas Spasitelj, da Gospod voli svaku tvar, kako covek treba da zivi u svetu, kako da se moli… I mnogo nam je pricao o kratkoj molitvi: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnu. Stalno nam je savetovao da je izgovaramo. Obicno bi kazao: “Molite se Bogu, Bog sve moze!” i otisao. I tako svaki put...”

Gospod ceka pokajanje

Ono sto sam saznao o Vasiliju Trifonovicu izazvalo je u meni zelju da ga poblize upoznam, na sta sam na kraju i odlucio. Jednom, sedeci na travi recne obale, obratio sam mu se s pitanjem: “Odgovorite mi, kako je ozdravila tesko bolesna Ana?”

+ + +

“Vi ste hriscanin, ja takodje”, poceo je Vasilije Trifonovic. “Nama je poznato da se bez volje Bozje nista ne zbiva. I ako volja Bozja gresniku odredjuje cak i smrt u odredjenom casu (kako bi se preseklo dalje umnozavanje greha), ni u tom slucaju volja Bozja u odnosu na njega ne prekida svoje spasonosno dejstvo. Bozja ljubav se koristi svim mogucnostima da bi coveka udaljila od pogibelji, da bi ga spasila. Po recima koje je izrekao kroz proroka Jezekilja, Bog ne zeli smrti gresnika, nego njegovo spasenje za vecni zivot. Bog zeli, i dugo i strpljivo ceka, da svaki gresnik napusti gresni nacin zivota i stane na pravedni put zivota. Jer, Bog voli sve sto postoji, a najvise coveka, u kome je odrazio Svoj Lik. Bog zeli ne samo da se gresnik odvrati od greha, nego - da bi bio ziv - da bude aktivan u dobrodeteljnom (vrlinskom) zivotu. “Tako bio ja ziv, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezboznik, nego da se vrati bezboznik sa svoga puta i bude ziv” (Jez. 33, 11).

Nasa molitva za bolesnika, potaknuta sastradanjem sa njim, u sustini je molitva Bogu da On izmeni Svoju svetu volju u odnosu na bolesnika. Gospod popusta na coveka gubitke, bolesti, patnju, jer se pomocu njih umanjuje sirina svojevoljnog covekovog zivota, - tada je covek prinudjen da se smirava, jer nema snage da ih savlada vlastitim “ja”. Imajuci uvek blagu volju o svemu sto je stvorio, Gospod promisliteljno usmerava coveka na ono smerno stanje u kojem ce biti sposoban da primi spasiteljni Hristov dar - radost vecnog zivota u jedinstvu s NJim. Evo zasto ponekad Promisao Bozja, - koja providi da je bolesnik i dalje gnevljiv i gordeljiv - cini u odnosu na takvog bolesnika nedelotvornim i najproverenije metode i sredstva lecenja; a i molitve za takvog bolesnika Gospod kao da ne cuje.

Gospod od coveka ceka ostavljanje greha, ceka njegovo pokajanje. Gospod ceka da covek zauzme smireni odnos u zivotu i zapocne Njega moliti za pomilovanje i spasenje.

Promena volje Bozje, koja je otvoreno zasvedocena ozdravljenjem bolesnika, desava se ili kao rezultat pokajne vere samog bolesnika ili kao rezultat vere njegovih bliznjih, koji potaknuti ljubavlju prema njemu posreduju pred Bogom za bolesnikovo ozdravljenje (Mt. 8, 8; 15, 28; Mk. 2, 3, 5).

Ipak, treba pamtiti da “mnogi bijehu gubavi u Izrailju u vrijeme proroka Jeliseja; i nijedan se od njih ne ocisti osim Neemana Sirijanina” (Lk. 4, 1). Nama nije poznato koga i kada volja Bozja odredjuje za podnosenje neizlecive bolesti i sledujuce smrti. Hriscani veruju u Svemoguceg Boga, Spasitelja naseg. “Sto je ljudima nemoguce Bogu je moguce” (Lk. 18, 27); i tek tada, dakle kad se ima vera u Boga, nase sastradalno ucesce u patnjama bolesnika (znaci i nasa ljubav prema bolesniku) cini dejstvenom nasu molitvu za njega pred Bogom.

Ali, molitva bez posta je otezala i prizemljena. Post oslabljuje uze kojima telo potcinjava sebi duh; zato se tokom posta duh lakse uzdize u molitvi. Molitva bez posta - to je za savrsene, koji su svoje telo potpuno pokorili duhu, sto znaci koji su raspeli “tijelo sa strastima i zeljama” (Gal. 5, 24). A mi gresni, da bismo uzneli duh gore, da bismo se molili duhom, trebamo snagom volje smiriti zahteve ploti, smiriti svoje telo uz pomoc posta i telesnih podviga (kolenopreklonjenje na molitvi, bdenje, posete bolesnicima, rad za bliznje, hodocasca...), da ne bi ono cinilo prepreke nasoj molitvi i blagoprijatnom radu. Ne postoje tvrdjave koje se ne bi srusile molitvom i postom vernika: “Sve je moguce onome koji vjeruje” (Mk. 9, 23).

U Jevandjelju imamo niz mesta u kojima je direktno pokazana veza izmedju telesnih bolesti i duhovnog dejstva demona (npr. “ovu kcer Avraamovu, koju sveza satana...” - Lk. 13, 16; “a satana udje u Judu, zvanog Iskariotski...” - Lk. 22, 3; Jn. 13, 27; “zasto ispuni satana srce tvoje da slazes Duhu Svetome...” - Dap. 5, 3). Moze se reci da se necisti dusi ovaplocuju ljudskim strastima i pohotama, koje oni sami raspaljuju, te se na takav nacin desava uzajamno razvracenje.

Nacalnik svake strasti je necisti duh. Kad covek u svom srcu strasno zeli nesto grehovno, on time privlaci necistog duha u svoje srce. Strast koja je zavladala covekom (ili je to egoizam, ili pijanstvo, ili plotska pohota, itd.) cini ga djavoimanim. Covek, u bukvalnom smislu, zivi zajedno sa demonom.

Obicno djavoimani govori i ponasa se sasvim normalno. No njegovo stanje se projavljuje - u razlicitim stepenima - prilikom dodira sa svestenim predmetima i osobama smirenim, blagocestivim, punim ljubavi. Najvecu netrpeljivost on pokazuje pri posecivanju hrama, za vreme molitve, pri citanju Svetog Pisma i prilikom pricescivanja presvetim Telom i Krvi Hristovom.

Uzdrzimo se ovde od daljnjeg razmatranja djavoimanosti kao najtezeg stanja coveka koji je izgubio vlast nad sobom i, kroz svoju strast, postao rob demona, primetimo tek znacaj posta i molitve u delu njegovog oslobadjanja od obuzetosti necistim silama. “Ovaj se rod”, govori Spasitelj, “ne izgoni osim molitvom i postom” (Mt. 17, 21; Mk. 9, 29).

Hodajuci stopama Hristovim po uskom putu ispunjavanja zapovesti Bozjih, jednostavno su nedopustivi obilna hrana, komfor i telesni pokoj. Moramo se pomiriti sa neudobnostima i iskusenjima na putu u obitelj Oca Nebeskog. Onoga koji ne zeli da dobrovoljno ponese podvig vezan za hodanje uskim putem hriscanskog zivota (patnja, trud, lisavanje, post, bdenje, bolesti...), toga Promisao Bozja podvrgava nevoljnim patnjama.

Sada se vratimo na slucaj sa Anom. Dok je bila zdrava zena, Ana je lako i spretno obavljala sve seljacke poslove, i u kolhozu i kod kuce. I samozadovoljno je zivela, kao beslovesno stvorenje: bez molitve, bez posta, ne razmisljajuci ni o cemu osim o licnoj koristi i nasladi. Okretala je ledja onima koji su bili siromasni i bedni, s prezirom se odnosila prema slabima i onima koji nisu uspeli u zivotu. Ona je svugde i uvek uspevala, i sve je dobijala lako.

Ali, Gospod je presekao ovakav Anin zivot: umro je njezin muz, ona sama se razbolela. Otkrili su joj neizlecivu bolest - rak. I evo, vec lezi kod kuce, pred licem smrti… Takvu smo je videli prvi put.

Molitva spasava

Kakvu bi se uteha mogla pruziti bolesnici i njenoj porodici? Da bi tesio, moras voleti one koje si pozvan da utesis. Zudeca dusa oseti utehu od onoga ko svojom plamenom ljubavlju zagreje srce ohladjeno nemilostivoscu i gordoscu, i prisilice ovo srce da kuca u grudima ne udarcima samoljubivog busanja u prsa, koje ne priznaje nikog, nego smirenim udarcima u vrata Bozjeg milosrdja.

Jer, i bolesnik i siromah, kada svojom dusom prebivaju daleko od Boga, nisu slobodni od egoizma: jedan moze biti ponosan na svoje rane i kraste, a drugi na svoje krpe i dronjke. Ali, ljudska gordeljivost ne moze rasti beskonacno. Smrt i vidjenje smrti postavljaju granicu.

“Ja, ja sam Utjesitelj vas”, govori Gospod preko proroka Isaije (Is. 51, 12). “Recite onima kojima se srce uplasilo: ohrabrite se, ne bojte se; evo Boga vasega… sam ide i spasce vas” (Is. 35, 4).

Spasitelj Utesiteljem naziva Duh Istine, Duh Sveti (Jn. 14, 16-17, 26; 15, 26; 16, 7, 13); isto tako, Spasitelj govori: “Kada dodje On, Duh Istine, uvesce vas u svu istinu” (Jn. 16, 13).

“Tjesite, tjesite narod moj” (Is. 40, 1).

Moja konkretna zadaca u odnosu na bolesnicu sastojala se u tome da njoj donesem utehu kroz upucivanje na istinu hriscanskog zivota i kroz njeno dovodjenje do Izvora svake utehe - Spasitelja Hrista; a prvi korak u ovom pravcu bili su pokajanje i vera, koje je trebalo probuditi u bolesnici (sto sam i radio).

Iz osecanja sastradanja s bolesnicima i ocajnicima (medju njima i alkoholicarima), ja imam obicaj da se molim za one od njih koje sretnem. Verovatno bih se zbog ovog osecaja pomolio i za bolesnicu Anu. Ali kad sam cuo suznu molbu njene majke: “Pomozi Hrista radi!”, ovu molbu sam prihvatio kao obavezujucu. I prema veri onih koji prose poceo sam da se molim Gospodu za Anino isceljenje.

Sve ostalo je bilo prakticno ostvarenje onoga sto je ponudio sam zivot. Kod bolesnice se stvorilo pokajno raspolozenje i licna pokajna molitva; a ja sam pristupio pojacanoj molitvi, uz potpuno uzdrzanje od hrane i pica do zalaska sunca, te je na takav nacin zastupao pred Bogom, za isceljenje od bolesti u slavu Njegovu.”

svestenik Mihail (Truhanov)

prevod sa ruskog: Jelena Zari�?naja

IZ SVEŠTENIKOVIH PRIČA, PORODIČNO PROKLETSTVO

Toga leta dosla mi je u posetu nepoznata zena, imala je oko 45 godina. Bila je veoma uznemirena; nezdravi sjaj u njenim ocima i nagli, nekontrolisani pokreti odavali su krajnji stepen nervne napetosti.

- Bacuska - pocela je ona - morate mi pomoci! Citala sam vase knjige i videla da cete me vi razumeti, pomoliti se i posavetovati me kako dalje da zivim.

- Sta vam se dogodilo? - upitao sam je.

- Nije meni - odgovorila je zena - nego mojem dedi, a preko njega i celoj nasoj porodici.

Malo se smirila i pocela svoju pricu.

- Moj deda se rodio kod Rjazanja, mnogo pre revolucije. U smutno vreme 1917. postao je boljsevik, a zatim pripadnik CK-a (tajne policije). Bio je u tzv. trojkama, pokretnom prekom sudu koji je ukljucivao tri coveka i kretao se sa odredom Crvene armije po selima i zaselcima, okrutno se obracunavajuci sa ruskim seljacima, ni krivim ni duznim. Moj deda je mnoge osudio na smrt ili progonstvo, pa su njegovo ime seljaci izgovarali sa strahom. I jednom, kad su se svi okupili, prokleli su njega i sav rod njegov.

Godine 1937. dedu su streljali njegovi iz NKVD-a. Zahvatila ga je cistka… Deca su mu sva izginula u ratu, samo je moja majka ostala. Nedavno je tragicno nastradao i moj brat, a majka je umrla od teske bolesti, raka na zelucu. Pokusala sam da je spasim. Ali, nisam radila, zacelo, po Bozjoj volji, onako kako je trebalo. Ja sam se bavila jogom, istocnim ucenjima; postala sam ekstrasens i majku lecila bio-poljem, ali je bilo uzalud. Smrt je polako, ali neumoljivo isusivala tanki potocic zivota u njenom telu. Kratko pre majcine smrti u Sankt Peterburg je stigao novi guru, jogin, takozvani “profesor” Vostokov. Prisla sam mu i postala njegova ucenica, obezbedila prebivaliste, svojim novcem i vezama mu pomogla da se skrasi u gradu i udje u intelektualne krugove. Mami nije mogao pomoci. Umrla je… Moji poznanici medju medicinskim strucnjacima, provevsi detaljno ispitivanje mogucnosti i “natprirodnih” sposobnosti gurua Vostokova, zakljucili su da se radi o obicnom sarlatanu.

Potom ga je moja drugarica, lekarka, kod koje je ziveo u iznajmljenom stanu, zamolila da napusti sobu. Vostokov se strasno razljutio, moju prijateljicu je prokleo, a mene ruzno ispsovao. Posle ovog incidenta ja sam resila da prekinem svaku vezu sa guruom. Vostokov mi je pretio svakakvim nesrecama i prorekao skoru propast ako ga napustim.

Stvarno, nedelju dana posle svadje s “uciteljem” pala sam pod auto i zadobila ozbiljan potres mozga, tako da sam sada invalid druge kategorije.

Vostokov nije odustajao od mene. Dugo sam osecala njegovo nevidljivo prisustvo. Nekakva zla sila me je pritiskala i davila. Od ljudi koji su ranije bili bliski guruu, saznala sam da je on “energetski vampir”, da stice silu na racun onih koji ga okruzuju; on “usisava” njihovu energiju i, iskoristivsi ih do kraja, odbacuje kao staru odecu. Koristeci se svojom magijskom, demonskom silom, Vostokov sebi privlaci ucenike i cini nemogucim bekstvo od tog pogibeljnog puta.

Pocela sam ici u crkvu. Molim se, ispovedam, pricescujem, i sada mi je mnogo lakse. No svejedno, dosta cesto sam kao van sebe, bojim se za decu, za unuke. Sta da radim? Kako da zivim? To je porodicno prokletstvo. Prokletstvo naroda - kako je to strasno! Ali, krvnici i bezakonici ne misle o strasnim posledicama svojih zlodela, ne samo za sebe, vec i za svoju decu do treceg kolena…

A da ne govorimo o Strasnom sudu i vecnosti… Kakva ce ona biti za njih?

LAZNA ZAKLETVA

Jednom mi je na groblju prisla zena sezdesetih godina i zamolila da odsluzim parastos na grobu njenog sina. Sa njom su bila dva 14-godisnja decaka. Putem smo razgovarali i ona mi je ispricala o svojoj nesrecnoj sudbini. Sin joj je umro kad mu je bilo 29 godina, a ovi decaci su njegovi sinovi. Umro je od infarkta, srce mu nije izdrzalo. Njenog drugog sina, kojem je bila 21 godina, za vreme sluzenja vojnog roka neko je gurnuo iz voza, i on je poginuo. Otac joj je bio ubijen u ratu, u dobi od 26 godina, a njegov brat je umro posle rata u 29. godini.

- Zasto - pitala je ona - svi muskarci u nasoj porodici umiru pre tridesete godine? Veoma se plasim za svoje unuke.

- To nije slucajnost - odgovorio sam. - Kao da je neko prokletstvo na muskoj strani vaseg roda.

- Da! - uskliknuo je jedan od decaka koji su isli sa nama. - Baka je rekla da je za to kriv nas deda.

Tada je zena ispricala kako se njezin deda, jos pre revolucije, na sudu zakleo na Bibliju i Krst, davsi laznu zakletvu. Ona nije zapamtila o cemu je on tada lagao i pritom se pozvao na Boga za svedoka, ali je, ocigledno, to bilo nesto vazno.

Uskoro je deda poginuo. Za njim su umirali i svi njegovi potomci po muskoj liniji, ne dozivevsi tridesetu godinu - onu u kojoj se deda lazno zakleo.

Vidite kako je strasno krsiti zakletvu danu pred Bogom ili lagati i Njega pozivati za svedoka.

Takav je zakon duhovnog zivota, tu se nista ne desava uzalud, za sve treba platiti. Za Adamov greh isplacuje ceo ljudski rod. Za ocev duhovni greh posledice snose i deca, jer su ona “telo od tela njegovog, kost od kosti njegove.” No to se moze zaustaviti; izmoliti, promeniti… Jer, kako je receno u Svetom Pismu, prokletstvo je do treceg kolena gresnika, a blagoslov do sedmog kolena pravednika. Da bi se preseklo porodicno prokletstvo, zaustavilo se na sebi, treba postati cvrsto verujuci pravoslavni hriscanin, celomudrenoscu, postom i molitvom ruseci demonske podvale. A za iskupljenje grehova svojih predaka moze se primiti i monastvo, posvetivsi Bogu ceo svoj zivot.

Vracajuci se na nasu prvu pricu, mora se istaci da zbog bavljenja jogom, bioenergetikom, itd. covek otvara put za dejstvo zlih duhova, ukljucuje se na odredjeni stepen okultne demonske hijerarhije i postaje poslusan za izvrsenje njihove zle volje. Izvuci se, izici iz tog stanja nije lako. Za to je potrebno naprezanje svih duhovnih sila, smirenje, trpljenje, izvrsavanje crkvenih zapovesti i propisa. U Crkvi nema niceg nepotrebnog, sporednog, slucajnog, neobaveznog. Kada duhovno uzrastemo, shvaticemo njihovu istinsku neophodnost. Smirenje nam pomaze da izbegnemo mnoge duhovne obmane i bede. Upravo se nedostatak smirenja pokazuje kao zalosni priznak naseg apokaliptickog vremena.

svestenik Aleksej (Moroz)

prevod: Dana B.

preuzeto sa veb-stranice: http://www.mrezha.ru

Radmila Misev: TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM

ZADUSNICE

Mnogo je nasih zelja, tuge, radosti ili brige za bliznje, zato se za sve njih molimo. U molitvenicima postoji poseban odeljak gde se upisuju imena svih nama dragih osoba za koje se molimo. Molimo se za njihovo zdravlje, za sva dobra u zivotu i tako smo molitveno povezani.

U sastavu istog molitvenika je i citulja. Citulja moze biti i posebna knjizica u koju se upisuju imena svih nasih, u Gospodu usnulih, a nama dragih i nezaboravnih srodnika i prijatelja. Citulja se drzi iza ikone, za vreme molitve se iz nje citaju imena i moli se Bogu za njihove duse, a i kad svestenik pred praznike dodje da svesta vodicu, takodje cita imena nasih preminulih, kao i imena svih zivih clanova porodice. Samo ime govori da se takva knjizica mnogo citala, verovatno otuda potice naziv citulja, sto sire posmatrano znaci pomenik, jer citamo pominjuci u molitvama.

Zadusnice su dan kad se secamo nasih pokojnika, i za njihove duse se molimo. Zadusnice su dan za duse (preminulih). Nasa Crkva je propisala posebne dane, Zadusnice, i to cetiri puta godisnje, kada se posebno molimo za pokoj dusa u Gospodu usnulih. Zimske zadusnice su u subotu, pred Mesne poklade, u subotu pred Duhove su letnje zadusnice, miholjske su u subotu pred Miholjdan, a jesenje, mitrovske zadusnice u subotu pred Mitrovdan. Tog dana se posecuju i uredjuju grobovi nasih dragih, obavlja se parastos ili pomen, osvecuje se zito, svestenik prekadjuje i preliva vinom grob, pale se svece za pokoj dusa, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguce otici na groblje, onda se u crkvi sluzi pomen.

U jednom tekstu Patrijarha Pavla, koji sam nedavno procitala, stoji: “Evandjelsko ucenje o besmrtnosti duse jedna je od osnovnih istina nase pravoslavne vere… Sa tom verom da su nasi srodnici i prijatelji i posle smrti zivi pred Bogom Zivim, mi hriscani ne prekidamo duhovnu vezu sa njima, molimo se Bogu za njih i vrsimo zaupokojene spomene… Cinimo dobra dela u njihovo ime, prinosimo koljivo, palimo svece, dajemo dace i podusja.”

Smisao je koljiva - kuvanog zita - da nas podseti na reci Hristove da zrno kad umre rod donosi, i to ne u tami zemlje, nego u svetlosti sunca. To je simbol smrtnog tela i zivota besmrtne duse u svetlosti Carstva nebeskog. Crno vino kojim se koljivo preliva oznacava Bozje milosrdje kojim se zalecuju nase rane.

Sveca je simbol svetlosti Hristove, Koji je rekao: “Ja sam svetlost svetu.” Ta nas svetlost podseca na svetlost kojom Hristos obasjava duse preminulih. Sveca je mala zrtva Bogu Koji se zrtvovao za nas.

Smisao daca i podusja nije da se “nahrani” pokojnik, odnosno da dusa njegova “jede”, nego da se sirotinja nahrani i pomene u molitvi pokojnika. Nikako to ne sme da bude gozba sa mnogo skupocenih jela i pica. “Hriscani se moraju toga osloboditi”, kaze Patrijarh Pavle, i dodaje da novac umesto na nehriscanske gozbe treba upotrebiti u plemenite svrhe. Prema mogucnostima, kako ko moze, treba pomoci nekoj siromasnoj porodici, izbeglicama, sirotoj deci kupiti obucu, odecu ili knjige za skolu. Patrijarh dalje kaze: “Nije li bolje i plemenitije svima da postupamo ovako hriscanski, nego da, ugledajuci se na nerazumne postupke pojedinaca, prestupamo zapovesti svoje Crkve - zapovesti koje su nasi preci sveto drzali?”

Posle ovog teksta prestala sam da razmisljam sta cu sve da spremim i delim na zadusnice. Umesto kolaca i slicnih stvari, kupila sam dva topla dzempera i jos neke sitnice koje sam dala deci izbeglicama.

U citulju sam upisala imena roditelja, supruga i moje bebe Goroslave, koja je zivela samo par sati. Kad se ona rodila, babica je videla da nesto nije u redu, pitala je da li smo odabrali ime za dete, ja sam rekla da jesmo. Onda je ona uzela dete, uronila ga tri puta u vodu govoreci: “Krstava se raba Bozja Goroslava, u ime Oca, Amin! i Sina, Amin! i Duha Svetoga, Amin!” Tek sada sam naucila i razumela sta je babica ustvari uradila i bila sam joj beskrajno zahvalna. Ona je krstila dete, sto je sasvim u skladu sa pravilima Crkve, kad se pretpostavlja da dete moze umreti. Tako moja devojcica nije stigla da bude upisana u knjigu zivih, ali je u Knjigu vecnog zivota upisana. Kad se ona rodila, suprug je bio na sluzbenom putu, gde je dobio vest o rodjenju kcerke, malo su slavili, pa je on seo u kola i vozeci prebrzo pod dejstvom alkohola nikada nije stigao na odrediste. Tamo negde visoko gore, u sjaju vecnog dana, on grli nasu malu devojcicu sa dekama i bakama. Meni ostaje da se molim za njih.

Kad smo izasli iz crkve, dugo mi je trebalo da se smirim, ramena su mi se jos tresla od jecaja, a moj dragi kum Blagoje mi je ispricao razgovor sa jednim starim duhovnikom. Kad ga je pitao zasto je u nama toliko tuge kad neko umre, kada znamo da je ovaj zivot samo prelaz u zivot vecni, mudri monah mu je odgovorio: “Nas zivot ovde jeste kratak i ne bi trebalo da tugujemo, ali mi smo za zivot rodjeni, otuda tuga i ona je prirodna. Treba tugovati, ne sme se ocajavati.”

PORODICNA IKONA

Ja sam bila peta generacija koju je ikona svetog Nikole sacekala. Za nju su vezana prva secanja, jer se moj krevet nalazio nasuprot nje. Sacekivala mi je pogled cim se probudim, a pricali su mi da sam gugutala i “razgovarala” sa dedom, kako sam ikonu zvala, kad sam pocela da govorim. Ona je nerazdvojni deo secanja na baku i staru kucu na moru. Kako sam rasla, ikona je dobijala drugaciji znacaj, ali za mene, sve do sada, nikada onaj pravi. Doneo ju je iz Odese bakin deda, pomorac. Bila je smestena u drvenu kutiju visoku sezdeset, siroku cetrdeset i duboku pet-sest santimetara. Prednja strana je bila zastakljena i otvarala se pomocu malecke reze.

Lik svetitelja je bio zivopisan (naslikan) na dasci koja je predstavljala dno te kutije. U stvari, bili su naslikani samo lik i ruka kojom blagosilja, a ostalo je bilo prekriveno divno izradjenom i bogato ukrasenom rizom (kosuljom) od tanusne srebrne folije. Pod njom je proticao zivot, od prvog placa novorocencadi, do poslednjeg, pri ispracaju do vecne kuce. Dve poslednje generacije nisu ikonu smatrale onim sto ona jeste, ali je nisu sklanjali iz kuce postujuci je kao umetnicku vrednost i nesto sto je baki bilo dragoceno. Mnoge ratove je, zajedno sa porodicom, i ikona prezivela. Slusala molitve, nadanja, uzdahe, brigu. Radovala se krstenjima, vencanjima i slavama. Tesila posle sahrana. Bila je neodvojivi deo porodice. Isla je sa ukucanima u zbegove, vracala se u opustosenu ili spaljenu kucu. Sve je polako dolazilo na svoje mesto, clanovi porodice su se vracali iz progonstva ili zarobljenistva, i okupljali se oko svog uporista, svog ognjista nad kojim je stalno bio prisutan i bdeo lik Svetitelja.

Nama mladjima je ikona bila isto kao i baka, uvek tu, da doceka i daruje, zagrli, utesi, ispica pricu, kradom nas uci “Oce nas” ili nam pripoveda price i narodne pesme.

- Oprosti mi, Boze, i Bozji ugodnice, sto tek u ovim godinama saznajem da su to bile price iz Biblije - sapucem.

Deda je umro kad sam imala pet godina. Iz tih godina secanja su vise nalik na fotografije, ali se te, poslednje slave za dedina zivota, odlicno secam.

Gostinska soba puna sveta. Pred ikonom gori kandilo. Deda stoji i sluzi, iako bolestan (sledece godine u prolece je umro), jer domacin na dan Krsne slave ne seda za sto, nego posluzuje, iz postovanja prema Bogu i Svetitelju. Onda je dosao stari arhimandrit Teodosije, dedin najbolji drug. On je zamolio dedu da sedne. Kazao je: “Moj prijatelju i brate, nastojao si se, nacetovao i naratovao za Krst Casni i slobodu zlatnu. Sedi, nece Svetitelj zameriti.” Ja, tek prerasla visinu stola, gledala sam njih dvojicu, sedih kosa, srebrnih brkova i brade. Kad se danas toga setim, lice mi na starozavetne proroke, kako dostojanstveno i lepo razgovaraju. Gosti su slusali ili se ukljucivali u razgovor. Bilo je toliko lepo, mirisalo na tamjan, svi su znali i pevali tropar, i cinilo mi se da je i Svetitelj blagonaklono gledao i bio vrlo zadovoljan. Nikada vise slava nije bila ista, ali se slavilo.

Razvejani po svetu, u pocetku smo se redovno okupljali za slavu, a onda sve redje i redje, dok na kraju baka nije ostala sama sa ikonom, da proslavlja Krsno ime. Zaboravivsi i odbacivsi dedinu slavu, slavili smo drzavne i sve ostale praznike. Bez Krsne slave, poceli smo da se odrodjavamo. Leti bismo dolazili kod bake. Cinilo mi se da je nas Svetac tuzan i sam. Jednom sam to rekla, pa su me izgrdili i rekli da imam bujnu mastu. Kad sam odrasla, svakog leta sam govorila da cu ikonu preneti kod sebe, a baka je odgovarala: “Naravno, posle mene.” O tome da bake moze nestati nisam smela da mislim, i tako je ikona ostajala u kuci. Kad sam poslednji put bila tamo, trebalo je da baka predje kod nas, nije mogla vise sama, imala je 92 godine. Ja se tek udala, stan jos nismo imali, bili smo podstanari, beba na putu, pa je baka resila da tu zimu provede u starackom domu. Na leto cemo svi biti zajedno i posle baku dovesti kod nas. Tako je ikona prvi put ostala sasvim sama u kuci. Nikoga nije bilo da prisluzi kandilo, da okadi tamjanom, da se molitveno obrati.

Onda se dogodilo sve sto se dogodilo. Moja licna tragedija, pa opstenarodna. Ja sam se preselila i dobila stan, htela sam da dovedem baku i donesem staru ikonu, ali to vise nije bilo moguce. Rat je zatvorio puteve. Ostale smo razdvojene zauvek. Pet godina je baka cekala da joj dodjem, da je povedem njenoj kuci, gde ce mirno pod ikonom predati dusu Bogu, ali ne bi tako. Zauvek je sklopila oci u maloj suncanoj sobi starackog doma. Sahranili su je poznanici i prijatelji. Ja da odem nisam mogla, put je preprecila krv.

Cesto sanjam staru kucu i ikonu. Ne znam da li su je novi vlasnici kuce izbacili. Kuca je po Bozjoj pravdi i nasledju moja, po ljudskoj je drugacije.

Dolazi vreme slave i obuzima me tuga. Koliko nesreca treba da se desi pa da shvatimo sta je u zivotu vazno? Sta jos sve treba da nam se dogodi da se Zivog Boga prisetimo?

PREMA SVECU I TROPAR

Sumracan i siv jesenji dan polako se utapa u vece. Mnogo kisobrana. Nosim dve pune kese i zurim da sto pre stignem do kumove kuce. Kum se sprema da proslavi svoju Krsnu slavu, Svetu Petku, a ja sam se ponudila da mu pomognem u spremanju. Otkako je ostao udovac, sve radi sam.

Ulazim u kucu, a ona sredjena kao da je domacica pre dva minuta izasla odatle. Sto je okrenut prema ikoni, na stolu se nalaze mali svecnjak sa svecom, cinija do pola napunjena vodom; pored cinije je buketic suvog bosiljka, krst, kadionica, tamjan i briket. Cekamo svestenika da dodje i osvesta vodicu. Taj cin se obavlja nekoliko dana pre slave. “Svestenik se najavi i dolazi kod onih koji stalno slave, a vi koji tek pocinjete, treba najpre da odete u crkvu, dogovorite se sa svestenikom, da bi vas on upisao u svoju knjigu, pa vise nisu potrebni posebni pozivi, jer svestenik vodi racuna o svojim parohijanima”, objasnjavao mi je kum. Zatim me je zamolio da prisluzim kandilo (to znaci da uradim sve sto treba i da ga upalim). Polazim prema ikonama. Ikone uvek stoje na zidu koji je okrenut istoku. Ako to nije moguce, onda se postavljaju na zid koji je najblizi istocnom. Na zid na kojem se nalaze ikone ne stavljaju se nikakve druge slike, gobleni ili nesto slicno tome. Pred ikonama je kandilo. U gornjem redu su ikone Hrista i Bogorodice, a ispod njih, u sredini je ikona krsne slave. Prekrstim se i uzimam casu koja je u lepom srebrnom kandilu. Pazljivo sipam trecinu vode i dve trecine ulja, zatim stavljam plovak od plute, prekriven tankim aluminijem, i na njega provlaceci kroz sredinu, postavljam fitilj (sve ovo moze da se kupi u crkvi). Tako pripremljen plovak spustam na ulje i palim sibicom, prethodno se prekrstivsi. Kandilo baca lelujavu svetlost na ikone i, odbijajuci se od zlatnih povrsina oreola i podloga ikona, sobu ispunjava svecanim, a u isto vreme radosnim mirom.

“Nista bez prakse”, kaze kum i smejemo se secajuci se mojih prvih pokusaja da prisluzim kandilo kada se redovno plovak prevrtao, a sibica gasila.

Dosao je svestenik sa crkvenjakom. Kum je upalio svecu, a svestenik stavio epitrahilj (deo bogosluzbene odezde) i otpoceo obred. Svestenik i prisutni domacini se prilikom ovog, kao i kod drugih bogosluzbenih cinova, mole zajedno. Postoje odredjeni tropari (tropar je pesma u slavu nekog svetitelja, himna svetitelju), molitve, odlomci iz Svetog Pisma (iz Jevandjelja i poslanica) i velika jektenija (jektenija je molitva u kojoj su iskazane potrebe duhovne i materijalne, ima ih vise vrsta), u kojoj su sadrzane prozbe (molbe) za osvecene vode i za zdravlje i napredak porodice. Na kraju ovog cinodejstvovanja, svestenik uz pojanje krstovdanskog tropara zakrstava vodu tako sto krstom i bosiljkom cini znak krsta kroz vodu, onda unakrst (u znaku krsta) skropi (prska) tom vodom po kuci i podnosi prisutnima krst na celivanje. Ovim cinom voda nije dobila drugacije osobine, to je i dalje prirodna voda, ali ociscena, izlecena - isceljena blagodatnim Bozjim delovanjem. Zato je vodoosvecenje - tajna. Osvecenu vodicu domacini cuvaju kao svetinju na posebnom mestu. Postoji mnogi tekstovi u kojima pise da ovom vodicom treba da se zamesi slavski kolac. Otac Luka, iguman jednog manastira koji je velika svetinja, rekao je Alekseju da je takav nacin pripreme slavskog kolaca nepravilan, zato sto se kolac reze u crkvi i tamo preliva vinom i osvecuje, pa mu prethodno osvecenje, sto se dogadja kad se zamesi osvecenom vodicom, nije potrebno. To je verovatno ostalo iz turskih vremena, kad nije bilo svestenika, pa su domacice, koje su se snalazile da dodju do Bogojavljenske vodice, ovom vodicom osvestavale kolac. Iguman i Aleksej su verovatno u pravu, ali obicaj je takav, a i nas parohijski svestenik kaze da se osvecena vodica dodaje ne samo u kolac, nego i u zito koje se kuva za slavu i u slavska jela.

Ja sam posle domacom kadionicom okadila celu kucu. To je posao domacice.

Svaki praznik ima svoj tropar. Koliko sam puta u neobaveznim razgovorima rekla: “Prema svecu i tropar”, misleci na nesto sto je u odgovarajucoj srazmeri, a nisam znala sta to zaista znaci. Nisu veliki tropari za velike, a mali za male praznike, razlike u praznicnim troparima ima, ali sustina nije u usporedjivanju, nego u obracanju. A svako ko slavi slavu morao bi da nauci bar tropar svog Svetitelja i zastitnika.

DAN DUHOVNE RADOSTI

Ne zna se tacno od kada se kod nas slavi Krsna slava ili Krsno ime, ali se veruje da obicaj potice jos iz vremena doseljavanja Slovena na Balkan i primanja Hriscanstva. Slavi se onaj svetitelj na ciji dan su nasi preci, krsteci se, primili veru Hristovu. Verovatno otuda potice naziv Krsna slava (slavlje krstenja), a svetitelj koji se slavi tog dana postaje zastitnik citave porodice. Slavu slave samo pravoslavni Srbi. Ostali pravoslavni narodi slave imendan, odnosno dan svetitelja po kojem su dobili ime i to je licni, individualni praznik i traje samo za zivota onoga ko to ime nosi. Nasa, srpska slava, prenosi se sa kolena na koleno, sa oca na sina, a isti svetitelj bdije nad svim precima i potomcima.

Zato je Krsna slava porodicni praznik; tada se porodica okuplja, miri, prastaju se stare nesuglasice i pred licem ikone Svetitelja, Bozjeg ugodnika, porodica se ujedinjuje i jaca.

Na slavu se pozivaju samo prijatelji porodice i poziv na slavu je izraz posebnog uvazavanja i postovanja. Na neki nacin to je primanje u porodicu, kao duhovno srodstvo. Slave se u raznim krajevima slave na razlicite nacine, ali postoje neki obicaji i obredi koji moraju biti postovani, jer bez njih nije moguce slaviti slavu na pravi nacin.

Osnovni materijalni cinioci slave su: slavska sveca, zito, slavski kolac i crno vino. Sve pripreme treba da budu zavrsene dan uoci slave. U nekim krajevima se uvece reze kolac i pocinje slava, no najcesce slava pocinje tako sto svi clanovi porodice ujutro odlaze na Svetu Liturgiju, kada se i priceste.

U crkvu se nosi zito u staklenoj ili slicnoj posudi, zgodnoj za nosenje i kasnije posluzivanje, zatim kolac, pazljivo umotan u cisti salvet, flasa crnog vina i nesto za prilog crkvi (ulje za kandila ili nesto slicno). Velika slavska sveca se kupuje u crkvi, kao i mala svecica koja se stavlja u zito dok svestenik vrsi sluzbu. Takodje se nosi i citulja sa imenima svih preminulih srodnika, a ako nema citulje, onda se sva imena citko ispisu na posebnom listu papira. Na drugom listu se ispisuju imena zivih clanova porodice za cije se zdravlje i blagodat moli od Svetitelja zastupnistvo pred Gospodom.

U toku obreda svestenik se moli za sve, onda vinom unakrst preliva zito. Potom uzima kolac, okrece ga i krstoliko reze, onda svestenik i domacin celivaju kolac uz reci: “Hristos posredi nas”, “Jest i budet”, sto znaci: “Jeste i bice!” i tako tri puta. Dok se kolac okrece, peva se slavski tropar. Kuci se nosi velika, slavska sveca, i ona uz zito i kolac stoji sve vreme na stolu. Svecu pali domacin pre rucka, uz molitvu i pevanje tropara Svetitelju.

Na dan slave smo svi od pamtiveka do danasnjeg dana zajedno, jer smo u Hristu jedno. Nema Crkve za zive i mrtve, Crkva je jedna i zivo je telo Hristovo. Evo kako sam ja to shvatila, poredjenje je malo grubo, ali za potpune neznalice, kakva sam ja, sasvim odgovarajuce.

Svojevremeno, kad sam pitala mog kuma kako je to Crkva ziva, on mi je odgovorio: “Sta za tebe znaci skola, da li je to zgrada namenski izgradjena, sa odgovarajucim namestajem i pravilima koja su propisana, planovima i programima po kojima ucimo decu ili su to sama deca?” Ja sam odgovorila da je sve to povezano, jer niti ima skole bez dece, niti su deca djaci bez skole. “E, tako je i sa Crkvom, niti su gradjene samo za sebe, niti su ljudi bez Crkve vernici. Samo sto je skola svetovna tvorevina, a Crkva nam je ostala od Gospoda i tako smo svi mi vernici Crkva Hristova ili jedno telo, kao sto su svi djaci, zajedno sa svojim uciteljima i nastavnicima, pravilima i propisima, onim sto uce i konacno zgradom u kojoj uce jedna skola.”

O ovome sam razmisljala secajuci se mnogih porodica koje slave slavu, spremaju zito i kolac, ali nema svece i svestenika. To je gozba i moze da se organizuje bilo koji dan, i greh je takve gozbe zvati slavom i Krsnim imenom. Ako je Krsna slava, onda nek’ je u Krsnom znaku. Ovakve “proslave” su greh jer su hleb (slavski kolac) i zito u stvari beskrvne zrtve i znak su vecnog zivota koji imamo u Hristu.

U nasem narodu se slava slavi oduvek i uvek. U porodicama gde su svi zdravi i dobro zive, treba se zahvaliti Gospodu za blagodat datu preko Svetitelja. Kad stigne nesreca, nikako ne treba biti malodusan i odstupati od slave. I onda kad se desi smrtni slucaj u porodici, treba slaviti slavu, narocito tada, jer slava nije gozba i lumpovanje, slava je nasa zudnja za Hristom uz molitve Svetitelja zastitnika.

Slavu slavi svako kako i koliko moze, ali bez preterivanja, jer to nije hriscanski. Nece Svetitelj, a ni Gospod, zameriti na najskromnijem prinosu, ako je od srca.

Ostalo je zabelezeno da su slave slavljene u rovovima, tamnicama, na prvim borbenim linijama, nikakva nesreca nije mogla Srbina da natera da se slave odrekne. A u miru i dobrovoljno pristali smo na duhovno izgnanstvo, jer vise nismo tamo gde je rod nas od davnina, uz Hrista Gospoda zivotvornog i svetitelje Njegove.

Nas narod je u pesmi davno rekao: “Ko krsno ime slavi i Bog mu pomaze.”

SLAVSKI OBICAJI

Slava je jedini tradicionalni obicaj koji se sacuvao u neprekidnom trajanju od vremena hristijanizacije naseg naroda pa do danas. U toku mnogih vekova sve se menjalo, i to toliko burno, kao kod malo kog naroda. Uspon i sjaj srednjevekovne drzave, pa porazi i propast, Turci, kuga, glad, ratovi, bune, seobe, ustanci, obnova drzave, smene dinastija i drzavnog uredjenja, svetski ratovi, ama bas nista nije mimoislo ovu zemlju na raskrscu vekova, puteva i vetrova.

Kad se sve to sagleda, potpuno je jasno zasto su nastajali razliciti obicaji u raznim krajevima. Razliciti su po nosnjama, dijalektu, mentalitetu, ali sve to u jedno spaja i cvrsto veze ime roda, vera i slava. Taj tradicionalni obicaj mora da se prenese buducim generacijama u sto je moguce izvornijem obliku, kako bi se sacuvalo ono sto nas je odrzalo.

Neki kazu da se na slavu ne poziva, nego svako zna kad je kome slava, pa neka dodje. Nekada je to izgledalo ovako: na slavu nisu pozivani gosti, ali su svi prijatelji, komsije i poznanici dolazili da cestitaju slavu. Odmah posle Liturgije, kad se ukucani vrate iz crkve, dolazilo se na cestitanje. Kcerka domacinova ili neka od devojaka iz familije sacekivala je goste sa posluzavnikom, na kome se nalazilo slavsko zito, kasicice i jedna casa do pola napunjena vodom za odlaganje upotrebljenih kasicica. Gost se najpre prekrsti, onda kaze: “Srecna slava”, a zatim se posluzi zitom. Posle zita je sledilo posluzenje rakijom i sitnim kolacima. Cestitari bi malo posedeli, pa odlazili, a na slavski rucak je dolazila familija, kumovi, prijatelji i oni koje ta porodica izuzetno uvazava. Otuda se i danas kaze, kad hoce da se objasni stepen prijateljstva: “Oni idu kod njih na slavu.”

Negde se gosti pozivaju na slavu, a negde ne. Potpuno je ispravan i jedan i drugi nacin, ali je zbog tempa zivota dobro podsetiti poznanike i prijatelje, bar nekoliko dana pre slave, da na slavu dodju. Domacin, svecano obucen, goste docekuje ispred kuce ili na pragu svog stana. Gosti ga pozdravljaju sa: “Srecna slava, domacine”, a domacin odgovara: “Hvala, neka i vama Bog i slava (kaze ime svetitelja koji se slavi) pomognu da dolazite kod nas stalno u zdravlju i veselju.” Pri sedanju za sto, vodi se racuna da u celo stola sedne najugledniji gost, pa redom po staresinstvu, a domacin na dan slave uopste ne seda za sto, nego sluzi goste.

Velika, slavska sveca se pali neposredno pre rucka, ako je kolac prerezan u crkvi, ili pre rezanja kolaca, ako se taj obred obavlja u kuci. Domacin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i svoju Krsnu slavu, celiva svecu i pali je sibicom. Sveca gori citavog dana na dan slave, a predvece, kad ostane nekoliko santimetara do ciraka, domacin uzima casu crnog vina, iz nje zahvati jednu kafenu kasicicu vina i izlije na fitilj svece koja gori. Sveca se potom zajedno sa cirakom stavlja pod ikonu ili na neko drugo svecano mesto u kuci, gde stoji do sledece godine, a u toku godine se pali samo prilikom zajednickih kucnih molitvi.

Ako preostane zita posle slave, ono se deli deci. Takodje i slavski kolac. Od njega ni jedna mrvica ne sme da se baci, zato, ako se ne potrosi za vreme rucka, salje se, uz zito i kolace, onima koji nisu mogli da dodju. Mnogo se zamera danasnjim svecarima da previse trose i rasipaju, ali na zalost, nije prejedanje i napijanje na slavama proizvod naseg vremena. Crkva se uvek borila protiv prekomernog trosenja na slavama, o cemu postoje sacuvani dokumenti od 15. veka do danas. Sveti Petar Cetinjski je pod pretnjom prokletstva zabranio visednevna slavlja i pravljenje ogromnih troskova. To se u Crnoj Gori dugo pamtilo i postovalo, a ostao je i zapis prote Ljube Nenadovica o tome. Slava se slavi samo jedan dan, onoliko koliko po kalendaru traje spomen odredjenog svetitelja, sve ostalo su preterivanja i dodavanja.

VREME SLAVA

U davna i strasna vremena turskog ropstva nije bilo dozvoljeno okupljanje naroda o verskim praznicima. Svestenika je bilo malo, i nisu mogli da stignu u sve krajeve, narod je bio prinudjen da svoja verska osecanja i potrebe prenese u domacu crkvu, odnosno porodicu. Tako je slava postala crkveni obred prenesen u kucu. Svi osnovni cinioci slave: zito, sveca, kolac i crno vino, poticu iz liturgijskog obreda.

Turci nikada nisu propustali priliku da raji pokvare slavlje i da se dobro najedu i napiju. U prisustvu Turaka ljudi nisu mogli da se krste, pa je nas dovitljivi narod smislio “napijanje u slavu”; to su izvodili tako sto pre pocetka rucka najstariji i najugledniji gost podize zdravicu, odgovara mu domacin koji stoji preko puta, a onda dva gosta sa suprotnih strana, tako da oni medju sobom stvaraju znak krsta, govoreci pritom: “Ajd’ u zdravlje tvojega imena” (misleci na Krsno ime). U zdravicama se takodje na posredan nacin proslavljalo ime Gospodnje, kroz Njegove svetitelje. U to vreme je i nastao obred “dizanja slave”. Kako nije bilo svestenika koji bi izvrsio obred rezanja slavskog kolaca, domacin i najpostovaniji medju zvanicama bi podigli kolac, otpevali tropar ili se svojim recima pomolili Bogu i Svetitelju zastitniku, a onda okretali kolac, rezali ga i prelivali vinom. Ovaj obicaj je imao svoje puno opravdanje u vreme kad se nije moglo drugacije. Isto je i sa slavljenjem slava koje su kalendarski u vreme velikih postova ili padaju u sredu ili petak, koji su posni dani. Ali slaviti Svetoga Nikolu (jednu od najcescih slava u nasem narodu, a pada u vreme Bozicnog posta) uz mrsnu hranu je greh. Ako su nasi ljudi slavili Svetoga Nikolu uz prasetinu samo zato da im Turci ne dolaze i kvare slavu (Turci ne jedu svinjetinu), danas je takvo “slavljenje” sve, samo ne slava.

Kad covek pocne da slavi slavu, treba da bude potpuno svestan njenog znacenja. Slava nije najedanje i napijanje. To je zrtva Bogu za spasenje zivih i vecni pokoj preminulih. Jede se i pije u slavu Bozju, a ne samoga jela radi. I slavska jela i pica se spremaju prema propisima Crkve.

Jos od vremena Svetoga Save postoji zapovest u kojoj se govori o slavskim jelima, ali i o sustini tog cina: “Ne dajte sve gostima, nego veci dio dajte siromasima” (D. Kalezic, “Krsne slave u Srba”, str. 48).

Kum Blagoje je o slavama i svecarima govorio: “Milina je kad se vidi koliko ljudi danas slavi slave, ali je isto tako tuzno sto se na slavama i domacini i gosti ponasaju, Boze me prosti, kao nekada Turci u srpskim kucama, pocevsi od mrsa u posne dane, preko preobilja i razmetanja, do muzike koja ni “s” od srpskog nema, nego je potpuno arapska. Grehota je to ciniti svojoj porodici. Takvim vredjanjem Boga i svetitelja Njegovih ne stice se blagodat. Uz one stare obicaje, nastale po nuzdi u vremena robovanja ili ratova, danas se izmisljaju novi obicaji, koji nikakve veze sa hriscanstvom nemaju: to je nosenje silnih i skupih poklona. Mnogi koji bi da dodju na slavu bas zbog tog obicaja ne mogu ili, da ne bi uvredili kuma ili prijatelja, upadaju u grdne troskove, a to nije hriscanski.

Nekada se na slavu donosio simbolican dar, jabuka, suseno voce, orasi, ili kakva poslastica. Danas ima svega, deca se ne raduju susenom vocu, ali kafa, cokolada ili flasa crnog vina sasvim su odgovarajuci pokloni za slavu. Jos bolje je ako se odnese neka knjiga prikladnog sadrzaja. Materijalno smo daleko odmakli od nasih predaka, ali smo u duhovnom pogledu toliko iza njih da bi nas se zastideli da mogu da nas vide, jer oni su znali, za razliku od nas danasnjih, da “onaj ko slavi Bozje svece, taj slavi vjecnu i istinsku slavu covjekovu u zivome Bogu” (D. Kalezic, cit. delo).

“Slava se slavi samo jedan dan, onoliko koliko po kalendaru traje spomen odredjenog svetitelja, sve ostalo su preterivanja i dodavanja”, zavrsio je pricu kum Blagoje.

KOLJIVO JE VIDLJIVI ZNAK VASKRSENJA

Jedan od najvaznijih materijalnih simvola slave je kuvano zito ili koljivo. Koljivo dolazi od grcke reci kolivon i znaci zrno, odnosno psenicno zrno. Koljivo je vidljivi znak opsteg vaskrsenja i sprema se u slavu Bozju, cast svetitelja koji se praznuje, za osvecenje zivih i pokoj dusa umrlih predaka i srodnika.

Dok zito ne umre, rod ne daje. Zrno psenicno u mraku zemlje nestaje, gubeci prvobitni, fizicki oblik i svojstva, ali se iz tog najcrnjeg, zemnog mraka, radja novi zivot i izbija na suncevu svetlost, gde u sjaju raste i rod mnogi donosi. Zito (koljivo) ima visestruku simvoliku. Najpre - Hristos je iz mraka vaskrsao, kao sto zito, umrevsi, za novi zivot se radja. Prinosimo ga u cast svetitelju kojega proslavljamo, kao malu zrtvu, prinos ruku nasih i simvol nase vere u sveopste vaskrsenje. I za nase drage pokojnike, koji prominuse (prodjose) ovim svetom ostavljajuci u zemlji telo “prah - prahu”, a duse im se uznesose ka Gospodu. Za pokoj njihovih dusa prinosi se koljivo.

Bez zita (koljiva) ne moze se zamisliti ni jedna slava. Kod nas se u nekim krajevima na dan Svetog Arhandjela Mihaila i na dan Svetoga Ilije ne kuva zito, jer su oni zivi svetitelji. To je potpuno pogresno, jer se kroz svetitelje proslavlja Gospod (i, Boze me prosti, ne daje se podusje svetitelju). Kako je zito simvol vaskrsenja, treba ga obavezno pripremati za sve slave.

Procitavsi silne prirucnike i saznavsi da zito nije samo poslastica (zito sa slagom), vec nesto izvanredno ozbiljno, puno simvolike i dubokih znacenja, uplasila sam se odgovornosti kad je kum rekao da cu ja da kuvam zito. Pokusala sam da se izvucem iz te neugodne situacije, govorila da ja to nikada nisam radila i moze sve lose da ispadne, ali kum je kazao da je njegova pokojna zena govorila da nema tog jela koje se sprema sa ljubavlju a da nije dobro.

“Prekrsti se, pomoli se i pocni da trebis psenicu!” Nisam imala kud i pocela sam polako da trebim psenicu. Kad je sve bilo ocisceno, a to je kolicina od pola kilograma, oprala sam je i nalila vodom .Tako je stajala preko noci, sutra sam vodu odlila, nalila svezu, da je bila cetiri prsta iznad psenice i stavila da se kuva. Najbolje je da se kuva u ekspres-loncu, ali kako ga nije bilo, kuvala sam u obicnom emajliranom loncu. Skakutanje poklopca obavestilo me da voda kljuca, a onda sam ja primenila znanje iz tehnologije da ubrzam postupak i oslobodim sporet, pa sam napravila gustu smesu od brasna i vode, nanela je na trake papira, time oblepila poklopac lonca koji sam najpre skinula sa sporeta, i dobila hermeticki zatvorenu posudu. Lonac sam stavila na jedno staro cebe i ususkala ga jastukom. Tako je stajao dok se nije ohladio. Bila sam strasno ponosna na svoj “izum”, dok mi kum nije rekao da su nase bake upravo tako radile “Mislis li da su one imale ekspres-lonce? Nisu, kceri, nisu, ali se i danas mi stariji sa setom secamo njihovih specijaliteta.”

Kad se zito ohladilo, otvorila sam lonac i oprala zito, ocedila ga u cediljci pa stavila preko cistog stolnjaka, tako da zrna nisu slepljena, vec ravnomerno rasprostrta. Onda sam sve pokrila drugim stolnjakom, da se brze osusi. Posle dva sata zito je bilo spremno za mlevenje. Neko ne melje zito, ali je ovde takav obicaj. Samlela sam zito na masini za meso, pa u smesu dodala pola kilograma secera, sve dobro izmesala i onda dodala isto toliko mlevenih oraha. Kad su svi sastojci bili ujednaceni, dodala sam mrvicak muskatovog orascica, jos jednom promesala i sve sipala na staklenu tacnu. Zito sam oblikovala kao hleb, posula prah secerom i ukrasila suvim grozdjem i orasima, onda ivice tacne obrisala, najpre mokrom pa suvom krpom. Kum je bio prezadovoljan, i srecan zbog mog uspeha, a ja sam se osecala kao da sam polozila neki od teskih ispita na fakultetu.

“I jesi polozila veliki ispit iz prakticnog zivota, zato sam ponosan na tebe. Ne svodi se zena na kuhinju, no bez obzira da li je obrazovana ili nije, ako ne zna da kuva ne moze da hrani porodicu, a to je nesto najlepse.” Setila sam se ruckova koje je spremala moja mama, i dana kad je kuca mirisala na kolace. Potekle su mi suze. Nije ona nas hranila samo pripremljenim jelom, nego i ljubavlju koju je u taj posao unosila.

“Stani, necemo da se rastuzujemo, predstoji nam jos posla. Slavski kolac nije umesen, a bez svece, kolaca i crnog vina nema slave.” Pocela sam da citam recept:

KAKO SE SPREMA SLAVSKI KOLAC

Jesen je vreme slava. Tek sto smo proslavili Svetu Petku, vec se primakao Mitrovdan. “Mitrov danak, hajducki rastanak”, kaze se u narodnoj pesmi. I to sam cula i ponovila ko zna koliko puta u zivotu, a nisam pomisljala na praznik velikog svetitelja, Svetog Dimitrija, zastitnika Soluna, pomocnika i zastitnika onih koji su u nevolji, velikog viteza.

Nisam vam ispricala kako sam mesila svoj prvi slavski kolac. Najpre sam procitala recept iz cuvenog “Patinog kuvara”; sve je bilo u redu i sve mi je bilo jasno dok na kraju nisam procitala “mudro” upozorenje da, ako kolac ne uspe, to znaci da u kuci nece biti sve kako treba u toku sledece godine. Toliko sam se isprepadala da nisam smela ni da pocnem. Problem je resio Aleksej, koji me je prvo izgrdio sto slusam, citam i verujem u praznoverice. “Vidis li da su to izmislile “dobre” kuvarice tvrdog srca, da mlade i neiskusne izbezume, ili da za sve sto se desi imaju koga da okrive. Pa znas valjda taj tip zena koje kazu: Ju, slatka, pa jesam li ja rekla da im nece biti dobro, cim ona onaj slavski kolac nije ispekla kako valja.” Gledajuci ga, onako bradatog i sedog kako govori k’o dezurna komsinica, pocela sam da se smejem i izbacila sam gluposti iz glave.

Doneo mi je knjigu “Monaska trpeza” g. Dusana Milovanovica i Ljubomira Vujaklije. Autori su godinama, zbog posla, kao istoricari umetnosti, boravili na Svetoj Gori. Pored svog posla, bavili su se i sakupljanjem recepata

PUT STRADANJA

Covek nije stvoren da strada. Nama je zivot dat da bismo uzivali u blagodati, kaze Sv. Grigorije Bogoslov, i mi smo zaista uzivali u blagodati kada smo stvoreni. Bio nam je poveren Raj da se u njemu nasladjujemo. Bila nam je data zapovest da bismo je postovali i tako zasluzili slavu. Nije nam Bog dao zapovest zato sto nije znao buducnost, nego zato sto je On uspostavio zakon slobode. Mi smo se polakomili, jer smo primili u sebe zavist, a pali smo, jer smo prekrsili zakon (Beseda 45. Sv. Grigoroja Bogoslova na Sv. Pashu, 4. deo), nismo sacuvali pokornost i poslusanje prema Bogu. Zbog neposlusnosti je nas praotac izgnan iz Raja, zbog neposlusnosti je covek morao pretrpeti najrazlicitije nevolje, bolesti i muke, i najzad je podlegao smrti (poslanica Sv. Teofila Antiohijskog Avtoliku, O veri, 2. knjiga, 25. glava). Od tada je ova zemlja za nas postala mesto izgnanastva i stradanja. Taj greh je u ljudskom rodu bio izvor suza i ridanja koje je danas zajednicki udeo svih koji zive na zemlji. Privremene nesrece i stradanja nisu bile jedine posledice covekovog krsenja Bozanske zapovesti. Krsenje Bozanske zapovesti udaljilo je coveka od Boga i vecnog zivota, zatvorilo mu je vrata Carstva Nebeskog, tako da su pre dolaska Iskupitelja na zemlju i duse pravednika odlazile u ad.

Ali, mnogomilostivi Gospod nije ostavio coveka u tako nesrecnom stanju. Po neizmernom svome milosrdju On je u vreme, unapred odredjeno za spasenje roda ljudskog, primakao nebesa, postao covek, postradao na Krstu i precistom Svojom Krvlju nas iskupio i oslobodio prokletstva. Vaskrsenjem Svojim je otvorio Carstvo Nebesko i ucinio za nas dostupnim nasladjivanje nebeskim blagom. Ipak, On nije oslobodio Svoje sledbenike od nevolja i stradanja u ovozemaljskom zivotu. Naprotiv, kao sto je Sam putem stradanja i Krsta izvrsio delo nasega spasenja i usao u slavu Svoju, tako je i nama ostavio primer da idemo Njegovim stopama (1. Petr. 2, 21) i zapovedio nam: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16, 24). I jos: Koji ne uzme krst svoj i ne podje za mnom, nije mene dostojan (Mt. 10, 38). I opet, u Svom presmrtnom razgovoru sa Svojim ucenicima Gospod je rekao: U svijetu cete imati zalost (Jn. 16, 33). Takva je bila blaga volja Spasitelja sveta da nevolje budu neizbezni covekov udeo u ovozemaljskom zivotu. Po neshvatljivoj premudrosti Svojoj i neizmernoj ljubavi prema rodu ljudskom, Gospod je Svojim spasonosnim stradanjima ucinio da same te privremene nevolje i i stradanja, koje je covek izazvao krsenjem zapovesti Bozje, verujucem Hriscaninu postanu sredstvo za dostizanje vecnog bclazenstva, kao sto je receno: Kroz mnoge nevolje nam valja uci u Carstvo Bozje (Dap. 14, 22).

Ali malo je takvih ljudi koji shvataju ovu istinu i sa predanoscu volji Bozjoj i nadom na dobijanje buducih blaga u slavu Bozju dobrodusno i razumno podnose nevolje u ovozemaljskom zivotu. Vecina trazi blazenstvo tamo gde ga nema, tj. na zemlji, u prolaznoj slavi i sujetnim kratkotrajnim nasladama ovoga sveta. Umesto da stice istinsko blago, vecina juri za senkom, zaboravljajuci da posle prestupnih naslada slede stradanja i mucenja, dok se za hriscansko trpljenje nevolja coveku u ovom zivotu spremaju duhovni darovi, a u buducem vecna neiskazana blaga i neprestana radost i naslada.

iz knjige: “Stradanje Hrista i stradanje Crkve”, Svetigora, Cetinje 2001, str. 109-110

IZ KNJIGE "TAJNI HRIŠĆANSKI TEKSTOVI"

Uvece, 29. maja 1453. godine, usred najmracnije velike katastrofe, kada je sunce zaslo iza razrusenih zidova Teodosija, - tama, koja je prekrila zemlju, oznacila je pocetak dugih i mucnih mracnih vekova, u kojima se duh nacije svim silama, u svirepom kostacu, borio sa smrcu. Svetlost pravde zasijala je posle pet vekova iskusenja helenske nacije - podvizima ispovednika i krvlju mucenika.

Religioznu i jezicku situaciju u Konstantinopolju, na grckim teritorijama (Makedonija, Frakija, Epir, Krit), kao i u zemljama dijaspore (Pont), u Maloj Aziji i na Kipru, posle pada Konstantinopolja - moguce je predstaviti na petostepenoj lestvici. Na vrhu su ostali oni koji su sacuvali hriscansku veroispovest i grcki jezik. Nesto nize - hriscani koji govore turskim jezikom izgubivsi maternji. Dalje - tajni hriscani, spolja “Turci”, hriscani po veri, koji pravoslavna bogosluzenja odrzavaju u katakombama. Zatim - Grci koji su izgubili veru, ali su sacuvali jezik; i, na kraju, pokrsteni otpadnici, koji su postali muslimani, odnosno Turci. Svako se opredelio po sopstvenom izboru.

MAKEDONIJA

Notija je mesto koje se nalazi na oko dvadeset sati puta od Florine, gde se trenutno nalazi crkvena katedra episkopije Monglenon. Zitelji ovog mesta, pet hiljada stanovnika, ispovedaju muslimansku veru.

Istorija tog mesta u toku citavih pet vekova nasilne islamizacije hriscana od strane svemocnih osvajaca svedok je mnogih tragicnih dogadjaja. Nije bila retkost da rodjena braca ne poznaju jedan drugog. Decake su nasilno razdvajali, jedni su postajali muslimani, drugi su, po Bozjoj milosti, ostajali verni veri nasledjenoj od svojih oceva…

Notija je ostala jedino ognjiste hriscanskog zivota koje je tinjalo usred ostalog stanovnistva, vec u potpunosti islamizovanog. Zbog toga su se cemerne strele ostrascenosti od strane osvajaca, kao i Grka-otpadnika, koji su postali svirepiji nego sami muslimani, obrusile na zitelje Notije.

Mitropolit Monglenijski Jovan bio je svestan da ne postoji ni jedan jedini nacin za spas njegove pastve, osim dobrovoljnog prelaska u islam. Tu uzasnu misao mitropolit je dugo nosio u svojoj dusi i tek je na dan svete i velike Strasne nedelje otkrio tu tajnu svom bratu Dimitriju. Bio je Veliki cetvrtak, dan pomeni Raspeca Hristovog. Zitelji Notije su se sakupili u manastirskom hramu svete Paraskeve. Dva svestenosluzitelja, efimerios (parohijski svestenik) i pnevmatikos (duhovnik), citali su prvih pet Jevandjelja, od ukupno dvanaest… Odjednom se na Carskim vratima pojavi arhijerej. Crte njegovog mrsavog i bledog lica postadose jos izrazenije pri svetlucanju velikih sveca, zapaljenih na dva svecnjaka. Drhteci, on poce da cita sesto Jevandjelje koje opisuje smrtnu presudu Spasitelja i njeno izvrsenje: “Dnes visit na dreve, na vodah zemlju povesivij...”, ovi stihovi izviru iz usta jereja koji izlazi iz severnih dveri Svetog Oltara, podizuci u vis krst, koji lici na krst na koji je prikovan Hristos. Svi se poklanjaju podignutom krstu. Svestenik kleknu na kolena i u sebi izgovori reci: “Poklanjamo se stradanju Tvojem, Hriste, pokazi nam i sveto Tvoje Vaskrsenje”, zatim, “Pomeni Gospode, mene, raba Tvojega i svih raba Tvojih, jegda priidesi vo carstvii Tvojem."*

Tacno u ponoc na Veliku subotu, crkveno zvono pozva vernike na praznik Hristovog Vaskrsenja. Taj praznik je bio i poslednji. U crkvenom dvoristu, u koje se jedva smesti hiljade ljudi, mitropolit poce da cita pashalno Jevandjelje, da bi mu nakon toga, svi ispunjeni radoscu Vaskrsenja, sa upaljenim svecama u rukama prilazili, kako bi kod Carskih dveri primili pricesce Precistih Tajni. Ljudi su ljubili jedni druge klicajuci “Hristos voskrese!”, i vec se spremise da podju kucama, kada se mitropolit obrati svojim cedima i zaustavi ih. Jedini Dimitrije je znao tajnu - ostali nisu znali da posle prvog poljupca sledi drugi… cemer i suze.

Drhteci od uzbudjenja, arhijerej pozva parohijane, primoravajuci ih da predju u muhamedansku veru. “Bog je veliki”, dodao je na kraju, “i Jedinorodni Njegov Sin, cije Vaskrsenje danas slavimo. Samo On sve zna i nece nas, nedostojne, lisiti Svoje milosti.” Crkva je zajecala neprebolnim bolom, ridajuci, vernici su ljubili jedni druge, i ne sanjajuci o iskusenjima koja ih cekaju.

Cin otpadnistva opisan je jos u drevnom, neprocenjive vrednosti, Jevandjelju… Crkveni sasudi, ikone - sve bese unisteno, osim ikone svete Paraskeve, pokroviteljice Notije, koju zitelji duboko zazidase u crkvene zidove. I danas se u Notiji slavi dan secanja na svetu pokroviteljicu. A u vreme, kada se u dzamiji razleze glas imama koji cita Koran, zene u roditeljsku subotu pale svece na grobovima svojih predaka.

Mitropolit Jovan se sada zvao Ali. Posle nekoliko godina bio je pozvan u Larisu na sluzbu. Jednom se Aliju, dok je sedeo u kafani, ucini da vidi svog brata. Nije se prevario. To je bio Dimitrije. Kako nije imao snage da se prilagodi novom zivotu, Dimitrije je otisao iz Notije. Njihov susret je bio potresan. “Ja sam spreman da svedocim svog Hrista”, rece Ali bratu. Izasavsi iz kafane, podje u dzamiju Turhan pored Pinihijskog mosta, gde zatece vernike muslimane, koji su se tacno u podne klanjali Muhamedu. Pope se na amvon, prekrsti se i poce da cita odlomak iz Jevandjelja. “Jedan je istiniti Bog, Sin Njegov jedinorodni Hristos...” Ne stize da zavrsi ove reci, gomila muslimana zakla mulu-izdajnika u njegovoj dzamiji. A Dimitrije, koga spijuni prijavise vlastima, bese obesen. Dva tela bacise u kanal. Mnoge godine tu stoji kamen s natpisom: “Ni vas (hriscanin), ni nas (musliman)”.

KONSTANTINOPOLJ

Godine 1890., mi Grci koji zivimo u Turskoj, pod “drzavnim okriljem milosrdnog i tihog vladike, olicenja Boga na zemlji Abdula Hamita Hana”, ziveli smo tesko, da teze ne moze biti. Ipak, istinu govoreci, imali smo neku slobodu - mogli smo opstati socijalno i ekonomski ocuvavsi dobre skole, bogate hramove, napredna preduzeca.

U mestu Panagoja Galata bio je parohijski svestenik, duhovnik hrama, starac otac Meletije. Ziveo je sa svojom porodicom u parohijskoj kuci pored hrama. Bio je veoma uvazen i postovan kod vernika zahvaljujuci podviznickom zivotu i nesebicnosti.

Priblizavali su se radosni vaskrsnji dani. U Lazarevu subotu otac Meletije, iscrpljen od neprekidnog ispovedanja vernika, popi solju caja i pade na postelju. Posto pravednik tek na casak sklopi oci, starica-majka jos tumarase po kuci spremajuci decu za krevet. Ponoc je. Starac Meletije cvrsto spava. Odjednom, na vratima - zvono. Majka-popadija, naviknuta na posetioce u nevremeno doba, podje da otvori vrata, a otac Meletije probudivsi se, sede na krevet. Dva mladica dobro obucena, pristojna, udjose, pozdravise starca s postovanjem i rekose mu: “Oce, imamo bolesnika, on umire. Molimo te da ga pricestis”. Nije bilo potrebno ponavljati dva puta. Cim otac Meletije cu za samrtnika, oseti nadolazak nove snage, ustade, obuce se, uze daronosnicu. Kod vrata je stajao fijaker. Sva trojica sedose i otisnuse se po neravnom kolovozu Galata, predjose most i izgubise se u uskim ulicicama Stambola. Presavsi ne bas mali put, zaustavise se kod ulaza u raskosnu vilu. Vrata se tiho otvorise i mladici pozvase starca u kucu. Pomogose mu da se popne uz mermerne stepenice, uvedose ga u raskosni salon, gde ga doceka mula, dostojan postovanja, belosnezne brade, u raskosnom turbanu i dugom kucnom mantilu. Mula ustade i aristokratskim pozdravom “buirum efendi” (izvolite, gospodine) pozdravi gosta pokazujuci na fotelju.

Ne gubeci prisebnost u potpuno neobicnoj situaciji, otac Meletije sede. Mladici se udaljise, ostavivsi dvoje staraca. Turcin naredi da donesu kafu i tek tada rece ocu Meletiju: “Rahat al efendi” (ne brinite, gospodine). Prodje prilicno dosta vremena, otac Meletije popi svoju kafu i mirno ocekivase kako ce se zavrsiti ova neobicna situacija. Turcin se dize i pozva oca Meletija da podje za njim. Predjose duzi put, spustise se dugim stepenicama i, na kraju, udjose u podzemnu crkvu. Cudesno ukrasena, sva u sjaju, sa zlatnim svetiljkama, skupocenim lusterima, svecnjacima sa mnostvom upaljenih sveca, prekrasnim ikonama, divnim ikonostasom. Muskarci, zene, deca, ugledni, visoki drzavni sluzbenici (pase i begovi), ugledni starci u calmama. Zadivljen prizorom, otac Meletije podje u pravcu Carskih dveri.

Tu se njegov vodic zaustavi i na najcistijem grckom jeziku rece: “Oce, tebe iznenadjuje ovo, sto sada ovde vidis. Nemoj da se cudis. Ti iz istorije znas da su kvartovi oko Svete Sofije bili naseljeni grckim porodicama, uglavnom aristokratskim i obrazovanim ljudima, koji su bili primorani da predju u islam. Ali, zasto o tome bilo sta pricati! Uzevsi muhamedansku veru, oni su jedino na taj nacin mogli da sacuvaju visoke drzavne funkcije u Osmanlijskoj imperiji, u vojsci, floti, u administrativnom sistemu. Ipak, nikada nisu zaboravili svoje slavno grcko poreklo i svetu i neporocnu veru svojih predaka. Mi tajno, onako kako mozemo, nastavljamo da sluzimo Isusu Hristu i tako otplacujemo nas religiozni dug. I isto, kao i Grci, tajno pomazemo Patrijarsiji u kriznim trenucima. Ali, malo ljudi zna za to. Ti znas da mi javno moramo da se prikazujemo da smo verni muslimani, da ne bismo davali povoda za sumnju. Ali, svake godine mi se ovde sastajemo da bismo se hriscanski ispovedali, pricestili i zajedno slavili Vaskrs. Ove godine Ti ces nam biti nas mnogopostovani svestenosluzitelj kako bismo mogli zajedno da docekamo Vaskrsenje Hristovo. O, kada bismo bili slobodni, i mogli zajedno sa nasom bracom da slavimo ove svete praznike!” Starac Meletije je stajao bez reci. Sa suzama u ocima blagoslovi ove hrabre svedoke svoje vere i, bez oklevanja, pristupi izvrsavanju svoje nacionalne i religiozne duznosti.

Porodica oca Meletija se vec bila zabrinula zbog dugog odsustva - o cemu obavesti Patrijarsiju. Tu ih umirise i posavetovase da ne zovu policiju. U medjuvremenu, grcka stampa dobi tajne naloge da nista ne objavljuje o nestanku oca Meletija.

U toku Strasne nedelje otac Meletije je ispovedao i pricescivao tajne hriscane u podzemnoj crkvici. Sluzio je svakoga dana u nedelji, a na sveto Vaskrsenje sluzio je u neopisivom duhovnom zaru. Cinilo mu se kao da je u snu dospeo na Bozanstveno tajno cinodejstvo, o cemu ranije nije mogao ni da sanja. Otac Meletije blagoslovi hrabre hriscane, ohrabri ih u njihovom podvigu i utvrdi u veri, koju su oni i u takvim opasnim vremenima, cvrsto cuvali. Bio je ponosan sto je Grk i sto ima toliki broj odvazne i mocne u veri sabrace.

Nocu, posle Vaskrsa, prvog dana svetle nedelje, isti ti mladici dovedose oca Meletija kuci. Samo mali broj ljudi saznade za ovaj dogadjaj oca Meletija… Ali, svaki Grk mora u svom srcu da bude ponosan na te heroje, bracu, koja su svojim delima svedocili o veri i cuvali vecni plamen hriscanstva i patriotizma.

* * *

Jednom se dva druga ukrcase na putnicki brodic bosforskog brodarstva. Camac je bio pun, tako da su oni mogli da se smeste samo na palubi, jedan naspram drugog. Mladic sede izmedju dva imama. Jedan hodza je citao Kuran, i zamisljeno gledao cas u nebo, cas u more - cinilo se kao da je utonuo u sopstvene misli. Dva mladica Grka su razgovarali medju sobom, s vremena na vreme posmatrajuci hodze, i ironicno se osmehujuci. U jednom trenutku, mladic koji je sedeo izmedju hodza, rece sapatom: “Sedim izmedju dva razbojnika”. Kada je camac pristao u jednom od mnogih pristanista Bosfora, saljivdzija, koji je ironicno govorio o dvojici razbojnika, uputi se ka brodskim stepenicama. Brzo izadje na obalu i tu, iza svojih ledja, ugleda zamisljenog hodzu. Kada se malo udaljise od pristanista, hodza se lagano dotace njegovog ramena. Uzdrhtavsi, mladic se okrenu i pogleda ga. Hodza se osmehnu i rece: “Podji sa mnom”. Mladic sa strahom i zebnjom podje za njim. Odjednom se zaustavi, poce da se izvinjava i rece da toboze zbog nekog hitnog posla mora da ide. “Ne boj se”, osmehujuci se odgovori mu hodza, “iako je tvoja greska velika i strasna, skupi hrabrosti, mi smo veoma bliski. Tebi se nista nece dogoditi.”

Uskoro dodjose do velike bogate vile. Prodjose kroz nekoliko prostorija, spustise se niz stepenice i tu, pod zemljom, nadjose se u maloj crkvici. Tek tada, nepromisljeni mladi Grk, strahovito uzbudjen, shvati da je hodza ustvari jerej - tajni hriscanin. Mladic se zaplaka, poljubi svesteniku ruku i pokaja se. Hodza-jerej ga blagoslovi i posavetova da nikad ne dozvoli da mu jezik bude brzi od pameti, kako bi izbegao velike neprijatnosti. “Sreca tvoja sto je tvoje reci cuo hriscanin, zbog koga si se samo malo namucio. A da te sreo neki drugi covek, koji razume grcki, mogao bi da se oprostis sa zivotom.”

* * *

Tajni hriscanin Amil-beg prica: “Jednom sam posao u Svetu Sofiju. Kao svaki savesni Turcin, ja se umih, skidoh cizme i nazuh papuce koje su stajale pored vrata. Jedan hodza sa ogromnim turbanom na glavi dodje da mi pokaze znamenitosti Svete Sofije. Ja sam i ranije, u vise navrata tu dolazio i znao sam sve o znamenitostima, ali to nisam otkrio. Bas me zanimalo sta ce on reci. Hodza me primi, dovede do svetog oltara kako nas niko ne bi cuo ni video i osmehnu se: ‘Ti me ne prepoznajes’ - rece. Ja ga pogledah - to je Hatzi Hamazas, otac Abdul-bega, parohijski svestenik iz mesta Ak Dag. Haralampije je njegovo hriscansko ime. Verni hriscanin. “Danima ja tajno pojem u Svetoj Sofiji.”

E P I R

Mula Mucis je bio tajni hriscanin. Posle Krimskog rata 1854. godine, mnoge tajnohriscanske porodice su krenule za ruskom vojskom bezeci u Rusiju. Mula Mucis nije mogao otvoreno da ispoveda hriscanstvo, on je bio mujezin u Carci-dzamiji. Njegov sin je sa svojom suprugom, sestrom, bracom i rodjacima, posle 1858. godine, zajedno sa drugim mestanima, otputovao u Rusiju, na Kavkaz. On ostade sam, prodade kucu Salampasu Panajotu, bratu mog dede, a sam se preseli u kucicu pored Carci-dzamije. U kucu mule Mucisa dospeo sam i ja. Meni se tada ucini da sam u ambaru video ikone i ostatke od izgorelih sveca… Tajni hriscani su sebe smatrali Turcima, i plasili su se da otvoreno drze ikone. Proslo je mnogo godina. Odjednom mula Mucis oseti blizinu smrti i tajno nocu posla po oca Damjana. Otac, videvsi krajnje tesko stanje, ispovedi ga i pricesti Precistim Tajnama. Mula tada skide mali krst od sedefa, dade ga ocu Damjanu i rece: “Uzmi ovaj krst i cuvaj ga kao uspomenu. Ja cu sutra umreti. Rano ujutru doci ce kod mene njuskala” - mislio je na Turke - “naci ce mi krstic i oskrnavice ga. Uzmi i ovih pet lira, za 40 liturgija, a ostatak podeli prosjacima za pokoj duse.” Nije proslo ni deset minuta kako ovaj blagocestivi hriscanin predade svoju dusu Bogu otaca. Otac Damjan ustade, zatvori pokojniku oci, tri puta ga poljubi, procita kanon za ishod duse, malo zaplaka i ode tajno, kao sto je i dosao. Ujutru Turci nadjose pokojnika, dosetise se sta se dogodilo, ali ne htedose da se o tome cuje. Samo jedan rece: “Pa eto sta je, bio je nevernik.” Mulu su sahranili po muslimanskom obicaju. Svi Grci su znali za njegov grob i s vremena na vreme su tajno dolazili i palili svece.

PONT

Husni iz Harova je bio tajni hriscanin, odnosno “dvoverac”. Javno je bio - Turcin, tajno - hriscanin, i zvao se Georgije. Obicno je odlazio na skrovito mesto i tajno se molio. Palio je kandilo i zajedno sa svojom zenom Aisom - Hristina se zvala hriscanski - molio se Bogu: “Gospode Boze moj, spasi nas gresne.” Isao je u manastir u Zand Air, ispovedao se, pricescivao… i, ponovo bio Turcin! Naravno, takav zivot mu nije bio lak. Zbog toga je zajedno sa zenom pobegao u Rusiju. U Jalti se Husni zaposli kao radnik i jedva su sastavljali kraj s krajem. Ali, zato su otvoreno ispovedali hriscanstvo, i svi su ga znali kao Georgija, a zenu kao Hristinu. Na vlast su dosli boljsevici. Hriscanima, koji su odlazili na sluzbu nisu davali posao - on i zena su bili ugrozeni, pretila im je smrt od gladi i bede. Shvatio je da drugacije nece preziveti - postao je komunista. A kod kuce je opet tajno, pred ikonama, palio kandilo. I molio se Bogu recima: “Boze moj, kakvo sam ja to zlo ucinio, kada sam dva puta u zivotu bio primoran na ‘dvoverje’?”

* * *

Kisa je prestala da pada, a razjarene, mutne vode sve klokocu ka recici, nedaleko od velikog sela koje se prostrlo po blagodatnoj ravnici. Tursko selo, okupano obilnim potocima kisnice, obradova se blagoslovenom suncu. Ubrzo voda zasusi, usahnu, a selo utonu u srecno blazenstvo. Tu nisu svi Turci. U stara vremena, kada je sadasnji Erzerum bio Teodosijpolj, nekoliko kucica je bilo izgradjeno pored reke Akampsi na vrhu te zaravni - to su bile porodice vizantijskih vojnika - akrita*. Zatim, padom Vizantijske imperije, dosli su Turci, naselili su grcke zemlje, naterali zitelje da promene svoju veru i da prime islam.

Od toga dana ucutalo se zvono male crkvice i, za nesto vise od cetiri i po veka, koji su prosli od tada, nije vise ostalo ni pomeni o hriscanskom poreklu prvih stanovnika.

Tursko seoce se isusuje od obilne kise, a u kafanama mirno sede Turci prekrstivsi noge na mekim tepisima, sa uzivanjem uvlaceci nargile, pricajuci jedan drugom smesne price. Odjednom se iz pravca reke zacuse uzasni krici, koji razdiru dusu. Dva mala decaka Turcina igrali su se na obali i pali u reku - uhvatio ih je snazan vrtlog. Jedna zena, koja je videla sta se dogodilo, poce da vice i da doziva ljude u pomoc. Kafana opusti za tren oka. Gosti kafane pohitase ka reci, a zajedno sa njima staresina seoceta - tako oni zovu nacelnika opatine. Uzalud. Jednom od decaka, petogodisnjaku, vise nije bilo pomoci, a drugi, njegov vrsnjak, jos je disao, kada mu je ukazana pomoc. Sav je drhtao, ali je sa osmehom posmatrao okupljene ljude, kao da se nista nije dogodilo.

Staresina ga uze u narucje i poce da ga mazi: “Kako si imao srece da se spasis, dete moje”, stalno je ponavljao. “Junacina! Ti ces biti pravi muskarac. Sigurno si se strasno uplasio?”

“Ne”, mirno odgovori decak. “Ja se uopste nisam uplasio. Mene je za ruku drzala Majka Bozja i Ona me iznela na obalu.”

“Sta si rekao, Majka Bozja? A odakle je ti poznajes?”

“Pa, naravno, ja Nju poznajem. Ona je kod nas u kuci - naslikana na dascici.”

Posle tih reci staresina je posumnjao: “Hajdemo da mi je ti pokazes, idemo.”

Za nekoliko minuta oni su bili kod kuce malog decaka. Docekale su ih baka i majka. Zene nisu ni slutile sta se dogodilo. U nedoumici, uznemireno su posmatrale vaznog gosta. Njihova nedoumica se pretvorila u uzas kada su videle da njihov decak posetiocu pokazuje mala vratasca u zidu, koja vode u unutrasnju sobicu i rece: “Ona je tamo, unutra, otvori vrata i videces je!”

Baba i majka uzdrhtase i pokusase da mu pregrade put, ali je bilo kasno, staresina otvori vrata. Divan prizor se pojavi pred njegovim ocima: u majusnoj i sumracnoj sobici, bez ijednog prozora, gorela je sveca pred likom Majke Bozje. Umilni miris tamjana sirio se iz sakrivene sobice, i Turcin je sa odusevljenjem udisao njemu nepoznati miris. Zene, zanemele od straha, nisu mogle da izuste ni reci, samo su njihovi pogledi, ustremljeni na ikonu, toplo, bez reci, molili Majku Bozju da ih zastiti.

Cutke i nepomicno stajao je pred ikonom i muhtar, fanaticni turski staresina, koji nije mogao ni da pretpostavi da ce nekad u svom selu doci do takvog otkrica. Divan izgled Bogorodice, bozanstveni Mladenac u rukama, na njega su ostavili naizrecive utiske.

“Evo, ovo je Majka Bozja, Ona me drzala na rukama. Vidis li je?”, rece decak radosnim glasom; rece, i nacini svoj prvi podvig - podvig ispovednistva.

Zene padose pred noge muhtaru i zamolise ga: “Milostivi gospodine, nemoj nam nista lose uciniti, a mi cemo se moliti Bogorodici da sacuva tvoje zdravlje i srecu...”

“Tako znaci, vi ste hriscani”, rece on tiho.

“Da… Mi nikome ne cinimo nista lose. Mi cuvamo veru nasih predaka onako kako su oni cuvali veru svojih oceva. Oprosti nam, gospodine.”

Muhtar jos nekoliko sekundi postaja cuteci, zatim tihim glasom, kao da htede nesto tajno da saopsti, rece: “Ne bojte se! Ali, nikome ne govorite da sam dolazio u vasu kucu i da sam video - sto sam video… Za nekoliko dana cu vam poslati ulja za kandilo”, - i uputi se ka izlazu.

sa grckog na ruski: Aleksandra Nikiforovna

sa ruskog na srpski: Tankosava Damjanovic

ŽIVETI PRAVOSLAVLJE

Postoji nepravilno misljenje, koje je, nazalost, sada vec prilicno rasireno, da je dovoljnoziveti Pravoslavlje koje je ograniceno na ucestvovanje u crkvenim sluzbama i na “normalne” pravoslavne delatnosti, kao sto je citanje molitava u odredjeno vreme i osenjivanje krsnim znakom; u svemu ostalom, po tom misnjenju, mozemo ziveti kao i drugi, ucestvujuci u zivotu naseg vremena bez ikakvih problema, osim kad to nije povezano sa nekim grehom.

Svako ko je shvatio koliko je Pravoslavlje duboko i koliko su velike obaveze istinski pravoslavnog hriscanina, a takodje i kakve nam obaveze nalaze i kakve nam totalitarne zahteve postavlja savremeni svet, lako ce uvideti koliko je takvo shvatanje pogresno. Ili si pravoslavan u svakom trenutku dana i u svakoj zivotnoj situaciji, ili uopste i nisi pravoslavan.

Nase Pravoslavlje se ne otkriva samo kroz nase stroge religiozne nazore, nego preko svakog naseg postupka i svake reci. Vecina od nas skoro da i nije svesna hriscanske odgovornosti za ovosvetsku stranu naseg zivota. Covek koji poseduje istinski pravoslavan pogled na svet, u svakom segmentu svoga zivota zivi kao pravoslavan (...)

Iz clanka o. Serafima Platinskog “Pravoslavni pogled na svet”; prevod prevodilackog bratstva “Inok Isaija”

ZADNJE POGLAVLJE U KRATKOM ŽIVOTU OCA SERAFIMA PLATINSKOG

Otac Serafim je sahranjen na Noubl Rixu (eng. Noble Ridge - blagorodni greben): primereno mesto za onoga cije je svetovno ime bilo Judzin (Eugene), sto znaci blagorodni. Rodjen u Kaliforniji, no nadahnut cistim otackim vrelima Pravoslavlja, svoj zivot u savremenom svetu preobrazio je u hagiografsku pojavu. Neka ovi kratki izvestaji govore sami za sebe.

II

PRED SMRT

1. Kad je bilo vec ocigledno da otac Serafim umire, sa mnogih krajeva sveta uznosile su se molitve Bogu, jer su ga mnogi znali preko casopisa “Pravoslavna rec” (Orthodox Ljord) i njegovih knjiga, te su se gorljivo molili da jedan toliko potreban zivot bude postedjen. Nekoliko dana pred njegovo prestavljenje u hramu u Redingu, gde je o. Serafim obavljao duznost pastira, vrseno je jeleosvestanje. Dok je u bolnici o. Serafim trpio krajnji bol i patnju, o. Aleksej Jang video ga je gde stoji u oltaru i moli se Bogu u svom uobicajenom polupognutom stavu.

2. Dan pred svoju smrt, o. Serafim je posetio izvesnu zenu, majku jednog njegovog duhovnog sina o kome se narocito starao. Evo sta ona svedoci: - To se desilo pred smrt o. Serafima. Radila sam u straznjoj sobi i sve vreme mislila kako bih zelela da budem sa svima vama u bolnici. Najednom se vreme zaustavi i ja ispred sebe ugledah o. Serafima gde sav svetli obucen u svetlucavu srebrnastu odezdu - to su najblize reci kojima bih mogla da opisem tu svetlost. Zadrzala sam dah i rekla: “O, oce Serafime!” Bila sam suvise zaprepascena da kazem bilo sta drugo osim: “Hvala”. Vreme nije proticalo - sve je bilo sadasnji trenutak. Necu tumaciti ovaj dozivljaj, ni sada ni ubuduce. Utesila sam se, i nadam se da i vama ovo pruza utehu. Vrlo sam nedostojna i ne znam sta bih jos o ovome mogla reci. (Evgenija Vojtan, 14. septembar 1982.)

3. Ujutro 2. septembra, dok je o. Serafim umirao, bas pre nego sto sam se probudila, imala sam jedno snovidjenje. Bila sam u drustvu nepoznatog mi svestenika koji me ukoravao zbog mojih greha. Rekao mi je da nikome ne smem nista zameriti. Usli smo zajedno u veliku, raskosnu dvoranu. Na kraju dvorane stajao je neki covek na uzdignutoj pozornici i pojao. Zbog rastojanja se nije mogao dobro videti. Prekrasnim glasom je pevao Velicanje Velicit dusa moja Gospoda… . Rekoh: “Ne cujem dobro.” Svestenik me ponukao da pridjem blize, pa ja napravih jos nekoliko koraka. Tada sam vec veoma jasno cula pojanje. Pojac je bio tenor sa glasom kao u o. Serafima cije sam pojanje cula pre mnogo godina u sanfranciskanskom sabornom hramu. To je bilo pocetkom sezdesetih godina. Stojeci na pevnici, sam je otpevao svu jutrenju od pocetka do kraja. Nikad u zivotu nisam cula molitvenije pojanje. Dusa mi se uznela u visine. U svom snu, pak, cula sam to isto neuporedivo pojanje. Glas je bio isti, ali je zvucao kao glas andjela, zitelja raja. Bilo je to nebesko, nezemaljsko pojanje. Probudivsi se, shvatila sam da nema nade za oporavak o. Serafima.

Sa najvecim postovanjem prema novoprestavljenom o. Serafimu, visoko ceneci njegove zasluge pred Bogom, zelela bih da napisem par reci o jednoj njegovoj osobini koja mi je najdraza i najvise pri srcu. To je njegova vernost istinskom Pravoslavlju. Nije ni za mrvicu odstupao od ucenja Crkve. Nije imao nikakvih samo svojih misljenja. Moj pokojni muz, Ivan M. Koncevic, bio je isti, uprkos tome sto je imao nekoliko univerzitetskih stepena i jos pred kraj zivota zavrsio bogoslovsku akademiju. Nikad mu nije palo na pamet da se ogresi o ucenje Crkve.

Ucenje Pravoslavne crkve nije proizvod umova i proizvoljnosti velikih Otaca Crkve. Sam Sveti Duh ih je nadahnuo ovim ucenjem. Zbog toga Pravoslavlje i jeste nepokolebivo. Svaka hula na Svetoga Duha je neoprostiv greh (Mt. 12, 31-32). Od velikog je znacaja vernost Pravoslavlju u nasa teska i mucna vremena. O. Serafim je bio goruca i prosvetljujuca svetiljka. Svoju svetlost nam je ostavio u svojim spisima. Slava Bogu za sve. (Jelena Koncevic)

III

U VREME SMRTI

1. Prosle nedelje u Medfordu, u Oregonu, Svetlana Dzouns mi je rekla da je takodje, one noci kad je umirao, videla o. Serafima u snu. Sluzio je bozansku Liturgiju - zapravo kadio je - a Svetlana i Timoti su oboje prisustvovali tome. Pitao sam je kako se osecala kad se probudila, i rekla je: “Srecno, spokojno.” Osetio sam da joj je Bog dao ovaj dozivljaj radi nove misionarske zajednice u njihovoj kuci. O. Serafim je izrazio svoje zadovoljstvo zbog osnivanja te zajednice i rekao da se nada da ce tamo jednog dana i sluziti. Mozda je Bog to vec dozvolio. (O. Aleksej Jang)

2. U utorak nocu, na dan kad je umro o. Serafim, Marta Nikolas ga je videla. San se je toliko dojmio da me pozvala u sredu ranom zorom, cim se probudila. U snu je videla o. Serafima gde u zlatnoj odezdi stoji na obali reke. No cudno je bilo to da je nosio belu kamilavku i koprenu, te vladicansku panagiju. Stotine ljudi mu je prilazilo i trazilo blagoslov od njega, pa je pristupila i ona. Prema njemu je imala toliko strahopostovanje da se bojala da joj nece dati blagoslov. Prisla je moleci za blagoslov, i on joj ga je dao. Potom ju je pogledao i rekao da ima nesto da kaze njenom muzu. Bas tad se probudila. (O. Aleksej Jang)

IV

NA POGREBU

1. Pogreb o. Serafima je opisan dosta podrobno u casopisu “Pravoslavna Amerika” (Orthodox America). O. Serafim, koji se vecinu svog zivota udubljivao u tajnu smrti, lezao je u kovcegu i izgledao kao da je ziv. Lice mu je izgledalo mladje nego ikad. Na obrazu mu se ogledao pobednicki spokoj, a usne su mu se bez sumnje povremeno osmehivale. Njegov izgled u tom prostom, drvenom kovcegu, u neukrasenoj drvenoj crkvi, izrazavao je pobedu nad smrcu. Evo sta kaze jedna duhovna kcerka: “Stajala sam ispred kovcega i virila unutra, plakala sam i pitala o. Serafima sta da radim bez njega. Ne znajuci kako, nesvesna bilo kakvog svog pokreta, gledala sam u veliku Hristovu ikonu. Osetila sam neugodan miris i cula o. Serafima kako mi kaze: “Ja trunem, ja nisam nista - uvek je to bio Hristos, a ne ja.” Zatim sam vratila pogled na o. Serafima, a miris je bio izrazito sladak, kao od ruza. I ja sam bila potpuno spokojna. Dok su se svi oprastali sa o. Serafimom, iznenada sam ga ugledala kako stoji vise kovcega, okrenut ka oltaru. Tesko je to opisati: bio je veoma svetao, cist, obucen kao monah. Celo vreme se pojalo, a on je kadio, neprestano okrenut ka oltaru.

Moram dodati jos i ovo: kad sam u bolnici cekala moleci se, sedela sam na stolici sa monaskom mantijom o. Serafima. Moja devojcica Andjelina joj je prisla i dotakla je, te pocela tiho da roni suze. Milovala je mantiju i plakala. Dok je to cinila, osetila sam kako toplota izlazi iz mantije i okruzuje nas.” (Eli Enderson)

2. Iako smo svega nekoliko puta pricali, veoma sam zavoleo o. Serafima. Cinilo se da je u njemu velika ljubav. Izgleda da se mnogo trudio - citav zivot je bio pregalac i nije tracio vreme. Znao sam da cu od njegovog saveta imati koristi. Blagodarim Bogu sto mi je pruzio priliku da upoznam takvu licnost, pa makar i na kratko vreme. Da prodje mitarstva o kojim je pisao, i prispe u narucje Hristovo!

Zadnji put sam o. Serafima video u junu, kad me poveo u malu setnju po sumi. Bilo je vrlo lepo. Kad smo kretali, rekao je da tu negde u blizini ima ikona prep. Serafima, obesena na drvo. Nasao je, otpevali smo velicanje i poklonili se ikoni.

Kad su se proslog petka nad njegovim telom citala jevandjelja, zatrazio sam od o. Serafima da se moli za mene - u vezi jedne narocite stvari. U subotu rano ujutro izasao sam da udahnem malo svezeg vazduha. Zeleo sam da opet nadjem onu ikonu na drvetu, ali nisam bio ubedjen da cu je moci uociti, posto je bila malena i nekakve bakarne boje, a ja sam imao samo nejasnu predstavu o tome gde se drvo nalazi. Uputio sam se u tom pravcu i rekao: “Oce Serafime, ako si cuo moju molitvu, daj mi da opet nadjem onu ikonu.” Nakon svega nekoliko trenutaka pogledao sam i video gde lezi na zemlji pored mojih nogu! Zahvalio sam mu se, procitao molitvu prep. Serafimu, poklonio se ikoni i stavio je nazad na drvo odakle bese pala. (brat Dejvid)

3. Moja sestra Dzastina kaze da se posle pogreba o. Serafima, u subotu nocu, o. Serafim javio malom Dzeremaji u njegovoj spavacoj sobi odmah posto je otisao u krevet. Dzeremaja je to Dzastini ispricao u nedelju uvece, nakon sto se vratila iz Platine. “Mama”, rekao je, “znam da me otac Serafim gleda, jer mi je prosle noci stavio svoju ruku, evo ovde, i jako pritisnuo.” To rekavsi, stavio je ruku na svoje srce i jako pritisnuo. Nije nimalo bio uplasen. O ovom dogadjaju mi je Dzastina pisala vec sledece jutro. (o. Aleksej Jang)

4. Smrt o. Serafima me veoma dirnula. Nekoliko dana nakon sto sam primio izdanje “Pravoslavne Amerike” u kojem je objavljeno njegovo blazeno prestavljenje, moja zena je sanjala monaha koji je izasao iz dugog reda kaludjera, pristupio nam i blagoslovio nas. Sutradan mi je ispricala svoj san, a ja sam joj pokazao fotografiju o. Serafima koju sam dobio od “Pravoslavne reci.” Nikada je pre nije videla, ali je na njoj prepoznala monaha iz svog sna. Zatim sam joj rekao da sam se molio o. Serafimu da mi, ako je to Bogu ugodno, da neki znak o sebi. (Fabijan de Kosta, Roan, Francuska, 18. februar 1983.)

V

CETRDESET DANA

Tokom cetrdeset dana, dok je dusa jos uvek cvrsto povezana sa zemljom i Pravoslavna crkva se moli za novoprestavljenog, preminuli odrzavaju neku vezu sa svojim najblizim. Otac Serafim je dosta pisao o tome u svojoj knjizi “Dusa posle smrti”.

Otac German je sluzio cetrdeset liturgija tokom ovog posmrtnog razdoblja. Deveti dan po prestavljenju o. Serafima bio je praznik prepodobnog Jova Pocajevskog (28. avgust/10. septembar), i to tacno 19 godina od osnivanja Bratstva prepodobnog Germana. Nocu devetog dana, o. German je usnio san u kojem je video golemu crnu jamu. Na otvoru jame sedeo je neki lik obucen u belo i gledao kao da se opire necemu. Nekoliko zena i jedan muskarac sedelo je pored coveka i tesilo ga.

Sest dana kasnije, na dan kada je u platinskoj pustari sluzena prva bozanska Liturgija, spomen-dan svetog mucenika Mamanta (2./15. septembar), otac German je, odsluzivsi Liturgiju, video u snu o. Serafima kako spava odeven u belo. Iznenada, lice mu ozive i on otvori oci kao da toplo pozdravlja zivot.

2. U cetrdeseti dan posle prestavljenja o. Serafima, episkop Nektarije Sijetlski, koji je prema o. Serafimu gajio veliku ljubav i postovanje, prispeo je u manastir Prepodobnog Germana skupa sa jos nekoliko svestenosluzitelja. Nakon bozanske Liturgije, na grobu o. Serafima sluzio je arhijerejsku panihidu i na njenom svrsetku odrzao besedu koja se zakljucila ovim recima: “Otac Serafim je bio pravednik, moguce i svetac.” Spustivsi se sa brdasca na kojem je grob o. Serafima, hteo je taman da zakoraci u saborni hram, jos uvek u ruci drzeci zapaljeno kandilo, kad se naglo okrenu i sa velikom ganutoscu poce glasno da peva, uz pratnju bratije, klira i poklonika: “Ublazaem, ublazaem tja, prepodobne otce na Serafime, i ctim svjatuju pamjat tvoju, nastavnice monahov i sobesdnice Aggelov”. I tuga zbog razdvojenosti od o. Serafima pretvorila se u radost.

Nepunih pet meseci posle ovog dogadjaja, ovaj pravedni jerarh, episkop Nektarije, prestavio se. Pretrpevsi progone u mnogostradalnoj Rusiji, umro je na dan kada je Sveta pravoslavna crkva 1982. proslavila novomucenike, i pridruzio se o. Serafimu na onom svetu.

3. Saosnivac misionarske zajednice Svetih jeraraha moskovskih u gradu Moskou u Ajdahu, pise: “Kad je do nas u ponedeljak, tri dana posle njegovog pogreba, stigla vest o smrti o. Serafima, ja sam bio van sebe od zalosti i molio sam Boga da mi da jos jednom da vidim o. Serafima. Bog me uslisio i vidio sam o. Serafima ponovo, jer sam ubrzo sanjao kako sam dosao u manastir. Tamo me o. Serafim odveo do odredjenog mesta na manastirskom imanju do kojeg se dolazilo preko belog lukastog mostica. Zatim je pokazao na tacku na zemlji i rekao da se tu ne kopa, posto tu treba da kopa arheolog. Kad sam dosao u manastir na cetrdesetnicu od prestavljenja o. Serafima, dato mi je poslusanje da postavim temelje za dascanu platformu kod njegovog groba. Presao sam pogledom okolo po sumi: sva je bila u zlatu i jesenjoj odori, i pomislio sam da crkva i sva okolina izgledaju tako vedro i prekrasno, bas kao ikona. I tad sam se, kopajuci za temelje, najednom setio sna koji sam opisao. Kako cudno! Kako je ta pozlacenost licila na onu iz sna!” (Denijel Metison, 1/14. oktobar 1982, na Pokrov Presvete Bogorodice)

4. Druge noci nakon cetrdesetnice, sluzena je polunocnica u cast osnivaca Bratstva prepodobnog Germana, arhimandrita Gerasima, koji se prestavio na isti dan 1969. godine. Otac German, buduci veoma umoran, dosao je da se odmori u keliju o. Serafima koju su zvali “Optina.” Napolju se vec svanjivalo kad je on blago zadremao. Ubrzo se probudio, videvsi kraj ikonostasa manastirske crkve o. Serafima, koji je izgledao upravo onakav kakvog smo navikli da ga vidimo: veoma ozbiljan, usredsredjen i pomalo zabrinut. Uzurbano je govorio: “Pobrini se za Xona, Xona!” Otac German je skocio sa pitanjem “Kojeg Dzona? - jer Dzonova ima puno. No onda se setio jednog posebno bednog Dzona sa kojim nisu imali dodira vec sesnaest godina. Otac German je pretpostavio da je ovo osoba kojoj treba pomoc. Uskoro je opet zaspao i opet je video ikonostas sa Majkom Bozjom, ali o. Serafima vise nije bilo tamo. Ubedjen da ovo nije obican san, i znajuci dobro koliko se o. Serafim brinuo za ljude, o. German je otrcao u svoju radnu sobu da nadje adresu ovog Xona. Iako je adresu nasao, telefonskog broja nije imao, a Xon je bio daleko u Kanadi. Majka mu je bila u starackom domu u Bej Eriji, ali o. German nije mogao ni sa njom da stupi u vezu. Poslavsi Xonu pismo sa cekom na 20 dolara, odjurio je u Bej Eriju sa nadom da ce pronaci Xonovu majku i saznati ima li kakvih poteskoca. Nakon citavog niza jalovih poseta starackim domovima, konacno ju je pronasao pred ponoc, i saznao da je Xon bez posla i u ocajnom stanju. Smesta je nazvao jednog studenta u gradu u kojem je ziveo Xon i zamolio ga da poseti Xona. Sedam dana kasnije dosao je odgovor od studenta sa zapanjujucim obavestenjem. Desilo se da je Xon posle dugog razdoblja neodlazenja u crkvu odlucio da ode na Liturgiju za Uspenje Presvete Bogorodice. Kad je usao u hram, nenadano je dobio jak osecaj prisustva o. Serafima, o kome nije vec godinama razmisljao. Sto je sluzba dalje odmicala, ovaj osecaj je postepeno rastao. Nekoliko noci nakon toga, Xon je cuo u snu kako neko kuca na vrata. Kad su se vrata otvorila, zagledao je o. Serafima, ali ga nije odmah prepoznao. O. Serafim je imao dugu sedu bradu i otrcani kaput, kakav je nosio u vreme svog sirotovanja u San Francisku kada je vodio pravoslavnu knjizaru. Pricao je sa Xonom na ruskom, govoreci mu vrlo ohrabrujucim glasom: “Brate Xone, to sam ja. Ja vise ne zivim u Platini; trenutno boravim ovde.” Dalje ga je na nesto upozorio, ali Xon se kasnije nije mogao setiti sta je to.

Otprilike u isto vreme kad je video o. Serafima, Xon je dobio cudnu zelucanu bolest, te dve sedmice nije nista mogao da jede, posto mu je zeludac odbijao hranu. Ubrzano je mrsaveo i bio toliko slab da nije mogao ni da ustane sa kreveta. Nije ocekivao da bi ga iko mogao posetiti, a cak i kad bi ga posetio, on nije imao novca za lek. Naposletku, jedan sused je navratio da mu donese postu, pa je tada dobio i pismo o. Germana. Novcem iz pisma Xon je sad imao cime da plati bar neko lecenje. Odmah se obratio nekome za koga je smatrao da moze da mu olaksa oboljenje, taj covek je uskoro stigao i doneo posebnu slanu vodu za lecenje. Posle primene ovog leka, Xon je brzo povratio snagu.

Kad je primio pismo o. Germana, Xon je saznao za operaciju i prestavljenje o. Serafima. Razabravsi misli, Xon je shvatio da je operacija o. Serafima izvedena iste one noci kad je on osetio njegovo prisustvo u crkvi. Takodje je shvatio da je bas one noci kad je umro, o. Serafim dosao da ga ukrepi. Ko zna: da se o. Serafim nije javio, i da o. German nije odmah poslusao Serafimovo preklinjanje za pomoc, mozda Xon danas ne bi bio medju zivima.

VI

BLIZINA OCA SERAFIMA

1. Jednog dana sam bio sam u crkvi, u oltaru (mislim da sam pospremao ili nesto slicno). Iznenada sam pomislio na o. Serafima i na to kako ga vise nikad necu videti u ovoj sklepanoj kapelici. To mi se cinilo nepojmljivo! U trenu sam osetio da je pored mene, tu u oltaru - ne u nekom okultnom smislu, ne kao duh, vec Bozjom miloscu. Bio je tamo; mogao sam tamo da ga osetim, i iznenada sam znao da se nalazim u prisustvu drugog sveta. Bio sam potpuno shrvan, pao sam na kolena i zajecao - suze su mi bile suze pokajnice zbog mojih greha, od svesti o tome kakav sam odvratna ljudska spodoba, i kako je uprkos svemu tome Bog dobar prema meni. U prisustvu buduceg zivota osetio sam mozda, u maloj, najmanjoj meri, ono sto je prorok Mojsej mogao osetiti kad se penjao na Sinajsku goru (iako sebe i njega niposto ne poredim!). Hocu da kazem da je taj dozivljaj o. Serafima iz onog sveta (a bilo je prilicno stvarno) nije usredsredilo moju paznju na njega, vec mi je odmah dalo da vidim koliki sam gresnik pred Bogom. Upravo to (shvatanje svoje gresnosti) jeste ono sto mi potvrdjuje da je ovo bilo istinsko iskustvo, a ne od zloga, i ne proizvod moje uobrazilje.

2. Nedugo nakon prestavljenja o. Serafima, svi smo bili zaprepasceni cuvsi da je kod popadije o. Alekseja Janga, Suzan, otkriven rak na vratu. Posle daljih pretraga, obistinili su se nasi najgori strahovi: rak je bio zlocudan. Posvuda su poceli da se mole za nju. O. Aleksej joj je pomazivao vrat uljem iz kandila sa groba o. Serafima. Lekari nisu davali nikakvu nadu. Jedna nasa parohijanka nam je napisala sledece: “Ja nemam osecaj da je o. Serafim negde daleko. Skoro sam sanjala kako sam zasla medju mnostvo ljudi, a tamo je bio o. Serafim, obucen u svoju monasku odezdu i sa skufijom (crnom monaskom kapom) na glavi. Blagoslovi me i rece: “Mir ti”, a ja rekoh: “I duhu tvome”, kao na Liturgiji. Okrenu se jednoj zeni i stavi celo na njen vrat i rame. Kad je podigao glavu, krv je tekla iz zeninog vrata i ramena, ali na o. Serafimu nije bilo krvi. Otac djakon Lorens, odeven u belo i zlatno, primakao se i platnom za pricesce vrlo smireno obrisao krv. Secam se kako sam pomislila: “To je zaista krv Hristova!” Zatim se o. Serafim udaljio grleci nekoga, kao da ga tesi. Tu osobu nisam prepoznala. Probudivsi se, shvatila sam da je zena iz sna, s ledja, izgledala bas kao popadija Suzan. (Marta Nikols, 6. decembar 1982.)

Neko vreme posle ovog sna, popadija Suzan je otisla lekaru da obavi preglede. Svi nalazi su bili negativni, i lekar joj je rekao da ne mora da dolazi narednih sest meseci.

3. Na dvanaestu godisnjicu postriga o. Serafima, spomen starca Nazarija Valaamskog (14/27. oktobra 1982.), jedan od bratije Manastira prepodobnog Germana doziveo je jos jednu dirljivu posetu o. Serafima. Ovaj san je sanjao posle bozanske Liturgije, koja je sluzena u 2:30 ujutro i na kojoj se ovaj brat pricestio Svetim Tajnama. On pise: “U snu sam stajao u paraklisu ispred jednog drugog coveka, a o. Serafim je stajao ispred nas u odezdama. Izgledalo je kao da ima nesto da kaze, ali ljudi pocese da mu prilaze s leva i s desna i s ledja, pitajuci ga stosta. Nakon sto se pozabavio njima, stupio je do mene, zovuci me po imenu umilnim glasom. Tad mi je rekao jednu recenicu, koja je zvucala otprilike ovako: ‘Ostani nepokolebiv u svojoj odluci’, ili: ‘Izdrzi do kraja.’ Onda me celivao u celo, a ja sam se probudio sa jakim utiskom od toga celiva, i bio sam radostan.”

4. Noc pre mog rukopolozenja za svestenika, sanjao sam da je o. Serafim dosao do mene, blagoslovio me i zagrlio, rekavsi: “Sine moj!” Bio sam presrecan i iznenadjen, i rekoh:"Oce Serafime, kako ste?” A on mi odgovori onako kako je obicno odgovarao dok je bio medju nama: “Veoma sam umoran.” Mada sam pred svoje posvecenje bio vrlo uzrujan zato sto o. German nije mogao da prisustvuje sluzbi, smirio sam se i razveselio, znajuci da me o. Serafim gleda sa onog sveta, da me utesio i izlio na me svoj blagoslov. (Ime zadrzano, 7/20. mart 1983.)

5. Moja rodjaka Xudi, koja mi je kao rodjena sestra, imala je u sredu izliv krvi u mozak. Izmolila sam akatist Majci Bozijoj i poverila Xudi Njenom staranju i brizi o. Serafima. Stavila sam njenu sliku pored ikone Presvete Bogorodice i pored slike o. Serafima u kovcegu. Mogla sam da zamislim kako njih dvoje silaze u Los Andjeles da se pobrinu za Xudi, i u srcu sam znala da je to istina. Te sam noci spavala veoma cvrsto i spokojno, kao da me neko pokrio mekanim, toplim pokrivacem. Iduce jutro pozvala sam da vidim kako je, a vest je bila cudesna! Tokom noci se povratila i ove sedmice vise nece lezati na intenzivnoj nezi. Moze da prica i jede tvrdu hranu; prepoznaje sve, i nema kocenja. Lekari kazu da je to cudo. Ove sedmice treba da obave nekoliko pregleda - ne znam tacno cega, ali sve je izgleda u redu. Toliko se ljudi molilo za nju i ja znam da je to bilo to. No ne mogu da se oslobodim osecaja da je ona dobila posebnu pomoc od Presvete Majke Bozje i o. Serafima. (Kristina ©ejn, 10. februar 1983.)

6. Petog marta 1983. (po novom stilu) tri poklonika - Pol Baba, Kristofer Hadad i Majkl Mekgi ocajnicki su pokusavali da dodju u kalifornijski manastir Prepodobnog Germana Aljaskinskog u Platini. Nakon sto su im se kola nekoliko puta pokvarila na putu prema manastiru, trojica poklonika su zaglavila u gradicu Viljamsu. U subotu rano ujutro dobivsi prevoz, u kasnim jutarnjim casovima stigli su u mesto Red Blaf. Nasavsi govornicu, Majkl je pozvao platinsku prodavnicu mesovite robe da bi ostavio poruku jednom od monaha, rekavsi da su ostali bez kola i da ce pokusati da dobiju prevoz do manastira ili ce pak pesaciti vise od 70 kilometara duz auto-puta broj 36. Trojica poklonika krenuse pesice. Posto su nosili svoje stvari i vrece za spavanje, hodanje je vec posle nekoliko kilometara postalo naporno. Neretko su zastajali. Kad su dosli do neke seljacke kuce, Majkl je upitao visokog, starijeg coveka koliko im jos treba do Platine i da li moze da dobije telefon. Covek je ljubazno pristao i dodao: “Ako imate nameru da danas ceo dan pesacite, nece vam uspeti - ima jos preko 60 kilometara.” Usavsi sa domacinom u kucu, Majkl je pozvao platinsku prodavnicu da ostavi hitnu poruku da su zaglavili na putu br. 36 i da im treba prevoz do manastira. Zahvalivsi se ljubaznom, velikodusnom coveku sto im je dopustio da upotrebe telefon, poklonici nastavise pesacenje. Cinilo se da hodanju nema kraja. Dva-tri kilometra dalje na putu, u umornom ocaju, Pol je iz dna duse zavapio: “Oce Serafime, pomozi nam!” Kroz minut-dva otac N. se dovezao da nas pokupi. Tako je pravedni o. Serafim usliaio vapaj nas slabih. Slava Bogu za sve! Amin. (Majkl Mekgi, 11. mart 1983.)

7. Pravoslavna vernica po imenu Marta mnogo je patila zbog toga sto njen otac, koji je bio dobar covek i verovao u Boga, nije nikad mogao da nadje srecu u Isusu Hristu, noseci citavog zivota zig tuge i razocarenja. Kako bi bilo prekrasno, mislila je, kad bi mogao da oseti i razume bar nesto od Pravoslavlja, te nasledi srecni udeo sa izabranima u buducem veku. Nekoliko puta je pokusavala da ga nadahne pravoslavnim ucenjem. Iako ga je to zanimalo, nesto ga je uvek sprecavalo da se vise udubi u spasonosnu istinu nase vere. Iznenada je dobila tuznu vest da on ima rak i da mu ne preostaje vise dugo da zivi. Kad mu se priblizio kraj, ona je dosla da provede njegove poslednje dane uz njega. Otkrila mu je mnogo o Pravoslavlju, a on ga je prihvatio svim srcem. Posto u blizini nije bilo pravoslavnog svestenika, a vremena je bilo vrlo malo, uzela je svetu vodu i, procitavsi verovanje i neke molitve, krstila je oca na isti nacin kako se to radilo u starini u slicnim slucajevima. Zahvaljujuci njenoj odlucnosti, otac joj je umro kao pravoslavni hriscanin. Posle nekog vremena Marta, duhovno vezana sa o. Serafimom (jer je njen sin kumce o. Serafima), posetila je Serafimov grob da bi se pomolila i uverila da je njen revnosni postupak bio Bogu ugodan. Dosavsi i pomolivsi se na grobu, napisala je jednu malu poruku u kojoj je molila o. Serafima da se postara za njenog oca, koji je bio tako neiskusan u veri. Poruku je ubacila u pukotinu na drvenom pokrovu na grobu. Vrativsi se kuci sva srecna, napisala nam je malu razglednicu: “Hvala vam! Hvala Vam! Divno sam se provela! Kad sam dosla kuci, sanjala sam da je moj tata ziv i srecan. Rekao je da mu je drago da me vidi, te da je bio na nekom mestu gde se nije osecao ugodno, sve dok nije dosao svetitelj i izvukao ga . S ljubavlju, Marta”

8. Kad se prvi put slavio Vaskrs bez njega u njegovom voljenom manastiru, o. Serafim je svima veoma nedostajao. Iguman German, dobivsi blagoslov od oca Serafima na samrti da ostvari svoj dvadesetogodisnji san, otisao je da provede noc Hristova Vaskrsenja u Monaskoj laguni na Sprus Ajlandu na Aljasci. Bio je napet i uzbudjen zato sto napusta svoje osirotelo stado u tako znacajno vreme. Njegova braca i sestre su shvatili da ga to na Aljasku zove prep. German. Srca otezalog teskobom, dosao je na grob o. Serafima i zamolio ga da se pobrine za bratiju i obraduje je za Vaskrs dok njega ne bude tu. A o. Serafim je, ocevidno, tajanstveno posetio obitelj na Vaskrs. Sedmogodisnja devojcica, naime, koju o. Serafim bese krstio pre nekoliko godina, videla ga je prvi dan Vaskrsa. Bio je u manastiru, nosio prebelu vaskrsnju odezdu, i svetom vodom i kandilom blagosiljao citavo tle - u crkvi i van nje, sva stabla i manastirske vratnice. Verujemo da je tokom odsustva oca Germana sam o. Serafim pazio na manastir.

Sestra Brigita

prevod s engleskog: A.

Casopis “Orthodox Ljord”, sv. 19, br. 102 (108-109) januar-februar, mart-april 1983.

Čuda Božja: KRVOTOČIVA IKONA SPASITELJA U MOSKVI

Danas, 14. decembra, u moskovskoj crkvi Svetih devet mucenika iz Kiziceska pravoslavni narod pravi zemne poklone pred ikonom Spasitelja iz koje se izliva krv.

Protojerej Jovan Bukotin, svedok cuda, bio je potresen ovim vidljivim znakom. U molitvenoj potresenosti on je uzviknuo: “O Gospode, moj Gospode! Sigurno te fariseji i sadukeji nisu tako raspinjali kako Te mi raspinjemo svojim gresima!” Posle ovih reci izliv krvi se ocevidno pojacao. Otac Jovan je otpoceo da sluzi moleban i, za cudo, dok je moleban sluzen, izliv krvi je prestao. Ali kada je moleban zavrsen, krv je opet potekla. (Uvece toga istoga dana o. Jovan je odnet u bolnicu i to je bio njegov kraj).

Dogadjaji koji su ovde opisani dogodili su se u Orenburskom selu Derzavino, gde su ikone u skromnoj sobi jedne proste seoske kuce u toku od pet godina izlucivale miro.

A onda, na dan Vozdvizenja Casnoga Krsta u godini 2000, primetili su da se na ikoni Spasitelja pojavila bledo-crvenkasta tecnost koja se izlivala iz Njegove desne ruke (koju je podigao da blagosilja), a onda je potekla krv iz otvorene rane. Kasnije,

crvene mrlje su se pojavile na kosi Spasitelja - kao tragovi trnove krune - i iz njih je krv liptala nezadrzivim tokom. Ove krvave brazde su tekle zajedno sa brazdama mira i postajale su svetlo skerletne boje. Tokom vremena isticanje krvi se znatno pojacalo. Krv tece niz ikonu i preko lica Spasitelja gustim tokom, grusa se, obrazujuci zgrusane tacke i tamne mrlje.

Usirene kraste na ranama su tamno-braon boje, sto je uvek slucaj sa sasusenom krvlju.

“Gospod nam je pokazao Svoju milost”, kaze Sergej, arhiepiskop Samare, koji je dao blagoslov da se ikone mogu proneti sirom Rusije. “Ljudi stoje u veoma dugim redovima da se makar samo priblize ovim ikonama. Uz to, ovo nisu stare ikone, nisu malene, vec su stampane na papiru. Ja sam imao priliku da posmatram kako se miro pojavljuje na povrsini ikona u vidu mirisnih kapljica i onda se sliva na dole. A pored toga, cak i niz jedan bakreni krst miro se sliva u isto vreme kada i na ikonama. Ovo je veoma redak slucaj!”

Podjednako se retko desava da ikona krvari. Kada sam prvi put cuo o tome, nisam mogao a da ne sumnjam. Crkva je veoma skrupulozna u svom pristupu pojavama ove prirode, veoma brizljivo proverava autenticnost cuda. Ali kada sam ja prvi put video ovu ikonu, sve sumnje su iscezle. Iz Spasiteljeve glave na ikoni crveni tokovi su isticali direktno iz tragova uboda trnove krune i ja sam osetio prirodni miris krvi. A kada su izvrsili hemijsku analizu tecnosti koja se izlivala, ustanovilo se da je to prava plazma ljudske krvi.

“Upravo isto onako kao u prvim vekovima hriscanstva, Gospod nam pokazuje cuda da bi nas ojacao u veri i, mozda, da bi nas pripremio za teska iskusenja u buducnosti.”

Sa neizrecivom ljubavlju i bolom Gospod gleda na nas, ohole, gresne ljude, kako ukivamo nove eksere u Njegove krvave ruke.

sa ruskog na engleski preveo Dzan Hudanis

sa engleskog na srpski preveo prota Mateja Matejic

Vladika Nikolaj: SVETE TAJNE

U borbenoj Crkvi na zemlji ima sedam svetih tajni: krstenje, miropomazanje, pricesce, pokajanje, rukopolozenje, brak i jeleosvecenje. Na Istoku one se jos uvek nazivaju Svete Tajne. Zasto? Jer svaka od njih u sebi sadrzi tajanstveno i cudesno dejstvo Boga kroz Duha Svetoga. Srz svake od njih je ovo tajanstveno i cudotvorno bozansko dejstvo. Mi ne znamo kako, ali znamo da, tj. mi ne znamo kako Duh Sveti deluje u svetim tajnama, ali znamo da On deluje u njima i kroz njih.

U svetoj tajni krstenja Sveti Duh cisti dusu od greha, tako da dusa kroz blagodat prima posinastvo Bozije i regrutuje se u armiju Hrista Spasitelja. Krstenje ostvaruje takvu ogromnu promenu u coveku da se to naziva ponovo radjanje (Jn. 3, 5). Krstenje je naredjeno od Gospoda (Mt. 28, 19). Kogod nije krsten ne moze se spasti, osim mucenika koji i bez vode (ali krvlju) primaju Carstvo Bozije (Sv. Kiril Aleksandrijski).

U svetoj tajni miropomazanja Bog Duh Sveti ispunjava dusu, koja je prethodno ociscena i iz koje je greh odstranjen krstenjem, pozitivnim snagama ili darovima, a darovi su razliciti. Miropomazanje je naredjeno i ustanovljeno upraznjavanjem od strane Apostola (Dap. 8, 15-17; 19, 1-6; II Kor. 1, 20-22).

U svetoj tajni pricesca, a u trenutku svestenikovog prizivanja, Bog Duh Sveti silazi na pripremljen i osvecen hleb i vino i pretvara ih u Hristovo Telo i Krv (ne menja ih vec ih pretvara; jer sustina je pretvorena, dok oblik hleba i vina ostaje nepromenjen pred nasim ocima).

Ovu svetu tajnu neprestane ljubavi Bozije kroz zrtvovanje naredio je i ustanovio Gospod (Mt. 26, 26-28; v. Jn. 6, 53-57; I Kor. 10, 16-17; 11, 23-26). Tako je Hristos nasa istinska hrana; On nas pricescuje Samim Sobom da bismo mi postali istinski ljudi, gradjani Carstva Nebeskog, istinski delovi Njegovog besmrtnog tela. Tako je velika ljubav Bozija da nam u ovoj svetoj tajni Gospod daje ne samo Svoje darove, kao u drugim svetim tajnama, vec Samoga Sebe. Veca ljubav od ove ne postoji ni na nebu ni na zemlji.

U svetoj tajni pokajanja, odnosno prastanja, Bog Sveti Duh prasta coveku njegove grehove ucinjene posle krstenja. Na taj nacin covek opet postaje cist pred Bogom. Gresnik odlazi od svoga Boga u stranu zemlju i postaje drug svinja, bacajuci svoje perle - svoju dusu - svinjama. Kada je greh pokajan, ispovedjen i oprosten, covek dobija slobodu da opet udje u dom svoga Oca. Prica o bludnom sinu jasno objasnjava poreklo i prirodu greha, istinskog pokajanja, ispovesti i oprostaja (Lk. 15, 11 i dalje). Gospod Isus Hristos je naredio i ustanovio ovu svetu tajnu svojim recima i delima (Lk. 7, 47; Mt. 18, 18). Apostoli su razumeli svoga Ucitelja i verno su sledovali Njegovom primeru i zapovesti (I Jn. 1, 8-10; Dap. 3, 19; 19, 18).

U svetoj tajni rukopolozenja svestenosluzitelja, Bog Duh Sveti daruje specijalnu blagodat cinodejstvovanja svestenosluzitelju, vrsiocu svetih tajni u Carstvu Nebeskom, odnosno u borbenoj Crkvi. Ova blagodat se daje kroz polaganje ruku Apostola i njihovih naslednika na glavu onih za koje se utvrdilo da su dostojni. Pri obavljanju svete tajne, covek se smatra skoro bezvrednim, a blagodat Boga Duha Svetoga je najvaznija. Radi toga, svesteniku nije dozvoljeno da kaze “Ja te krstavam” ili “Ja vas sastavljam” pri vencavanju, itd; jer stvarni izvrsilac svete tajne je Gospod Duh Sveti. Ovu svetu tajnu je naredio i ustanovio Gospod i Njegovi apostoli (Jn. 15, 16; Dap. 6, 2-6; 20, 26; 28, 2; II Tim. 1, 6).

U svetoj tajni braka Bog Duh Sveti svojom blagodacu spaja dva ljudska bica, coveka i zenu, za specijalnu svrhu porasta Crkve Bozije shodno Bozijoj zapovesti (Post. 9, 1) i medjusobnu pomoc muza i zene na staranju za njihovo spasenje. Ovu svetu tajnu je ozakonio Gospod Isus (Mt. 19, 5-6). On sam je blagoslovio zajednicu braka kroz Svoje prisustvo na svadbi u Kani Galilejskoj (Jn. 2, 1). Apostol Pavle, tumac najuzvisenijih svetih tajni, objavljuje nam da je brak tajna velika (Ef. 5, 22 i dalje).

U svetoj tajni jeleosvecenja, Bog Duh Sveti dolazi u zivot coveka u krajnjoj nuzdi i isceljuje bolesnog. Svrha ove svete tajne tako obavljane je oznacena kod sv. Jakova (5, 14-15) kao vaspostavljanje zdravlja i oprostaj grehova. Ovu svetu tajnu su obavljali i naredili apostoli od samog pocetka (Mk. 6, 13).

Tako dakle, mi imamo sedam svetih tajni kao sedam raznih dejstava Boga Duha Svetoga, koji je istinski Davaoc, Zivotodavac, Pokretac i Vlasnik riznice svih bozanskih darova u Crkvi Hristovoj na zemlji. Pet od ovih svetih tajni su vezane za licni zivot i licno spasenje svakog clana Crkve, naime: ociscenje (krstenje), ispunjavanje (miropomazanje), hranjenje (pricesce) i isceljenje u krajnjoj nuzdi (jeleosvecenje). Preostale dve znace: porast Crkve (brak) i obavljanje svetih tajni u Crkvi u sluzbi najmocnijeg Boga Duha Svetoga (rukopolozenje).

Kada se pokrene pitanje koja je od ovih sedam svetih tajni vaznija a koja manje vazna, to pitanje ozledjuje savest vernika. Cak izgleda i kao uvreda Duha Svetoga. Kroz celokupnu svoju proslost, do nasih vremena, Crkva je prikupila bogato iskustvo o efektivnom dejstvu Boga Duha Svetoga u svim ovim svetim tajnama. Jedna kola mogu izgledati ukrasenija, a druga manje ukrasena, ali nije vrednost u kolima, vec u vozacu kola. Kada Duh Sveti silazi na ljude kroz svoju blagodat, zar je onda vazno kako on silazi, velelepno ili prosto? Ono sto je vazno je - On. A posto znamo cak i iz sadanjeg iskustva Crkve, kao i iz Svetoga Pisma da Njegova blagodat silazi i dejstvuje u svetoj tajni jeleosvecenja, zasto onda pitati da li je sveta tajna miropomazanja, ili pokajanja, ili braka nesto vece od svete tajne jeleosvecenja?

Vaznost svih svetih tajni, njihova blistavost, njihova lepota i njihova cudotvorna priroda dolaze od Njega - Boga Duha Svetoga. Ako zapitate jednog lekara sta je vaznije za jednu osobu telesno obolelu, da bude ociscena od svoje necistoce ili da bude ispunjena novom vitalnoscu; da bude nahranjena ili isceljena ili pomognuta u njenoj krajnjoj agoniji, sta bi vam on odgovorio? On bi bio zgranut! Ili, ako zapitate jednog domacina sta je potrebnije domu, da bude ociscen ili napunjen svezim vazduhom i svetloscu; da bude odrzavan u redu ili da bude opravljan, ili spasen kada je u opasnosti da se srusi; on bi, takodje, bio zgranut. Mi praznimo svoju dusu od necistoce greha kroz svetu tajnu krstenja; mi je ispunjavamo svezim snagama u vidu Bozijih darova kroz svetu tajnu miropomazanja; mi je hranimo kroz Hrista zivog Gospoda svetom tajnom pricesca; mi je oslobadjamo od novih necistoca greha kroz svetu tajnu pokajanja; mi je lecimo i spasavamo u krajnjoj nuzdi kroz svetu tajnu jeleosvecenja; i posto smo mi mnogi a ne jedan, potreban nam je porast nase svete zajednice, to jest Crkve, i mi postizemo ovaj rast kroz svetu tajnu braka; i, opet, posto smo mnogi a ne jedan, potreban nam je bozanski naredjen prijem oprostaja da bismo pripremili dusu za besmrtni zivot u vecnom Carstvu Bozijem. Tako sedam svetih tajni predstavljaju sedmostruku dramu uzdizanja hriscanske duse iz mracne jame greha u visinu i slavu Carstva Bozijega.

A ako bi iko pomislio da su sveta tajna krstenja i pricesca (ili dve ili tri od sedam svetih tajni) jedine svete tajne, onda - neka pita Boga o tome; posteci i moleci se sa suzama neka pita Boga i On ce mu otkriti istinu kao sto je uvek otkrivao svojim svetiteljima. Sto se tice nas na Istoku, mi se bojimo da omalovazimo ijednu od sedam divnih svetih tajni, mi strahujemo od Boga Duha Svetoga. Jer On je dosanuo apostolima i svetiteljima istinu o svemu sto je potrebno za spasenje ljudi. Zato sve sto smo rekli o velikim svetim tajnama nije nase licno misljenje (ako bi bilo nase licno misljenje, onda ne bi vredelo nista), vec je to ponovljeno iskustvo apostola u drevnim danima i svetitelja nasih dana. Jer Crkva Bozija ne zivi na misljenjima, vec na iskustvu svetitelja, kako od pocetka tako i u nase vreme. Misljenja intelektualaca mogu biti izvanredno mudra, ali da su ipak lazna, a iskustvo svetitelja je uvek istinito. Sam Gospod Bog je istinit Samome Sebi i Svojim svetiteljima.

Neka Gospod Bog Duh Sveti, sa Ocem i Sinom, daruje onima koji se Njemu sa suzama mole blagodat mudrosti i snagu da vide i poznaju celokupnu istinu potrebnu za spasenje sviju nas, krstene a nikada dovoljno pokajane dece Bozije.

(ovo je tekst predavanja koje je pripremio blazenopocivsi episkop Nikolaj za Svetsku konferenciju na temu “Svete Tajne i obredi”, odrzanoj u Lozani; posto nije mogao da prisustvuje konferenciji, predavanje je procitao arhiepiskop German, 13. avgusta 1927. godine)

preveo sa engleskog protojerej-stavrofor Mateja Matejic

Faith and Order: Proceedings of the LJorld Conference, Lausanne, August 3-21, 1927, George H. Dorin Company, Nelj York, 1927, ed. H. N. Bate

Vapaj

Gospode, gledajuci vidljivo proslavljam ono nevidljivo,

klanjajuci se pred slikom umom se uzdizem ka Prvoliku.

Dodirujuci telesno molim za nadtelesno,

da bi se Ti, o Gospode! makar malo mogao smestiti u kolibu duse moje.

Oci placu od uzasa greha i smrti dok se srce okiva bezakonjem,

Hriste! jedan deo ide k Tebi drugi od Tebe bezi.

Raspet u strastima boravim u grehu hraneci se hranom svinja!

Hriste, spasi me jer propadoh!

Daj da u znoju svojih ociju otkrivam Tajnu blagoslova

znoja lica u kome cu jesti Tebe, Hleb Zivota,

slikajuci Krvlju Tvojom Rec Tvoju na srcu mom.

monah Salatil

Razgovor sa preosvećenim episkopom Atanasijem (Jevtićem): HRISTOS JE MERILO ZA CRKVU

- Vladiko, interesuje nas citanje tropara treceg casa na Bozanskoj liturgiji za vreme Evharistijskog kanona. Mi znamo da u raznim Crkvama postoje razlicite tradicije. Da li se tropar treceg casa za vreme Bozanske liturgije cita u Srpskoj crkvi?

- Tropari treceg casa postoje u Srpskoj crkvi. U svojoj eparhiji, dok sam bio glavni episkop, nisam ga citao, a sta sada radi novi episkop - ne znam. Ja ga ne citam. Ovaj tropar je ukljucen u XVI veku. Ja ga ponekad izgovaram kada ga citaju drugi episkopi, ali to nije sustina stvari. Uglavnom ga citam kao posebnu molitvu, ako bih tako mogao da kazem. Recimo, za vreme molitve na Velikom vhodu na Heruvimskoj, cita se 50. psalam, ali to nigde ne pise, jednostavno je takva praksa. Ili pak, triput citanje: “Boze, milostiv budi meni gresnome!”, ovoga takodje nema u sluzebniku.

Cuo sam od o. Georgija Florovskog, o. Aleksandra Smemana, da su po osvecenju Darova u sebi govorili: “Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista da bude proklet, maran ata!” To je iz ranohriscanske liturgije, uzeto od apostola Pavla na kraju Prve poslanice Korincanima (16, 22), (Gal. 1,8.9.). Tako je i otac Jovan Kronstatski dopunjavao svoje molitve za vreme liturgije.

Ali, sada, da bi se izbegle nesuglasice, dobro bi bilo da postoji saborno resenje u vezi s tim. Nije dobro sto se toga pridrzavaju samo Sloveni. Za to nas je pitao hilandarski iguman otac Nikanor - poznato je da su monasi sa Atosa veoma strogi sto se tice redosleda, i kada su videli kako se u srpskom ili ruskom manastiru cita molitva treceg casa, to im se nikako nije dopalo. Pitali su: “Zar vi ne znate istoriju svega toga?” Otac Kiprijan Kern je jasno pisao da su to uveli protiv izbacivanja epiklezisa (zazivanje Duha Svetoga, nap. prev.) u Rimskoj crkvi.

Mislim da ne gresim na tom planu. Ja nisam samovoljan, ali takve stvari su sasvim ocigledne. Kada sam bio glavni episkop i video da tropar treceg casa vecina mojih svestenika cita, nisam ih dirao - neka citaju ako su navikli. Bio sam svedok kada je nas patrijarh Pavle za to pitao Svjatjejseg Aleksija, a on je odgovorio: “Ne”, i nas Patrijarh to uvazava.

- Kakav je Vas stav prema katehizaciji pre krstenja? Kako je reseno pitanje katehizacije u Srpskoj crkvi?

- U Srpskoj crkvi, nazalost, stanje je po tom pitanju prilicno haoticno. Kod nas se vrlo malo pribegava katehizaciji (poucavanju kandidata za krstenje, nap. prev.) - to nije dobro. U ovom trenutku jedva da je moguce uspostaviti ceo taj redosled katehumena: onih koji se kaju, koji su tek malo u veri, itd. To je, naravno, bila dobra praksa. Jasno je da postoji zelja da se to uspostavi, ali, tesko da je to moguce.

Veoma je vazno privuci coveka kako bi on usao u zivot Crkve i dalje nastavio svoju katehizaciju, koja se u mnogim slucajevima i ne zavrsava krstenjem. Kod sv. Kirila Jerusalimskog o tome se jasno govori. Ja sam sluzio u Atini, u Ruskoj crkvi. Ispocetka su dolazili mladi - Rusa je bilo malo, uglavnom Grci. I pojavio se veliki problem: sta reci mladom coveku? “Ne idi u bioskop, ne idi u pozoriste, ne idi tu i tu”, ja to nisam govorio, pokusao sam da uradim tako da se kod mladog coveka pojavi velika potreba za hriscanskim zivotom, a pravac podviga Sam Gospod ce mu pokazati. Ako sedis pored televizora i gledas emisiju, u takvoj situaciji je nemoguce biti u molitvi. Ako hoces da se molis - sam iskljuci televizor. A ako ti ja kazem: “Ne gledaj televizor, ne gledaj neprilicne snimke...”, na taj nacin necu postici mnogo. Da bi covek ozbiljno poceo da zivi crkvenim zivotom, a zatim da ga tako i nastavi, neophodno je da se uvede katehizacija.

S jedne strane, lako i brzo krstiti nekoga moze da bude opasno. Ipak je bolje postupiti po primeru svetih Otaca, koji su govorili o tome da je bolje krstiti decaka nego ga pustiti Saracenima ili nekim drugim antihriscanima. Bolje je krstiti, jer je takvo vreme: moze da pogine, moze da umre. Nas zivot je uvek u Bozjim rukama, ali, recimo, u Grckoj nesrecnim slucajem pogine veliki broj ljudi. Ne mislim samo na automobilske nesrece, vec i na druge slucajeve. Uopste, ne treba suvise odlagati krstenje, ali, potrebno je ici i uskim putem, mudrim, carskim. Medjutim, mi smo skloni da idemo ili u jednu ili u drugu krajnost. Potrebno je i jedno i drugo uvazavati - i prvo treba raditi, i drugo ne ostavljati.

Posebno je vazno biti pronicljiv u razgovoru sa covekom - mora da se shvati stanje njegove duse, njegovo raspolozenje, kako bi se, uz Bozju pomoc, njemu moglo pomoci. Bez toga je opasno formalno resenje problema. Desavalo se da su se neki od zapadnih hriscana krstili i postali pravoslavni, a onda su, videvsi zastoj u Crkvi, otisli. To se desava - i zbog demonskog kusanja, i zbog nedostatka naseg rada, kao i pastirskog staranja.

Naravno, u mnogim situacijama kod nas - sudeci po svemu, i kod vas - dogadja se da na brzinu krstimo coveka bez prethodne katehizacije i pripreme, a i bez dalje brige o njemu. U pastirskom radu treba vernog coveka priblizavati Hristu.

Kod Srba, po mom misljenju, situacija je mnogo losija. Postoji problem sa svestenicima, koji rade rutinski, po inerciji; kako je rekao Gospod, rade kao “najamnici” (Jn. 10, 12,13). Kod Rusa, verovatno, taj problem nije tako veliki. Ponekad se desava da svestenik sluzi gotovo samo zbog toga da bi izdrzavao svoju porodicu. Kaze: “Ja imam porodicu, sada moj sin treba da ide u skolu, povecajte mi parohiju, moj sin mora da uci...” Ako tako postavi problem, to znaci da je za njega sluzenje Crkvi - samo obezbedjivanje novca, da bi izdrzavao svoju porodicu. I to se desava.

Uopste uzev, za veliki broj novokrstenih nekako ispadne kao da su bas oni, koji su nedavno prisli Crkvi, na neki nacin privilegovani, dok su hriscani koji su svoj krst nosili i za vreme komunizma ponekad cak i povredjeni zbog novokrstenih. Posebnu odgovornost snosimo i mi, ali to je i njihova slabost - kao kod starijeg sina kada se vratio bludni sin. Tako da postoji i ta strana problema. Na tom planu nas uvek ceka veliki posao.

- Vladiko, Vi ste studirali i predavali na bogoslovskim fakultetima u raznim zemljama. Gde se, po Vasem misljenju, odrzavaju najkvalitetnija predavanja i u kojoj zamlji je najvisi stepen bogoslovke nauke?

- Ja sam studirao u Srbiji, u Grckoj. Na Halki sam bio samo pet meseci - tu je izbio problem, Turci su hteli da zatvore Halku, tako da je u odnosu na Halku tesko bilo sta reci. U celini, obrazovanje u Konstantinopolju bilo je po uzoru na ruske akademije. Priznatije bogoslovije tu nije bilo. U Grckoj su skole drzavne, medjutim, teolozi su veoma dobri. Istina, postoji i suparnistvo medju teolozima. U celini, zivot je dinamican, teologija tamo postoji, ali nije uvek akademska - ponekad je cak bolje u skolama. Teologija je tamo u velikom usponu, snaznom, ali i tu postoji mnogo opasnosti i slozenosti. Na Atosu ima mnogo obrazovanih ljudi. U svetogorskim manastirima: Filoteju, Simonopetri, Grigorijatu, Vatopedu, Ivironu (gde ima po 50-80 monaha) ljudi su vec prilicno obrazovani, medju njima ima i teologa, u ostalim manastirima takodje… Neki pisu, neki pocinju. U celini, takav razvoj je prisutan svuda i siri se. Mitropolit Jovan Pergamski (Ziziulas) mi je rekao da u Rusiji postoje mladi teolozi koji ce za deset godina sve nas da prevazidju. Deset godina je proslo, ja nisam video da su prevazisli konkretno njega - to je bilo njegovo smirenje; on je veoma dobar teolog, poseduje sirinu, dinamican, veoma dobro poznaje Oce, ali sve vreme trazi dijalog sa savremenom misionarskom organizacijom… On je, takodje, dobar filosof, njemu to ide, on je odlican ucenik Florovskog, ja mu verujem, iako se ne slazem u svemu sa njim. Takvi teolozi su, naravno, potrebni; to je veliki covek. U patristici, otvoreno cu reci, on je napravio korak vise od Florovskog. Evo, on je ovako govorio - nikada se ne sme reci da postoji pravac kojim neko upravlja, zato sto je to uvek otkrovenje Duha Svetoga.

Ima u Francuskoj mladih teologa, kao naprimer, Francuz Zan Klod Larse. Za godinu-dve, postace srpski svestenik, on je u Srpskoj crkvi. Izdao je odlicne knjige. Zatim, vladika Kalist je veoma dobar, veliki teolog.

U Americi je, posle poznatih otaca - Florovskog, Smemana, Mejendorfa, teologija malo oslabila. Tamo ih je malo. Svetosergijevski institut takodje je oslabio, ali sta da se radi? Kako Florovski kaze: “U istoriji Crkve postoje i usponi i padovi.” Postoje pravoslavni hriscani koji misle da, eto, dolazi era Pravoslavlja, da ce Sveta Sofija biti nasa, pravoslavna, itd. Nije li to malo utopisticko razmisljanje, ali to ne znaci da mi ne treba da radimo.

U Ruskoj crkvi ja vidim uspon, zato sam, izmedju ostalog, i doputovao, ne samo zbog vase ljubavi, vec i zbog toga da bih malo video, malo osetio. U Ruskoj crkvi postoji zivi zivot. Ako to ponekad i bude prividno, ipak je tu zivot. Medjutim, postoje nasledjeni problemi, a i novi - pa, demon nas nece ostaviti na miru!

Evo sta cu Vam reci o teoloskom obrazovanju. Gde je bolje? Svuda. Po mom misljenju, Grcka i Rusija trenutno se nalaze na prvom mestu. Srbi nesto rade, naravno, za sada sa vladikom Amfilohijem. Ima tu i mladih, ali - videcemo. Na Zapadu je razlicito.

Posebno je vazno da se vratimo tradiciji svetih Otaca. Vama je mnogo lakse, kod Vas su mnogi sveti Oci prevedeni, vi svete Oce citate na ruskom prevodu. Srbi to nemaju. Ja sam poceo da citam svete Oce na ruskom prevodu. Malo, vrlo malo smo toga imali. Sada je vec dosta prevedeno i idemo dalje. Da li je bez svetih Otaca moguce obnavljanje teologije? Medjutim, ne treba da se ogranicavamo samo na citanje. Ne znaci da je dobar poznavalac i teolog onaj ko je citao mnogo knjiga… Nama je neophodna Bozja blagodat i zivot. Sveti Grigorije Palama molio se Svetoj Bogorodici - on je bio los ucenik kada je ucio. A molio se ovako: “Prosvetli moju tamu!”, i molitva mu je uslisena i postao je veliki bogoslov. Daj, Boze, i vama da mozete da ucite, ali uvek sa duhovnim zivotom. Kako je govorio mitropolit Filaret, zivot sve vreme svedoci, tako da ce Bog dati prema srcu, smirenju, trudu, borbi, prema podvigu. To se ne daje odmah, ne treba tako brzo… U skolama, na akademijama, u vecini slucajeva treba da se zavrsi godina. Potrebno je da se daju ispiti, potrebno je znati ono sto je na programu. Ali, program se nikada ne ispuni, a ako se cak i ispuni - da li je to rezultat? Neophodno je obrazovanje.

Covecji zivot je takav da moras da budes oprezan, trudoljubiv, potreban je podvig. U celini, nista se ne daje tek tako, jednostavno. Slava Bogu! Kako su govorili sveti Oci: “Naivne Adame Gospod vise ne prima u raj.” Potrebno je da se podnese veliki podvig. Ali, teologija je potrebna, dragi moji, ne zaboravite, teologija je neophodna. Ali, kakva teologija, svakako ne apstraktna, tako sto bi neko samo knjige citao pa postao mudrac. Sveti Maksim govori o tome sta znaci teologija. Bog je rekao Adamu: obradjuj zemlju i hrani se hlebom sa zemlje. To je nase bice - dusa i telo. To je nasa zemlja. Radi za sebe, obradjuj za sebe, da bi jeo hleb nasusni - tako kaze sveti Maksim.

- Vladiko, nasa Crkva upozorava na ono sto se kod nas zove licni broj poreskog obveznika, a kod vas socijalni broj, itd. Mi znamo da je kod Grka bilo slicnih problema.

- Ja sam razgovarao sa grckim strucnjacima. Nikakvih tajni u tim brojevima nema i nikakvog demonizma. Do toga se moze doci tako sto je potrebno da se izbaci celokupna tehnika, kompjuteri, i sve ostalo. U Grckoj je bio postavljen problem da se u pasosima i licnim kartama navede pripadnost Pravoslavlju kao religiji. U ovom trenutku ta prica nije zavrsena. Licni brojevi - to je nesto sasvim drugo.

Mi moramo da stitimo licnu slobodu covecje svesti. Treba istinski stititi slobodu coveka, kako unutrasnju tako i spoljasnju. Naravno, potrebna je i garancija licnog zivota coveka. Ne sme sve da se iznosi na dlanu, ne sme se mesati u porodicni zivot kao sto je radila CK (sovjetska tajna policija, nap. prev.). To, verovatno, u Americi radi CIA, mesa se direktno u privatni zivot ljudi. To je isto kao kada bismo mi, hriscani, otkrivali grehe jedni drugima i iznosili ih u javnost. U Evropi postoji tendencija, i uopste, u slabom coveku postoji tendencija ka tome. Neophodno je da se Crkva, koliko god moze, sa tim izbori.

Ako posmatramo realno stvari, da li Crkva moze da izbegne obavezna pravila i norme masovne registracije? Mislim da to nije nasa stvar. U Grckoj su i oni, nema ih bas mnogo, koji su poceli da govore da je to broj antihrista - 666, i da ce ovaj broj svima biti utisnut. Znaci, to ce pecat antihrista da bude na nama… Ali, ja mislim da su to besmislice. Zar bi nas demon na taj nacin sablaznjavao - preko kompjutera, preko brojeva? To je suvise primitivno. Medjutim, nama moze da se desi jos gora stvar - sto dublje i jace gubimo osecanja, demonu sire otvaramo vrata. On moze dublje da deluje. Eto, recimo, odobrava se sve sto se radi s Bin Ladenom. I Bus nas vodi ka toj smesnoj suprotnosti: ili s Amerikom ili s Bin Ladenom. A ja necu ni sa Bin Ladenom, ni sa Amerikom! Neka me ostave! Nije mi ni do njih, ni do Bin Ladena! Kazu: “A, pa vi ste za terorizam.” Ja nisam za terorizam. Ali, zar su u Avganistanu samo teroristi, ti koji pate i ginu od najuzasnijih americkih bombi? To, ustvari, strada jadni narod. Zasto strada narod u Iraku? Samo zbog Sadama. Strada ceo narod. A sta to Amerikanci imaju sa irackim narodom?

Moramo da budemo oprezni, moramo da budemo pazljivi, no treba otvorenih ociju posmatrati zivot, moramo prema svemu da se odnosimo realisticno. Ako sutra pocnu da me kontrolisu - ja necu moci da otputujem, naprimer, u Svedsku ili neku zemlju, pa sta? Oni mogu da uvedu medjunarodni policijski sistem, preko Sengenskog sporazuma mogu da kontrolisu ulazak i izlazak, mogu da kazu da je, naprimer, ruski Patrijarh opasan i da mu narede da se vrati.

U Grckoj je Crkva postavila pitanje da se u pasose unese rec “pravoslavni”. Crkva je sakupila tri miliona potpisa da bi dobila u pasosima oznaku o pravoslavnoj verospovesti, a drzava je to ignorisala. A vidite, to je polovina stanovnistva koje ima pravo glasa! Tu se nalaze ljudi, kojima su platili iz inostranstva, kako bi se pokazalo da su Grci nepravoslavni.

Mnogi ljudi u Pravoslavlju imaju sklonost ka tome da lako naprave raskol medju sobom. Ali, ne vode racuna o tome da se tako gubi saborni duh, da Duh Sveti tada ne silazi na razjedinjen narod. On silazi kod svih, ali nemoguce je razdeliti Sveti Duh, i nemoguce ga je “privatizovati”. Na Atonskoj gori postoje ziloti. Oni su na manastiru napisali: “Pravoslavlje ili smrt!” To je na crnoj zastavi i - “Pravoslavlje ili smrt!” Zasto to? I cak su doneli benzin da, ako ih neko silom bude terao, zapale manastir. To su fanatici - to nije vera. Ali, njih je malo, i to nije karakteristicno za Atos. Ima mnogo svetih otaca na Atosu, ima ljudi koji zive pravi duhovni zivot, to je zivi zivot.

Nemoguce je zivot tako pojednostaviti da sve bude bez problema i bez sablaznjavanja. “Tesko svijetu od sablazni”, tako je rekao Spasitelj (Mt. 18, 7) i u istoriji je to tako. Ali, ne treba se bojati sablazni, “jer je potrebno da dodju sablazni; ali tesko onom covjeku kroz koga dolazi sablazan” (Mt.18, 7), kao i onom koji je podrzava, sablaznjavajuci druge. Velika odgovornost za to uvek postoji, medjutim, nikada ne treba da se namece svoje merilo, da neko odredjuje sebe kao meru, kao kanon.

Secam se da su mi pricali kako su se starice u Petrogradu ljutile na mitropolita Nikodima. I nista, Nikodim je bio onakav kakav je bio. On nije merilo za Crkvu, kao sto sada nisam merilo ja, ili neko drugi. Hristos je merilo za Crkvu. Ne treba da se plasimo, ali treba da strazimo da se dusa ne sablaznjava - eto u cemu je problem! Ja nisam protiv zilota. Bog je svedok. I te diplomate koje se bave crkvenom politikom, ili pak svetskom, i uopste ljudi od velikog znacaja, zaboravljaju da je njihova revnost kao hriscana takodje potrebna. Telo Crkve se uvek stitilo svojim vernicima, medjutim, na celu vernika su uvek bili njihovi pastiri. Pastiri su svestenici, vladike, gde je najvaznija sopstvena crkvena organizacija. Kanon Crkve - takodje je svetinja. Medjutim, ako se odredi ikonomija, ako je nesto potrebno da se uradi iz nuzde, pa i kada se prestupi kanon, to je iskljucivo radi spasenja ljudi, a ne samo da bi se krsili kanoni… Ne treba ih se drzati slepo, formalisticki. Svaki kanon - da li treba uvek da bude dogma? Vidite sta se desilo sa Grcima, postovaocima starog stila, jadni - hteli su posto-poto da sacuvaju stari stil, ali tada se dogodilo veliko zlo - vec su se podelili na pet delova. Nije dobro sto je promenjen stil, ali nema u kalendaru dogme. Jerusalimska patrijarsija, Ruska patrijarsija, Srpska, Sinajska, Atonska, cuvaju kalendar, i sta… Otac Justin, moj duhovni otac, bio je takav covek da je za svaku rec kanona bio spreman da umre, ali cak i u to vreme, da bi se spasila makar i jedna dusa, morao se zrtvovati ma koji kanon… To je sloboda Otaca.

Postoji akrivija Crkve, postoji ikonomija, ali, to odredjuje Duh Sveti i On ima konacnu rec - kao Utesitelj Crkve. Kada je potrebna ikonomija (snishodjenje, nap. prev.), a kada akrivija (strogo drzanje kanona)? U Crkvi ne sme da se negira ni jedno ni drugo. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaze da je u Crkvi mnogo darova, ali pravi znak za svakoga je onaj kada jedan znak priznaje drugi. Naprimer, ja volim molitvu, ti volis milostinju, onaj je aktivista, onaj propovednik, drugi stampa knjige, onaj je bogoslov, a ovaj je obican radnik, jedan vise voli bogosluzenje, drugi vise voli humanitarnu delatnost - sve su to darovi Duha Svetoga, sve je to potrebno Crkvi. Ali odreci se jednoga i reci - eto, ja sam tako dobar molitvenik, ja revnujem, a on je bezbrizan, nezainteresovan… Ima li takvih? U Crkvi ima svakakvih. To je kao njiva Gospodnja na kojoj nisu samo psenica i letina. Gospod nece odmah da je ocisti.

U II i III veku u Crkvi se pojavio pokret pod nazivom montanisti. Mnogo zla su nanosili Crkvi. Tertulijan je bio veliki teolog, kasnije je presao montanistima. Svetogorci kazu: postoje ziloti - to je dobro, a postoje “zuroti” - to su oni koji su sasvim otisli… Postojali su i katari. Oni su govorili: “Mi smo - cisti!” Grigorije Bogoslov kaze da su oni dozvoljavali pokajanje samo na kraju zivota. Bilo je i drugih, raznih…

U Crkvi su bili razni pokreti, i danas je veliki pritisak, ali ja se toga ne plasim. Po mom misljenju, to je normalno. Ima nekih episkopa koji kazu: “Evo, kod nas je dosao zilot s Atosa i uznemirava narod!” Pa, neka. Ko hoce da ga slusa, neka ga slusa. Ja cu o tome da pricam, a ko hoce da cuje, on ce da cuje. A taj zilot je otisao sa Atosa da bi spasio druge, a ne, prvenstveno, da spasi sebe. Prvo sto je uradio - to je njegova neposlusnost. Neki ziloti s Atosa su se cak ponovo krstili, kao da nisu krsteni. To je takvo nepoznavanje Crkve, sabornosti Crkve… Neophodno je da se sacuva sabornost sa svima, sa svima Svetima, a pre svega u svom srcu, zatim u svojoj kuci, u svojoj parohiji, svom manastiru, svojoj eparhiji, svojoj Crkvi, u celom svetu. Sabornost Pravoslavlja - to znaci slusati misljenje svih Otaca, ne samo asketa - pa makar oni bili i sveti, ne samo mucenika. Moze se reci: “Budimo svi mucenici!” A sta ce biti sa slabima koji to ne mogu da izdrze? To je takodje sablazan. Ili, hajde da narodu samo propovedamo Sveto Pismo. A sta je Sveto Pismo? Protestanti su od njega napravili idola, pa se formiralo vise od 300 sekti. Ali Sveto Pismo nije krivo za to.

- Kako da se borimo kada nas napusta revnost posle nekoliko godina monastva?

- Jedna iskusna monahinja mi je jednom rekla: “Brate, seti se svojih prvih dana i uvek se tamo vracaj.” Ili, kako su Oci govorili: ti jos nisi postavio nacelo za svoje spasenje. Zato je potrebno da se ponovo, i ponovo vracas u svom zivotu. Pre svega molitvom i iskrenim samoprekorom bez kompleksa. Rusi imaju sklonost ka sopstvenom mucenju, prosto sami sebi nametnu teret na dusu - to je jasno prikazao Dostojevski. To nije dobro.

Ponekad je potrebno sebi oprostiti, rekao je neko od Rusa, potrebno je ponekad oprostiti svojoj dusi. Uvek se setite reci Jovana Bogoslova: “Deco moja, ako vas vase srce upozorava, ili vam sudi, znajte da je Bog visi od vaseg srca.” Nas kriterijum nije nase srce, nije nasa savest. To je Bog, i molite se Bogu: “Gospode, udji u mene!”, iskreno, duboko, i Bog ce pomoci. Ali, ako On ocekuje vase trpljenje, onda treba trpeti - trpi, kozace, postaces ataman! Trpljenje je potrebno. “Trpeci spoznao sam Gospoda”, to je rekao prorok Ilija ."Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje” (Lk. 21, 19).

Trpljenje je strasna snaga, moc. Potrebno je Gospoda cekati, nadu ne gubiti. Otac Justin je rekao: “Biti sa Gospodom uzdahom, suzom, zeljom, uzdisati srcem.” I ako toga ima, znaci, i Duh Sveti je u nama. On nas nikada nece ostaviti. Slava Bogu, Njemu, Duhu Svetome!

Nikada ne dozvolite sebi da tastina i beznadje budu u istoj ravni sa verom i nadom. Nikakav greh, nikakva situacija ne moze da se meri sa Bozanskom miloscu i Bozanskom ljubavlju. Kada su setni i tuzni, Srbi kazu: “Udri brigu na veselje”, sto znaci - sve to odbaci i budi raspolozen. To jedna poslovica u srpskoj literaturi.

- Vladiko, kako Vi iz strane zemlje, u ovom trenutku, vidite procese koji se dogadjaju u Ruskoj crkvi?

- Ja, istinu govoreci, ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim da znam pravu istinu o Rusiji; ja nisam puno putovao, ali ruski narod poznajem odavno, a i Ruse u inostranstvu. Sluzio sam u Ruskoj crkvi u Atini, zatim u Parizu cetiri godine. Sa velikim interesovanjem uvek citam vase casopise i tako dobijam informacije. Kod nas dolaze ruski gradjani i mi dolazimo kod vas. Mislim, da se Ruska crkva odavno vec nalazi u obnavljajucem zivotnom pulsu. To je pravo hriscansko delovanje - lik Bozji se obnavlja u nama, obnavlja se vera; “da se obnavljate duhom uma svojega”, kaze apostol Pavle (Ef. 4, 23). To nije “obnavljanje” koje prelazi u jeres. To je ozivljavanje o kome Apostol kaze: “Duha ne gasite!” (1. Sol. 5, 19). Duh gori, ali treba jace da razgori, moramo da ga ozivimo. To je obnavljanje zivota, obnavljanje uma. “I da se obnovite duhom uma svojega”, kaze apostol Pavle (Ef. 4, 23).

Ruski narod je, posle stradanja, zahvaljujuci mucenicima, koji se pred Bogom mole za nas, dobio snagu - prezivelo je Pravoslavlje. Na Zapadu se s podsmehom govorilo: “Ma kakva je to Ruska crkva, samo se babe tamo mole!” A neko je odgovorio: “Da, ako su u Rusiji crkve 50 godina pune, pa iako su u njima samo babe, to ipak nesto znaci.” Ali, nisu to bile samo babe - to je bio zivi zivot. Ruska crkva je mnogo postradala - toliko miliona mucenika… Vladika Kalist u svojoj divnoj knjizi je rekao: “Ruska Crkva je u XX veku dala vise mucenika nego u svim proteklim vekovima.” Zahvaljujuci tim mucenicima i podviznicima, Ruska crkva nija samo prezivela, vec je pocela i da se obnavlja. I, naravno, u tako teskom periodu pritisaka, desavaju se razne sablazni i pad morala nacije - nemoguce je da toga ne bude. U Crkvi su uvek zivi ljudi. Kakav je bio IV vek, zatim ikonoborstvo, zatim spor o isihazmu, i tako u svakom periodu! Pa ipak je danas kraj ne samo veka, vec milenijuma. Pocinje novi period, a izazovi u svetu su ozbiljni… Mi u Crkvu sa sobom unosimo mnoge svoje probleme. Ali, ne treba da ih se plasimo.

Ni u kom slucaju ne smemo da dozvolimo razdore i razlicite kritike unutar Crkve, zatim samovolju - kada neko zeli sebe da proglasi jedinim zastitnikom Pravoslavlja. Ocit primer je nacin na koji deluje Avakum ili neki drugi fanatici. U ovom trenutku postoji pokret: toboze antihrist, kraj sveta itd. To su fanatici, to su ljudi koji nisu dovoljno u veri i plase se, a onda taj svoj strah preobraze u nekakvu samozastitu i surogat duhovnog zivota.

Naravno, treba da se brinemo, ali tu brigu da pretvorimo u molitvu pred Bogom: “Gospode, Ti si Spasitelj Crkve!” Zato je On i postradao. Moramo da imamo duboku veru, ali ta vera ne moze da se javi odozgo ili spolja, ona mora da bude izrazena nasom molitvom, nasim smirenjem, nasim unutrasnjim raspecem, nasom borbom!

Kod nas se trenutno vode neprekidne diskusije o tome - koliko je neophodno da se sazove sabor poput sabora odrzanog 1917-1918. godine, gde bi prisustvovali predstavnici mirjana, svestenika, episkopa… Ja cu otvoreno da kazem: sabor iz 1917. godine nije sabor koji bi mogao da bude uzor saboru Pravoslavlja. On je odigrao pozitivnu ulogu - osnovao je Patrijarsije, ali ne sme se u ime demokratije razarati Hristova struktura Crkve. U Crkvi je Hristokratija, ne demokratije i ne monarhija… Hristos vlada, Hristos je u svakom verniku, Hristos je - prvi medju vernicima, Hristos je djakon, Hristos je svestenik, Hristos je episkop, Hristos je “sve u svemu” (1 Kor. 15, 28.); i svako od nas nosi Hrista, i Hristos je u svima nama, ali red u Telu Crkve je onakav kakvim ga je dao Bog, a ne mi.

Na svim dosadasnjim saborima, mirjani, monasi, svestenici pravo na svoje opredeljenje nisu imali. Ko je citao dokumenta sa sabora, on to zna. Vasilije Veliki je o tome rekao: “Episkopi odredjuju, a narod prihvata ili ne prihvata.”

U istoriji Crkve desavalo se da su na Vaseljenskim i drugim saborima prisustvovali monasi i jos po neko, ali ipak blagodat i mesto, sluzenje i vlast koje imaju episkopi nikako ne mogu da se izjednace s narodom. Episkop nije kler - on u sebi objedinjuje Crkvu, ali ako on ne odrazava celovitost Crkve, u tom slucaju njemu neko mora da pomogne postoje drugi episkopi, postoji narod. Neka cak bude i pritisaka i napada, samo da nema razdvajanja i razaranja.

Dogadja se da Crkva ne prihvata sve odredbe sabora; znaci postoji posebno tradicionalno pravo, ili praksa, recepcije sabora. Ukoliko je to neophodno, dogadja se da sabor moze ponovo da razmotri svoje odredbe. I nije sramota pronaci drugacije resenje. Eto, to je pravo pravoslavno Predanje. Znaci, ulogu imaju svi, ali mirjani nikada, cak ni carevi na saborima, nisu nista odlucivali. “Odlucujem” i “slazem se” - eto sta znaci pravo episkopa. A ostali, mozda su se samo potpisivali, ali nikada nisu odlucivali. Oni su imali samo savetodavni glas. Mogli su da se sloze, da dostave svoju saglasnost, ali to nije odlucujuci izbor.

Naravno, ako zelite, moze da se odrzi sabor. Medjutim, bolje je prvo dobro razmisliti: da se ne desi da u uslovima danasnjeg zivljenja mnogi ne budu spremni za ovakav sabor? Moze da se dogodi da oni koji lepo izlazu, koji su glasniji, nacitaniji, samo zbog toga ostvare neki svoj cilj. Sveti Irinej govori o tome da ne um, ne znanje, ni drugo nesto nece pobediti - pobedjuje samo Duh Sveti. Naravno, Duh Sveti ce pobediti onako kako je pobedjivao uvek u istoriji, u okviru toga - i u Ruskoj crkvi. Po mom misljenju, jos nije vreme za takve sabore. Za vreme rata mi smo predlagali da se odrzi crkveno-narodni sabor da bismo ogranicili vlast Milosevica, ali to nije uspelo. Ta gospoda intelektualci, pisci, takvi su cuvari nacionalne ideje da medju sobom nisu hteli ni da saradjuju. Svaki od njih je imao sopstveni plan nacionalnog spasenja: jedni su bili za kralja, drugi za nesto drugo, ali nista od toga nije uradjeno. Sada se nas kralj vratio, ali za to jos nije pravo vreme. Daj, Boze, da se to dogodi, to ne moze da bude lose. Tada moze da bude samo stabilnija situacija, jer, vlade se menjaju, partije odlaze, dolaze nove.

Ja uvek svima savetujem i molim se da zivimo trezvenije, sa vise strpljenja, da vodimo pravi zivot, zivot Crkve.

Hvala Vam jos jednom. Ja osecam da Duh Sveti radi Svoj posao. Ne moramo mi da Mu pomazemo - On nama pomaze onoliko koliko se otvorimo prema Njemu. I moramo da shvatimo da ipak samo Gospod rukovodi Svojom Crkvom. Nas Patrijarh uvek govori da moramo da budemo “Bozji saradnici” (up. 1. Kor. 3, 9). Bog je nasao nas, ako bude boljih, naci ce bolje. I naci ce bolje! Daj, Boze! “Slava Bogu, ja nisam nepogresiv”, kaze nas Patrijarh. I kaze: “Napisi to papi. Ja nisam nepogresiv. I slava Bogu sto ja nisam nepogresiv.” Eto, to je pravoslavni covek.

prevod s ruskog: Tankosava Damjanovic

(pitanja episkopu Atanasiju postavljali su studenti i profesori Sretenjske vise pravoslavne skole)

Razgovor je, u skracenom obliku i sa redakcijskim naslovom, preuzet sa veb-stranice http://www.pravoslavie.ru

Ljudsko biće hram božji

Kako nam Sveto Pismo kaze, kada je sagradjena Mojsijeva skinija i ustanovljeno svestenstvo za bogosluzenja, Gospodu je bilo po volji da, radi proslavljanja Njegovog imena, posalje oganj sa neba na prvo zrtvoprinosenje. A kada je Kovceg Zaveta bio u njega unet, svetlosni oblak je okruzavao hram i slava Bozija je ispunila dom Gospodnji. Posle razaranja Solomonovog hrama Jevreji su, vrativsi se iz ropstva vavilonskog, podigli drugi hram u Jerusalimu. On nije bio onako velicanstven i bogato ukrasen kao prvi, ali prorok Agej je predskazao da ce biti veci od prvog, da ce ga posetiti Onaj koga su ocekivali svi narodi, Hristos Iskupitelj. Znamo da je Gospod uvazavao ovaj hram i da je zeleo da isti bude dom molitve, a ne izba lopova. Kada je jednom otisao u hram u Jerusalimu, On je, kako nam kaze sv. Jovan Bogoslov (2:14) video ljude sto prodavahu volove i ovce i golubove. “I nacinivsi bic od uzica, izgna sve iz crkve, i ovce i volove; i mjenjacima prosu novce i stolove ispremeta; I rece: ...ne cinite od doma Oca mojega doma trgovackoga” (Jn. 2:15-16). Kada su Jevreji videli kakvu je revnost za hram Boziji On pokazao, od Njega su trazili znak, ali im je Gospod rekao: “Razvalite ovu crkvu, i za tri dana cu je podignuti” (Jn. 2:19). Gospod je govorio o svom Telu kao o hramu, i imao je na umu predstojecu smrt i Vaskrsenje posle tri dana. A kada je Gospod ustao iz mrtvih, Njegovi ucenici su razumeli da je govorio o svome Telu kao hramu.

Svevisnji ne zivi u rukotvorenim hramovima, iako mu je Solomon sagradio hram (Dap. 7:48); Hristos obitava u dusama vernika, kako pise Apostol: “Ne znate li da ste vi crkva Bozija, i Duh Boziji zivi u vama?” (1. Kor. 3:16), ili: “Ili ne znate da su tjelesa vasa crkva svetoga Duha koji zivi u vama, kojega imate od Boga, i nijeste svoji?” (1. Kor. 6:19).

A sa kakvom je bozanskom slavom Gospod ukrasio Precistu Djevu Bogorodicu! U slavoslovima i proslavljanju Majke Bozije u stihirama Crkve, mi je nazivamo Hram Bozanstva, Palata slave. Posto je i ona sama bila najcistiji hram Duha Svetoga, kada joj je bilo tri godine roditelji su je odveli u jerusalimski hram. Tamo se bavila molitvom, sluzbom Bogu i rucnim radom. Tu je bila udostojena da se hrani nebeskom hranom koju joj je donosio andjeo. U hramu Gospodnjem arhandjeo Gavrilo joj je otkrio tajnu spasenja celokupnog sveta: “Raduj se, blagodatna!... Ne boj se jer si nasla milost u Boga!... I rodices Sina… i nazvace se Sin najvisega” (up. Jevandjelje po sv. Luki 1:28; 30; 32). Poslusna Providjenju Bozijem, ona mu je odgovorila: “Evo sluskinje Gospodnje; neka mi bude po rijeci tvojoj” (Lk. 1:38). U tom trenu je primila Duha Svetoga od Boga. Sila visnja ju je osenila i Ona je postala obitavaliste Boga Reci, uzvisenija od svetinje nad svetinjama.

A kada je Precista Djeva posetila svoju rodjaku Jelisavetu, ova je, pozdravljajuci je, pocela da prorokuje, posto se ispunila Duhom Svetim. I beba Jovan, posto je bio prorok, buduci Preteca i Krstitelj Gospoda, osvecen jos dok je bio u utrobi, kao prorok Jeremija, osetivsi blagodat poskocio je (u utrobi, nap. prev.) i pozdravio Gospoda ustima svoje majke, rekavsi: “I otkud meni ovo da dodje mati Gospoda mojega meni?” (Lk. 1:43).

Blagodat Duha Svetoga je osvetila patrijarhe, proroke koji su revnovali za slavu Boziju i koji su prizivali narod na poboznost. Ali je jos veca blagodat pokazana u Novom Zavetu posle Spasiteljevog stradanja na krstu, Njegovog vaznesenja na nebo i darivanja Presvetog Duha na dan Pedesetnice. Ucenici i apostoli Hristovi su postali bozanski nadahnuti sudovi blagodati, hramovi Gospodnji, i Bozijom silom su bili u stanju da cine velika cuda i znake: da vaskrsavaju mrtve, isceljuju bolesne, izgone demone, govore raznim jezicima i da znaju tajne Carstva Bozijega. Kao mnostvo zvezda, veliki broj sudova bozanske blagodati su zasijali u Crkvi Hristovoj; ovi ljudi su postali hramovi Hrista: mucenici, monasi, svetitelji, jerarsi, pravednici.

Kao hram Boziji, ljudska dusa je bozanska i besmrtna; ona je dah Svemoguceg Boga spojen sa telom za ispitivanje i uzdizanje do slicnosti bozanstvu. Dusa je u telu. Um deluje na dusu. Priroda deluje na telo. Culo fizickog vida je oko; culo vida duse je um; bogoljubivi um je svetlost duse i ona postaje bogopodobna. Po recima svetog Grigorija Bogoslova, dusa se sastoji iz tri dela, slicno liku Svete Trojice. Um ljudski je kao Prvi, Prevecni Um; on poseduje sustinu i dejstva ili energije i tezi ka poznavanju dobrote Svete Trojice, a to su Um, Rec i Duh.

Dusa je u svetu, kao rodjena, ali um je iznad sveta, kao nerodjen. Priroda ljudske duse se razlikuje od prirode andjela time sto ona ima zivotvorni duh koji svojim dejstvom daje zivot zemaljskom telu sa kojim je spojena. Dusa je sveprisutna u telu kao sto je Bog u svetu.

Bas kao sto telo ima mnoge udove i svi oni zajedno cine coveka, tako i dusa ima mnogo clanova: um, savest, volju, razmisljanje koje osudjuje i pravda; dusa sama po sebi jeste unutrasnji covek. Ja sam ovaj um i dusa koja obitava u dubinama srca kao mlada u bracnoj sobi. Dusa ne sme da se preda uticaju nerazumnih slugu: culima sluha, vida, ukusa, mirisa, dodira - da se ne bi iskvarila. Dusa je slobodna, samostalna i poseduje razum, volju i osecanja. Na ovaj nacin - trisastavna dusa, unutrasnji covek, posto je umna sustina, jeste najbozanskija i predivna slicnost Zivotvornoj Trojici i, po recima svetoga Simeona Novog Bogoslova, bolja je i uzvisenija nego ceo svet; a svet je, svemir, uciliste za mislenu dusu. Ljubav duse za nebeskog Cara oslobadja je od svake zemaljske ljubavi.

Cista dusa se naziva hram, kci Careva, kraljica, najlepsa mlada. A Rec Bozija kaze da su dusa i telo dom Gospodnji, jer sva lepota kceri Careve je unutrasnja (Ps. 44:14). Isus Hristos caruje u svetim dusama.

Ali, ogroman je napor izgraditi dom duse, palatu, obitavaliste za Hrista. Neka to bude jedini predmet zelje - posedovanje u dusi riznice i svetlosti i zivota, tj. imati Gospoda na umu. Jer smrt duse dolazi od razdvajanja od Boga, dok je zivot duse sluzenje Bogu u vrlinama.

Sto je hrana za telo, molitva je za dusu. Konj nije obdaren razumom, otuda mu stavljaju uzde i rukovode ga. Tako je i sa telom; mislena dusa koja sluzi Bogu mora zauzdavati njegove prirodne zelje.

Ako zelite da Hristos obitava u vama, ne unosite zle misli u vasu dusu. Sveti Oci kazu da je mislena dusa skupocenija od svemira. Um je jahac; on upravlja kolima duse, drzeci dizgine na mislima, i upravlja ih protivu kola Sataninih. Bog i andjeli su svedoci ove bitke.

“Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje” (Lk. 21:19), “I tako pripremajte dusu svoju za iskusenja, upravljajte srce svoje i izdrzite” (Knjiga Siraha 2:1). Covek zna koliko jedan konj ili magarac ili kamila mogu nositi, ili koliko dugo treba da drzi lonac na vatri. Kako li tek bolje zna Premudri Bog koliko dugo jedna dusa moze biti izlozena iskusenjima da bi bila spremna i korisna za Carstvo Nebesko. Umno i duhovno stanje je kada su dusa i telo u svemu podlozni duhu, a um podlozan Bogu i Njegovoj volji. To je zdravlje duse. Zapovesti Gospodnje su izdate protivu strasti, da ociste dusu i dovedu je u prvobitno stanje. Ako dusa voli Boga, ona nalazi odmor u Bogu, samo u Njemu; ne plasi se smrti; ispunjena je radoscu, srecom i nadom u Boga. Poverava sebe Bogu u svemu, tako da se u svemu, velikom i malom, obraca Njemu, svome Tvorcu, u molitvi.

Neprekidno secanje na Boga, sa ljubavlju, osvecuje um, sve nase misli i cula, ne dopusta da se ista necisto useli u nasu dusu. Ovo je vaskrsenje nase duse pre Opsteg Vaskrsenja.

Prema sv. Grigoriju Bogoslovu, kada u trisastavnoj dusi u njenoj funkciji razmisljanja obitavaju dobra volja, znanje i mudrost; u namerama - smelost i strpljenje; u zeljama - ljubav, cednost i istrajnost, onda ce dusa, neprestano razmisljajuci o reci Gospodnjoj, i na spavanju biti obuzeta razmisljanjem. Kada dusa ode iz tame i kada se duhovnom coveku priblizi vreme da ustane, onda dolazi mir od misli, radost, budnost, poznavanje borbe. Srce plamti i zapaljeno je dan i noc; svet postaje kao prah i pepeo; tok suza je darovan u svako vreme i pri svakom poslu. Ovo je znak da smo preplovili more. Onda se dusa odrazava u plemenitosti, lepoti i pravednosti prvorodjenog bica i onda se, po recima svetog Antonija Velikog, sva sastoji od vrlina, um postaje prozorljiv, odnosno, onda dusa obasjana Bozijom svetloscu posmatra druge duse i sagleda njihovu prirodu prirodnim okom. Ali, nema mnogo hriscana koji postizu ovo znanje. Tada se lik Boziji ocrtava u dusi, dok je slicnost sa Njim u vrlinama i svetosti.

Objavljujuci to bozanski mudro ucenje o bogolikosti duse, ljubitelji mudrosti Oci su pozvali ljubitelje Hrista na naporno upraznjavanje molitve.

Kada se gradi hram, jedan andjeo se salje od Boga da bude andjeo cuvar toga hrama, da ga cuva do poslednjeg dana. Svi vernici, pri njihovom rodjenju, blagodacu vodom i Duhom u tajni krstenja, primaju osvecenje i svaka osoba dobija andjela cuvara. A da bismo sprecili andjela cuvara da nas ne napusti, svaka osoba mora biti hram Boziji. Obozenje (teozis) coveka je cilj hriscanskog zivota. U svojoj Prvoj poslanici Korincanima, sveti Pavle pise: “Ako pokvari ko crkvu Boziju, pokvarice njega Bog: jer je crkva Bozija sveta, a to ste vi” (3:17).

Kada jedna osoba postaje crkva Bozija? Onda kada Duh Boziji osveti njen duh. Da uzmemo jedan primer iz knjige “Put hodocasnika”. Kako je bio sagradjen hram njegove duse? On je trazio i mnogo se mucio dok mu Gospod nije otkrio - pomocu njegovog vodje i svetih Otaca - najpouzdaniji put u unutrasnju svetost. Shvatio je da je uzdrzavanje od grubih grehova zbog straha od mucenja ili ocekivanje nagrade - put najamnika, da je ova vrsta uzdrzavanja beskorisna. Bog zeli da mu dolazimo putem ljubavi kao sto je decja, sa nezasitom zeljom da se sjedinimo sa Njim u svome srcu i dusi.

Pocetak ovoga je da uredimo svoj spoljni zivot tako da je pobozan; diskretno cutanje nasih usana, umereno uzdrzavanje od jela, pica i spavanja. U isto vreme, moramo se neprekidno starati za Isusovu molitvu. Da bismo se molili svuda - na putu, na radu, na svakom mestu i u svako vreme - potrebno je samo ispravno raspolozenje duse. Jeremija se molio u blatnjavoj jami, Danilo u lavovskoj pecini, tri mladica u vavilonskoj peci, Jov na djubristu, Mojsije na jezeru, Jona u utrobi kita, razbojnik na krstu, a prvi mucenik Stefan prilikom izdisaja dok je bio kamenovan. Blagodat Duha nas je sve pretvorila u Bozije hramove. Ime naseg Gospoda Isusa Hrista, kada ga prizivamo, silazi u dubinu nasega srca i smiruje nase strasti. Vi ste i sami hram; ne trazite mesto, vec uzvikujte: Gospode Isuse Hriste, smiluj se na mene. I ostanite u ovoj umnoj molitvi i secanju na Boga. Kada se um sjedini sa samim Bogom, onda postajemo hramovi Boziji kroz neprestanu molitvu.

+ + +

Neprestana molitva, secanje na Boga, ovo su najplodnije aktivnosti, najskupocenija tradicija Crkve, bozanska ustanova, duhovna riznica, nasledstvo apostola i svetih Otaca, koji su to primili i nama ostavili po naredbi Duha Svetog. Kao sto andjeli gledaju u Boga i ne okrecu svoje oci od Njega, tako i mi, dok smo u svojim telima, moramo umno gledati Boga - od momenta kada se probudimo dok ne zaspimo. Nase disanje moze poprimiti oblik brojanica, secanje na Isusa moze se spojiti sa nasim disanjem Isusove molitve. Molitva vodi duh u oblast Boziju, i od duha i telo saucestvuje u zivotu.

Molitva je iznad svih drugih zanimanja. Moramo sluziti Bogu u svetosti i pravednosti u hramu oltara unutrasnjeg coveka. Ovo je umno dejstvo unutrasnjeg coveka, pri cemu se stice istinska skromnost i poznavanje Boga. To je sustina hriscanskog zivota.

Svi sveti Oci u Dobrotoljubiju nazivaju Isusovu molitvu najplodnijom, jer se srce prociscava unutrasnjim naporom kajanja.

Cin kajanja je: 1) prociscavanje misli, 2) neprestana molitva; 3) trpljenje nevolja koje susrecemo. U Isusovoj molitvi je na prvom mestu borba duse, a ne borba tela. Pokajnik mora podnositi svoju borbu i moliti Hrista naseg Boga za osvecenje snage da bi se ispunile zapovesti. Molite se, tako da u vasem umu moze Hristos obitavati, jer “radi toga se javi Sin Boziji da razori djela djavolja” (1. Jn. 3:8). Pri molitvi ne treba da razmisljamo o pomislima, vec da ih odgonimo. Ne treba se boriti sa njima, vec se pokloniti pred Bogom, jer to je znak mudrosti i znanja.

Za vreme bogosluzenja ne dozvoli umu da luta, vec se zanimaj Isusovom molitvom, sa namerom da se pokajes, prizivajuci Boga da ti pomogne, obracajuci paznju na svoje srce, svoje misli i reci molitve, sa smirenoscu duha. Onda ce biti lakse obratiti paznju na citanja i pojanje u crkvi. Izgovaraj molitvu bez zurbe, slog po slog, tako da se tvoj um moze oslanjati na reci i primiti svoj oblik od njih.

Uvek se moli za oprostaj grehova. U samoci je molitva cistija, ali ocajanje napada. Ucitelj dobre molitve je sam Gospod. On daruje molitvu onome koji se moli i blagosilja doba pravednoga. Andjeo Gospodnji je otkrio Ocima da je najbolja vrsta molitve ako se najpre zahvalimo Bogu, pa onda nastavimo sa svojim molbama.

Prizivajuci ime Gospodnje dobicete cistocu duha i tela, i Sveti Duh, skroviste svih dobara, nastanice se u vama, kako kaze sveti Serafim Sarovski, i On ce vas usmeriti ka svetosti, punoj poboznosti i cistote.

Kada radis ili putujes, govori tiho: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, smiluj se na mene gresnog. Ako su oko tebe drugi ljudi, reci u sebi: Gospode, pomiluj.

Isusova molitva, kada se izgovara usnama, jezikom, naziva se radom, to je fizicka aktivnost. Tesko je moliti se ako je srce otvrdlo, hladno, neosecajno ili kada se uzbude strasti. Nemoj izgovarati molitvu glasno, vec samo toliko da je ti cujes, sa strahopostovanjem, bez zurbe, tako da ne izgubis sabranost; ovo ce privuci tvoju paznju: usmeri svoj um na svet molitve. Onda i glasna molitva prelazi u umnu molitvu. Mesto potpune paznje je srce. Ili, kako je episkop Ignjatije Brjancaninov pisao, duh, ili logicna sila uma, koja je u gornjem delu srca - tamo treba da je tvoja paznja.

Prvi plodovi molitve su paznja, kajanje, ili suze. Suze uz molitve su znak Bozije milosti. Onda su nase oci otvorene da sagledaju nase grehove, onda nastaje osecanje Bozijeg prisustva, jasno secanje na smrt, strah od suda i osude. Svi ovi plodovi molitve su praceni suzama. Onda nastupa osecanje mira, smirenosti, ljubavi za Boga i bliznje, za sve ljude bez razlike, za dobre i zle, podnosenje nevolja.

Kada je dar suzne molive pojacan u nama Bozijom miloscu, onda je unutrasnja borba oslabljena u nama, misli se ucute, i obilna umna molitva i molitva duha pocinju da dejstvuju. Onda se suze od gorkih pretvaraju u slatke i nastupa osecanje duhovne sladosti, utehe, koja se ne moze uporediti sa zemaljskim radostima. Smirenost uma i osecanje skromnosti pocinju da se projavljuju.

U molitvi srca, osoba koja trezveno umom istrazuje srce ne sme slusati nikoga sem Boga, jer blagodat Bozija vodi rat sa strastima.

Kada postoji paznja srca i uma u srcu, um se ne odvaja od srca, a srce pokazuje naklonost i postovanje prema recima molitve. Onda dusa peva i moli se samo u srcu. Svi Oci su se trudili da cuvaju srce, i ovo delovanje se naziva mirnoca, ili paznja, ili razumnost, i protivno je pomislima. Ovo je siromastvo duha. Jer u njihovim srcima nije bilo vezanosti za svet niti svetsko umovanje.

Na ovaj nacin, Isusova molitva najpre deluje samo na um, dovodeci ga u stanje mira i paznje; onda na srce, otkrivajuci osecanje kajanja i tuge; onda na telo, dovodeci ga do odsustva strasti.

Kada sva dusa tezi k Bogu, i um se ne odvaja od Boga, od hvaljenja Boga, onda blagodat i samokontrola onoga koji cini napor odvodi osobu u oblast ciste molitve. Pre ciste molitve nema druge molitve recima ili umne, vec zaprepascenje kada svetlost Presvete Trojice zasija, kako je rekao sveti Grigorije Sinajski, sam um dobije izgled svetla, zaboravi i sebe i svoja osecanja. Onda je dusa kao andjeo. Oni koji postignu takvo duhovno vidjenje, kao oslonac vaskrsenja, jesu kao umovi jednaki andjelima i svetiteljima na nebu, jer su naucili da vole Boga i tajne doba koje nastaje i postali su hramovi Boziji.

+ + +

Ovo je put kojim putuje onaj koji voli Boga, dovodeci svoj unutrasnji, duhovni hram u red - od kvantiteta do kvaliteta, od glasne molitve do umne, od umne molitve do molitve srca, od molitve srca do vizije. Tako, pomocu neprestane molitve on pruza u svom umu oltar Bogu gde, nasamo sa Bogom, u privatnosti, svojom sluzbom dostize tajanstvene vizije sagledanja Nevidljivog.

Sv. Sergej, sv. Serafim Sarovski, svetitelji Antonije i Teodosije Kijevo-Pecerske lavre, sveti Joasaf Belgorodski, i drugi svetitelji dobili su blagodat Svetoga Duha kroz neprekidnu Isusovu molitvu i postali su hramovi Boziji, trpeci mnoge nevolje i bure. Na isti nacin mi mozemo da ih podrazavamo u nasem zivotu, da pokorimo telo duhu, da budemo trezveni, molimo se, pravimo metanije, postimo, uzdrzavamo se od svega, kajemo se, budemo zalosni i placemo zbog svojih grehova.

Ceo nas zivot je borba za smirenje i zadobijanje blagodati Duha Svetoga, tako da se ovde na zemlji udostojimo posinjenja postajuci kao nas Otac na nebesima. A za ovo, dok smo jos na zemlji, covek mora stupiti u zajednicu sa Bogom. U crkvi mi smo zajednicari sa svetima, sa celom nebeskom Crkvom. Tu se molimo, tu se osvecujemo svetim tajnama. Gospod je sve pripremio za nas. Ceo svemir je kao neka carska palata, i mi mozemo da se molimo na svakom mestu. Samo moramo imati cistu savest pred Bogom i ljudima i stvarima, tako da Gospod primi nasu molitvu i tako da nasa dusa moze postati hram Duha Svetoga, tako da mozemo biti stanovnici nebeskog Jerusalima, koji blista slavom Bozijom, gde nece biti hramova, jer Svemoguci Gospod je njegov hram i Jagnje.

napisao: svetogorski monah

preveo: dr Mateja Matejic, protojerej-stavrofor

Orthodox America, br. 8-9, april-maj 1990.

Re�? urednika

Pomaze Bog, dragi citaoci! Evo i prvog broja u ovoj godini. Nadamo se da ce, uz pomoc Bozju, ali i svih nasih saradnika, casopis ubuduce biti bolji i sadrzajniji nego do sada. Nadamo se jos i da ce stici do sto veceg broja citalaca, zahvaljujuci ne samo misionarskom zalaganju vrednih vernika-postovalaca nase svetinje, cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske, nego i, pre svega, blagonaklonoj reci episkopa pomesne nam Srpske pravoslavne crkve, koji vec petu godinu redovno prate izdavacki rad manastira Lepavine. Nas cilj je da na sto prihvatljiviji nacin prenesemo jevandjelsku rec i svetootacku pouku vernom narodu nase Crkve, a episkopska preporuka naseg casopisa svestenicima i, potom, svestenicka vernicima, sigurno bi otvorila put do sirokog kruga citalaca.

Mnogo je lepih primera podrske koje su nam do sada stigle za casopis “Put, Istina i Zivot”, usmenih i pismenih priznanja. Najvece priznanje nam daje nas Mitropolit, Visokopreosveceni G. Jovan, u kojem imamo i duhovnog nastavnika. Ipak, pored ovakvih ima i drugacijih primera, a ponekad i oni moraju da se navedu. Nas manastir unatrag dve-tri godine posecuje dosta vernika, koji iz raznih eparhija i parohija dolaze obicno u nedelju, da ucestvuju na Svetoj Liturgiji i molitvi koja se cita pred cudotvornom ikonom Lepavinskom. Iz manastira cesto odlaze sa ponekom duhovnom knjigom, od izdavaca u okrilju nase Crkve, ili sa nasim casopisom. Jedna vernica je odnela nekoliko primeraka casopisa, da bi ih podelila duhovnoj braci i sestrama u maticnoj parohiji. Dok je sledece nedelje delila primerke, naisao je parohijski svestenik i pred svima je izgrdio, tako da je njoj, koja redovno dolazi u crkvu, bilo veoma neprijatno. Obrazlozenje za takav netaktican postupak svestenik je nasao u tome da manastirski casopis “ugrozava” list koji izdaje njegova parohija. Ili: u drugom gradu, iako ima zainteresovanih vernika, svestenik nije dao blagoslov da se casopis “Put, Istina i Zivot” stavi u crkvu, tako da ga jedna vernica, iz dobre volje, sama donosi i deli onima koji ga citaju. Kad je svestenik cuo za to, optuzio ju je za “sektasenje”, zato sto se tako - prelaze granice jedne eparhije u drugu! Kao da obe eparhije nisu u istoj Crkvi. Treci primer: manastir Lepavina je, sa blagoslovom Mitropolita G. Jovana, odnedavno poceo da izdaje “Pravoslavni duhovni listic”, koji se deli besplatno. Odstampana su dva broja, prvi u 10.000, a drugi u 15.000 primeraka. Poslao sam jednom svesteniku odredjeni broj tih listica da podeli svojim parohijanima. Primerci od prvog broja su podeljeni, ali od drugog je vrlo mali broj podeljen, veci deo je ostao kod prodavca sveca, da njemu posluzi za zamatanje onog sto se kupuje. Razlog za to se krije u sadrzaju drugog broja listica. Objavljen je tekst o strasti pusenja, o njegovoj stetnosti i po duhovno i po telesno zdravlje, a desilo se da su svestenik i njegova supruga - strastveni pusaci.

Ovakvih primera nema mnogo, pa za ove koje sam naveo molim da mi oproste oni koji su se mozda prepoznali; naveo sam te primere radi podsecanja na svetu duznost da svi mi koji stojimo ispred naroda Bozjeg i za njega uznosimo molitve moramo biti “pravilo vere i obraz krotosti”. Mi smo pred ocima kako vernika, tako i nevernika; svojim delima mozemo ili prve da sablaznimo ili druge da privucemo u Crkvu. Za svaki, pa i najmanji postupak u nasem pastirskom radu snosimo odgovornost. Onaj od kojeg dodje sablazan kasnije moze da se pokaje, ali ne mozemo da znamo sta ce biti sa onim ko je sablaznjen, pogotovo ako nije bio utvrdjen u veri.

Neusporedivo dublje i sire o nekim pojavama u nasoj i Ruskoj crkvi, i uopste o aktuelnom stanju u celom pravoslavnom svetu, govorio je profesorima i ucenicima Sretenjske vise duhovne skole u Moskvi nas poznati teolog i duhovnik, Preosveceni vladika G. Atanasije (Jevtic). Taj razgovor je objavljen na veb-stranici Sretenjskog manastira, a mi ga prenosimo (prevedenog i zbog malo prostora dosta skracenog) sa uverenjem da moze biti od duhovne koristi i svestenicima i vernicima.

Urednistvo veb-stranice moskovskog Sretenjskog manastira (adresa: http://www.pravoslavie.ru) ukazalo je veliku cast i bratstvu manastira Lepavine, pa tako i nasem nadleznom arhijereju i nasoj Crkvi. Na jednoj od najposecenijih pravoslavnih veb-stranica u Rusiji objavljen je prevod razgovora koji je o. prota Dusan Kolundzic vodio sa mnom za eparhijski list “Crkva”, a prezentovana je i nasa veb-stranica te otvoren link na arhiv casopisa “Put, Istina i Zivot”. Zahvalni smo ruskoj braci, koji su nam posvedocili da nema granica ni udaljenosti tamo gde ima bratske, jevandjelske ljubavi.

Istu takvu ljubav sam osetio i prilikom svog nedavnog boravka, prvog posle 13 godina, u Beogradu. O tome ce vise pisati u sledecem broju, ovom prilikom bih zeleo samo da svima koji su me okruzili ljubavlju iskazem svoju najtopliju zahvalnost.

Br. 1/2002.g.

DETALJNIJE...

IZ "POUČNIH PRIMERA" SHIARHIMANDRITA GAVRILA: HULA NA BOGA NE PROLAZI BEZ KAZNE

Iz jednog sela u pozeskom srezu odmah posle proslog rata pet mladica behu pozvani u vojsku na odsluzenje svog roka. Oni se pred polazak skupe u kuci jednog od njih, tu su kuvali rakiju i pijancili. Otac jednog od njih uze casu rakije i poce da blagosilja njihov odlazak u vojsku, da im Bog da zdravlje, sacuva ih od zla i napasti i vrati ih zive i zdrave njihovim porodicama.

Na to ce njegov sin reci: “A dje si ti video Boga? Ako velis da Ga ima, pozovi Ga amo, da pijemo rakiju!”

Ocu bese krivo sto sin tako govori i pocne da ga ubedjuje da Bog postoji, ali sin nije hteo ni da cuje, nego produzi da da huli na Boga i izgovara jos ruznije reci. Njemu se u tome pridruze i ostali, osim jednog. Tako su pili i hulili sve do polaska od kuce. Za nesrecu, onaj koji je zapoceo i najvise hulio imao je odnekud rucnu bombu. On je ponese sa sobom i kad su malo odmakli od kuce, zapali je i pocne da vitla sa njom u nameri da je baci od sebe, ali bomba mu eksplodira u ruci i njega ubije, a trojicu rani. Onaj peti mladic, koji nije ucestvovao u hulenju, ostao je nepovredjen.

Zato sv. apostol Pavle savetuje i opominje: “Ne varajte se: Bog se ne da ruziti, jer sto covek poseje, ono ce i poznjeti” (Gal. 6, 7).

Nekima Bog placa odmah, a neke trpi i ceka. Obicno trpi one koji grese iz neznanja ili slabosti i ceka da se osveste, pokaju i poprave. Bog ne placa svake subote, ali nekima plati odmah, ne ceka subotu.

BOG BI OPROSTIO I DJAVOLU, SAMO KAD BI SE POKAJAO

Dva djavola resise da u obliku ljudi gresnika zatraze od prepodobnog Antonija Velikog, oca pustinjskog monastva koji je ziveo u cetvrtom veku, da on pita Boga moze li djavo biti spasen. Prepodobni Antonije, molivsi se Gospodu, dobi po andjelu Bozjem ovakav odgovor: Neka djavo, obrnut istoku, stoji tri godine na jednom mestu i sa smirenjem neka jutrom i vecerom govori po sto puta: Boze, pomiluj me, moju prastaru zlobu! Boze, spasi me, moju pomracenu lepotu! Boze, pomiluj, moju mrzost opuscenja! Ali, djavoli se ne slozise da se ovako pokaju. Iz ovoga je ocigledno da je od strane Bozje moguce pomilovanje, ali je od strane djavola ono nemoguce, jer je protivno njegovoj zlobi i gordosti.

Tražilica

Kategorije

• MANASTIRSKE NOVOSTI
• VESTI IZ HRIŠĆANSKOG SVETA
• MANASTIRSKA IZDANJA
• KNJIGA: ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• ARHIVA
• DUHOVNE POUKE I BESEDE
• SAVREMENI PODVIŽNICI
• KNJIGE
• INTERNET BIBLIOTEKA
• INTERVJUI
• PROPOVEDI O.VASILIJA
• ČUDA BOŽJA
• PISMA
• REPORTAŽE
• PITANJA I ODGOVORI

Mjesečna arhiva

• April 2009
• Mart 2009
• Februar 2009
• Januar 2009
• Decembar 2008
• Novembar 2008
• Oktobar 2008
• Septembar 2008
• Avgust 2008
• Juli 2008
• Jun 2008
• Maj 2008
• April 2008
• Mart 2008
• Februar 2008
• Januar 2008
• Decembar 2007
• Novembar 2007
• Oktobar 2007
• Septembar 2007
• Avgust 2007
• Juli 2007
• Jun 2007
• Maj 2007
• April 2007
• Mart 2007
• Februar 2007
• Januar 2007
• Decembar 2006
• Novembar 2006
• Oktobar 2006
• Septembar 2006
• Avgust 2006
• Juli 2006
• Jun 2006
• Maj 2006
• April 2006
• Mart 2006
• Februar 2006
• Januar 2006
• Decembar 2005
• Novembar 2005
• Oktobar 2005
• Septembar 2005
• Avgust 2005
• Juli 2005
• Jun 2005
• Maj 2005
• April 2005
• Mart 2005
• Februar 2005
• Januar 2005
• Decembar 2004
• Novembar 2004
• Septembar 2004
• Avgust 2004
• Juli 2004
• April 2003
• Kompletna arhiva

Zadnji postovi

• DUHOVNO POSLANJE OCA GAVRILA U VIRTUELNOM PROSTORU
• KRATKA INFORMACIJA O RADU I PROGRAMU: "RADIO MANASTIRA LEPAVINE"
• LIČNA SVEDOČANSTVA O ISCELJENJIMA OD ČUDOTVORNE IKONE PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE
• RADIO MANASTIRA LEPAVINA - SVJETIONIK JEVANĐEOSKE ISTINE
• KNJIGA UTISAKA U PRVIM DANIMA EMITOVANJA PROGRAMA RADIO BLAGOVESTI
• SAVETI DUHOVNIKA I ODGOVORI NA SVAKODNEVNE NEDOUMICE VERUJUĆIH LJUDI
• OSVRT POSETILACA SAJTA
• ODELJENJEM SPOLJNIH CRKVENIH VEZA MOSKOVSKE PATRIJASIJE RUKOVODI EPISKOP BECKI ILARION
• ČETIRI PRIČE O SRPSKOM PATRIJARHU PAVLU
• RAZBOJI I RUŽE
• KAKO SE LEČITI OD OSEĆANJA KRIVICE
• MITROPOLIT JOVAN SLUŽIO U MANASTIRU LEPAVINA
• LEPO NEDELJNO POPODNE SA MATI MIHAILOM
• NOVO IZDANJE MANASTIRA LEPAVINE
• NOVA KNJIGA U IZDANJU EPARHIJSKOG UPRAVNOG ODBORA